Скрыть
26:2
26:4
26:6
26:9
26:18
26:21
26:23
26:27
26:30
26:33
26:34-35
26:35
26:36-37
26:37
26:38
26:39
26:43
26:46
Церковнославянский (рус)
Не сотвори́те себѣ́ [образо́въ] рукотворе́ныхъ, ниже́ изва́яныхъ, ниже́ столпа́ поста́вите себѣ́, ниже́ ка́мене поста́вите въ земли́ ва́­шей во зна́менiе, ко е́же покланя́тися ему́: А́зъ е́смь Госпо́дь Бо́гъ ва́шъ.
Суббо́ты Моя́ сохрани́те, и от­ святы́хъ Мо­и́хъ убо́йтеся: А́зъ е́смь Госпо́дь.
А́ще въ повелѣ́нiихъ Мо­и́хъ хо́дите, и за́повѣди Моя́ сохраните́ и сотворите́ я́:
и да́мъ до́ждь ва́мъ во вре́мя свое́, и земля́ да́стъ плоды́ своя́, и древеса́ се́лная от­дадя́тъ пло́дъ сво́й:
и пости́гнетъ ва́мъ млаче́нiе [жи́тъ] обра́нiе вина́, и обра́нiе вина́ пости́гнетъ сѣ́ятву, и снѣ́сте хлѣ́бъ ва́шъ въ сы́тость, и вселите́ся съ тве́рдостiю на земли́ ва́­шей, и ра́ть не про́йдетъ сквоз­ѣ́ зе́млю ва́шу:
и да́мъ ми́ръ въ земли́ ва́­шей, и у́снете, и не бу́детъ устраша́яй ва́съ: и погублю́ звѣ́ри лю́тыя от­ земли́ ва́­шея:
и ра́ть сквоз­ѣ́ зе́млю ва́шу не про́йдетъ, и пожене́те враги́ ва́шя, и паду́тъ предъ ва́ми убiе́нiемъ:
и пожену́тъ от­ ва́съ пя́ть сто́, и сто́ ва́съ пожене́тъ тмы́, и паду́тъ врази́ ва́ши предъ ва́ми мече́мъ:
и при́зрю на ва́съ и благословлю́ ва́съ, и воз­ращу́ ва́съ и умно́жу ва́съ, и поста́влю завѣ́тъ Мо́й съ ва́ми:
и снѣ́сте ве́тхая и ве́тхая ве́тхихъ, и ве́тхая от­ лица́ но́выхъ изнесе́те:
и поста́влю завѣ́тъ Мо́й въ ва́съ, и не воз­гнуша́ет­ся душа́ Моя́ ва́ми:
и похожду́ въ ва́съ, и бу́ду ва́мъ Бо́гъ, и вы́ бу́дете Ми́ лю́дiе:
А́зъ е́смь Госпо́дь Бо́гъ ва́шъ, изведы́й ва́съ изъ земли́ Еги́петскiя, су́щымъ ва́мъ рабо́мъ: и сокруши́хъ у́зы ярма́ ва́­шего, и изведо́хъ ва́съ со дерзнове́нiемъ.
А́ще же не послу́шаете Мене́, ниже́ сотворите́ повелѣ́нiй Мо­и́хъ си́хъ,
но ни покорите́ся и́мъ, и о судьба́хъ Мо­и́хъ воз­негоду́етъ душа́ ва́ша, я́ко не твори́ти ва́мъ всѣ́хъ за́повѣдiй Мо­и́хъ, я́ко разори́ти завѣ́тъ Мо́й,
и А́зъ сотворю́ си́це ва́мъ, и наведу́ на ва́съ ску́дость и кра́сту, и желтяни́цу врежда́ющую о́чи ва́ша и ду́шы ва́шя истаева́ющую: и посѣ́ете вотще́ сѣ́мена ва́ша, и поядя́тъ я́ супоста́ты ва́шя:
и утвержу́ лице́ Мое́ на ва́съ, и паде́те предъ враги́ ва́шими, и пожену́тъ вы́ ненави́дящiи ва́съ, и побѣ́гнете ни кому́же гоня́щу ва́съ.
И а́ще до сего́ не послу́шаете Мене́, и при­­ложу́ наказа́ти вы́ я́звами седми́жды за грѣхи́ ва́шя:
и сокрушу́ досажде́нiе горды́ни ва́­шея, и положу́ не́бо ва́мъ а́ки желѣ́зно, и зе́млю ва́шу а́ки мѣ́дяну:
и бу́детъ вотще́ крѣ́пость ва́ша, и не да́стъ земля́ ва́ша сѣ́мене сво­его́, и древа́ села́ ва́­шего не даду́тъ плода́ сво­его́.
И а́ще по си́хъ по́йдете страно́ю и не восхо́щете послу́шати Мене́, при­­ложу́ ва́мъ я́звъ се́дмь по грѣхо́мъ ва́шымъ,
и послю́ на вы́ звѣ́ри лю́тыя земны́я, и изъядя́тъ вы́ и потребя́тъ скоты́ ва́шя, и ума́лены сотворю́ вы́, и пу́сты бу́дутъ путiе́ ва́ши.
И а́ще си́ми не нака́жетеся, но по́йдете ко Мнѣ́ страно́ю,
пойду́ и А́зъ съ ва́ми въ я́рости страно́ю, и поражу́ вы́ и а́зъ седми́жды грѣ́хъ ра́ди ва́шихъ,
и наведу́ на вы́ ме́чь мстя́й ме́сть завѣ́та, и вбѣ́гнете въ гра́ды ва́шя: и послю́ на вы́ сме́рть, и пре́дани бу́дете въ ру́цѣ вра́гъ ва́шихъ:
внегда́ скорбѣ́ти ва́мъ ску́достiю хлѣ́бовъ, и испеку́тъ де́сять же́нъ хлѣ́бы ва́шя въ пещи́ еди́нѣй, и от­дадя́тъ хлѣ́бы ва́шя вѣ́сомъ, и я́сти бу́дете, и не насы́титеся.
А́ще же въ си́хъ не послу́шаете Мене́ и по́йдете ко Мнѣ́ страно́ю,
и А́зъ пойду́ съ ва́ми въ я́рости страно́ю, и накажу́ вы́ а́зъ седми́жды по грѣхо́мъ ва́шымъ:
и я́сти бу́дете пло́ти сыно́въ ва́шихъ, и пло́ти дще́рей ва́шихъ я́сти и́мате,
и сотворю́ пуста́я ка́пища ва́ша и потреблю́ древяна́я рукотворе́нiя ва́ша, и положу́ тру́пы ва́шя на тру́пѣхъ куми́ръ ва́шихъ, и воз­ненави́дитъ ва́съ душа́ Моя́:
и сотворю́ гра́ды ва́шя пу́сты, и опустошу́ свята́я ва́ша, и не обоня́ю вони́ же́ртвъ ва́шихъ:
и сотворю́ пу́сту а́зъ зе́млю ва́шу, и удивя́т­ся о не́й врази́ ва́ши, живу́щiи на не́й:
и разсы́плю вы́ въ язы́ки, и потреби́тъ вы́ находя́й ме́чь, и бу́детъ земля́ ва́ша пуста́, и гра́ды ва́ши бу́дутъ пу́сты.
Тогда́ воз­благоволи́тъ земля́ суббо́ты своя́, во вся́ дни́ запустѣ́нiя сво­его́, и вы́ бу́дете въ земли́ вра́гъ ва́шихъ: тогда́ воспра́зднуетъ земля́ и воз­благоволи́тъ суббо́ты своя́:
во вся́ дни́ опустѣ́нiя сво­его́ воспра́зднуетъ, я́же не пра́зднова въ суббо́тахъ ва́шихъ, егда́ живя́сте на не́й.
И оста́вльшымся от­ ва́съ вложу́ стра́хъ въ сердца́ и́хъ въ земли́ вра́гъ и́хъ, и пожене́тъ и́хъ гла́съ листа́ летя́ща, и побѣ́гнутъ я́ко бѣжа́щiи от­ ра́ти, и паду́тъ ни ки́мже гони́ми.
И пре́зритъ бра́тъ бра́та а́ки на ра́ти, ни кому́ напа́да­ю­щу, и не воз­мо́жете противуста́ти враго́мъ ва́шымъ:
и поги́бнете въ язы́цѣхъ, и потреби́тъ ва́съ земля́ вра́гъ ва́шихъ.
И оста́вльшiися от­ ва́съ истлѣ́ютъ за грѣхи́ своя́ и за грѣхи́ оте́цъ сво­и́хъ, въ земли́ вра́гъ сво­и́хъ иста́ютъ,
и исповѣ́дятъ грѣхи́ своя́ и грѣхи́ оте́цъ сво­и́хъ, я́ко преступи́ша и презрѣ́ша Мя́, и я́ко ходи́ша предо Мно́ю страно́ю:
и А́зъ пойду́ съ ни́ми въ я́рости страно́ю и погублю́ и́хъ въ земли́ враго́въ и́хъ: тогда́ усрами́т­ся се́рдце и́хъ необрѣ́заное и тогда́ позна́ютъ грѣхи́ своя́:
и помяну́ завѣ́тъ Иа́ковль и завѣ́тъ Исаа́ковъ, и завѣ́тъ Авраа́мль помяну́,
и зе́млю помяну́, и земля́ оста́нет­ся от­ ни́хъ. Тогда́ прiи́метъ земля́ суббо́ты своя́, внегда́ опустѣ́ти е́й и́хъ ра́ди: и они́ прiи́мутъ своя́ беззако́нiя, и́хже ра́ди презрѣ́ша судьбы́ Моя́, и о повелѣ́нiихъ Мо­и́хъ воз­негодова́ душа́ и́хъ:
оба́че су́щымъ и́мъ въ земли́ враго́въ сво­и́хъ, не презрѣ́хъ и́хъ, ниже́ воз­негодова́хъ о ни́хъ, я́ко потреби́ти я́ и разори́ти завѣ́тъ Мо́й и́же къ ни́мъ: А́зъ бо е́смь Госпо́дь Бо́гъ и́хъ.
И помяну́ завѣ́тъ и́хъ пе́рвый, егда́ изведо́хъ и́хъ изъ земли́ Еги́петскiя, изъ до́му рабо́ты предъ язы́ки, е́же бы́ти Мнѣ́ Бо́гу и́хъ: А́зъ е́смь Госпо́дь.
Сiя́ судьбы́ Моя́ и повелѣ́нiя Моя́, и зако́нъ, его́же даде́ Госпо́дь между́ Собо́ю и между́ сы́ны Изра́илевы, на горѣ́ Сина́йстѣй, руко́ю Моисе́овою.
Греческий [Greek (Koine)]
οὐ ποιήσετε ὑμῖν αὐτοῖς χειροποίητα οὐδὲ γλυπτὰ οὐδὲ στήλην ἀναστήσετε ὑμῖν οὐδὲ λίθον σκοπὸν θήσετε ἐν τῇ γῇ ὑμῶν προ­σκυνῆσαι αὐτῷ ἐγώ εἰμι κύριος ὁ θεὸς ὑμῶν
τὰ σάββατά μου φυλάξεσθε καὶ ἀπο­̀ τῶν ἁγίων μου φοβηθήσεσθε ἐγώ εἰμι κύριος
ἐὰν τοῖς προ­στάγμασίν μου πορεύ­ησθε καὶ τὰς ἐν­τολάς μου φυλάσ­σησθε καὶ ποιήσητε αὐτάς
καὶ δώσω τὸν ὑετὸν ὑμῖν ἐν καιρῷ αὐτοῦ καὶ ἡ γῆ δώσει τὰ γενήματα αὐτῆς καὶ τὰ ξύλα τῶν πεδίων ἀπο­δώσει τὸν καρπὸν αὐτῶν
καὶ κατα­λήμψ­σε­ται ὑμῖν ὁ ἀλοητὸς τὸν τρύγητον καὶ ὁ τρύγητος κατα­λήμψ­σε­ται τὸν σπόρον καὶ φάγεσθε τὸν ἄρτον ὑμῶν εἰς πλη­σμονὴν καὶ κατοικήσετε μετὰ ἀσφαλείας ἐπι­̀ τῆς γῆς ὑμῶν
καὶ πόλεμος οὐ διελεύ­­σε­ται δια­̀ τῆς γῆς ὑμῶν καὶ δώσω εἰρήνην ἐν τῇ γῇ ὑμῶν καὶ κοιμηθήσεσθε καὶ οὐκ ἔσται ὑμᾶς ὁ ἐκφοβῶν καὶ ἀπο­λῶ θηρία πονηρὰ ἐκ τῆς γῆς ὑμῶν
καὶ διώξεσθε τοὺς ἐχθροὺς ὑμῶν καὶ πεσοῦν­ται ἐναν­τίον ὑμῶν φόνῳ
καὶ διώξον­ται ἐξ ὑμῶν πέν­τε ἑκατόν καὶ ἑκατὸν ὑμῶν διώξον­ται μυριάδας καὶ πεσοῦν­ται οἱ ἐχθροὶ ὑμῶν ἐναν­τίον ὑμῶν μαχαίρᾳ
καὶ ἐπι­βλέψω ἐφ᾿ ὑμᾶς καὶ αὐξανῶ ὑμᾶς καὶ πλη­θυνῶ ὑμᾶς καὶ στήσω τὴν δια­θήκην μου μεθ᾿ ὑμῶν
καὶ φάγεσθε παλαιὰ καὶ παλαιὰ παλαιῶν καὶ παλαιὰ ἐκ προ­σώπου νέων ἐξοίσετε
καὶ θήσω τὴν δια­θήκην μου ἐν ὑμῖν καὶ οὐ βδελύξε­ται ἡ ψυχή μου ὑμᾶς
καὶ ἐμπεριπατήσω ἐν ὑμῖν καὶ ἔσομαι ὑμῶν θεός καὶ ὑμεῖς ἔσεσθέ μου λαός
ἐγώ εἰμι κύριος ὁ θεὸς ὑμῶν ὁ ἐξαγαγὼν ὑμᾶς ἐκ γῆς Αἰγύπτου ὄν­των ὑμῶν δούλων καὶ συν­έτριψα τὸν δεσμὸν τοῦ ζυγοῦ ὑμῶν καὶ ἤγαγον ὑμᾶς μετὰ παρρησίας
ἐὰν δὲ μὴ ὑπακούσητέ μου μηδὲ ποιήσητε τὰ προ­στάγματά μου ταῦτα
ἀλλὰ ἀπειθήσητε αὐτοῖς καὶ τοῖς κρίμασίν μου προ­σοχθίσῃ ἡ ψυχὴ ὑμῶν ὥστε ὑμᾶς μὴ ποιεῖν πάσας τὰς ἐν­τολάς μου ὥστε δια­σκεδάσαι τὴν δια­θήκην μου
καὶ ἐγὼ ποιήσω οὕτως ὑμῖν καὶ ἐπι­συστήσω ἐφ᾿ ὑμᾶς τὴν ἀπο­ρίαν τήν τε ψώραν καὶ τὸν ἴκτερον καὶ σφακελίζον­τας τοὺς ὀφθαλμοὺς ὑμῶν καὶ τὴν ψυχὴν ὑμῶν ἐκτήκουσαν καὶ σπερεῖτε δια­̀ κενῆς τὰ σπέρματα ὑμῶν καὶ ἔδον­ται οἱ ὑπεναν­τίοι ὑμῶν
καὶ ἐπι­στήσω τὸ προ­́σωπόν μου ἐφ᾿ ὑμᾶς καὶ πεσεῖσθε ἐναν­τίον τῶν ἐχθρῶν ὑμῶν καὶ διώξον­ται ὑμᾶς οἱ μισοῦν­τες ὑμᾶς καὶ φεύξεσθε οὐθενὸς διώκον­τος ὑμᾶς
καὶ ἐὰν ἕως τούτου μὴ ὑπακούσητέ μου καὶ προ­σθήσω τοῦ παιδεῦσαι ὑμᾶς ἑπτάκις ἐπι­̀ ταῖς ἁμαρτίαις ὑμῶν
καὶ συν­τρίψω τὴν ὕβριν τῆς ὑπερηφανίας ὑμῶν καὶ θήσω τὸν οὐρανὸν ὑμῖν σιδηροῦν καὶ τὴν γῆν ὑμῶν ὡσεὶ χαλκῆν
καὶ ἔσται εἰς κενὸν ἡ ἰσχὺς ὑμῶν καὶ οὐ δώσει ἡ γῆ ὑμῶν τὸν σπόρον αὐτῆς καὶ τὸ ξύλον τοῦ ἀγροῦ ὑμῶν οὐ δώσει τὸν καρπὸν αὐτοῦ
καὶ ἐὰν μετὰ ταῦτα πορεύ­ησθε πλάγιοι καὶ μὴ βούλησθε ὑπακούειν μου προ­σθήσω ὑμῖν πλη­γὰς ἑπτὰ κατα­̀ τὰς ἁμαρτίας ὑμῶν
καὶ ἀπο­στελῶ ἐφ᾿ ὑμᾶς τὰ θηρία τὰ ἄγρια τῆς γῆς καὶ κατέδεται ὑμᾶς καὶ ἐξαναλώσει τὰ κτήνη ὑμῶν καὶ ὀλιγοστοὺς ποιήσει ὑμᾶς καὶ ἐρημωθήσον­ται αἱ ὁδοὶ ὑμῶν
καὶ ἐπι­̀ τούτοις ἐὰν μὴ παιδευθῆτε ἀλλὰ πορεύ­ησθε προ­́ς με πλάγιοι
πορεύ­σομαι κἀγὼ μεθ᾿ ὑμῶν θυμῷ πλαγίῳ καὶ πατάξω ὑμᾶς κἀγὼ ἑπτάκις ἀν­τὶ τῶν ἁμαρτιῶν ὑμῶν
καὶ ἐπάξω ἐφ᾿ ὑμᾶς μάχαιραν ἐκδικοῦσαν δίκην δια­θήκης καὶ κατα­φεύξεσθε εἰς τὰς πόλεις ὑμῶν καὶ ἐξαποστελῶ θάνατον εἰς ὑμᾶς καὶ παρα­δοθήσεσθε εἰς χεῖρας ἐχθρῶν
ἐν τῷ θλῖψαι ὑμᾶς σιτοδείᾳ ἄρτων καὶ πέψουσιν δέκα γυναῖκες τοὺς ἄρτους ὑμῶν ἐν κλιβάνῳ ἑνὶ καὶ ἀπο­δώσουσιν τοὺς ἄρτους ὑμῶν ἐν σταθμῷ καὶ φάγεσθε καὶ οὐ μὴ ἐμπλη­σθῆτε
ἐὰν δὲ ἐπι­̀ τούτοις μὴ ὑπακούσητέ μου καὶ πορεύ­ησθε προ­́ς με πλάγιοι
καὶ αὐτὸς πορεύ­σομαι μεθ᾿ ὑμῶν ἐν θυμῷ πλαγίῳ καὶ παιδεύ­σω ὑμᾶς ἐγὼ ἑπτάκις κατα­̀ τὰς ἁμαρτίας ὑμῶν
καὶ φάγεσθε τὰς σάρκας τῶν υἱῶν ὑμῶν καὶ τὰς σάρκας τῶν θυγατέρων ὑμῶν φάγεσθε
καὶ ἐρημώσω τὰς στήλας ὑμῶν καὶ ἐξολεθρεύ­σω τὰ ξύλινα χειροποίητα ὑμῶν καὶ θήσω τὰ κῶλα ὑμῶν ἐπι­̀ τὰ κῶλα τῶν εἰδώλων ὑμῶν καὶ προ­σοχθιεῖ ἡ ψυχή μου ὑμῖν
καὶ θήσω τὰς πόλεις ὑμῶν ἐρήμους καὶ ἐξερημώσω τὰ ἅγια ὑμῶν καὶ οὐ μὴ ὀσφρανθῶ τῆς ὀσμῆς τῶν θυσιῶν ὑμῶν
καὶ ἐξερημώσω ἐγὼ τὴν γῆν ὑμῶν καὶ θαυμάσον­ται ἐπ᾿ αὐτῇ οἱ ἐχθροὶ ὑμῶν οἱ ἐνοικοῦν­τες ἐν αὐτῇ
καὶ δια­σπερῶ ὑμᾶς εἰς τὰ ἔθνη καὶ ἐξαναλώσει ὑμᾶς ἐπι­πορευομένη ἡ μάχαιρα καὶ ἔσται ἡ γῆ ὑμῶν ἔρημος καὶ αἱ πόλεις ὑμῶν ἔσον­ται ἔρημοι
τότε εὐδοκήσει ἡ γῆ τὰ σάββατα αὐτῆς καὶ πάσας τὰς ἡμέρας τῆς ἐρημώσεως αὐτῆς καὶ ὑμεῖς ἔσεσθε ἐν τῇ γῇ τῶν ἐχθρῶν ὑμῶν τότε σαββατιεῖ ἡ γῆ καὶ εὐδοκήσει τὰ σάββατα αὐτῆς
πάσας τὰς ἡμέρας τῆς ἐρημώσεως αὐτῆς σαββατιεῖ ἃ οὐκ ἐσαββάτισεν ἐν τοῖς σαββάτοις ὑμῶν ἡνίκα κατῳκεῖτε αὐτήν
καὶ τοῖς κατα­λειφθεῖσιν ἐξ ὑμῶν ἐπάξω δειλίαν εἰς τὴν καρδίαν αὐτῶν ἐν τῇ γῇ τῶν ἐχθρῶν αὐτῶν καὶ διώξε­ται αὐτοὺς φωνὴ φύλλου φερο­μέ­νου καὶ φεύξον­ται ὡς φεύ­γον­τες ἀπο­̀ πολέμου καὶ πεσοῦν­ται οὐθενὸς διώκον­τος
καὶ ὑπερόψ­σε­ται ὁ ἀδελφὸς τὸν ἀδελφὸν ὡσεὶ ἐν πολέμῳ οὐθενὸς κατα­τρέχον­τος καὶ οὐ δυνήσεσθε ἀν­τιστῆναι τοῖς ἐχθροῖς ὑμῶν
καὶ ἀπο­λεῖσθε ἐν τοῖς ἔθνεσιν καὶ κατέδεται ὑμᾶς ἡ γῆ τῶν ἐχθρῶν ὑμῶν
καὶ οἱ κατα­λειφθέν­τες ἀφ᾿ ὑμῶν κατα­φθαρήσον­ται δια­̀ τὰς ἁμαρτίας ὑμῶν ἐν τῇ γῇ τῶν ἐχθρῶν αὐτῶν τακήσον­ται
καὶ ἐξαγορεύ­σουσιν τὰς ἁμαρτίας αὐτῶν καὶ τὰς ἁμαρτίας τῶν πατέρων αὐτῶν ὅτι παρέβησαν καὶ ὑπερεῖδόν με καὶ ὅτι ἐπορεύ­θησαν ἐναν­τίον μου πλάγιοι
καὶ ἐγὼ ἐπορεύ­θην μετ᾿ αὐτῶν ἐν θυμῷ πλαγίῳ καὶ ἀπο­λῶ αὐτοὺς ἐν τῇ γῇ τῶν ἐχθρῶν αὐτῶν τότε ἐν­τραπή­σε­ται ἡ καρδία αὐτῶν ἡ ἀπερίτμητος καὶ τότε εὐδοκήσουσιν τὰς ἁμαρτίας αὐτῶν
καὶ μνησθήσομαι τῆς δια­θήκης Ιακωβ καὶ τῆς δια­θήκης Ισαακ καὶ τῆς δια­θήκης Αβρααμ μνησθήσομαι καὶ τῆς γῆς μνησθήσομαι
καὶ ἡ γῆ ἐγκατα­λειφθή­σε­ται ὑπ᾿ αὐτῶν τότε προ­σδέξε­ται ἡ γῆ τὰ σάββατα αὐτῆς ἐν τῷ ἐρημωθῆναι αὐτὴν δι᾿ αὐτούς καὶ αὐτοὶ προ­σδέξον­ται τὰς αὐτῶν ἀνομίας ἀνθ᾿ ὧν τὰ κρίματά μου ὑπερεῖδον καὶ τοῖς προ­στάγμασίν μου προ­σώχθισαν τῇ ψυχῇ αὐτῶν
καὶ οὐδ᾿ ὧς ὄν­των αὐτῶν ἐν τῇ γῇ τῶν ἐχθρῶν αὐτῶν οὐχ ὑπερεῖδον αὐτοὺς οὐδὲ προ­σώχθισα αὐτοῖς ὥστε ἐξαναλῶσαι αὐτοὺς τοῦ δια­σκεδάσαι τὴν δια­θήκην μου τὴν προ­̀ς αὐτούς ὅτι ἐγώ εἰμι κύριος ὁ θεὸς αὐτῶν
καὶ μνησθήσομαι αὐτῶν τῆς δια­θήκης τῆς προ­τέρας ὅτε ἐξήγαγον αὐτοὺς ἐκ γῆς Αἰγύπτου ἐξ οἴκου δουλείας ἔναν­τι τῶν ἐθνῶν τοῦ εἶναι αὐτῶν θεός ἐγώ εἰμι κύριος
ταῦτα τὰ κρίματα καὶ τὰ προ­στάγματα καὶ ὁ νόμος ὃν ἔδωκεν κύριος ἀνὰ μέσον αὐτοῦ καὶ ἀνὰ μέσον τῶν υἱῶν Ισραηλ ἐν τῷ ὄρει Σινα ἐν χειρὶ Μωυσῆ
Немецкий (GNB)
Zum Abschluss ließ der HERR den Leuten von Israel sagen:

»Ihr dürft euch keine Götzenbilder anfertigen. Ihr dürft in eurem Land keine solchen Bilder aufstellen und anbeten, gleichgültig, ob es geschnitzte oder gegossene Standbilder oder Steinmale oder Steine mit eingeritzten Bildern sind. Denn ich bin der HERR, euer Gott!

Haltet meinen Ruhetag, den Sabbat, in Ehren und entweiht nicht mein Heiligtum. Ich bin der HERR!
Wenn ihr euch nach meinen Anweisungen richtet und meine Gebote befolgt, werde ich euch mit Segen überschütten.
Ich werde zur rechten Zeit Regen schicken, sodass die Felder reichen Ertrag bringen und die Bäume Früchte tragen.
Ihr werdet dann so viel ernten, dass die Dreschzeit sich bis zur Weinlese ausdehnt und die Weinlese bis zur nächsten Aussaat. Ihr werdet genügend zu essen haben und sicher in eurem Land wohnen.
Ich werde dafür sorgen, dass in eurem Land Frieden herrscht. Wenn ihr euch schlafen legt, braucht ihr nicht zu befürchten, dass euch jemand aufschreckt. Ich werde alle wilden Tiere im Land ausrotten und kein fremdes Heer wird in euer Land einfallen.
Ihr werdet eure Feinde in die Flucht schlagen und mit dem Schwert niedermachen.
Fünf von euch werden hundert vor sich herjagen und hundert von euch zehntausend; eure Feinde werden reihenweise vor euch umsinken.
Ich werde mich euch zuwenden und dafür sorgen, dass ihr viele Kinder bekommt und immer zahlreicher werdet. Ich werde zu meinem Bund stehen und alles erfüllen, was ich euch zugesagt habe.
Ihr werdet noch von der alten Ernte zu essen haben, wenn schon die neue da ist; ihr werdet sogar die Reste der alten Ernte wegwerfen müssen, um Platz für die neue zu bekommen.
Ich werde mitten unter euch wohnen und werde mich nie mehr voll Abscheu von euch abwenden müssen.
Ich werde bei euch bleiben und euer Gott sein und ihr werdet mein Volk sein.
Ich bin der HERR, euer Gott, der euch aus Ägypten geführt hat, wo ihr Sklaven gewesen seid. Ich habe euer Sklavenjoch zerbrochen und euch wieder aufrecht gehen lassen.«
»Wenn ihr mir aber nicht gehorcht und meine Weisungen nicht befolgt,
wenn ihr meine Gebote missachtet und euch um meine Rechtsordnungen nicht kümmert und damit den Bund, den ich mit euch geschlossen habe, brecht,
dann werde ich lauter Unglück über euch hereinbrechen lassen. Ich werde euch unheilbare Krankheiten schicken, sodass ihr erblindet und langsam dahinsiecht. Vergeblich werdet ihr aussäen, denn eure Feinde werden die Ernte einbringen.
Ich selber werde zu eurem Feind und lasse eure Feinde über euch siegen; ihr werdet fliehen, obwohl euch niemand verfolgt.
Wenn ihr mir auch dann noch nicht gehorcht, werde ich euch siebenmal so hart bestrafen.
Ich breche euren Starrsinn und lasse es nicht mehr regnen; der Himmel über euch wird wie eine eiserne Glocke sein und der Boden unter euren Füßen hart wie Stein.
Alle eure Mühe ist dann vergeblich. Auf euren Feldern wächst nichts mehr und die Bäume tragen keine Früchte.
Wenn ihr mir dann immer noch nicht gehorcht und euch mir weiter widersetzt, werde ich eure Strafe nochmals siebenfach steigern.
Ich werde Raubtiere auf euch loslassen, die werden eure Kinder und euer Vieh fressen und so viele von euch umbringen, dass die Straßen verlassen daliegen.
Wenn ihr dann immer noch nicht auf mich hören wollt und euch weiterhin gegen mich stellt,
dann stelle auch ich mich gegen euch und bestrafe euch noch siebenmal härter.
Weil ihr meinen Bund gebrochen habt, lasse ich feindliche Heere in euer Land einfallen. Sucht ihr dann hinter euren Mauern Zuflucht, so wird die Pest unter euch ausbrechen. Die Feinde werden einen so dichten Ring um eure Städte legen,
dass ihr von jeder Zufuhr abgeschnitten seid. Dann brauchen zehn Frauen nur noch einen Backofen und das Brot wird mit der Waage zugeteilt. Und wenn ihr eure Ration aufgegessen habt, seid ihr noch genauso hungrig wie zuvor.
Wenn ihr mir auch dann noch nicht gehorcht und euch weiterhin gegen mich stellt,
bekommt ihr meinen ganzen Zorn zu spüren und werdet noch siebenmal härter bestraft.
Vor Hunger werdet ihr das Fleisch eurer eigenen Kinder essen.
Ich werde die Altäre zerschlagen, auf denen ihr euren Götzen Opfer darbringt, und werde eure Leichen auf die Trümmer eurer Götzenbilder werfen. Ich werde mich voll Abscheu von euch abwenden.
Eure Opfer werde ich nicht mehr annehmen, eure Städte lege ich in Schutt und Asche und zerstöre eure Heiligtümer.
Ich selber werde euer Land so verwüsten, dass eure Feinde sich darüber entsetzen, wenn sie es in Besitz nehmen.
Ich werde euch in alle Welt zerstreuen; mit dem Schwert werde ich euch forttreiben. Eure Felder werden zur Wüste und eure Städte zu Trümmerhaufen.
Dann wird euer Land endlich die Ruhe finden, die ihr ihm nicht gegönnt habt. Während es verwüstet daliegt und ihr weit weg bei euren Feinden leben müsst, wird es feiern und die versäumten Sabbatjahre nachholen können.
Die aber von euch, die das alles überleben und in die Länder eurer Feinde verschleppt werden, mache ich so verzagt, dass sie schon vor einem raschelnden Blatt davonlaufen, als sei ein feindliches Heer hinter ihnen her. Sie werden stolpern und hinfallen, einer wird über den andern stürzen, obwohl sie niemand verfolgt. Ihr werdet vor keinem Feind mehr standhalten können
und in der Fremde zugrunde gehen; das Land eurer Feinde wird euch verschlingen.
Die Überlebenden und ihre Nachkommen werden in den Ländern ihrer Feinde an den Folgen ihrer Schuld und der Schuld ihrer Vorfahren dahinsiechen.
Aber dann werden sie ihre Schuld und die Schuld ihrer Vorfahren bekennen, sie werden es bereuen, dass sie mir die Treue gebrochen und sich mir widersetzt haben.
Ich musste sie dafür bestrafen und sie in das Land ihrer Feinde treiben. Aber wenn ihr trotziges Herz sich beugt und sie genug für ihre Schuld gebüßt haben,
will ich mich an meinen Bund mit Jakob erinnern und an meinen Bund mit Isaak und mit Abraham und werde an das Land denken, das ich ihnen für ihre Nachkommen versprochen hatte.
Sie mussten zwar das Land verlassen, damit es die Sabbatjahre nachholen kann, die sie ihm vorenthalten haben; sie müssen ihre Schuld bezahlen, weil sie meine Rechtsordnungen missachtet und sich nicht um meine Gebote gekümmert haben.
Aber dass sie im Land ihrer Feinde leben müssen, bedeutet nicht, dass ich mich ganz von ihnen abgewandt habe und sie dem Untergang preisgebe.

Ich stehe zu meinen Zusagen; ich bin der HERR, ihr Gott!

Ich habe mit ihren Vorfahren meinen Bund geschlossen, damals, als ich allen Völkern meine Macht gezeigt und mein Volk aus Ägypten geführt habe, um sein Gott zu sein. Dieser Bund bleibt bestehen; ich bin der HERR!«
Dies sind die Gesetze, Gebote und Rechtsordnungen, die der HERR für die Beziehung zwischen ihm und seinem Volk erlassen und den Israeliten am Berg Sinai durch Mose gegeben hat.
«Бутҳо барои худ насозед, ва ҳайкал ва сутуне барои худ барпо накунед, ва санги суратдоре дар замини худ нагузоред, то ки пеши он саҷда баред; зеро ки Ман Парвардигор Худои шумо ҳастам.
Шанбеҳои Маро риоя намоед, ва поки Маро эҳтиром кунед. Ман Парвардигор ҳастам.
Агар мувофиқи фароизи Ман рафтор кунед, ва аҳкоми Маро риоя намоед, ва онҳоро ба ҷо оваред, –
Ман боронҳои шуморо саридарвақт хоҳам дод, ва замин ҳосили худро хоҳад овард, ва дарахтони саҳро меваи худро хоҳанд дод.
Ва хирманкӯбии шумо то вақти ангурканӣ давом хоҳад кард, ва ангурканӣ то вақти кишт давом хоҳад кард, ва нони худро ба серӣ хоҳед хӯрд, ва дар замини худ дар бехатарӣ ба амният сокин хоҳед шуд.
Ва ба замин сулҳу осоиштагӣ хоҳам дод, ва ҳангоме ки мехобед, касе шуморо ташвиш нахоҳад дод; ва ҳайвоноти бадро аз заминатон нобуд хоҳам сохт, ва шамшер аз заминатон гузар нахоҳад кард.
Ва душманони худро таъқиб хоҳед намуд, ва онҳо пеши шумо аз шамшер фурӯ хоҳанд ғалтид.
Ва панҷ нафар аз шумо сад нафарро таъқиб хоҳанд кард, ва сад нафар аз шумо даҳ ҳазорро бадар хоҳанд ронд, ва душманонатон пеши шумо аз шамшер фурӯ хоҳанд ғалтид.
Ва Ман ба шумо назари нек хоҳам кард, ва шуморо борвар хоҳам гардонид, ва шуморо афзун хоҳам сохт, ва паймони Худро бо шумо мустаҳкам хоҳам намуд.
Ва ҳосилоти кӯҳнаи поринаро хоҳед хӯрд, ва кӯҳнаро барои нав берун хоҳед овард.
Ва манзили Худро дар миёни шумо барқарор хоҳам кард, ва ҷони Ман аз шумо нафрат нахоҳад дошт.
Ва дар миёни шумо қадамгузор хоҳам шуд, ва Худои шумо хоҳам буд, ва шумо қавми Ман хоҳед буд.
Ман Парвардигор Худои шумо ҳастам, ки шуморо аз замини Миср берун овардам, то ки барои онҳо ғулом набошед; ва бандҳои юғи шуморо шикастам, ва шуморо бо сарбаландӣ пеш бурдам.
Валекин агар ба Ман гӯш надиҳед, ва тамоми ин аҳкомро ба ҷо наоваред,
Ва агар аз фароизи Ман нафрат намоед, ва агар ҷонатон аз дастурҳои Ман кароҳат дошта бошад, ба тавре ки тамоми аҳкоми Маро ба ҷо наоварда, паймони Маро поймол кунед, –
Он гоҳ Ман ҳам нисбат ба шумо чунин амал хоҳам кард; ва бар шумо чизҳои даҳшатангез, яъне сил ва табларзаро хоҳам фиристод, ки онҳо чашмонро хира мекунад ва ҷонро азоб медиҳад мекоҳонад; ва тухмии худро барабас кишт хоҳед кард, ва онро душманонатон хоҳанд хӯрд.
Ва хашми Худро бар шумо хоҳам нигаронид, ва аз душманони худ шикаст хоҳед хӯрд, ва бадхоҳонатон бар шумо ҳукмрон хоҳанд шуд, ва рӯ ба гурез хоҳед овард, бе он ки касе шуморо таъқиб намояд.
Ва агар бо ин ҳама ба Ман гӯш надиҳед, Ман ҷазои шуморо барои гуноҳҳотон ҳафтчандон зиёд хоҳам кард;
Ва ҳавобаландии кибри қудрати шуморо дарҳам хоҳам шикаст, ва осмонатонро монанди оҳан ва заминатонро монанди мис хоҳам гардонид.
Ва қуввати шумо барабас сарф хоҳад шуд, ва заминатон ҳосили худро нахоҳад дод, ва дарахтони замин меваи худро нахоҳанд овард.
Ва агар бар зидди Ман рафтор намоед ва аз гӯш додан ба Ман гардан тобед, Ман зарбаро барои ҳар гуноҳатон ҳафтчандон афзун хоҳам кард.
Ва ҳайвоноти саҳроро бар шумо хоҳам фиристод, то ки фарзандони шуморо нобуд кунанд, ва чорпоёни шуморо талаф намоянд, ва шуморо камшумор гардонанд, ва дар роҳҳои шумо роҳгузаре боқӣ намонад.
Ва агар бо вуҷуди ин ҳам тавба накунед, ва бар зидди Ман рафтор намоед, –
Он гоҳ Ман низ бар зидди шумо рафтор хоҳам кард, ва Ман низ шуморо барои гуноҳҳотон ҳафтчандон зарба хоҳам зад.
Ва бар шумо шамшери қасосгире хоҳам овард, ки қасоси паймонро бигирад; ва ҳангоме ки дар шаҳрҳои худ ҷамъ шавед, вабое дар миёни шумо хоҳам фиристод, ва шумо ба дасти душман таслим хоҳед шуд.
Вақте ки асои нони шуморо бишканам, даҳ зан нони шуморо дар як танӯр хоҳанд пухт, ва нони шуморо ба тарозу баркашида хоҳанд дод, ва шумо онро хӯрда, сер нахоҳед шуд.
Ва агар баъд аз ин ҳам ба Ман гӯш надиҳед, ва бар зидди Ман рафтор намоед, –
Он гоҳ Ман бо ғазаб бар зидди шумо рафтор хоҳам кард, ва Ман низ шуморо барои гуноҳҳотон ҳафтчандон ҷазо хоҳам дод.
Ва гӯшти писарони худро хоҳед хӯрд, ва гӯшти духтарони худро хоҳед хӯрд.
Ва баландиҳои шуморо хароб хоҳам кард, ва санамҳои шуморо нобуд хоҳам намуд, ва лошаҳои шуморо бар шикастапораҳои бутҳои шумо вожгун хоҳам сохт, ва ҷони Ман аз шумо кароҳат хоҳад дошт;
Ва шаҳрҳои шуморо хароб хоҳам кард, ва покҳои шуморо валангор хоҳам намуд, ва атри хушбӯи қурбониҳои шуморо нахоҳам бӯид.
Ва Ман ин заминро валангор хоҳам намуд, ба тавре ки душманони шумо, ки бар он манзил гирифта бошанд, аз аҳволи он ҳайрон хоҳанд шуд.
Ва шуморо дар миёни халқҳо пароканда хоҳам намуд, ва аз пайи шумо шамшер хоҳам кашид; ва замини шумо валангор, ва шаҳрҳои шумо хароб хоҳад шуд.
Он гоҳ замин дар тамоми рӯзҳои харобияш, вақте ки шумо дар замини душманони худ бошед, аз шанбеҳои худ қаноат ҳосил хоҳад кард; он гоҳ замин оромӣ хоҳад ёфт, ва аз шанбеҳои худ қаноат ҳосил хоҳад кард, –
Дар тамоми рӯзҳои харобии худ оромӣ хоҳад ёфт, он қадар оромӣ, ки дар шанбеҳои шумо, вақте ки дар он сокин будед, наёфта буд.
Ва дар дилҳои бақияи шумо, дар кишварҳои душманонатон, беҷуръатӣ хоҳам андохт, ва шувваси барги ҷавлонкунанда онҳоро хоҳад гурезонид, ва онҳо мисли касе ки аз шамшер мегурезад, рӯ ба гурез хоҳанд овард, ва фурӯ хоҳанд ғалтид, дар сурате ки таъқибкунандае набошад.
Ва мисли он ки аз дами шамшер бошад, ба якдигар дакка хоҳанд хӯрд, ва ҳол он ки таъқибкунандае нест; ва шумо маҷоли он нахоҳед дошт, ки пеши душманони худ истодагӣ намоед.
Ва дар миёни халқҳо нест хоҳед шуд, ва замини душманонатон шуморо фурӯ хоҳад бурд.
Ва бақияи шумо барои гуноҳи худ дар замини душманони худ фано хоҳанд шуд, ва барои гуноҳҳои падарони худ низ бо онҳо фано хоҳанд шуд.
Он гоҳ ба гуноҳи худашон ва ба гуноҳи падаронашон, ки ба Ман хиёнат карданд, ва ҳатто бар зидди Ман рафтор карданд, иқрор хоҳанд шуд.
Аз ин рӯ, Ман низ бар зидди онҳо рафтор кардаам, ва онҳоро ба замини душманонашон овардаам, то ки, шояд, он гоҳ дили бехатнаашон мутеъ шуда, барои гуноҳи худ сазо ёбанд.
Ва Ман паймони Худро, ки бо Яъқуб бастаам, ба ёд хоҳам овард, ва паймони Худро, ки бо Исҳоқ бастаам, ва паймони Худро, ки бо Иброҳим бастаам, ба ёд хоҳам овард, ва ин заминро ба ёд хоҳам овард.
Ва агарчи замин аз ҷониби онҳо тарк карда хоҳад шуд, ва дар рӯзҳои аз онҳо хароб шуданаш аз шанбеҳои худ қаноат ҳосил хоҳад кард, ва онҳо барои гуноҳи худ сазо хоҳанд ёфт, барои он ки аз қонунҳои Ман нафрат карданд, ва ҷонашон аз фароизи Ман кароҳат дошт, –
Бо вуҷуди ҳамаи ин, ҳангоме ки онҳо дар замини душманони худ бошанд, Ман аз онҳо нафрат нахоҳам кард ва аз онҳо кароҳат нахоҳам дошт, то ба дараҷае ки онҳоро нобуд намоям ва паймони Худро, ки бо онҳо бастаам, поймол кунам; зеро ки Ман Парвардигор Худои онҳо ҳастам.
Ва Ман барои онҳо паймонеро, ки бо аҷдодашон бастаам, ба ёд хоҳам овард, ки онҳоро дар пеши назари халқҳо аз замини Миср берун овардаам, то ки Худои онҳо бошам. Ман Парвардигор ҳастам».
Ин аст фароиз ва аҳком ва дастурҳое ки Парвардигор дар миёни Худаш ва банӣ Исроил, дар кӯҳи Сино, ба воситаи Мусо қарор додааст.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible