Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
2:5
Глава 3
3:4
3:8
3:11
3:13
3:16
см.:Притч.20:17;
3:17
3:19
3:21
3:26
3:29
3:33
3:34
3:35
3:36
3:37
3:41
3:43
3:44
3:46
3:49
3:54
3:56
3:57
3:58
3:59
3:60
3:61
3:62
3:63
3:65
א Ка́ко омрачи́ во гнѣ́вѣ свое́мъ Госпо́дь дще́рь Сiо́ню: све́рже съ небесе́ на зе́млю сла́ву Изра́илеву, и не помяну́ подно́жiя ногу́ свое́ю въ де́нь гнѣ́ва и я́рости своея́.
ב Погрузи́ Госпо́дь и не пощадѣ́: вся́ кра́сная Иа́ковля разори́ я́ростiю свое́ю, тверды́ни дще́ре Иу́дины изве́рже на зе́млю, оскверни́ царя́ ея́ и кня́зи ея́,
ג сокруши́ во гнѣ́вѣ я́рости своея́ ве́сь ро́гъ Изра́илевъ, обрати́ вспя́ть десни́цу его́ от лица́ врага́, разжже́ во Иа́ковѣ я́ко о́гнь пла́мы, и потреби́ вся́ о́крестъ,
ד напряже́ лу́къ сво́й я́ко ра́тникъ проти́вный, утверди́ десни́цу свою́ я́ко супоста́тъ и изби́ вся́ кра́сная о́чiю мое́ю во селе́нiихъ дще́ре Сiо́ни, излiя́ я́ко о́гнь я́рость свою́.
ה Бы́сть Госпо́дь а́ки вра́гъ, погрузи́ Изра́иля, погрузи́ вся́ до́мы его́, разсы́па вся́ стѣ́ны его́ и умно́жи дще́ри Иу́динѣ смире́на и смире́ну,
ו и разве́рзе а́ки виногра́дъ селе́нiе свое́, разсы́па пра́здники его́: забы́ Госпо́дь, я́же сотвори́ въ Сiо́нѣ пра́здники и суббо́ты, и озло́би преще́нiемъ гнѣ́ва своего́ царя́ и кня́зя и жерца́.
ז Отри́ну Госпо́дь же́ртвенникъ сво́й, оттрясе́ святы́ню свою́, сокруши́ руко́ю вра́жiею стѣ́ну забра́ловъ его́: гла́съ да́ша въ дому́ Госпо́дни я́ко въ де́нь пра́здника.
ח Обрати́ся Госпо́дь разсы́пати стѣ́ну дще́ре Сiо́ни: протяже́ мѣ́ру, не отврати́ руки́ своея́ от попра́нiя: и сѣ́това предгра́дiе, и огра́да вку́пѣ изнемо́же.
ט Врасто́ша въ зе́млю врата́ ея́, погуби́ и сокруши́ вереи́ ея́, царя́ ея́ и кня́зи ея́ во язы́цѣхъ, нѣ́сть зако́на, и проро́цы ея́ не ви́дѣша видѣ́нiя от Го́спода.
י Сѣдо́ша на земли́, умолко́ша старѣ́йшины дще́ре Сiо́ни, посы́паша пе́рсть на главы́ своя́, препоя́сашася во вре́тища, низведо́ша въ зе́млю старѣ́йшинъ дѣ́въ Иерусали́мскихъ.
כ Оскудѣ́ша о́чи мои́ въ слеза́хъ, смути́ся се́рдце мое́, излiя́ся на зе́млю сла́ва моя́ о сокруше́нiи дще́ре люді́й мои́хъ, внегда́ оскудѣ́ младе́нецъ и ссу́щiй на сто́гнахъ гра́дскихъ.
ל Ма́теремъ свои́мъ реко́ша: гдѣ́ пшени́ца и вино́? внегда́ разсла́бленымъ бы́ти и́мъ, я́ко я́звенымъ на сто́гнахъ гра́дскихъ, егда́ излива́хуся ду́ши и́хъ въ ло́но ма́терей и́хъ.
מ Что́ ти засвидѣ́телствую? или́ что́ уподо́блю тебѣ́, дщи́ Иерусали́мля? кто́ тя спасе́тъ и кто́ тя утѣ́шитъ, дѣви́це, дщи́ Сiо́ня? я́ко возвели́чися ча́ша сокруше́нiя твоего́, кто́ тя изцѣли́тъ?
נ Проро́цы твои́ ви́дѣша тебѣ́ су́етная и безу́мiе и не откры́ша о непра́вдѣ твое́й, е́же возврати́ти плѣне́нiе твое́, и ви́дѣша тебѣ́ словеса́ су́етная и изринове́нiя.
ס Восплеска́ша рука́ма о тебѣ́ вси́ мину́ющiи путе́мъ, позвизда́ша и покива́ша главо́ю свое́ю о дще́ри Иерусали́мли, реку́ще: се́й ли гра́дъ, вѣне́цъ сла́вы, весе́лiе всея́ земли́?
פ Отверзо́ша на тя́ уста́ своя́ вси́ врази́ твои́, позвизда́ша и поскрежета́ша зубы́ свои́ми и рѣ́ша: поглоти́мъ ю́: оба́че се́й де́нь, его́же ча́яхомъ, обрѣто́хомъ его́, ви́дѣхомъ.
ע Сотвори́ Госпо́дь, я́же помы́сли, сконча́ словеса́ своя́, я́же заповѣ́да от дні́й пе́рвыхъ: разори́ и не пощадѣ́, и возвесели́ о тебѣ́ врага́, вознесе́ ро́гъ стужа́ющаго ти́.
צ Возопи́ се́рдце и́хъ ко Го́споду, стѣ́ны дще́ре Сiо́ни да излiю́тъ я́коже водоте́ча сле́зы де́нь и но́щь: не да́ждь поко́я себѣ́, и да не умо́лкнетъ зѣ́ница о́чiю твое́ю.
ק Воста́ни, поучи́ся въ нощи́ въ нача́лѣ стражбы́ твоея́, пролі́й я́ко во́ду се́рдце твое́ предъ лице́мъ Госпо́днимъ, воздви́гни къ нему́ ру́цѣ твои́ о душа́хъ младе́нецъ твои́хъ, разсла́бленыхъ гла́домъ въ нача́лѣ всѣ́хъ исхо́довъ.
ר Ви́ждь, Го́споди, и при́зри, кого́ еси́ отреби́лъ си́це? еда́ снѣдя́тъ жены́ пло́дъ утро́бы своея́? отребле́нiе сотвори́ по́варъ, избiю́тъ ли младе́нцевъ ссу́щихъ сосцы́? убiе́ши ли во святы́ни Госпо́дни жерца́ и проро́ка?
ש Успо́ша на исхо́дищихъ о́трокъ и ста́рецъ: дѣви́цы моя́ и ю́ноты мои́ отидо́ша въ плѣ́нъ, мече́мъ и гла́домъ изби́лъ еси́, въ де́нь гнѣ́ва твоего́ свари́лъ еси́, не пощадѣ́лъ.
ת Призва́лъ еси́ я́ко де́нь пра́здника прише́лствiя моя́ о́крестъ, и не бы́сть въ де́нь гнѣ́ва Госпо́дня уцѣлѣ́вый и оста́выйся, я́ко сотвори́хъ возмощи́ и умно́жихъ враги́ моя́ вся́.
א А́зъ му́жъ ви́дя нищету́ [мою́] въ жезлѣ́ я́рости его́ на мя́:
поя́тъ мя́ и отведе́ мя во тму́, а не во свѣ́тъ.
Оба́че на мя́ обрати́ ру́ку свою́ ве́сь де́нь,
ב обетши́ пло́ть мою́ и ко́жу мою́, ко́сти моя́ сокруши́:
согради́ на мя́ и объя́ главу́ мою́ и утруди́,
въ те́мныхъ посади́ мя, я́коже ме́ртвыя вѣ́ка:
ג согради́ на мя́, и не изы́ду, отяготи́ око́вы моя́,
и егда́ воскричу́ и возопiю́, загради́ моли́тву мою́:
возгради́ пути́ моя́, загради́ стези́ моя́, возмяте́.
ד Бы́сть я́ко медвѣ́дь ловя́й, [присѣдя́й ми́] я́ко ле́въ въ сокрове́нныхъ,
гна́ отступи́вшаго, и упоко́и мя́, положи́ мя поги́бша:
напряже́ лу́къ свои́, и поста́ви мя́ я́ко зна́менiе на стрѣля́нiе,
ה пусти́ въ ля́двiя моя́ стрѣ́лы ту́ла своего́.
Бы́хъ въ смѣ́хъ всѣ́мъ лю́демъ мои́мъ, пѣ́снь и́хъ ве́сь де́нь.
Насы́ти мя́ го́рести, напои́ мя же́лчи
ו и изъя́ ка́менемъ зу́бы моя́, напита́ мя пе́пеломъ
и отри́ну от ми́ра ду́шу мою́. Забы́хъ благоты́
и рѣ́хъ: поги́бе побѣ́да моя́ и наде́жда моя́ от Го́спода.
ז Помяни́ нищету́ мою́ и гоне́нiе мое́.
Го́ресть и же́лчь мою́ помяну́, и стужи́тъ во мнѣ́ душа́ моя́.
Сiя́ положу́ въ се́рдцы мое́мъ, сего́ ра́ди потерплю́.
ח Ми́лость Госпо́дня, я́ко не оста́ви мене́, не сконча́шася бо щедро́ты его́: пребыва́яй во у́трiихъ, поми́луй, Го́споди, я́ко не погибо́хомъ, не сконча́шася бо щедро́ты твоя́.
Но́вая во у́трiихъ, мно́га е́сть вѣ́ра твоя́.
Ча́сть моя́ Госпо́дь, рече́ душа́ моя́: сего́ ра́ди пожду́ его́.
ט Бла́гъ Госпо́дь надѣ́ющымся на́нь:
души́ и́щущей его́ бла́го [е́сть], и надѣ́ющейся съ молча́нiемъ спасе́нiя Бо́жiя.
Бла́го е́сть му́жу, егда́ во́зметъ яре́мъ въ ю́ности свое́й:
י ся́детъ на еди́нѣ и умо́лкнетъ, я́ко воздви́гну на ся́:
положи́тъ во пра́хѣ уста́ своя́, не́гли ка́ко бу́детъ наде́жда:
пода́стъ лани́ту свою́ бiю́щему, насы́тится укори́знъ.
כ Я́ко не во вѣ́къ отри́нетъ Госпо́дь,
я́ко смири́вый поми́луетъ по мно́жеству ми́лости своея́,
не отри́ну от се́рдца своего́ и смири́ сы́ны му́жескiя.
ל Е́же смири́ти подъ но́зѣ его́ вся́ у́зники земны́я,
е́же уклони́ти су́дъ му́жа предъ лице́мъ вы́шняго,
осуди́ти человѣ́ка, внегда́ суди́тися ему́, Госпо́дь не рече́.
מ Кто́ есть то́й, и́же рече́, и бы́ти, Го́споду не повелѣ́вшу?
Изъ у́стъ вы́шняго не изы́детъ зло́ и добро́.
Что́ возро́пщетъ человѣ́къ живу́щь, му́жъ о грѣсѣ́ свое́мъ?
נ Изыска́ся пу́ть на́шъ и испыта́ся, и обрати́мся ко Го́споду.
Воздви́гнемъ сердца́ на́ша съ рука́ми къ Бо́гу высо́кому на небеси́.
Мы́ согрѣши́хомъ и нече́ствовахомъ, сего́ ра́ди не поми́ловалъ еси́:
ס покры́лъ еси́ я́ростiю и отгна́лъ еси́ на́съ, уби́лъ и не пощадѣ́лъ еси́:
покры́лся еси́ о́блакомъ, да не до́йдетъ къ тебѣ́ моли́тва,
сомжи́ти о́чи мои́ и отри́нути, положи́лъ еси́ на́съ посредѣ́ люді́й.
פ Отверзо́ша на ны́ уста́ своя́ вси́ врази́ на́ши.
Стра́хъ и у́жасъ бы́сть на́мъ, надме́нiе и сокруше́нiе:
исхо́дища водна́я излiе́тъ о́ко мое́ о сокруше́нiи дще́ре люді́й мои́хъ.
ע О́ко мое́ погря́зну: и не умо́лкну, е́же не бы́ти ослабле́нiю,
до́ндеже приклони́тся и уви́дитъ Госпо́дь съ небесе́.
О́ко мое́ закрыва́ется о души́ мое́й, па́че всѣ́хъ дще́рей гра́да.
צ Ловя́ще улови́ша мя́ я́ко вра́бiя врази́ мои́ ту́не:
умори́ша въ ро́вѣ жи́знь мою́ и возложи́ша на мя́ ка́мень.
Возлiя́ся вода́ вы́ше главы́ моея́: рѣ́хъ: отринове́нъ е́смь.
ק Призва́хъ и́мя твое́, Го́споди, изъ ро́ва преиспо́дняго:
гла́съ мо́й услы́шалъ еси́: не покры́й уше́съ твои́хъ на мольбу́ мою́:
на по́мощь мою́ прибли́жился еси́, въ де́нь, въ о́ньже призва́хъ тя́, ре́клъ ми́ еси́: не бо́йся.
ר Суди́лъ еси́, Го́споди, прю́ души́ моея́, изба́вилъ еси́ жи́знь мою́:
ви́дѣлъ еси́, Го́споди, смяте́нiя моя́, разсуди́лъ еси́ су́дъ мо́й:
вѣ́си все́ отмще́нiе и́хъ и вся́ помышле́нiя и́хъ на мя́.
ש Слы́шалъ еси́ укори́зны и́хъ, вся́ совѣ́ты и́хъ на мя́,
устнѣ́ востаю́щихъ на мя́ и поуче́нiе и́хъ на мя́ ве́сь де́нь,
сѣдѣ́нiе и́хъ и воста́нiе и́хъ: при́зри на о́чи и́хъ.
ת Возда́си и́мъ, Го́споди, воздая́нiе по дѣло́мъ руку́ и́хъ:
возда́си и́мъ заступле́нiе, сердца́ моего́ тру́дъ.
Ты́ и́хъ прожене́ши во гнѣ́вѣ и потреби́ши и́хъ подъ небесе́мъ, Го́споди.
ALEPH. Quomodo obtexit caligine in furore suo Dominus filiam Sion! Proiecit de caelo in terram gloriam Israel et non est recordatus scabelli pedum suorum in die furoris sui.
BETH. Praecipitavit Dominus nec pepercit omnia pascua Iacob; destruxit in furore suo munitiones filiae Iudae; deiecit in terram, polluit regnum et principes eius.
GHIMEL. Confregit in ira furoris sui omne cornu Israel; avertit retrorsum dexteram suam a facie inimici et succendit in Iacob quasi ignem flammae devorantis in gyro.
DALETH. Tetendit arcum suum quasi inimicus, firmavit dexteram suam quasi hostis et occidit omne, quod pulchrum erat visu, in tabernaculo filiae Sion; effudit quasi ignem indignationem suam.
HE. Factus est Dominus velut inimicus, deglutivit Israel, deglutivit omnia moenia eius, dissipavit munitiones eius et multiplicavit in filia Iudae maerorem et maestitiam.
VAU. Et dissipavit quasi hortum saepem suam, demolitus est tabernaculum suum; oblivioni tradidit Dominus in Sion festivitatem et sabbatum et despexit in indignatione furoris sui regem et sacerdotem.
ZAIN. Reppulit Dominus altare suum, maledixit sanctuario suo; tradidit in manu inimici muros domorum eius: vocem dederunt in domo Domini sicut in die sollemni.
HETH. Cogitavit Dominus dissipare murum filiae Sion; tetendit funiculum, non avertit manum suam a perditione; et in luctum redegit antemurale et murum: pariter elanguerunt.
TETH. Defixae sunt in terra portae eius; perdidit et contrivit vectes eius. Rex eius et principes eius in gentibus; non est lex, et prophetae eius non invenerunt visionem a Domino.
IOD. Sederunt in terra, conticuerunt senes filiae Sion, consperserunt cinere capita sua, accincti sunt ciliciis; abiecerunt in terram capita sua virgines Ierusalem.
CAPH. Defecerunt prae lacrimis oculi mei, efferbuerunt viscera mea; effusum est in terra iecur meum super contritione filiae populi mei, cum deficeret parvulus et lactans in plateis oppidi.
LAMED. Matribus suis dixerunt: «Ubi est triticum et vinum?», cum deficerent quasi vulnerati in plateis civitatis, cum exhalarent animas suas in sinu matrum suarum.
MEM. Cui comparabo te vel cui assimilabo te, filia Ierusalem? Cui exaequabo te et consolabor te, virgo filia Sion? Magna est enim velut mare contritio tua; quis medebitur tui?
NUN. Prophetae tui viderunt tibi falsa et stulta nec aperiebant iniquitatem tuam, ut converterent sortem tuam; viderunt autem tibi oracula mendacii et seductionis.
SAMECH. Plauserunt super te manibus omnes transeuntes per viam; sibilaverunt et moverunt caput suum super filiam Ierusalem: «Haeccine est urbs, quam vocabant perfectum decorem, gaudium universae terrae?».
PHE. Aperuerunt super te os suum omnes inimici tui; sibilaverunt et fremuerunt dentibus et dixerunt: «Devoravimus; en ista est dies, quam exspectabamus: invenimus, vidimus».
AIN. Fecit Dominus, quae cogitavit; complevit sermonem suum, quem praeceperat a diebus antiquis: destruxit et non pepercit. Et laetificavit super te inimicum et exaltavit cornu hostium tuorum.
SADE. Clamet cor tuum ad Dominum super muros filiae Sion; deduc quasi torrentem lacrimas per diem et noctem. Non des requiem tibi, neque taceat pupilla oculi tui.
COPH. Consurge, lamentare in nocte in principio vigiliarum, effunde sicut aquam cor tuum ante conspectum Domini; leva ad eum manus tuas pro anima parvulorum tuorum, qui defecerunt in fame in capite omnium compitorum.
RES. «Vide, Domine, et considera, cui feceris ita; ergone comedent mulieres fructum suum, parvulos diligenter fovendos? Num occidetur in sanctuario Domini sacerdos et propheta?
SIN. Iacuerunt in terra foris puer et senex; virgines meae et iuvenes mei ceciderunt in gladio: interfecisti in die furoris tui, percussisti nec misertus es.
THAU. Vocasti quasi ad diem sollemnem, qui terrerent me de circuitu, et non fuit in die furoris Domini, qui effugeret et relinqueretur: quos fovi et enutrivi, inimicus meus consumpsit eos».
ALEPH. Ego vir videns paupertatem meam in virga indignationis eius.
ALEPH. Me minavit et adduxit in tenebras et non in lucem.
ALEPH. Tantum in me vertit et convertit manum suam tota die.
BETH. Consumpsit pellem meam et carnem meam, contrivit ossa mea.
BETH. Aedificavit in gyro meo et circumdedit me felle et labore.
BETH. In tenebrosis collocavit me quasi mortuos sempiternos.
GHIMEL. Circumaedificavit adversum me, ut non egrediar, aggravavit compedem meum.
GHIMEL. Sed et cum clamavero et rogavero, exclusit orationem meam.
GHIMEL. Conclusit vias meas lapidibus quadris, semitas meas subvertit.
DALETH. Ursus insidians factus est mihi, leo in absconditis.
DALETH. Semitas meas subvertit et confregit me, posuit me desolatam.
DALETH. Tetendit arcum suum et posuit me quasi signum ad sagittam.
HE. Misit in renibus meis filias pharetrae suae.
HE. Factus sum in derisum omni populo meo, canticum eorum tota die.
HE. Replevit me amaritudinibus, inebriavit me absinthio.
VAU. Et fregit in glarea dentes meos, depressit me cinere.
VAU. Et repulsa est a pace anima mea, oblitus sum bonorum.
VAU. Et dixi: «Periit splendor meus et spes mea a Domino».
ZAIN. Recordare paupertatis et peregrinationis meae, absinthii et fellis.
ZAIN. Memoria memor est et tabescit in me anima mea.
ZAIN. Haec recolam in corde meo, ideo sperabo.
HETH. Misericordiae Domini, quia non sumus consumpti, quia non defecerunt miserationes eius.
HETH. Novae sunt omni mane, magna est fides tua.
HETH. «Pars mea Dominus, dixit anima mea; propterea exspectabo eum».
TETH. Bonus est Dominus sperantibus in eum, animae quaerenti illum.
TETH. Bonum est praestolari cum silentio salutare Domini.
TETH. Bonum est viro, cum portaverit iugum ab adulescentia sua.
IOD. Sedebit solitarius et tacebit, cum istud imponitur ei.
IOD. Ponet in pulvere os suum, si forte sit spes.
IOD. Dabit percutienti se maxillam, saturabitur opprobriis.
CAPH. Quia non repellet in sempiternum Dominus.
CAPH. Quia si afflixit, et miserebitur secundum multitudinem misericordiarum suarum.
CAPH. Non enim humiliat ex corde suo et affligit filios hominum.
LAMED. Conterere sub pedibus suis omnes vinctos terrae.
LAMED. Declinare iudicium viri in conspectu vultus Altissimi.
LAMED. Pervertere hominem in iudicio suo, num Dominus haec ignorat?
MEM. Quis est iste, qui dixit, et factum est? Dominus non iussit?
MEM. Ex ore Altissimi nonne egrediuntur et mala et bona?
MEM. Quid murmurabit homo vivens, vir pro peccatis suis?
NUN. «Scrutemur vias nostras et quaeramus et revertamur ad Dominum.
NUN. Levemus corda nostra cum manibus ad Dominum in caelos.
NUN. Nos inique egimus et rebelles fuimus; idcirco tu inexorabilis fuisti.
SAMECH. Operuisti in furore et percussisti nos; occidisti nec pepercisti.
SAMECH. Opposuisti nubem tibi, ne transeat oratio.
SAMECH. In eradicationem et abiectionem posuisti nos in medio populorum.
PHE. Aperuerunt super nos os suum omnes inimici nostri.
PHE. Formido et fovea facta est nobis, vastatio et contritio».
PHE. Rivos aquarum deducit oculus meus in contritione filiae populi mei.
AIN. Oculus meus lacrimas effundit nec tacet, eo quod non sit requies.
AIN. Donec respiciat et videat Dominus de caelis.
AIN. Oculus meus affligit animam meam prae cunctis filiabus urbis meae.
SADE. Venatione venati sunt me quasi avem inimici mei gratis.
SADE. Perdiderunt in lacu vitam meam et iecerunt lapides super me.
SADE. Inundaverunt aquae super caput meum, dixi: «Perii».
COPH. Invocavi nomen tuum, Domine, de profunditate lacus.
COPH. Vocem meam audisti: «Ne avertas aurem tuam a singultu meo et clamoribus».
COPH. Appropinquasti in die, quando invocavi te, dixisti: «Ne timeas».
RES. Iudicasti, Domine, causam animae meae, redemisti vitam meam.
RES. Vidisti, Domine, afflictionem meam; iudica iudicium meum.
RES. Vidisti omnem furorem eorum, universas cogitationes eorum adversum me.
SIN. Audisti opprobrium eorum, Domine, omnes cogitationes eorum adversum me.
SIN. Labia insurgentium mihi et meditationes eorum adversum me tota die.
SIN. Sessionem eorum et resurrectionem eorum vide; ego sum psalmus eorum.
THAU. Reddes eis vicem, Domine, iuxta opera manuum suarum.
THAU. Dabis eis duritiam cordis, exsecrationem tuam.
THAU. Persequeris in furore et conteres eos sub caelis tuis, Domine.
Синодальный
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (Юнгеров)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
1 Господь во гневе поверг на землю Израиля, отверг жертвенник Свой. 11 Плач о дщери народа моего; все проходящие свищут на Сион; Господь исполнил слово Свое и разорил. 18 «Вставай, взывай ночью»; дети умирают от голода.
Как помрачил Господь во гневе Своем дщерь Сиона! с небес поверг на землю красу Израиля и не вспомнил о подножии ног Своих в день гнева Своего.
Погубил Господь все жилища Иакова, не пощадил, разрушил в ярости Своей укрепления дщери Иудиной, поверг на землю, отверг царство и князей его, как нечистых:
в пылу гнева сломил все роги Израилевы, отвел десницу Свою от неприятеля и воспылал в Иакове, как палящий огонь, пожиравший все вокруг;
натянул лук Свой, как неприятель, направил десницу Свою, как враг, и убил все, вожделенное для глаз; на скинию дщери Сиона излил ярость Свою, как огонь.
Господь стал как неприятель, истребил Израиля, разорил все чертоги его, разрушил укрепления его и распространил у дщери Иудиной сетование и плач.
И отнял ограду Свою, как у сада; разорил Свое место собраний, заставил Господь забыть на Сионе празднества и субботы; и в негодовании гнева Своего отверг царя и священника.
Отверг Господь жертвенник Свой, отвратил сердце Свое от святилища Своего, предал в руки врагов стены чертогов его; в доме Господнем они шумели, как в праздничный день.
Господь определил разрушить стену дщери Сиона, протянул вервь, не отклонил руки Своей от разорения; истребил внешние укрепления, и стены вместе разрушены.
Ворота ее вдались в землю; Он разрушил и сокрушил запоры их; царь ее и князья ее – среди язычников; не стало закона, и пророки ее не сподобляются видений от Господа.
Сидят на земле безмолвно старцы дщери Сионовой, посыпали пеплом свои головы, препоясались вретищем; опустили к земле головы свои девы Иерусалимские.
Истощились от слез глаза мои, волнуется во мне внутренность моя, изливается на землю печаль моя от гибели дщери народа моего, когда дети и грудные младенцы умирают от голода среди городских улиц.
Матерям своим говорят они: «где хлеб и вино?», умирая, подобно раненым, на улицах городских, изливая души свои в лоно матерей своих.
Что мне сказать тебе, с чем сравнить тебя, дщерь Иерусалима? чему уподобить тебя, чтобы утешить тебя, дева, дщерь Сиона? ибо рана твоя велика, как море; кто может исцелить тебя?
Пророки твои провещали тебе пустое и ложное и не раскрывали твоего беззакония, чтобы отвратить твое пленение, и изрекали тебе откровения ложные и приведшие тебя к изгнанию.
Руками всплескивают о тебе все проходящие путем, свищут и качают головою своею о дщери Иерусалима, говоря: «это ли город, который называли совершенством красоты, радостью всей земли?»
Разинули на тебя пасть свою все враги твои, свищут и скрежещут зубами, говорят: «поглотили мы его, только этого дня и ждали мы, дождались, увидели!»
Совершил Господь, что определил, исполнил слово Свое, изреченное в древние дни, разорил без пощады и дал врагу порадоваться над тобою, вознес рог неприятелей твоих.
Сердце их вопиет к Господу: стена дщери Сиона! лей ручьем слезы день и ночь, не давай себе покоя, не спускай зениц очей твоих.
Вставай, взывай ночью, при начале каждой стражи; изливай, как воду, сердце твое пред лицем Господа; простирай к Нему руки твои о душе детей твоих, издыхающих от голода на углах всех улиц.
«Воззри, Господи, и посмотри: кому Ты сделал так, чтобы женщины ели плод свой, младенцев, вскормленных ими? чтобы убиваемы были в святилище Господнем священник и пророк?
Дети и старцы лежат на земле по улицам; девы мои и юноши мои пали от меча; Ты убивал их в день гнева Твоего, заколал без пощады.
Ты созвал отовсюду, как на праздник, ужасы мои, и в день гнева Господня никто не спасся, никто не уцелел; тех, которые были мною вскормлены и выращены, враг мой истребил».
1 Жезл гнева Господня; «посадил меня в темное место»; «как бы цель для стрел»; «душа моя падает во мне». 21 Милосердие Господа не истощилось, «обновляется каждое утро». Не навеки оставляет Господь. 40 «Обратимся к Господу». «Ты покрыл Себя гневом». 55 «Господи, Ты слышал голос мой»; воздай врагам моим.
Я человек, испытавший горе от жезла гнева Его.
Он повел меня и ввел во тьму, а не во свет.
Так, Он обратился на меня и весь день обращает руку Свою;
измождил плоть мою и кожу мою, сокрушил кости мои;
огородил меня и обложил горечью и тяготою;
посадил меня в темное место, как давно умерших;
окружил меня стеною, чтобы я не вышел, отяготил оковы мои,
и когда я взывал и вопиял, задерживал молитву мою;
каменьями преградил дороги мои, извратил стези мои.
Он стал для меня как бы медведь в засаде, как бы лев в скрытном месте;
извратил пути мои и растерзал меня, привел меня в ничто;
натянул лук Свой и поставил меня как бы целью для стрел;
послал в почки мои стрелы из колчана Своего.
Я стал посмешищем для всего народа моего, вседневною песнью их.
Он пресытил меня горечью, напоил меня полынью.
Сокрушил камнями зубы мои, покрыл меня пеплом.
И удалился мир от души моей; я забыл о благоденствии,
и сказал я: погибла сила моя и надежда моя на Господа.
Помысли о моем страдании и бедствии моем, о полыни и желчи.
Твердо помнит это душа моя и падает во мне.
Вот что я отвечаю сердцу моему и потому уповаю:
по милости Господа мы не исчезли, ибо милосердие Его не истощилось.
Оно обновляется каждое утро; велика верность Твоя!
Господь часть моя, говорит душа моя, итак буду надеяться на Него.
Благ Господь к надеющимся на Него, к душе, ищущей Его.
Благо тому, кто терпеливо ожидает спасения от Господа.
Благо человеку, когда он несет иго в юности своей;
сидит уединенно и молчит, ибо Он наложил его на него;
полагает уста свои в прах, помышляя: «может быть, еще есть надежда»;
подставляет ланиту свою биющему его, пресыщается поношением,
ибо не навек оставляет Господь.
Но послал горе, и помилует по великой благости Своей.
Ибо Он не по изволению сердца Своего наказывает и огорчает сынов человеческих.
Но, когда попирают ногами своими всех узников земли,
когда неправедно судят человека пред лицем Всевышнего,
когда притесняют человека в деле его: разве не видит Господь?
Кто это говорит: «и то бывает, чему Господь не повелел быть»?
Не от уст ли Всевышнего происходит бедствие и благополучие?
Зачем сетует человек живущий? всякий сетуй на грехи свои.
Испытаем и исследуем пути свои, и обратимся к Господу.
Вознесем сердце наше и руки к Богу, сущему на небесах:
мы отпали и упорствовали; Ты не пощадил.
Ты покрыл Себя гневом и преследовал нас, умерщвлял, не щадил;
Ты закрыл Себя облаком, чтобы не доходила молитва наша;
сором и мерзостью Ты сделал нас среди народов.
Разинули на нас пасть свою все враги наши.
Ужас и яма, опустошение и разорение – доля наша.
Потоки вод изливает око мое о гибели дщери народа моего.
Око мое изливается и не перестает, ибо нет облегчения,
доколе не призрит и не увидит Господь с небес.
Око мое опечаливает душу мою ради всех дщерей моего города.
Всячески усиливались уловить меня, как птичку, враги мои, без всякой причины;
повергли жизнь мою в яму и закидали меня камнями.
Воды поднялись до головы моей; я сказал: «погиб я».
Я призывал имя Твое, Господи, из ямы глубокой.
Ты слышал голос мой; не закрой уха Твоего от воздыхания моего, от вопля моего.
Ты приближался, когда я взывал к Тебе, и говорил: «не бойся».
Ты защищал, Господи, дело души моей; искуплял жизнь мою.
Ты видишь, Господи, обиду мою; рассуди дело мое.
Ты видишь всю мстительность их, все замыслы их против меня.
Ты слышишь, Господи, ругательство их, все замыслы их против меня,
речи восстающих на меня и их ухищрения против меня всякий день.
Воззри, сидят ли они, встают ли, я для них – песнь.
Воздай им, Господи, по делам рук их;
пошли им помрачение сердца и проклятие Твое на них;
преследуй их, Господи, гневом, и истреби их из поднебесной.