Скрыть
3:4
3:8
3:11
3:13
3:17
3:19
3:21
3:26
3:29
3:33
3:34
3:35
3:36
3:37
3:41
3:43
3:44
3:46
3:49
3:54
3:56
3:57
3:58
3:59
3:60
3:61
3:62
3:63
3:65
Церковнославянский (рус)
א А́зъ му́жъ ви́дя нищету́ [мою́] въ жезлѣ́ я́рости его́ на мя́:
поя́тъ мя́ и от­веде́ мя во тму́, а не во свѣ́тъ.
Оба́че на мя́ обрати́ ру́ку свою́ ве́сь де́нь,
ב обетши́ пло́ть мою́ и ко́жу мою́, ко́сти моя́ сокруши́:
согради́ на мя́ и объя́ главу́ мою́ и утруди́,
въ те́мныхъ посади́ мя, я́коже ме́ртвыя вѣ́ка:
ג согради́ на мя́, и не изы́ду, отяготи́ око́вы моя́,
и егда́ воскричу́ и возопiю́, загради́ моли́тву мою́:
воз­гради́ пути́ моя́, загради́ стези́ моя́, воз­мяте́.
ד Бы́сть я́ко медвѣ́дь ловя́й, [присѣдя́й ми́] я́ко ле́въ въ сокрове́н­ныхъ,
гна́ от­ступи́в­шаго, и упоко́и мя́, положи́ мя поги́бша:
напряже́ лу́къ сво­и́, и поста́ви мя́ я́ко зна́менiе на стрѣля́нiе,
ה пусти́ въ ля́двiя моя́ стрѣ́лы ту́ла сво­его́.
Бы́хъ въ смѣ́хъ всѣ́мъ лю́демъ мо­и́мъ, пѣ́снь и́хъ ве́сь де́нь.
Насы́ти мя́ го́рести, напо­и́ мя же́лчи
ו и изъя́ ка́менемъ зу́бы моя́, напита́ мя пе́пеломъ
и от­ри́ну от­ ми́ра ду́шу мою́. Забы́хъ благоты́
и рѣ́хъ: поги́бе побѣ́да моя́ и наде́жда моя́ от­ Го́спода.
ז Помяни́ нищету́ мою́ и гоне́нiе мое́.
Го́ресть и же́лчь мою́ помяну́, и стужи́тъ во мнѣ́ душа́ моя́.
Сiя́ положу́ въ се́рдцы мо­е́мъ, сего́ ра́ди потерплю́.
ח Ми́лость Госпо́дня, я́ко не оста́ви мене́, не сконча́шася бо щедро́ты его́: пребыва́яй во у́трiихъ, поми́луй, Го́споди, я́ко не погибо́хомъ, не сконча́шася бо щедро́ты твоя́.
Но́вая во у́трiихъ, мно́га е́сть вѣ́ра твоя́.
Ча́сть моя́ Госпо́дь, рече́ душа́ моя́: сего́ ра́ди пожду́ его́.
ט Бла́гъ Госпо́дь надѣ́ющымся на́нь:
души́ и́щущей его́ бла́го [е́сть], и надѣ́ющейся съ молча́нiемъ спасе́нiя Бо́жiя.
Бла́го е́сть му́жу, егда́ во́зметъ яре́мъ въ ю́ности сво­е́й:
י ся́детъ на еди́нѣ и умо́лкнетъ, я́ко воз­дви́гну на ся́:
положи́тъ во пра́хѣ уста́ своя́, не́гли ка́ко бу́детъ наде́жда:
пода́стъ лани́ту свою́ бiю́щему, насы́тит­ся укори́знъ.
כ Я́ко не во вѣ́къ от­ри́нетъ Госпо́дь,
я́ко смири́вый поми́луетъ по мно́же­ст­ву ми́лости сво­ея́,
не от­ри́ну от­ се́рдца сво­его́ и смири́ сы́ны му́жескiя.
ל Е́же смири́ти подъ но́зѣ его́ вся́ у́зники земны́я,
е́же уклони́ти су́дъ му́жа предъ лице́мъ вы́шняго,
осуди́ти человѣ́ка, внегда́ суди́тися ему́, Госпо́дь не рече́.
מ Кто́ есть то́й, и́же рече́, и бы́ти, Го́споду не повелѣ́в­шу?
Изъ у́стъ вы́шняго не изы́детъ зло́ и добро́.
Что́ воз­ро́пщетъ человѣ́къ живу́щь, му́жъ о грѣсѣ́ сво­е́мъ?
נ Изыска́ся пу́ть на́шъ и испыта́ся, и обрати́мся ко Го́споду.
Воздви́гнемъ сердца́ на́ша съ рука́ми къ Бо́гу высо́кому на небеси́.
Мы́ согрѣши́хомъ и нече́­ст­вовахомъ, сего́ ра́ди не поми́ловалъ еси́:
ס покры́лъ еси́ я́ростiю и от­гна́лъ еси́ на́съ, уби́лъ и не пощадѣ́лъ еси́:
покры́л­ся еси́ о́блакомъ, да не до́йдетъ къ тебѣ́ моли́тва,
сомжи́ти о́чи мо­и́ и от­ри́нути, положи́лъ еси́ на́съ посредѣ́ люді́й.
פ Отверзо́ша на ны́ уста́ своя́ вси́ врази́ на́ши.
Стра́хъ и у́жасъ бы́сть на́мъ, надме́нiе и сокруше́нiе:
исхо́дища водна́я излiе́тъ о́ко мое́ о сокруше́нiи дще́ре люді́й мо­и́хъ.
ע О́ко мое́ погря́зну: и не умо́лкну, е́же не бы́ти ослабле́нiю,
до́ндеже при­­клони́т­ся и уви́дитъ Госпо́дь съ небесе́.
О́ко мое́ закрыва́ет­ся о души́ мо­е́й, па́че всѣ́хъ дще́рей гра́да.
צ Ловя́ще улови́ша мя́ я́ко вра́бiя врази́ мо­и́ ту́не:
умори́ша въ ро́вѣ жи́знь мою́ и воз­ложи́ша на мя́ ка́мень.
Возлiя́ся вода́ вы́ше главы́ мо­ея́: рѣ́хъ: от­ринове́нъ е́смь.
ק Призва́хъ и́мя твое́, Го́споди, изъ ро́ва преиспо́дняго:
гла́съ мо́й услы́шалъ еси́: не покры́й уше́съ тво­и́хъ на мольбу́ мою́:
на по́мощь мою́ при­­бли́жил­ся еси́, въ де́нь, въ о́ньже при­­зва́хъ тя́, ре́клъ ми́ еси́: не бо́йся.
ר Суди́лъ еси́, Го́споди, прю́ души́ мо­ея́, изба́вилъ еси́ жи́знь мою́:
ви́дѣлъ еси́, Го́споди, смяте́нiя моя́, разсуди́лъ еси́ су́дъ мо́й:
вѣ́си все́ от­мще́нiе и́хъ и вся́ помышле́нiя и́хъ на мя́.
ש Слы́шалъ еси́ укори́зны и́хъ, вся́ совѣ́ты и́хъ на мя́,
устнѣ́ востаю́щихъ на мя́ и по­уче́нiе и́хъ на мя́ ве́сь де́нь,
сѣдѣ́нiе и́хъ и воста́нiе и́хъ: при́зри на о́чи и́хъ.
ת Возда́си и́мъ, Го́споди, воз­дая́нiе по дѣло́мъ руку́ и́хъ:
воз­да́си и́мъ заступле́нiе, сердца́ мо­его́ тру́дъ.
Ты́ и́хъ прожене́ши во гнѣ́вѣ и потреби́ши и́хъ подъ небесе́мъ, Го́споди.
Греческий [Greek (Koine)]
ἐγὼ ἀνὴρ ὁ βλέπων πτωχείαν ἐν ῥάβδῳ θυμοῦ αὐτοῦ ἐπ᾿ ἐμέ
παρέλαβέν με καὶ ἀπήγαγεν εἰς σκότος καὶ οὐ φῶς
πλη­̀ν ἐν ἐμοὶ ἐπέστρεψεν χεῖρα αὐτοῦ ὅλην τὴν ἡμέραν
ἐπαλαίωσεν σάρκας μου καὶ δέρμα μου ὀστέα μου συν­έτριψεν
ἀνῳκοδόμησεν κατ᾿ ἐμοῦ καὶ ἐκύκλωσεν κεφαλήν μου καὶ ἐμόχθησεν
ἐν σκοτεινοῖς ἐκάθισέν με ὡς νεκροὺς αἰῶνος
ἀνῳκοδόμησεν κατ᾿ ἐμοῦ καὶ οὐκ ἐξελεύ­σομαι ἐβάρυνεν χαλκόν μου
καί γε κεκράξομαι καὶ βοήσω ἀπέφραξεν προ­σευχήν μου
ἀνῳκοδόμησεν ὁδούς μου ἐνέφραξεν τρίβους μου ἐτάραξεν
ἄρκος ἐνεδρεύ­ουσα αὐτός μοι λέων ἐν κρυφαίοις
κατεδίωξεν ἀφεστηκότα καὶ κατέπαυσέν με ἔθετό με ἠφανισμένην
ἐνέτεινεν τόξον αὐτοῦ καὶ ἐστήλωσέν με ὡς σκοπὸν εἰς βέλος
εἰσήγαγεν τοῖς νεφροῖς μου ἰοὺς φαρέτρας αὐτοῦ
ἐγενήθην γέλως παν­τὶ λαῷ μου ψαλμὸς αὐτῶν ὅλην τὴν ἡμέραν
ἐχόρτασέν με πικρίας ἐμέθυσέν με χολῆς
καὶ ἐξέβαλεν ψήφῳ ὀδόν­τας μου ἐψώμισέν με σποδόν
καὶ ἀπώσατο ἐξ εἰρήνης ψυχήν μου ἐπελαθόμην ἀγαθὰ
καὶ εἶπα ἀπώλετο νεῖκός μου καὶ ἡ ἐλπίς μου ἀπο­̀ κυρίου
ἐμνήσθην ἀπο­̀ πτωχείας μου καὶ ἐκ διωγμοῦ μου πικρίας καὶ χολῆς μου
μνησθή­σε­ται καὶ κατα­δολεσχήσει ἐπ᾿ ἐμὲ ἡ ψυχή μου
ταύτην τάξω εἰς τὴν καρδίαν μου δια­̀ τοῦτο ὑπομενῶ
ἀγαθὸς κύριος τοῖς ὑπο­μέ­νουσιν αὐτόν ψυχῇ ἣ ζητήσει αὐτὸν ἀγαθὸν
καὶ ὑπομενεῖ καὶ ἡσυχάσει εἰς τὸ σωτήριον κυρίου
ἀγαθὸν ἀνδρὶ ὅταν ἄρῃ ζυγὸν ἐν νεότητι αὐτοῦ
καθή­σε­ται κατα­̀ μόνας καὶ σιωπή­σε­ται ὅτι ἦρεν ἐφ᾿ ἑαυτῷ
δώσει τῷ παίον­τι αὐτὸν σιαγόνα χορτασθή­σε­ται ὀνειδισμῶν
ὅτι οὐκ εἰς τὸν αἰῶνα ἀπώ­σε­ται κύριος
ὅτι ὁ ταπεινώσας οἰκτιρήσει κατα­̀ τὸ πλῆ­θος τοῦ ἐλέους αὐτοῦ
ὅτι οὐκ ἀπεκρίθη ἀπο­̀ καρδίας αὐτοῦ καὶ ἐταπείνωσεν υἱοὺς ἀνδρός
τοῦ ταπεινῶσαι ὑπὸ τοὺς πόδας αὐτοῦ πάν­τας δεσμίους γῆς
τοῦ ἐκκλῖναι κρίσιν ἀνδρὸς κατέναν­τι προ­σώπου ὑψίστου
κατα­δικάσαι ἄνθρωπον ἐν τῷ κρίνεσθαι αὐτὸν κύριος οὐκ εἶπεν
τίς οὕτως εἶπεν καὶ ἐγενήθη κύριος οὐκ ἐνετείλατο
ἐκ στόμα­τος ὑψίστου οὐκ ἐξελεύ­­σε­ται τὰ κακὰ καὶ τὸ ἀγαθόν
τί γογγύσει ἄνθρωπος ζῶν ἀνὴρ περὶ τῆς ἁμαρτίας αὐτοῦ
ἐξηρευνήθη ἡ ὁδὸς ἡμῶν καὶ ἠτάσθη καὶ ἐπι­στρέψωμεν ἕως κυρίου
ἀναλάβωμεν καρδίας ἡμῶν ἐπι­̀ χειρῶν προ­̀ς ὑψηλὸν ἐν οὐρανῷ
ἡμαρτήσαμεν ἠσεβήσαμεν καὶ οὐχ ἱλάσθης
ἐπεσκέπασας ἐν θυμῷ καὶ ἀπεδίωξας ἡμᾶς ἀπέκτεινας οὐκ ἐφείσω
ἐπεσκέπασας νεφέλην σεαυτῷ εἵνεκεν προ­σευχῆς
καμμύσαι με καὶ ἀπωσθῆναι ἔθηκας ἡμᾶς ἐν μέσῳ τῶν λαῶν
διήνοιξαν ἐφ᾿ ἡμᾶς τὸ στόμα αὐτῶν πάν­τες οἱ ἐχθροὶ ἡμῶν
φόβος καὶ θυμὸς ἐγενήθη ἡμῖν ἔπαρσις καὶ συν­τριβή
ἀφέσεις ὑδάτων κατα­́ξει ὁ ὀφθαλμός μου ἐπι­̀ τὸ σύν­τριμμα τῆς θυγατρὸς τοῦ λαοῦ μου
ὁ ὀφθαλμός μου κατεπόθη καὶ οὐ σιγήσομαι τοῦ μὴ εἶναι ἔκνηψιν
ἕως οὗ δια­κύψῃ καὶ ἴδῃ κύριος ἐξ οὐρανοῦ
ὁ ὀφθαλμός μου ἐπι­φυλλιεῖ ἐπι­̀ τὴν ψυχήν μου παρα­̀ πάσας θυγατέρας πόλεως
θηρεύ­ον­τες ἐθήρευσάν με ὡς στρουθίον οἱ ἐχθροί μου δωρεάν
ἐθανάτωσαν ἐν λάκκῳ ζωήν μου καὶ ἐπέθηκαν λίθον ἐπ᾿ ἐμοί
ὑπερεχύθη ὕδωρ ἐπι­̀ κεφαλήν μου εἶπα ἀπῶσμαι
ἐπεκαλεσάμην τὸ ὄνομά σου κύριε ἐκ λάκκου κατωτάτου
φωνήν μου ἤκουσας μὴ κρύψῃς τὰ ὦτά σου εἰς τὴν δέησίν μου
εἰς τὴν βοήθειάν μου ἤγγισας ἐν ᾗ σε ἡμέρᾳ ἐπεκαλεσάμην εἶπάς μοι μὴ φοβοῦ
ἐδίκασας κύριε τὰς δίκας τῆς ψυχῆς μου ἐλυτρώσω τὴν ζωήν μου
εἶδες κύριε τὰς ταραχάς μου ἔκρινας τὴν κρίσιν μου
εἶδες πᾶσαν τὴν ἐκδίκησιν αὐτῶν εἰς πάν­τας δια­λογισμοὺς αὐτῶν ἐν ἐμοί
ἤκουσας τὸν ὀνειδισμὸν αὐτῶν πάν­τας τοὺς δια­λογισμοὺς αὐτῶν κατ᾿ ἐμοῦ
χείλη ἐπανιστανομένων μοι καὶ μελέτας αὐτῶν κατ᾿ ἐμοῦ ὅλην τὴν ἡμέραν
καθέδραν αὐτῶν καὶ ἀνάστασιν αὐτῶν ἐπι­́βλεψον ἐπι­̀ τοὺς ὀφθαλμοὺς αὐτῶν
ἀπο­δώσεις αὐτοῖς ἀν­ταπόδομα κύριε κατα­̀ τὰ ἔργα τῶν χειρῶν αὐτῶν
ἀπο­δώσεις αὐτοῖς ὑπερασπισμὸν καρδίας μόχθον σου αὐτοῖς
κατα­διώξεις ἐν ὀργῇ καὶ ἐξαναλώσεις αὐτοὺς ὑποκάτω τοῦ οὐρανοῦ κύριε
Украинский (Огієнко)
Я той муж, який бачив біду від жезла Його гніву,
Він провадив мене й допровадив до темряви, а не до світла…
Лиш на мене все знову обертає руку Свою цілий день…
Він виснажив тіло моє й мою шкіру, мої кості сторощив,
обгородив Він мене, і мене оточив гіркотою та мукою,
у темноті мене посадив, мов померлих давно…
Обгородив Він мене і не вийду, тяжкими вчинив Він кайдани мої…
І коли я кричу й голошу, затикає Він вуха Свої на молитву мою…
Камінням обтесаним обгородив Він дороги мої, повикривлював стежки мої…
Він для мене ведмедем чатуючим став, немов лев той у сховищі!
Поплутав дороги мої та розшарпав мене, учинив Він мене опустошеним!
Натягнув Свого лука й поставив мене, наче ціль для стріли,
пустив стріли до нирок моїх з Свого сагайдака…
Для всього народу свого я став посміховиськом, глумливою піснею їхньою цілий день…
Наситив мене гіркотою, мене напоїв полином…
І стер мені зуби жорствою, до попелу кинув мене,
і душа моя спокій згубила, забув я добро…
І сказав я: Загублена сила моя, та моє сподівання на Господа…
Згадай про біду мою й муку мою, про полин та отруту,
душа моя згадує безперестанку про це, і гнеться в мені…
Оце я нагадую серцеві своєму, тому то я маю надію:
Це милість Господня, що ми не погинули, бо не покінчилось Його милосердя,
нове воно кожного ранку, велика бо вірність Твоя!
Господь це мій уділ, говорить душа моя, тому я надію на Нього складаю!
Господь добрий для тих, хто надію на Нього кладе, для душі, що шукає Його!
Добре, коли людина в мовчанні надію кладе на спасіння Господнє.
Добре для мужа, як носить ярмо в своїй молодості,
нехай він самітно сидить і мовчить, як поклав Він на нього його;
хай закриє він порохом уста свої, може є ще надія;
хай щоку тому підставляє, хто його б́є, своєю ганьбою насичується…
Бо Господь не навіки ж покине!
Бо хоч Він і засмутить кого, проте змилується за Своєю великою милістю,
бо не мучить Він з серця Свого, і не засмучує людських синів.
Щоб топтати під своїми ногами всіх в́язнів землі,
щоб перед обличчям Всевишнього право людини зігнути,
щоб гнобити людину у справі судовій його, оцього не має на оці Господь!
Хто то скаже і станеться це, як Господь того не наказав?
Хіба не виходить усе з уст Всевишнього, зле та добре?
Чого ж нарікає людина жива?
Нехай скаржиться кожен на гріх свій.
Пошукаймо доріг своїх та дослідімо, і вернімось до Господа!
підіймімо своє серце та руки до Бога на небі!
Спроневірились ми й неслухняними стали, тому не пробачив Ти нам,
закрився Ти гнівом і гнав нас, убивав, не помилував,
закрив Себе хмарою, щоб до Тебе молитва моя не дійшла…
Сміттям та огидою нас Ти вчинив між народами,
наші всі вороги пороззявляли на нас свого рота,
страх та яма на нас поприходили, руїна й погибіль…
Моє око спливає потоками водними через нещастя дочки мого люду…
Виливається око моє безупинно, нема бо перерви,
аж поки не зглянеться та не побачить Господь із небес,
моє око вчиняє журбу для моєї душі через дочок усіх мого міста…
Ловлячи, ловлять мене, немов птаха, мої вороги безпричинно,
життя моє в яму замкнули вони, і каміннями кинули в мене…
Пливуть мені води на голову, я говорю: Вже погублений я!…
Кликав я, Господи, Ймення Твоє із найглибшої ями,
Ти чуєш мій голос, не заховуй же вуха Свого від зойку мого, від благання мого!
Ти близький того дня, коли кличу Тебе, Ти говориш: Не бійся!
За душу мою Ти змагався, о Господи, життя моє викупив Ти.
Ти бачиш, о Господи, кривду мою, розсуди ж Ти мій суд!
Усю їхню помсту Ти бачиш, всі задуми їхні на мене,
Ти чуєш, о Господи, їхні наруги, всі задуми їхні на мене,
мову повстанців на мене та їхнє буркотіння на мене ввесь день…
Побач їхнє сидіння та їхнє вставання, як завжди глумлива їхня пісня!
Заплати їм, о Господи, згідно з чином їхніх рук!
Подай їм темноту на серце, прокляття Твоє нехай буде на них!
Своїм гнівом жени їх, і вигуби їх з-під Господніх небес!
ALEPH. Ego vir videns paupertatem meam in virga indignationis eius.
ALEPH. Me minavit et adduxit in tenebras et non in lucem.
ALEPH. Tantum in me vertit et convertit manum suam tota die.
BETH. Consumpsit pellem meam et carnem meam, contrivit ossa mea.
BETH. Aedificavit in gyro meo et circumdedit me felle et labore.
BETH. In tenebrosis collocavit me quasi mortuos sempiternos.
GHIMEL. Circumaedificavit adversum me, ut non egrediar, aggravavit compedem meum.
GHIMEL. Sed et cum clamavero et rogavero, exclusit orationem meam.
GHIMEL. Conclusit vias meas lapidibus quadris, semitas meas subvertit.
DALETH. Ursus insidians factus est mihi, leo in absconditis.
DALETH. Semitas meas subvertit et confregit me, posuit me desolatam.
DALETH. Tetendit arcum suum et posuit me quasi signum ad sagittam.
HE. Misit in renibus meis filias pharetrae suae.
HE. Factus sum in derisum omni populo meo, canticum eorum tota die.
HE. Replevit me amaritudinibus, inebriavit me absinthio.
VAU. Et fregit in glarea dentes meos, depressit me cinere.
VAU. Et repulsa est a pace anima mea, oblitus sum bonorum.
VAU. Et dixi: «Periit splendor meus et spes mea a Domino».
ZAIN. Recordare paupertatis et peregrinationis meae, absinthii et fellis.
ZAIN. Memoria memor est et tabescit in me anima mea.
ZAIN. Haec recolam in corde meo, ideo sperabo.
HETH. Misericordiae Domini, quia non sumus consumpti, quia non defecerunt miserationes eius.
HETH. Novae sunt omni mane, magna est fides tua.
HETH. «Pars mea Dominus, dixit anima mea; propterea exspectabo eum».
TETH. Bonus est Dominus sperantibus in eum, animae quaerenti illum.
TETH. Bonum est praestolari cum silentio salutare Domini.
TETH. Bonum est viro, cum portaverit iugum ab adulescentia sua.
IOD. Sedebit solitarius et tacebit, cum istud imponitur ei.
IOD. Ponet in pulvere os suum, si forte sit spes.
IOD. Dabit percutienti se maxillam, saturabitur opprobriis.
CAPH. Quia non repellet in sempiternum Dominus.
CAPH. Quia si afflixit, et miserebitur secundum multitudinem misericordiarum suarum.
CAPH. Non enim humiliat ex corde suo et affligit filios hominum.
LAMED. Conterere sub pedibus suis omnes vinctos terrae.
LAMED. Declinare iudicium viri in conspectu vultus Altissimi.
LAMED. Pervertere hominem in iudicio suo, num Dominus haec ignorat?
MEM. Quis est iste, qui dixit, et factum est? Dominus non iussit?
MEM. Ex ore Altissimi nonne egrediuntur et mala et bona?
MEM. Quid murmurabit homo vivens, vir pro peccatis suis?
NUN. «Scrutemur vias nostras et quaeramus et revertamur ad Dominum.
NUN. Levemus corda nostra cum manibus ad Dominum in caelos.
NUN. Nos inique egimus et rebelles fuimus; idcirco tu inexorabilis fuisti.
SAMECH. Operuisti in furore et percussisti nos; occidisti nec pepercisti.
SAMECH. Opposuisti nubem tibi, ne transeat oratio.
SAMECH. In eradicationem et abiectionem posuisti nos in medio populorum.
PHE. Aperuerunt super nos os suum omnes inimici nostri.
PHE. Formido et fovea facta est nobis, vastatio et contritio».
PHE. Rivos aquarum deducit oculus meus in contritione filiae populi mei.
AIN. Oculus meus lacrimas effundit nec tacet, eo quod non sit requies.
AIN. Donec respiciat et videat Dominus de caelis.
AIN. Oculus meus affligit animam meam prae cunctis filiabus urbis meae.
SADE. Venatione venati sunt me quasi avem inimici mei gratis.
SADE. Perdiderunt in lacu vitam meam et iecerunt lapides super me.
SADE. Inundaverunt aquae super caput meum, dixi: «Perii».
COPH. Invocavi nomen tuum, Domine, de profunditate lacus.
COPH. Vocem meam audisti: «Ne avertas aurem tuam a singultu meo et clamoribus».
COPH. Appropinquasti in die, quando invocavi te, dixisti: «Ne timeas».
RES. Iudicasti, Domine, causam animae meae, redemisti vitam meam.
RES. Vidisti, Domine, afflictionem meam; iudica iudicium meum.
RES. Vidisti omnem furorem eorum, universas cogitationes eorum adversum me.
SIN. Audisti opprobrium eorum, Domine, omnes cogitationes eorum adversum me.
SIN. Labia insurgentium mihi et meditationes eorum adversum me tota die.
SIN. Sessionem eorum et resurrectionem eorum vide; ego sum psalmus eorum.
THAU. Reddes eis vicem, Domine, iuxta opera manuum suarum.
THAU. Dabis eis duritiam cordis, exsecrationem tuam.
THAU. Persequeris in furore et conteres eos sub caelis tuis, Domine.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible