Скрыть
2:5
Церковнославянский (рус)
א Ка́ко омрачи́ во гнѣ́вѣ сво­е́мъ Госпо́дь дще́рь Сiо́ню: све́рже съ небесе́ на зе́млю сла́ву Изра́илеву, и не помяну́ подно́жiя ногу́ свое́ю въ де́нь гнѣ́ва и я́рости сво­ея́.
ב Погрузи́ Госпо́дь и не пощадѣ́: вся́ кра́сная Иа́ковля разори́ я́ростiю сво­е́ю, тверды́ни дще́ре Иу́дины изве́рже на зе́млю, оскверни́ царя́ ея́ и кня́зи ея́,
ג сокруши́ во гнѣ́вѣ я́рости сво­ея́ ве́сь ро́гъ Изра́илевъ, обрати́ вспя́ть десни́цу его́ от­ лица́ врага́, разжже́ во Иа́ковѣ я́ко о́гнь пла́мы, и потреби́ вся́ о́крестъ,
ד напряже́ лу́къ сво́й я́ко ра́тникъ проти́вный, утверди́ десни́цу свою́ я́ко супоста́тъ и изби́ вся́ кра́сная о́чiю мое́ю во селе́нiихъ дще́ре Сiо́ни, излiя́ я́ко о́гнь я́рость свою́.
ה Бы́сть Госпо́дь а́ки вра́гъ, погрузи́ Изра́иля, погрузи́ вся́ до́мы его́, разсы́па вся́ стѣ́ны его́ и умно́жи дще́ри Иу́динѣ смире́на и смире́ну,
ו и разве́рзе а́ки виногра́дъ селе́нiе свое́, разсы́па пра́здники его́: забы́ Госпо́дь, я́же сотвори́ въ Сiо́нѣ пра́здники и суббо́ты, и озло́би преще́нiемъ гнѣ́ва сво­его́ царя́ и кня́зя и жерца́.
ז Отри́ну Госпо́дь же́ртвен­никъ сво́й, от­трясе́ святы́ню свою́, сокруши́ руко́ю вра́жiею стѣ́ну забра́ловъ его́: гла́съ да́ша въ дому́ Госпо́дни я́ко въ де́нь пра́здника.
ח Обрати́ся Госпо́дь разсы́пати стѣ́ну дще́ре Сiо́ни: протяже́ мѣ́ру, не от­врати́ руки́ сво­ея́ от­ попра́нiя: и сѣ́това предгра́дiе, и огра́да вку́пѣ изнемо́же.
ט Врасто́ша въ зе́млю врата́ ея́, погуби́ и сокруши́ вереи́ ея́, царя́ ея́ и кня́зи ея́ во язы́цѣхъ, нѣ́сть зако́на, и проро́цы ея́ не ви́дѣша видѣ́нiя от­ Го́спода.
י Сѣдо́ша на земли́, умолко́ша старѣ́йшины дще́ре Сiо́ни, посы́паша пе́рсть на главы́ своя́, препоя́сашася во вре́тища, низведо́ша въ зе́млю старѣ́йшинъ дѣ́въ Иерусали́мскихъ.
כ Оскудѣ́ша о́чи мо­и́ въ слеза́хъ, смути́ся се́рдце мое́, излiя́ся на зе́млю сла́ва моя́ о сокруше́нiи дще́ре люді́й мо­и́хъ, внегда́ оскудѣ́ младе́нецъ и ссу́щiй на сто́гнахъ гра́дскихъ.
ל Ма́теремъ сво­и́мъ реко́ша: гдѣ́ пшени́ца и вино́? внегда́ разсла́бленымъ бы́ти и́мъ, я́ко я́звенымъ на сто́гнахъ гра́дскихъ, егда́ излива́хуся ду́ши и́хъ въ ло́но ма́терей и́хъ.
מ Что́ ти засвидѣ́тел­ст­вую? или́ что́ уподо́блю тебѣ́, дщи́ Иерусали́мля? кто́ тя спасе́тъ и кто́ тя утѣ́шитъ, дѣви́це, дщи́ Сiо́ня? я́ко воз­вели́чися ча́ша сокруше́нiя тво­его́, кто́ тя изцѣли́тъ?
נ Проро́цы тво­и́ ви́дѣша тебѣ́ су́етная и безу́мiе и не от­кры́ша о непра́вдѣ тво­е́й, е́же воз­врати́ти плѣне́нiе твое́, и ви́дѣша тебѣ́ словеса́ су́етная и изринове́нiя.
ס Восплеска́ша рука́ма о тебѣ́ вси́ мину́ющiи путе́мъ, позвизда́ша и покива́ша главо́ю сво­е́ю о дще́ри Иерусали́мли, реку́ще: се́й ли гра́дъ, вѣне́цъ сла́вы, весе́лiе всея́ земли́?
פ Отверзо́ша на тя́ уста́ своя́ вси́ врази́ тво­и́, позвизда́ша и поскрежета́ша зубы́ сво­и́ми и рѣ́ша: поглоти́мъ ю́: оба́че се́й де́нь, его́же ча́яхомъ, обрѣто́хомъ его́, ви́дѣхомъ.
ע Сотвори́ Госпо́дь, я́же помы́сли, сконча́ словеса́ своя́, я́же заповѣ́да от­ дні́й пе́рвыхъ: разори́ и не пощадѣ́, и воз­весели́ о тебѣ́ врага́, воз­несе́ ро́гъ стужа́ющаго ти́.
צ Возопи́ се́рдце и́хъ ко Го́споду, стѣ́ны дще́ре Сiо́ни да излiю́тъ я́коже водоте́ча сле́зы де́нь и но́щь: не да́ждь поко́я себѣ́, и да не умо́лкнетъ зѣ́ница о́чiю твое́ю.
ק Воста́ни, по­учи́ся въ нощи́ въ нача́лѣ стражбы́ тво­ея́, пролі́й я́ко во́ду се́рдце твое́ предъ лице́мъ Госпо́днимъ, воз­дви́гни къ нему́ ру́цѣ тво­и́ о душа́хъ младе́нецъ тво­и́хъ, разсла́бленыхъ гла́домъ въ нача́лѣ всѣ́хъ исхо́довъ.
ר Ви́ждь, Го́споди, и при́зри, кого́ еси́ отреби́лъ си́це? еда́ снѣдя́тъ жены́ пло́дъ утро́бы сво­ея́? отребле́нiе сотвори́ по́варъ, избiю́тъ ли младе́нцевъ ссу́щихъ сосцы́? убiе́ши ли во святы́ни Госпо́дни жерца́ и проро́ка?
ש Успо́ша на исхо́дищихъ о́трокъ и ста́рецъ: дѣви́цы моя́ и ю́ноты мо­и́ от­идо́ша въ плѣ́нъ, мече́мъ и гла́домъ изби́лъ еси́, въ де́нь гнѣ́ва тво­его́ свари́лъ еси́, не пощадѣ́лъ.
ת Призва́лъ еси́ я́ко де́нь пра́здника при­­ше́л­ст­вiя моя́ о́крестъ, и не бы́сть въ де́нь гнѣ́ва Госпо́дня уцѣлѣ́вый и оста́выйся, я́ко сотвори́хъ воз­мощи́ и умно́жихъ враги́ моя́ вся́.
Греческий [Greek (Koine)]
πῶς ἐγνόφωσεν ἐν ὀργῇ αὐτοῦ κύριος τὴν θυγατέρα Σιων κατέρριψεν ἐξ οὐρανοῦ εἰς γῆν δόξασμα Ισραηλ καὶ οὐκ ἐμνήσθη ὑποποδίου ποδῶν αὐτοῦ ἐν ἡμέρᾳ ὀργῆς αὐτοῦ
κατεπόν­τισεν κύριος οὐ φεισά­με­νος πάν­τα τὰ ὡραῖα Ιακωβ καθεῖλεν ἐν θυμῷ αὐτοῦ τὰ ὀχυρώματα τῆς θυγατρὸς Ιουδα ἐκόλλησεν εἰς τὴν γῆν ἐβεβήλωσεν βασιλέα αὐτῆς καὶ ἄρχον­τας αὐτῆς
συν­έκλασεν ἐν ὀργῇ θυμοῦ αὐτοῦ πᾶν κέρας Ισραηλ ἀπέστρεψεν ὀπίσω δεξιὰν αὐτοῦ ἀπο­̀ προ­σώπου ἐχθροῦ καὶ ἀνῆψεν ἐν Ιακωβ ὡς πῦρ φλόγα καὶ κατέφαγεν πάν­τα τὰ κύκλῳ
ἐνέτεινεν τόξον αὐτοῦ ὡς ἐχθρός ἐστε­ρέ­ωσεν δεξιὰν αὐτοῦ ὡς ὑπεναν­τίος καὶ ἀπέκτεινεν πάν­τα τὰ ἐπι­θυμήματα ὀφθαλμῶν μου ἐν σκηνῇ θυγατρὸς Σιων ἐξέχεεν ὡς πῦρ τὸν θυμὸν αὐτοῦ
ἐγενήθη κύριος ὡς ἐχθρός κατεπόν­τισεν Ισραηλ κατεπόν­τισεν πάσας τὰς βάρεις αὐτῆς διέφθειρεν τὰ ὀχυρώματα αὐτοῦ καὶ ἐπλή­θυνεν τῇ θυγατρὶ Ιουδα ταπεινουμένην καὶ τεταπεινωμένην
καὶ διεπέτασεν ὡς ἄμπελον τὸ σκήνωμα αὐτοῦ διέφθειρεν ἑορτὴν αὐτοῦ ἐπελάθετο κύριος ὃ ἐποίησεν ἐν Σιων ἑορτῆς καὶ σαββάτου καὶ παρώξυν­εν ἐμβριμήματι ὀργῆς αὐτοῦ βασιλέα καὶ ἱερέα καὶ ἄρχον­τα
ἀπώσατο κύριος θυσιαστήριον αὐτοῦ ἀπετίναξεν ἁγίασμα αὐτοῦ συν­έτριψεν ἐν χειρὶ ἐχθροῦ τεῖχος βάρεων αὐτῆς φωνὴν ἔδωκαν ἐν οἴκῳ κυρίου ὡς ἐν ἡμέρᾳ ἑορτῆς
καὶ ἐπέστρεψεν κύριος τοῦ δια­φθεῖραι τεῖχος θυγατρὸς Σιων ἐξέτεινεν μέτρον οὐκ ἀπέστρεψεν χεῖρα αὐτοῦ ἀπο­̀ κατα­πατήμα­τος καὶ ἐπένθησεν τὸ προ­τείχισμα καὶ τεῖχος ὁμοθυμαδὸν ἠσθένησεν
ἐνεπάγησαν εἰς γῆν πύλαι αὐτῆς ἀπώλεσεν καὶ συν­έτριψεν μοχλοὺς αὐτῆς βασιλέα αὐτῆς καὶ ἄρχον­τας αὐτῆς ἐν τοῖς ἔθνεσιν οὐκ ἔστιν νόμος καί γε προ­φῆται αὐτῆς οὐκ εἶδον ὅρασιν παρα­̀ κυρίου
ἐκάθισαν εἰς τὴν γῆν ἐσιώπησαν πρεσβύτεροι θυγατρὸς Σιων ἀνεβίβασαν χοῦν ἐπι­̀ τὴν κεφαλὴν αὐτῶν περιεζώσαν­το σάκκους κατήγαγον εἰς γῆν ἀρχηγοὺς παρθένους ἐν Ιερουσαλημ
ἐξέλιπον ἐν δάκρυσιν οἱ ὀφθαλμοί μου ἐταράχθη ἡ καρδία μου ἐξεχύθη εἰς γῆν ἡ δόξα μου ἐπι­̀ τὸ σύν­τριμμα τῆς θυγατρὸς τοῦ λαοῦ μου ἐν τῷ ἐκλιπεῖν νήπιον καὶ θηλάζον­τα ἐν πλατείαις πόλεως
ταῖς μητράσιν αὐτῶν εἶπαν ποῦ σῖτος καὶ οἶνος ἐν τῷ ἐκλύεσθαι αὐτοὺς ὡς τραυματίας ἐν πλατείαις πόλεως ἐν τῷ ἐκχεῖσθαι ψυχὰς αὐτῶν εἰς κόλπον μητέρων αὐτῶν
τί μαρτυρήσω σοι ἢ τί ὁμοιώσω σοι θύγατερ Ιερουσαλημ τίς σώσει σε καὶ παρα­καλέσει σε παρθένος θύγατερ Σιων ὅτι ἐμεγαλύνθη ποτήριον συν­τριβῆς σου τίς ἰά­σε­ταί σε
προ­φῆταί σου εἴδοσάν σοι μάταια καὶ ἀφροσύνην καὶ οὐκ ἀπεκάλυψαν ἐπι­̀ τὴν ἀδικίαν σου τοῦ ἐπι­στρέψαι αἰχμαλωσίαν σου καὶ εἴδοσάν σοι λήμματα μάταια καὶ ἐξώσματα
ἐκρότησαν ἐπι­̀ σὲ χεῖρας πάν­τες οἱ παρα­πορευόμενοι ὁδόν ἐσύρισαν καὶ ἐκίνησαν τὴν κεφαλὴν αὐτῶν ἐπι­̀ τὴν θυγατέρα Ιερουσαλημ ἦ αὕτη ἡ πόλις ἣν ἐροῦσιν στέφανος δόξης εὐφροσύνη πάσης τῆς γῆς
διήνοιξαν ἐπι­̀ σὲ στόμα αὐτῶν πάν­τες οἱ ἐχθροί σου ἐσύρισαν καὶ ἔβρυξαν ὀδόν­τας εἶπαν κατεπίομεν αὐτήν πλη­̀ν αὕτη ἡ ἡμέρα ἣν προ­σεδοκῶμεν εὕρομεν αὐτήν εἴδομεν
ἐποίησεν κύριος ἃ ἐνεθυμήθη συν­ετέλεσεν ῥήματα αὐτοῦ ἃ ἐνετείλατο ἐξ ἡμερῶν ἀρχαίων καθεῖλεν καὶ οὐκ ἐφείσατο καὶ ηὔφρανεν ἐπι­̀ σὲ ἐχθρόν ὕψωσεν κέρας θλίβον­τός σε
ἐβόησεν καρδία αὐτῶν προ­̀ς κύριον τείχη Σιων κατα­γάγετε ὡς χειμάρρους δάκρυα ἡμέρας καὶ νυκτός μὴ δῷς ἔκνηψιν σεαυτῇ μὴ σιωπήσαιτο θύγατερ ὁ ὀφθαλμός σου
ἀνάστα ἀγαλλίασαι ἐν νυκτὶ εἰς ἀρχὰς φυλακῆς σου ἔκχεον ὡς ὕδωρ καρδίαν σου ἀπέναν­τι προ­σώπου κυρίου ἆρον προ­̀ς αὐτὸν χεῖράς σου περὶ ψυχῆς νηπίων σου τῶν ἐκλυομένων λιμῷ ἐπ᾿ ἀρχῆς πασῶν ἐξόδων
ἰδέ κύριε καὶ ἐπι­́βλεψον τίνι ἐπεφύλλισας οὕτως εἰ φάγον­ται γυναῖκες καρπὸν κοιλίας αὐτῶν ἐπι­φυλλίδα ἐποίησεν μάγειρος φονευθήσον­ται νήπια θηλάζον­τα μαστούς ἀπο­κτενεῖς ἐν ἁγιάσματι κυρίου ἱερέα καὶ προ­φήτην
ἐκοιμήθησαν εἰς τὴν ἔξοδον παιδάριον καὶ πρεσβύτης παρθένοι μου καὶ νεανίσκοι μου ἐπορεύ­θησαν ἐν αἰχμαλωσίᾳ ἐν ῥομφαίᾳ καὶ ἐν λιμῷ ἀπέκτεινας ἐν ἡμέρᾳ ὀργῆς σου ἐμαγείρευσας οὐκ ἐφείσω
ἐκάλεσεν ἡμέραν ἑορτῆς παροικίας μου κυκλόθεν καὶ οὐκ ἐγένον­το ἐν ἡμέρᾳ ὀργῆς κυρίου ἀνασῳζό­με­νος καὶ κατα­λελειμμένος ὡς ἐπεκράτησα καὶ ἐπλή­θυνα ἐχθρούς μου πάν­τας
Латинский (Nova Vulgata)
ALEPH. Quomodo obtexit caligine in furore suo Dominus filiam Sion! Proiecit de caelo in terram gloriam Israel et non est recordatus scabelli pedum suorum in die furoris sui.
BETH. Praecipitavit Dominus nec pepercit omnia pascua Iacob; destruxit in furore suo munitiones filiae Iudae; deiecit in terram, polluit regnum et principes eius.
GHIMEL. Confregit in ira furoris sui omne cornu Israel; avertit retrorsum dexteram suam a facie inimici et succendit in Iacob quasi ignem flammae devorantis in gyro.
DALETH. Tetendit arcum suum quasi inimicus, firmavit dexteram suam quasi hostis et occidit omne, quod pulchrum erat visu, in tabernaculo filiae Sion; effudit quasi ignem indignationem suam.
HE. Factus est Dominus velut inimicus, deglutivit Israel, deglutivit omnia moenia eius, dissipavit munitiones eius et multiplicavit in filia Iudae maerorem et maestitiam.
VAU. Et dissipavit quasi hortum saepem suam, demolitus est tabernaculum suum; oblivioni tradidit Dominus in Sion festivitatem et sabbatum et despexit in indignatione furoris sui regem et sacerdotem.
ZAIN. Reppulit Dominus altare suum, maledixit sanctuario suo; tradidit in manu inimici muros domorum eius: vocem dederunt in domo Domini sicut in die sollemni.
HETH. Cogitavit Dominus dissipare murum filiae Sion; tetendit funiculum, non avertit manum suam a perditione; et in luctum redegit antemurale et murum: pariter elanguerunt.
TETH. Defixae sunt in terra portae eius; perdidit et contrivit vectes eius. Rex eius et principes eius in gentibus; non est lex, et prophetae eius non invenerunt visionem a Domino.
IOD. Sederunt in terra, conticuerunt senes filiae Sion, consperserunt cinere capita sua, accincti sunt ciliciis; abiecerunt in terram capita sua virgines Ierusalem.
CAPH. Defecerunt prae lacrimis oculi mei, efferbuerunt viscera mea; effusum est in terra iecur meum super contritione filiae populi mei, cum deficeret parvulus et lactans in plateis oppidi.
LAMED. Matribus suis dixerunt: «Ubi est triticum et vinum?», cum deficerent quasi vulnerati in plateis civitatis, cum exhalarent animas suas in sinu matrum suarum.
MEM. Cui comparabo te vel cui assimilabo te, filia Ierusalem? Cui exaequabo te et consolabor te, virgo filia Sion? Magna est enim velut mare contritio tua; quis medebitur tui?
NUN. Prophetae tui viderunt tibi falsa et stulta nec aperiebant iniquitatem tuam, ut converterent sortem tuam; viderunt autem tibi oracula mendacii et seductionis.
SAMECH. Plauserunt super te manibus omnes transeuntes per viam; sibilaverunt et moverunt caput suum super filiam Ierusalem: «Haeccine est urbs, quam vocabant perfectum decorem, gaudium universae terrae?».
PHE. Aperuerunt super te os suum omnes inimici tui; sibilaverunt et fremuerunt dentibus et dixerunt: «Devoravimus; en ista est dies, quam exspectabamus: invenimus, vidimus».
AIN. Fecit Dominus, quae cogitavit; complevit sermonem suum, quem praeceperat a diebus antiquis: destruxit et non pepercit. Et laetificavit super te inimicum et exaltavit cornu hostium tuorum.
SADE. Clamet cor tuum ad Dominum super muros filiae Sion; deduc quasi torrentem lacrimas per diem et noctem. Non des requiem tibi, neque taceat pupilla oculi tui.
COPH. Consurge, lamentare in nocte in principio vigiliarum, effunde sicut aquam cor tuum ante conspectum Domini; leva ad eum manus tuas pro anima parvulorum tuorum, qui defecerunt in fame in capite omnium compitorum.
RES. «Vide, Domine, et considera, cui feceris ita; ergone comedent mulieres fructum suum, parvulos diligenter fovendos? Num occidetur in sanctuario Domini sacerdos et propheta?
SIN. Iacuerunt in terra foris puer et senex; virgines meae et iuvenes mei ceciderunt in gladio: interfecisti in die furoris tui, percussisti nec misertus es.
THAU. Vocasti quasi ad diem sollemnem, qui terrerent me de circuitu, et non fuit in die furoris Domini, qui effugeret et relinqueretur: quos fovi et enutrivi, inimicus meus consumpsit eos».
ЧӢ гуна Парвардигор дар вақти ғазаби Худ духтари Сионро бо абрҳои тира пӯшонидааст, шукӯҳи Исроилро аз осмон ба замин афкандааст ва пойандози Худро дар рӯзи ғазаби Худ ба ёд наовардааст!
Парвардигор ҳамаи масканҳои Яъқубро талаф намуда, раҳме накардааст, қалъаҳои духтари Яҳудоро дар вақти хашми Худ хароб намуда, ба замин яксон кардааст, давлат ва мирони онро поймол гардондааст;
Дар шиддати ғазаби Худ тамоми шохи Исроилро шикастааст, ямини Худро аз омадани душман баргардонидааст ва Яъқубро мисли забонаҳои оташе ки ҳамаи чизҳои давру пешро фурӯ мебарад, сӯзонидааст;
Камони Худро мисли душман зеҳ кардааст, бо ямини Худ мисли аду ба қиём бархостааст ва ҳамаи назаррабоёнро куштааст; бар хаймаи духтари Сион хашми Худро мисли оташ рехтааст.
Парвардигор мисли душман шуда, Исроилро талаф намудааст: ҳамаи қасрҳои онро талаф намуда, қалъаҳои онро хароб кардааст ва барои духтари Яҳудо нолаву фиғонро афзудааст;
Ва хаймаи Худро мисли боғ аз миён бардошта, ҷамъомадгоҳи Худро хароб кардааст. Парвардигор дар Сион рӯзҳои ид ва шанберо фаромӯш кунонидааст ва дар шиддати ғазаби Худ подшоҳ ва коҳинро хорузор намудааст.
Парвардигор қурбонгоҳи Худро тарк карда, қудси Худро хор дидааст; ҳисорҳои қасрҳои онро ба дасти душманон таслим намудааст: онҳо дар хонаи Парвардигор, ба монанди рӯзи ид, овоз бардоштаанд.
Парвардигор қарор додааст, ки ҳисори духтари Сионро хароб кунад; шоқул кашида, дасти Худро аз талаф кардан бознадоштааст; ва истеҳком ва ҳисорро, ки якҷоя ба хок яксон шудаанд, кисвати сӯгворӣ пӯшонидааст.
Дарвозаҳои он ба замин фурӯ рафтааст; ғалақаҳои онро вайрон карда шикастааст; подшоҳи он ва мирони он дар миёни ғайрияҳудиён мебошанд; шариате нест; анбиёи он низ рӯъёе аз ҷониби Парвардигор намеёбанд.
Пирони духтари Сион бар замин хомӯш нишастаанд, бар сари худ хокистар пошида, палос пӯшидаанд; дӯшизагони Ерусалим сари худро сӯи замин хам кардаанд.
Чашмонам аз ашк оҷиз шудааст, амъоям ҷӯш мезанад, ҷигарам аз шикасти духтари қавми ман бар замин мерезад, вақте ки кӯдакон ва ширмакон дар кӯчаҳои шаҳр беҳуш шуда меғалтанд.
Ба модарони худ мегӯянд: «Нон ва шароб куҷост?» – дар ҳолате ки мисли маҷрӯҳон дар кӯчаҳои шаҳр аз ҳуш рафта, дар оғӯши модарони худ ҷон медиҳанд.
Чӣ шаҳодате барои ту бидиҳам, чӣ қиёсе барои ту биёварам, эй духтари Ерусалим? Чиро ба ту ташбеҳ намоям, то ки туро тасаллӣ диҳам, эй духтари бокираи Сион? Зеро ки шикасти ту мисли баҳр бузург аст, ва кист, ки туро тавонад шифо диҳад?
Анбиёи ту чизҳои ботил ва беаслро барои ту пешгӯӣ намудаанд ва гуноҳатро ошкор накардаанд, то ки хавфи асирии туро пешгирӣ намоянд, балки нубувватҳои ботил ва хаёлҳои хомро барои ту изҳор кардаанд.
Ҳамаи роҳгузарон дар ҳаққи ту даст бар ҳам месоянд, ҳуштак кашида, ба ҳоли духтари Ерусалим сар меҷунбонанд: «Оё ҳамин аст шаҳре ки онро камоли зебоӣ, шодии тамоми замин мегуфтанд?»
Ҳамаи душманонат даҳони худро бар ту кушодаанд, ҳуштак кашида ва дандон ғиҷиррос занонда, мегӯянд: «Онро талаф кардем! Ҳай-ҳай, ин ҳамон рӯз аст, ки дар интизораш будем ва ҳоло ба он ноил шудаем, онро ба чашми худ дидаем!»
Парвардигор он чи қарор дода буд, иҷро кардааст; амреро, ки аз қадимулайём фармуда буд, ба амал овардааст: хароб намуда, раҳме накардааст ва душманро бар ту шод гардонда, шохи адуёнатро баланд бардоштааст.
Дили онҳо сӯи Парвардигор фарёд мекунад: эй ҳисори духтари Сион! Рӯзу шаб мисли ҷӯйбор ашк рез, ба худат оромӣ надеҳ, гавҳараки чашмат қарор наёбад.
Шабонгоҳ, дар аввали посҳо, бархоста фиғон бардор; ба ҳузури Парвардигор дили худро мисли об рехта холӣ кун; дастҳои худро дар бораи ҷони кӯдаконат, ки дар сари ҳар кӯча аз гуруснагӣ беҳуш мешаванд, сӯи Ӯ боло бардор:
Парвардигоро! Назар андоз ва бубин, ки чунин амалро ба кӣ кардаӣ? Оё равост, ки занон меваи батни худро, – кӯдаконеро, ки ба сад ноз парварда буданд, – бихӯранд? Оё равост, ки коҳин ва набӣ дар қудси Парвардигор кушта шаванд?
Наврасон ва пирон бар хоки кӯчаҳо хобидаанд; дӯшизагонам ва ҷавононам аз дами шамшер афтодаанд; Ту онҳоро дар рӯзи ғазаби худ куштаӣ, ба қатл расондаӣ ва раҳме накардаӣ;
Даҳшатҳои маро аз гирду атроф, ба монанди рӯзи ид, даъват намудаӣ; ва касе набуд, ки дар рӯзи ғазаби Парвардигор гурехта ва зинда монда бошад: онҳоеро, ки ба сад ноз парварда ва калон карда будам, душмани ман талаф намудааст́.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible