ח Ми́лость Госпо́дня, я́ко не оста́ви мене́, не сконча́шася бо щедро́ты его́: пребыва́яй во у́трiихъ, поми́луй, Го́споди, я́ко не погибо́хомъ, не сконча́шася бо щедро́ты твоя́.

Но́вая во у́трiихъ, мно́га е́сть вѣ́ра твоя́.

Ча́сть моя́ Госпо́дь, рече́ душа́ моя́: сего́ ра́ди пожду́ его́.

ט Бла́гъ Госпо́дь надѣ́ющымся на́нь:

души́ и́щущей его́ бла́го [е́сть], и надѣ́ющейся съ молча́нiемъ спасе́нiя Бо́жiя.

Бла́го е́сть му́жу, егда́ во́зметъ яре́мъ въ ю́ности свое́й:

י ся́детъ на еди́нѣ и умо́лкнетъ, я́ко воздви́гну на ся́:

положи́тъ во пра́хѣ уста́ своя́, не́гли ка́ко бу́детъ наде́жда:

пода́стъ лани́ту свою́ бiю́щему, насы́тится укори́знъ.

כ Я́ко не во вѣ́къ отри́нетъ Госпо́дь,

я́ко смири́вый поми́луетъ по мно́жеству ми́лости своея́,

не отри́ну от се́рдца своего́ и смири́ сы́ны му́жескiя.

ל Е́же смири́ти подъ но́зѣ его́ вся́ у́зники земны́я,

е́же уклони́ти су́дъ му́жа предъ лице́мъ вы́шняго,

осуди́ти человѣ́ка, внегда́ суди́тися ему́, Госпо́дь не рече́.

מ Кто́ есть то́й, и́же рече́, и бы́ти, Го́споду не повелѣ́вшу?

Изъ у́стъ вы́шняго не изы́детъ зло́ и добро́.

Что́ возро́пщетъ человѣ́къ живу́щь, му́жъ о грѣсѣ́ свое́мъ?

נ Изыска́ся пу́ть на́шъ и испыта́ся, и обрати́мся ко Го́споду.

Воздви́гнемъ сердца́ на́ша съ рука́ми къ Бо́гу высо́кому на небеси́.

Мы́ согрѣши́хомъ и нече́ствовахомъ, сего́ ра́ди не поми́ловалъ еси́:

ס покры́лъ еси́ я́ростiю и отгна́лъ еси́ на́съ, уби́лъ и не пощадѣ́лъ еси́:

покры́лся еси́ о́блакомъ, да не до́йдетъ къ тебѣ́ моли́тва,

сомжи́ти о́чи мои́ и отри́нути, положи́лъ еси́ на́съ посредѣ́ люді́й.

פ Отверзо́ша на ны́ уста́ своя́ вси́ врази́ на́ши.

Стра́хъ и у́жасъ бы́сть на́мъ, надме́нiе и сокруше́нiе:

исхо́дища водна́я излiе́тъ о́ко мое́ о сокруше́нiи дще́ре люді́й мои́хъ.

ע О́ко мое́ погря́зну: и не умо́лкну, е́же не бы́ти ослабле́нiю,

до́ндеже приклони́тся и уви́дитъ Госпо́дь съ небесе́.

О́ко мое́ закрыва́ется о души́ мое́й, па́че всѣ́хъ дще́рей гра́да.

צ Ловя́ще улови́ша мя́ я́ко вра́бiя врази́ мои́ ту́не:

умори́ша въ ро́вѣ жи́знь мою́ и возложи́ша на мя́ ка́мень.

Возлiя́ся вода́ вы́ше главы́ моея́: рѣ́хъ: отринове́нъ е́смь.

ק Призва́хъ и́мя твое́, Го́споди, изъ ро́ва преиспо́дняго:

гла́съ мо́й услы́шалъ еси́: не покры́й уше́съ твои́хъ на мольбу́ мою́:

на по́мощь мою́ прибли́жился еси́, въ де́нь, въ о́ньже призва́хъ тя́, ре́клъ ми́ еси́: не бо́йся.

ר Суди́лъ еси́, Го́споди, прю́ души́ моея́, изба́вилъ еси́ жи́знь мою́:

ви́дѣлъ еси́, Го́споди, смяте́нiя моя́, разсуди́лъ еси́ су́дъ мо́й:

вѣ́си все́ отмще́нiе и́хъ и вся́ помышле́нiя и́хъ на мя́.

ש Слы́шалъ еси́ укори́зны и́хъ, вся́ совѣ́ты и́хъ на мя́,

устнѣ́ востаю́щихъ на мя́ и поуче́нiе и́хъ на мя́ ве́сь де́нь,

сѣдѣ́нiе и́хъ и воста́нiе и́хъ: при́зри на о́чи и́хъ.

ת Возда́си и́мъ, Го́споди, воздая́нiе по дѣло́мъ руку́ и́хъ:

возда́си и́мъ заступле́нiе, сердца́ моего́ тру́дъ.

Ты́ и́хъ прожене́ши во гнѣ́вѣ и потреби́ши и́хъ подъ небесе́мъ, Го́споди.

Синодальный

1 Жезл гнева Господня; «посадил меня в темное место»; «как бы цель для стрел»; «душа моя падает во мне». 21 Милосердие Господа не истощилось, «обновляется каждое утро». Не навеки оставляет Господь. 40 «Обратимся к Господу». «Ты покрыл Себя гневом». 55 «Господи, Ты слышал голос мой»; воздай врагам моим.

Я человек, испытавший горе от жезла гнева Его.

Он повел меня и ввел во тьму, а не во свет.

Так, Он обратился на меня и весь день обращает руку Свою;

измождил плоть мою и кожу мою, сокрушил кости мои;

огородил меня и обложил горечью и тяготою;

посадил меня в темное место, как давно умерших;

окружил меня стеною, чтобы я не вышел, отяготил оковы мои,

и когда я взывал и вопиял, задерживал молитву мою;

каменьями преградил дороги мои, извратил стези мои.

Он стал для меня как бы медведь в засаде, как бы лев в скрытном месте;

извратил пути мои и растерзал меня, привел меня в ничто;

натянул лук Свой и поставил меня как бы целью для стрел;

послал в почки мои стрелы из колчана Своего.

Я стал посмешищем для всего народа моего, вседневною песнью их.

Он пресытил меня горечью, напоил меня полынью.

Сокрушил камнями зубы мои, покрыл меня пеплом.

И удалился мир от души моей; я забыл о благоденствии,

и сказал я: погибла сила моя и надежда моя на Господа.

Помысли о моем страдании и бедствии моем, о полыни и желчи.

Твердо помнит это душа моя и падает во мне.

Вот что я отвечаю сердцу моему и потому уповаю:

по милости Господа мы не исчезли, ибо милосердие Его не истощилось.

Оно обновляется каждое утро; велика верность Твоя!

Господь часть моя, говорит душа моя, итак буду надеяться на Него.

Благ Господь к надеющимся на Него, к душе, ищущей Его.

Благо тому, кто терпеливо ожидает спасения от Господа.

Благо человеку, когда он несет иго в юности своей;

сидит уединенно и молчит, ибо Он наложил его на него;

полагает уста свои в прах, помышляя: «может быть, еще есть надежда»;

подставляет ланиту свою биющему его, пресыщается поношением,

ибо не навек оставляет Господь.

Но послал горе, и помилует по великой благости Своей.

Ибо Он не по изволению сердца Своего наказывает и огорчает сынов человеческих.

Но, когда попирают ногами своими всех узников земли,

когда неправедно судят человека пред лицем Всевышнего,

когда притесняют человека в деле его: разве не видит Господь?

Кто это говорит: «и то бывает, чему Господь не повелел быть»?

Не от уст ли Всевышнего происходит бедствие и благополучие?

Зачем сетует человек живущий? всякий сетуй на грехи свои.

Испытаем и исследуем пути свои, и обратимся к Господу.

Вознесем сердце наше и руки к Богу, сущему на небесах:

мы отпали и упорствовали; Ты не пощадил.

Ты покрыл Себя гневом и преследовал нас, умерщвлял, не щадил;

Ты закрыл Себя облаком, чтобы не доходила молитва наша;

сором и мерзостью Ты сделал нас среди народов.

Разинули на нас пасть свою все враги наши.

Ужас и яма, опустошение и разорение – доля наша.

Потоки вод изливает око мое о гибели дщери народа моего.

Око мое изливается и не перестает, ибо нет облегчения,

доколе не призрит и не увидит Господь с небес.

Око мое опечаливает душу мою ради всех дщерей моего города.

Всячески усиливались уловить меня, как птичку, враги мои, без всякой причины;

повергли жизнь мою в яму и закидали меня камнями.

Воды поднялись до головы моей; я сказал: «погиб я».

Я призывал имя Твое, Господи, из ямы глубокой.

Ты слышал голос мой; не закрой уха Твоего от воздыхания моего, от вопля моего.

Ты приближался, когда я взывал к Тебе, и говорил: «не бойся».

Ты защищал, Господи, дело души моей; искуплял жизнь мою.

Ты видишь, Господи, обиду мою; рассуди дело мое.

Ты видишь всю мстительность их, все замыслы их против меня.

Ты слышишь, Господи, ругательство их, все замыслы их против меня,

речи восстающих на меня и их ухищрения против меня всякий день.

Воззри, сидят ли они, встают ли, я для них – песнь.

Воздай им, Господи, по делам рук их;

пошли им помрачение сердца и проклятие Твое на них;

преследуй их, Господи, гневом, и истреби их из поднебесной.

Сербский

Ја сам човек који видех муку од прута гнева Његовог.

Одведе ме и оправи ме у таму, а не на видело.

Само се на ме обраћа, обраћа руку своју по вас дан.

Учини, те ми остаре тело и кожа, потре кости моје.

Зазида ме, и опточи ме жучју и муком.

Посади ме у таму као умрле одавна.

Огради ме да не изађем, и метну на ме тешке окове.

Кад вичем и вапим, одбија молитву моју.

Загради путеве моје тесаним каменом, и преврати стазе моје.

Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји.

Помете путеве моје, и раздре ме, и уништи ме.

Натеже лук свој, и метну ме стрели за белегу.

Устрели ме у бубреге стрелама из тула свог.

Постах подсмех свему народу свом и песма њихова по вас дан.

Насити ме горчином, опоји ме пеленом.

Поломи ми зубе камењем, ували ме у пепео.

Удаљио си душу моју од мира, заборавих добро.

И рекох: Пропаде сила моја и надање моје од Господа.

Опомени се муке моје и јада мог, пелена и жучи.

Душа се моја опомиње без престанка, и поништила се у мени.

Али ово напомињем срцу свом, те се надам:

Милост је Господња што не изгибосмо сасвим, јер милосрђа Његовог није нестало.

Понавља се свако јутро; велика је вера твоја.

Господ је део мој, говори душа моја; зато ћу се у Њега уздати.

Добар је Господ онима који га чекају, души, која га тражи.

Добро је мирно чекати спасење Господње.

Добро је човеку носити јарам за младости своје.

Сам ће седети и ћутати, јер Бог метну бреме на њ.

Метнуће уста своја у прах, еда би било надања.

Подметнуће образ свој ономе који га бије, биће сит срамоте.

Јер Господ не одбацује за свагда.

Јер ако и уцвели, опет ће се и смиловати ради мноштва милости своје.

Јер не мучи из срца свог ни цвели синове човечје.

Кад газе ногама све сужње на земљи,

Кад изврћу правицу човеку пред Вишњим,

Кад чине криво човеку у парници његовој, не види ли Господ?

Ко је рекао што и збило се, а Господ да није заповедио?

Не долазе ли и зла и добра из уста Вишњег?

Зашто се тужи човек жив, човек на кар за грехе своје?

Претражимо и разгледајмо путе своје, и повратимо се ка Господу.

Подигнимо срце своје и руке к Богу на небесима.

Згрешисмо и непокорни бисмо; Ти не прашташ.

Обастро си се гневом, и гониш нас, убијаш и не жалиш.

Обастро си си се облаком да не продре молитва.

Начинио си од нас сметлиште и одмет усред тих народа.

Разваљују уста своја на нас сви непријатељи наши.

Страх и јама задеси нас, пустошење и затирање.

Потоци теку из очију мојих ради погибли кћери народа мог.

Очи моје лију сузе без престанка, јер нема одмора,

Докле Господ не погледа и не види с неба.

Око моје мучи ми душу ради свих кћери града мог.

Терају ме једнако као птицу непријатељи моји низашта.

Свалише у јаму живот мој и набацаше камење на ме.

Дође ми вода сврх главе; рекох: Погибох!

Призивах име Твоје, Господе, из јаме најдубље.

Ти чу глас мој; не затискуј уха свог од уздисања мог, од вике моје.

Приступао си кад Те призивах, и говорио си: Не бој се.

Расправљао си, Господе, парбу душе моје, и избављао си живот мој.

Видиш, Господе, неправду која ми се чини; расправи парбу моју.

Видиш сву освету њихову, све што ми мисле.

Чујеш руг њихов, Господе, све што ми мисле,

Шта говоре они који устају на ме и шта намишљају против мене по вас дан.

Види, кад седају и кад устају, ја сам им песма.

Плати им, Господе, по делима руку њихових.

Подај им упорно срце, проклетство своје.

Гони их гневом, и истреби их испод небеса Господњих.

Немецкий (GNB)

Языки

Ich bin der Mann, der viel gelitten hat
unter den zornigen Schlägen des HERRN.

Ich bin es, den er vor sich hertrieb,
immer tiefer in die dunkelste Nacht.

Immer nur mich traf seine Faust,
Tag für Tag, ohne einzuhalten.

Er lässt meine Haut und mein Fleisch zerfallen
und zerbricht mir alle meine Knochen.

Von allen Seiten schließt er mich ein,
er umstellt mich mit Bitterkeit und Qual.

In Finsternis lässt er mich wohnen
wie die, die schon seit langem tot sind.

Er hat mich ummauert und in Ketten gelegt,
aus diesem Gefängnis gibt es keinen Ausweg.

Ich kann um Hilfe schreien, so viel ich will –
mein Rufen dringt nicht durch bis an sein Ohr.

Er hat mir den Weg mit Steinen versperrt,
sodass ich ständig in die Irre gehe.

Wie ein Bär hat er mir aufgelauert,
wie ein Löwe in seinem Hinterhalt.

Er hat mich vom Weg heruntergezerrt,
dann hat er mich zusammengeschlagen.

Er hat den Bogen auf mich angelegt
und mich als Ziel für seine Pfeile benutzt.

Pfeil auf Pfeil hat er abgeschossen
und mir den Rücken damit durchbohrt.

Die Leute meines Volkes lachen mich aus,
täglich singen sie ihr Spottlied über mich.

Er gab mir die bitterste Kost zu essen
und ließ mich bitteren Wermut trinken.

Er hat mich in den Staub gedrückt
und mich gezwungen, Kies zu kauen.

Das ruhige Leben hat er mir genommen;
ich weiß nicht mehr, was Glück bedeutet.

Ich habe keine Zukunft mehr,
vom HERRN ist nichts mehr zu erhoffen!

An all dieses rastlose Elend zu denken
ist Gift für mich und macht mich bitter.

Doch immer wieder muss ich daran denken
und bin erfüllt von Verzweiflung und Schwermut.

Ich will mich an etwas anderes erinnern,
damit meine Hoffnung wiederkommt:

Von Gottes Güte kommt es, dass wir noch leben.
Sein Erbarmen ist noch nicht zu Ende,

seine Liebe ist jeden Morgen neu
und seine Treue unfassbar groß.

Ich sage: Der HERR ist mein Ein und Alles;
darum setze ich meine Hoffnung auf ihn.

Der HERR ist gut zu denen, die nach ihm fragen,
zu allen, die seine Nähe suchen.

Darum ist es das Beste, zu schweigen
und auf die Hilfe des HERRN zu warten.

Für jeden Menschen ist es gut,
wenn er schon früh gelernt hat, Last zu tragen.

Wenn der HERR ihm etwas auferlegt,
soll er für sich allein bleiben und schweigen.

Er soll seinen Mund auf den Boden pressen –
vielleicht ist doch noch Hoffnung auf Hilfe!

Dem, der ihn schlägt, soll er die Backe hinhalten
und alle Schmach und Schande auf sich nehmen.

Der Herr verstößt uns nicht für immer.

Auch wenn er uns Leiden schickt,
erbarmt er sich doch wieder über uns,
weil seine Liebe so reich und groß ist.

Es macht ihm selbst keine Freude,
seinen Kindern Schmerz und Kummer zu bereiten.

Alle Gefangenen in unserem Land
wurden getreten und misshandelt;

unter den Augen des höchsten Gottes
wurden sie um ihr Recht gebracht;

Unschuldige wurden verurteilt –
und das soll der Herr nicht gesehen haben?

Wer sonst spricht ein Wort und es geschieht?
Geschieht nicht alles auf seinen Befehl?

Wenn Glück oder Unglück über uns kommt,
hat nicht der Höchste es angeordnet?

Mit welchem Recht beklagt sich der Mensch bei Gott?
Gegen seine Sünde soll er Klage erheben!

Lasst uns unser Leben überprüfen
und wieder umkehren zu dem HERRN!

Lasst uns die Hände zum Himmel strecken
und Herz und Sinn zum HERRN hinwenden!

Wir haben gesündigt und dir, HERR, getrotzt
und du hast uns die Schuld noch nicht vergeben.

Du hast dich ganz in deinen Zorn gehüllt,
uns schonungslos gejagt und getötet.

In einer Wolke hast du dich versteckt,
damit kein Gebet dich erreichen konnte.

Wie Dreck hast du uns zusammengekehrt,
wie Abfall mitten unter den Völkern.

Alle unsere Feinde spotten über uns,
höhnisch reißen sie ihre Mäuler auf.

Schrecken und Entsetzen wurden unser Los,
Zusammenbruch und Untergang.

Meine Augen zerfließen in Tränen,
weil mein Volk zugrunde gegangen ist.

Wie ein Bach, der nie zur Ruhe kommt,
strömen meine Tränen, ohne zu versiegen,

bis der HERR sich vom Himmel herabneigt
und seinen Blick wieder auf uns richtet.

Es tut mir weh, wenn ich sehen muss,
wie es den Frauen in der Stadt ergeht.

Sie haben mir nachgestellt wie einem Vogel,
obwohl ich niemandem Anlass gab, mein Feind zu sein.

Sie haben mich lebend in die Grube gestürzt
und einen Stein auf die Öffnung gewälzt.

Das Wasser stieg mir bis an die Kehle,
ich dachte schon, es sei aus mit mir.

Da rief ich zu dir, HERR, um Hilfe;
aus der Tiefe der Grube schrie ich zu dir:

»Verschließ dein Ohr nicht! Hör mein Flehen!«
Und du hast meinen Hilferuf gehört!

Als ich zu dir schrie, bist du gekommen
und hast zu mir gesagt: »Hab keine Angst!«

Du hast mich verteidigt und mir Recht verschafft;
das Leben hast du mir gerettet.

Du weißt, was sie mir angetan haben.
Stell mein Recht doch völlig wieder her!

Du hast ihren ganzen Hass gesehen
und ihre finsteren Pläne gegen mich.

Du hast gehört, wie sie mich schmähten
und ihre Pläne gegen mich berieten.

Alles, was sie reden und denken,
ist gegen mich gerichtet, Tag für Tag.

Behalte ihr Tun und Lassen fest im Auge!
Noch immer singen sie ihr Spottlied auf mich.

Alles, was sie mir angetan haben, HERR, zahl es ihnen heim, vergilt es ihnen!

Verblende sie, verwirre ihren Sinn,
schleudere deinen Fluch gegen sie!

Verfolge sie mit deinem ganzen Zorn
und fege sie von der Erde weg!