Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Ездр.
Неем.
2Ездр.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Притч.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Макк.
2Макк.
3Макк.
3Ездр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
14:1
14:2
14:3
14:4
14:5
14:6
14:7
14:8
см.:Притч.25:6;
14:9
14:10
14:13
14:14
14:15
14:17
14:18
14:19
14:20
14:22
14:23
14:25
14:28
14:29
14:30
14:31
14:32
14:33
14:35
1 Исцеление страдающего водяной болезнью в субботу. 7 Притча о выборе первых мест; приглашение нищих на пир. 16 Приглашение на большой ужин и отказ званных. 25 Цена следования за Христом; несение своего креста.
[Зач. 74.] Случилось Ему в субботу прийти в дом одного из начальников фарисейских вкусить хлеба, и они наблюдали за Ним.
И вот, предстал пред Него человек, страждущий водяною болезнью.
По сему случаю Иисус спросил законников и фарисеев: позволительно ли врачевать в субботу?
Они молчали. И, прикоснувшись, исцелил его и отпустил.
При сем сказал им: если у кого из вас осёл или вол упадет в колодезь, не тотчас ли вытащит его и в субботу?
И не могли отвечать Ему на это.
Замечая же, как званые выбирали первые места, сказал им притчу:
когда ты будешь позван кем на брак, не садись на первое место, чтобы не случился кто из званых им почетнее тебя,
и звавший тебя и его, подойдя, не сказал бы тебе: уступи ему место; и тогда со стыдом должен будешь занять последнее место.
Но когда зван будешь, придя, садись на последнее место, чтобы звавший тебя, подойдя, сказал: друг! пересядь выше; тогда будет тебе честь пред сидящими с тобою,
ибо всякий возвышающий сам себя унижен будет, а унижающий себя возвысится.
[Зач. 75.] Сказал же и позвавшему Его: когда делаешь обед или ужин, не зови друзей твоих, ни братьев твоих, ни родственников твоих, ни соседей богатых, чтобы и они тебя когда не позвали, и не получил ты воздаяния.
Но, когда делаешь пир, зови нищих, увечных, хромых, слепых,
и блажен будешь, что они не могут воздать тебе, ибо воздастся тебе в воскресение праведных.
Услышав это, некто из возлежащих с Ним сказал Ему: блажен, кто вкусит хлеба в Царствии Божием!
[Зач. 76.] Он же сказал ему: один человек сделал большой ужин и звал многих,
и когда наступило время ужина, послал раба своего сказать званым: идите, ибо уже всё готово.
И начали все, как бы сговорившись, извиняться. Первый сказал ему: я купил землю и мне нужно пойти посмотреть ее; прошу тебя, извини меня.
Другой сказал: я купил пять пар волов и иду испытать их; прошу тебя, извини меня.
Третий сказал: я женился и потому не могу прийти.
И, возвратившись, раб тот донес о сем господину своему. Тогда, разгневавшись, хозяин дома сказал рабу своему: пойди скорее по улицам и переулкам города и приведи сюда нищих, увечных, хромых и слепых.
И сказал раб: господин! исполнено, как приказал ты, и еще есть место.
Господин сказал рабу: пойди по дорогам и изгородям и убеди прийти, чтобы наполнился дом мой.
Ибо сказываю вам, что никто из тех званых не вкусит моего ужина, ибо много званых, но мало избранных.
[Зач. 77.] С Ним шло множество народа; и Он, обратившись, сказал им:
если кто приходит ко Мне и не возненавидит отца своего и матери, и жены и детей, и братьев и сестер, а притом и самой жизни своей, тот не может быть Моим учеником;
В семитских языках отсутствуют степени сравнения. В данном случае глагол ненавидеть имеет сравнительное значение любить меньше.
и кто не несет креста своего и идёт за Мною, не может быть Моим учеником.
Ибо кто из вас, желая построить башню, не сядет прежде и не вычислит издержек, имеет ли он, что нужно для совершения ее,
дабы, когда положит основание и не возможет совершить, все видящие не стали смеяться над ним,
говоря: этот человек начал строить и не мог окончить?
Или какой царь, идя на войну против другого царя, не сядет и не посоветуется прежде, силен ли он с десятью тысячами противостать идущему на него с двадцатью тысячами?
Иначе, пока тот еще далеко, он пошлет к нему посольство просить о мире.
Так всякий из вас, кто не отрешится от всего, что имеет, не может быть Моим учеником.
Соль – добрая вещь; но если соль потеряет силу, чем исправить ее?
ни в землю, ни в навоз не годится; вон выбрасывают ее. Кто имеет уши слышать, да слышит!
[Зач. 74.] И бы́сть егда́ вни́ти Ему́ въ до́мъ нѣ́коего кня́зя фарисе́йска въ суббо́ту хлѣ́бъ я́сти, и ті́и бя́ху назира́юще Его́.
И се́ человѣ́къ нѣ́кiй, имы́й водны́й тру́дъ, бѣ́ предъ Ни́мъ.
И отвѣща́въ Иису́съ рече́ къ зако́нникомъ и фарисе́омъ, глаго́ля: а́ще достои́тъ въ суббо́ту цѣли́ти?
Они́ же умолча́ша. И прiе́мъ исцѣли́ его́, и отпусти́.
И отвѣща́въ къ ни́мъ рече́: кото́раго от ва́съ осе́лъ или́ во́лъ въ студене́цъ впаде́тъ, и не а́бiе ли исто́ргнетъ его́ въ де́нь суббо́тный?
И не возмого́ша отвѣща́ти Ему́ къ си́мъ.
Глаго́лаше же къ зва́ннымъ при́тчу, обдержя́ {внима́я}, ка́ко предсѣда́нiя избира́ху, глаго́ля къ ни́мъ:
егда́ зва́нъ бу́деши ки́мъ на бра́къ, не ся́ди на пре́днемъ мѣ́стѣ: еда́ кто́ честнѣ́е тебе́ бу́детъ зва́нныхъ,
и прише́дъ и́же тебе́ зва́вый и о́наго, рече́тъ ти́: да́ждь сему́ мѣ́сто: и тогда́ на́чнеши со студо́мъ послѣ́днее мѣ́сто держа́ти.
Но егда́ зва́нъ бу́деши, ше́дъ ся́ди на послѣ́днемъ мѣ́стѣ, да егда́ прiи́детъ зва́вый тя́, рече́тъ ти́: дру́же, пося́ди вы́ше: тогда́ бу́детъ ти́ сла́ва предъ зва́нными съ тобо́ю.
Я́ко вся́къ вознося́йся смири́тся, и смиря́яйся вознесе́тся.
[Зач. 75.] Глаго́лаше же и ко зва́вшему Его́: егда́ сотвори́ши обѣ́дъ или́ ве́черю, не зови́ друго́въ твои́хъ, ни бра́тiи твоея́, ни сро́дникъ твои́хъ, ни сосѣ́дъ бога́тыхъ: еда́ когда́ и ті́и тя́ та́кожде воззову́тъ, и бу́детъ ти́ воздая́нiе.
Но егда́ твори́ши пи́ръ, зови́ ни́щыя, маломо́щныя, хромы́я, слѣпы́я:
и блаже́нъ бу́деши, я́ко не и́мутъ ти́ что́ возда́ти: возда́стъ же ти́ ся́ въ воскреше́нiе пра́ведныхъ.
Слы́шавъ же нѣ́кiй от возлежа́щихъ съ Ни́мъ сiя́, рече́ Ему́: блаже́нъ, и́же снѣ́сть обѣ́дъ въ Ца́рствiи Бо́жiи.
[Зач. 76.] О́нъ же рече́ ему́: человѣ́къ нѣ́кiй сотвори́ ве́черю ве́лiю, и зва́ мно́ги:
и посла́ раба́ своего́ въ го́дъ ве́чери рещи́ зва́ннымъ: гряди́те, я́ко уже́ гото́ва су́ть вся́.
И нача́ша вку́пѣ отрица́тися вси́. Пе́рвый рече́ ему́: село́ купи́хъ, и и́мамъ нужду́ изы́ти и ви́дѣти е́. Молю́тися, имѣ́й мя́ отрече́на.
И другі́й рече́: супру́гъ воло́въ купи́хъ пя́ть, и гряду́ искуси́ти и́хъ: молю́ тя, имѣ́й мя́ отрече́на.
И другі́й рече́: жену́ поя́хъ, и сего́ ра́ди не могу́ прiити́.
И прише́дъ ра́бъ то́й повѣ́да господи́ну своему́ сiя́. Тогда́ разгнѣ́вався до́му влады́ка, рече́ рабу́ своему́: изы́ди ско́ро на распу́тiя и сто́гны гра́да, и ни́щыя и бѣ́дныя и слѣпы́я и хромы́я введи́ сѣ́мо.
И рече́ ра́бъ. Го́споди, бы́сть я́коже повелѣ́лъ еси́, и еще́ мѣ́сто е́сть.
И рече́ господи́нъ къ рабу́: изы́ди на пути́ и халу́ги, и убѣди́ вни́ти, да напо́лнится до́мъ мо́й:
глаго́лю бо ва́мъ, я́ко ни еди́нъ муже́й тѣ́хъ зва́нныхъ вку́ситъ моея́ ве́чери: мно́зи бо су́ть зва́ни, ма́ло же избра́нныхъ.
[Зач. 77.] Идя́ху же съ Ни́мъ наро́ди мно́зи: и обра́щься рече́ къ ни́мъ:
а́ще кто́ гряде́тъ ко Мнѣ́, и не возненави́дитъ отца́ своего́ и ма́терь, и жену́, и ча́дъ, и бра́тiю, и се́стръ, еще́ же и ду́шу свою́, не мо́жетъ Мо́й бы́ти учени́къ:
и и́же не но́ситъ креста́ своего́ и вслѣ́дъ Мене́ гряде́тъ, не мо́жетъ Мо́й бы́ти учени́къ.
Кто́ бо от ва́съ, хотя́й сто́лпъ созда́ти, не пре́жде ли сѣ́дъ расчте́тъ имѣ́нiе, а́ще и́мать, е́же е́сть на соверше́нiе,
да не, когда́ положи́тъ основа́нiе и не возмо́жетъ соверши́ти, вси́ ви́дящiи начну́тъ руга́тися ему́,
глаго́люще, я́ко се́й человѣ́къ нача́тъ зда́ти и не мо́же соверши́ти.
Или́ кі́й ца́рь иды́й ко ино́му царю́ сни́тися съ ни́мъ на бра́нь, не сѣ́дъ ли пре́жде совѣщава́етъ, а́ще си́ленъ е́сть срѣ́сти съ десятiю́ ты́сящъ гряду́щаго со двѣма́десятма ты́сящама на́нь?
А́ще ли же ни́, еще́ дале́че ему́ су́щу, моле́нiе посла́въ мо́лится о смире́нiи.
Та́ко у́бо вся́къ от ва́съ, и́же не отрече́тся всего́ своего́ имѣ́нiя, не мо́жетъ бы́ти Мо́й учени́къ.
Добро́ е́сть со́ль: а́ще же со́ль обуя́етъ, чи́мъ осоли́тся?
Ни въ зе́млю, ни въ гно́й потре́бна е́сть: во́нъ изсы́плютъ ю́. Имѣ́яй у́шы слы́шати, да слы́шитъ.
Сербский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (Аверинцев)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Tatar
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
И догоди Му се да дође у суботу у кућу једног кнеза фарисејског да једе хлеб; и они мотраху на Њега.
И гле, беше пред Њим некакав човек на коме беше дебела болест.
И одговарајући Исус рече законицима и фарисејима говорећи: Је ли слободно у суботу исцељивати?
А они оћутеше. И дохвативши га се исцели га и отпусти.
И одговарајући рече им: Који од вас не би свог магарца или вола да му падне у бунар одмах извадио у дан суботни?
И не могоше Му одговорити на то.
А гостима каза причу, кад опази како избираху зачеља, и рече им:
Кад те ко позове на свадбу, не седај у зачеље, да не буде међу гостима ко старији од тебе;
И да не би дошао онај који је позвао тебе и њега, и рекао ти: Подај место овоме: и онда ћеш са стидом сести на ниже место.
Него кад те ко позове, дошавши седи на последње место, да ти каже кад дође онај који те позва: Пријатељу! Помакни се више; тада ће теби бити част пред онима који седе с тобом за трпезом.
Јер сваки који се подиже, понизиће се; а који се понижује, подигнуће се.
А и ономе што их је позвао рече: Кад дајеш обед или вечеру, не зови пријатеље своје, ни браћу своју, ни рођаке своје, ни суседе богате, да не би и они тебе кад позвали и вратили ти;
Него кад чиниш гозбу, зови сиромахе, кљасте, хроме, слепе;
И благо ће ти бити што ти они не могу вратити; него ће ти се вратити о васкрсењу праведних.
А кад чу то неки од оних што сеђаху с Њим за трпезом рече Му: Благо ономе који једе хлеба у царству Божијем!
А Он му рече: Један човек зготови велику вечеру, и позва многе;
И кад би време вечери, посла слугу свог да каже званима: Хајдете, јер је већ све готово.
И почеше се изговарати сви редом; први му рече: Купих њиву, и ваља ми ићи да је видим; молим те изговори ме.
И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме.
И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи.
И дошавши слуга тај каза ово господару свом. Тада се расрди домаћин и рече слузи свом: Иди брзо на раскршћа и улице градске, и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте, и слепе.
И рече слуга: Господару, учинио сам како си заповедио, и још места има.
И рече господар слузи: Изиђи на путеве и међу ограде, те натерај да дођу да ми се напуни кућа.
Јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних.
Иђаше пак с Њим мноштво народа, и обазревши се рече им:
Ако ко дође к мени, а не мрзи на свог оца, и на матер, и на жену, и на децу, и на браћу, и на сестре и на саму душу своју, не може бити мој ученик.
И ко не носи крст свој и за мном не иде, не може бити мој ученик.
И који од вас кад хоће да зида кулу не седне најпре и не прорачуна шта ће га стати, да види има ли да може довршити?
Да не би, кад постави темељ и не узможе довршити, сви који гледају стали му се ругати
Говорећи: Овај човек поче зидати, и не може да доврши.
Или који цар кад пође с војском да се побије с другим царем не седне најпре и не држи већу може ли с десет хиљада срести оног што иде на њега са двадесет хиљада?
Ако ли не може, а он пошаље посленике док је овај још далеко и моли да се помире.
Тако дакле сваки од вас који се не одрече свега што има не може бити мој ученик.
Со је добра, али ако со обљутави, чим ће се осолити?
Нити је потребна у земљу ни у гној; него је проспу напоље. Ко има уши да чује нека чује.