Скрыть
16:1
16:2
16:3
16:4
16:5
16:6
16:7
16:8
16:11
16:12
16:19
16:20
16:21
16:22
16:23
16:24
16:26
16:27
16:28
16:30
16:31
Глава 17 
17:2
17:4
17:5
17:7
17:8
17:9
17:13
17:15
17:16
17:17
17:18
17:19
17:20
17:21
17:22
17:24
17:27
17:29
17:30
17:31
17:34
17:36
Церковнославянский (рус)
[Зач. 80.] Глаго́лаше же ко ученико́мъ Сво­и́мъ: человѣ́къ нѣ́кiй бѣ́ бога́тъ, и́же имя́ше при­­ста́вника: и то́й оклевета́нъ бы́сть къ нему́, я́ко расточа́етъ имѣ́нiя его́.
И при­­гласи́въ его́ рече́ ему́: что́ се́ слы́шу о тебѣ́? Воз­да́ждь от­вѣ́тъ о при­­ставле́нiи домо́внѣмъ: не воз­мо́жеши бо ктому́ до́му стро́ити.
Рече́ же въ себѣ́ при­­ста́вникъ до́му: что́ сотворю́, я́ко госпо́дь мо́й отъе́млетъ стро­е́нiе до́му от­ мене́? Копа́ти не могу́, проси́ти стыжу́ся:
разумѣ́хъ, что́ сотворю́, да егда́ от­ста́вленъ бу́ду от­ стро­е́нiя до́му, прiи́мутъ мя́ въ до́мы своя́.
И при­­зва́въ еди́наго кого́ждо от­ должни́къ господи́на сво­его́, глаго́лаше пе́рвому: коли́цѣмъ до́лженъ еси́ господи́ну мо­ему́?
О́нъ же рече́: сто́ мѣ́ръ {ва́ть [βάτος, т. е. мѣ́ръ]} ма́сла. И рече́ ему́: прiими́ писа́нiе твое́, и сѣ́дъ ско́ро напиши́ пятьдеся́тъ.
Пото́мъ же рече́ друго́му: ты́ же коли́цѣмъ до́лженъ еси́? О́нъ же рече́: сто́ мѣ́ръ пшени́цы. И глаго́ла ему́: прiими́ писа́нiе твое́, и напиши́ о́смьдесятъ.
И похвали́ госпо́дь до́му стро­и́теля непра́веднаго, я́ко му́дрѣ сотвори́: я́ко сы́нове вѣ́ка сего́ мудрѣ́йши па́че сыно́въ свѣ́та въ ро́дѣ сво­е́мъ су́ть.
И А́зъ ва́мъ глаго́лю: сотвори́те себѣ́ дру́ги от­ мамо́ны непра́вды, да, егда́ оскудѣ́ете, прiи́мутъ вы́ въ вѣ́чныя кро́вы.
[Зач. 81.] Вѣ́рный въ ма́лѣ, и во мно́зѣ вѣ́ренъ е́сть: и непра́ведный въ ма́лѣ, и во мно́зѣ непра́веденъ е́сть.
А́ще у́бо въ непра́веднѣмъ имѣ́нiи вѣ́рни не бы́сте, во и́стин­нѣмъ кто́ ва́мъ вѣ́ру и́метъ?
И а́ще въ чуже́мъ вѣ́рни не бы́сте, ва́­ше кто́ ва́мъ да́стъ?
Никі́й же ра́бъ мо́жетъ двѣма́ господи́нома рабо́тати: и́бо или́ еди́наго воз­ненави́дитъ, а друга́го воз­лю́битъ: или́ еди́наго держи́т­ся, о друзѣ́мъ же нерадѣ́ти на́чнетъ: не мо́жете Бо́гу рабо́тати и мамо́нѣ.
Слы́шаху же сiя́ вся́ и фарисе́е, сребролю́бцы су́ще, руга́хуся Ему́.
И рече́ и́мъ: [Зач. 82.] вы́ есте́ оправда́юще себе́ предъ человѣ́ки, Бо́гъ же вѣ́сть сердца́ ва́ша: я́ко, е́же е́сть въ человѣ́цѣхъ высоко́, ме́рзость е́сть предъ Бо́гомъ.
Зако́нъ и проро́цы до Иоа́н­на: от­то́лѣ Ца́р­ст­вiе Бо́жiе благовѣ­ст­ву́ет­ся, и вся́къ въ не́ ну́дит­ся {съ ну́ждею вхо́дитъ}.
Удо́бѣе же е́сть не́бу и земли́ прейти́, не́же от­ зако́на еди́ной чертѣ́ поги́бнути.
Вся́къ пуща́яй жену́ свою́ и при­­водя́ и́ну, прелю́бы дѣ́етъ: и женя́йся пуще́ною от­ му́жа, прелюбы́ твори́тъ.
[Зач. 83.] Человѣ́къ же нѣ́кiй бѣ́ бога́тъ, и облача́­шеся въ порфи́ру и ви́ссонъ, веселя́ся на вся́ дни́ свѣ́тло.
Ни́щь же бѣ́ нѣ́кто, и́менемъ Ла́зарь, и́же лежа́­ше предъ враты́ его́ гно́­енъ
и жела́­ше насы́титися от­ крупи́цъ па́да­ю­щихъ от­ трапе́зы бога́таго: но и пси́ при­­ходя́ще облиза́ху гно́й его́.
Бы́сть же умре́ти ни́щему, и несе́ну бы́ти А́нгелы на ло́но Авраа́мле: у́мре же и бога́тый, и погребо́ша его́.
И во а́дѣ воз­вѣ́дъ о́чи сво­и́, сы́й въ му́кахъ, узрѣ́ Авраа́ма издале́ча, и Ла́заря на ло́нѣ его́:
и то́й воз­гла́шь рече́: о́тче Авраа́ме, поми́луй мя́, и посли́ Ла́заря, да омо́читъ коне́цъ пе́рста сво­его́ въ водѣ́ и устуди́тъ язы́къ мо́й: я́ко стра́жду во пла́мени се́мъ.
Рече́ же Авраа́мъ: ча́до, помяни́, я́ко воспрiя́лъ еси́ блага́я твоя́ въ животѣ́ тво­е́мъ, и Ла́зарь та́кожде зла́я: ны́нѣ же здѣ́ утѣша́ет­ся, ты́ же стра́ждеши:
и надъ всѣ́ми си́ми между́ на́ми и ва́ми про́пасть вели́ка утверди́ся, я́ко да хотя́щiи прейти́ от­сю́ду къ ва́мъ не воз­мо́гутъ, ни и́же от­ту́ду, къ на́мъ прехо́дятъ.
Рече́ же: молю́ тя у́бо, о́тче, да по́слеши его́ въ до́мъ отца́ мо­его́:
и́мамъ бо пя́ть бра́тiй: я́ко да засвидѣ́тел­ст­вуетъ и́мъ, да не и ті́и прiи́дутъ на мѣ́сто сiе́ муче́нiя.
Глаго́ла ему́ Авраа́мъ: и́мутъ Моисе́а и проро́ки: да послу́шаютъ и́хъ.
О́нъ же рече́: ни́, о́тче Авраа́ме: но а́ще кто́ от­ ме́ртвыхъ и́детъ къ ни́мъ, пока́ют­ся.
Рече́ же ему́: а́ще Моисе́а и проро́ковъ не послу́шаютъ, и а́ще кто́ от­ ме́ртвыхъ воскре́снетъ, не и́мутъ вѣ́ры.
Рече́ же ко ученико́мъ Сво­и́мъ: не воз­мо́жно е́сть не прiити́ собла́зномъ, го́ре же, его́же ра́ди при­­хо́дятъ:
у́нѣе ему́ бы́ло бы, а́ще жерно́въ осе́лскiй облежа́лъ бы о вы́и его́, и вве́рженъ въ мо́ре, не́же да соблазни́тъ от­ ма́лыхъ си́хъ еди́наго.
[Зач. 84.] Внемли́те себѣ́. А́ще согрѣши́тъ къ тебѣ́ бра́тъ тво́й, запрети́ ему́: и а́ще пока́ет­ся, оста́ви ему́:
и а́ще седми́щи на де́нь согрѣши́тъ къ тебѣ́, и седми́щи на де́нь обрати́т­ся, глаго́ля: ка́юся: оста́ви ему́.
И реко́ша апо́столи Го́сподеви: при­­ложи́ на́мъ вѣ́ру.
Рече́ же Госпо́дь: а́ще бы́сте имѣ́ли вѣ́ру я́ко зерно́ гору́шно, глаго́лали бы́сте у́бо я́годичинѣ се́й: восто́ргнися и всади́ся въ мо́ре: и послу́шала бы ва́съ.
Кото́рый же от­ ва́съ раба́ имѣ́я орю́ща или́ пасу́ща, и́же при­­ше́дшу ему́ съ села́ рече́тъ: а́бiе мину́въ {прише́дъ} воз­ля́зи?
Но не рече́тъ ли ему́: угото́вай, что́ вечеря́ю, и препоя́сався служи́ ми́, до́ндеже я́мъ и пiю́: и пото́мъ я́си и пiе́ши ты́?
Еда́ и́мать хвалу́ {благодари́тъ} рабу́ тому́, я́ко сотвори́ повелѣ́н­ная? Не мню́.
Та́ко и вы́, егда́ сотворите́ вся́ повелѣ́н­ная ва́мъ, глаго́лите, я́ко раби́ неключи́ми есмы́: я́ко, е́же до́лжни бѣ́хомъ сотвори́ти, сотвори́хомъ.
И бы́сть иду́щу Ему́ во Иерусали́мъ, и то́й прохожда́­ше между́ Сама́рiею и Галиле́ею.
[Зач. 85.] Входя́щу же Ему́ въ нѣ́кую ве́сь, срѣто́ша Его́ де́сять прокаже́н­ныхъ муже́й, и́же ста́ша издале́ча:
и ті́и воз­несо́ша гла́съ, глаго́люще: Иису́се Наста́вниче, поми́луй ны́.
И ви́дѣвъ рече́ и́мъ: ше́дше покажи́теся свяще́н­никомъ. И бы́сть иду́щымъ и́мъ, очи́стишася.
Еди́нъ же от­ ни́хъ, ви́дѣвъ, я́ко исцѣлѣ́, воз­врати́ся, со гла́сомъ ве́лiимъ сла́вя Бо́га,
и паде́ ни́цъ при­­ ногу́ Его́, хвалу́ Ему́ воз­дая́: и то́й бѣ́ Самаряни́нъ.
Отвѣща́въ же Иису́съ рече́: не де́сять ли очи́стишася? Да де́вять гдѣ́?
Ка́ко не обрѣто́шася воз­вра́щшеся да́ти сла́ву Бо́гу, то́кмо иноплеме́н­никъ се́й?
И рече́ ему́: воста́въ иди́: вѣ́ра твоя́ спасе́ тя.
[Зач. 86.] Вопроше́нъ же бы́въ от­ фарисе́й, когда́ прiи́детъ Ца́р­ст­вiе Бо́жiе, от­вѣща́въ и́мъ рече́: не прiи́детъ Ца́р­ст­вiе Бо́жiе съ соблюде́нiемъ {со усмотре́нiемъ}:
ниже́ реку́тъ: се́ здѣ́, или́: о́ндѣ. Се́ бо Ца́р­ст­вiе Бо́жiе вну́трь ва́съ е́сть.
Рече́ же ко ученико́мъ [Сво­и́мъ]: прiи́дутъ дні́е, егда́ вожделѣ́ете еди́наго дне́ Сы́на Человѣ́ческаго ви́дѣти, и не у́зрите.
И реку́тъ ва́мъ: се́ здѣ́, или́: се́, о́ндѣ: не изы́дите, ни пожени́те.
Я́ко бо мо́лнiя блиста́ющися от­ поднебе́сныя на поднебе́снѣй свѣ́тит­ся: та́ко бу́детъ Сы́нъ Человѣ́ческiй въ де́нь Сво́й.
Пре́жде же подоба́етъ Ему́ мно́го пострада́ти и искуше́ну {от­ве́ржену} бы́ти от­ ро́да сего́.
[Зач. 87.] И я́коже бы́сть во дни́ Но́евы, та́ко бу́детъ и во дни́ Сы́на Человѣ́ческа:
ядя́ху, пiя́ху, женя́хуся, посяга́ху, до него́же дне́ вни́де Но́е въ ковче́гъ: и прiи́де пото́пъ, и погуби́ вся́.
Та́кожде и я́коже бы́сть во дни́ Ло́товы: ядя́ху, пiя́ху, купова́ху, продая́ху, сажда́ху, зда́ху:
въ о́нъ же де́нь изы́де Ло́тъ от­ Cодо́млянъ, одожди́ ка́мыкъ горя́щь и о́гнь съ небесе́, и погуби́ вся́.
По тому́же бу́детъ и въ де́нь, въ о́нъ же Сы́нъ Человѣ́ческiй яви́т­ся.
Въ то́й де́нь, и́же бу́детъ на кро́вѣ, и сосу́ди его́ въ дому́, да не сла́зитъ взя́ти и́хъ: и и́же на селѣ́, та́кожде да не воз­врати́т­ся вспя́ть:
помина́йте жену́ Ло́тову.
И́же а́ще взы́щетъ ду́шу свою́ спасти́, погуби́тъ ю́: и и́же а́ще погуби́тъ ю́, живи́тъ ю́.
Глаго́лю ва́мъ: въ ту́ но́щь бу́дета два́ на одрѣ́ еди́номъ: еди́нъ по­е́млет­ся, а другі́й оставля́ет­ся.
Бу́детѣ двѣ́ вку́пѣ ме́лющѣ: еди́на по­е́млет­ся, а друга́я оставля́ет­ся.
Два́ бу́дета на селѣ́: еди́нъ по­е́млет­ся, а другі́й оставля́ет­ся.
И от­вѣща́в­ше глаго́лаша Ему́: гдѣ́, Го́споди? О́нъ же рече́ и́мъ: идѣ́же тѣ́ло, та́мо соберу́т­ся и орли́.
Латинский (Nova Vulgata)
Dicebat autem et ad disci pulos: «Homo quidam erat dives, qui habebat vilicum, et hic diffamatus est apud illum quasi dissipasset bona ipsius.
Et vocavit illum et ait illi: "Quid hoc audio de te? Redde rationem vilicationis tuae; iam enim non poteris vilicare".
Ait autem vilicus intra se: "Quid faciam, quia dominus meus aufert a me vilicationem? Fodere non valeo, mendicare erubesco.
Scio quid faciam, ut, cum amotus fuero a vilicatione, recipiant me in domos suas".
Convocatis itaque singulis debitoribus domini sui, dicebat primo: "Quantum debes domino meo?".
At ille dixit: "Centum cados olei". Dixitque illi: "Accipe cautionem tuam et sede cito, scribe quinquaginta".
Deinde alii dixit: "Tu vero quantum debes?". Qui ait: "Centum coros tritici". Ait illi: "Accipe litteras tuas et scribe octoginta".
Et laudavit dominus vilicum iniquitatis, quia prudenter fecisset, quia filii huius saeculi prudentiores filiis lucis in generatione sua sunt.
Et ego vobis dico: Facite vobis amicos de mammona iniquitatis, ut, cum defecerit, recipiant vos in aeterna tabernacula.
Qui fidelis est in minimo, et in maiori fidelis est; et, qui in modico iniquus est, et in maiori iniquus est.
Si ergo in iniquo mammona fideles non fuistis, quod verum est, quis credet vobis?
Et si in alieno fideles non fuistis, quod vestrum est, quis dabit vobis?
Nemo servus potest duobus dominis servire: aut enim unum odiet et alterum diliget, aut uni adhaerebit et alterum contemnet. Non potestis Deo servire et mammonae».
Audiebant autem omnia haec pharisaei, qui erant avari, et deridebant illum.
Et ait illis: «Vos estis, qui iustificatis vos coram hominibus; Deus autem novit corda vestra, quia, quod hominibus altum est, abominatio est ante Deum.
Lex et Prophetae usque ad Ioannem; ex tunc regnum Dei evangelizatur, et omnis in illud vim facit.
Facilius est autem caelum et terram praeterire, quam de Lege unum apicem cadere.
Omnis, qui dimittit uxorem suam et ducit alteram, moechatur; et, qui dimissam a viro ducit, moechatur.
Homo quidam erat dives et induebatur purpura et bysso et epulabatur cotidie splendide.
Quidam autem pauper nomine Lazarus iacebat ad ianuam eius ulceribus plenus
et cupiens saturari de his, quae cadebant de mensa divitis; sed et canes veniebant et lingebant ulcera eius.
Factum est autem ut moreretur pauper et portaretur ab angelis in sinum Abrahae; mortuus est autem et dives et sepultus est.
Et in inferno elevans oculos suos, cum esset in tormentis, videbat Abraham a longe et Lazarum in sinu eius.
Et ipse clamans dixit: "Pater Abraham, miserere mei et mitte Lazarum, ut intingat extremum digiti sui in aquam, ut refrigeret linguam meam, quia crucior in hac flamma".
At dixit Abraham: "Fili, recordare quia recepisti bona tua in vita tua, et Lazarus similiter mala; nunc autem hic consolatur, tu vero cruciaris.
Et in his omnibus inter nos et vos chaos magnum firmatum est, ut hi, qui volunt hinc transire ad vos, non possint, neque inde ad nos transmeare".
Et ait: "Rogo ergo te, Pater, ut mittas eum in domum patris mei
— habeo enim quinque fratres — ut testetur illis, ne et ipsi veniant in locum hunc tormentorum".
Ait autem Abraham: "Habent Moysen et Prophetas; audiant illos".
At ille dixit: "Non, pater Abraham, sed si quis ex mortuis ierit ad eos, paenitentiam agent".
Ait autem illi: "Si Moysen et Prophetas non audiunt, neque si quis ex mortuis resurrexerit, credent"».
Et ad discipulos suos ait: «Impossibile est ut non ve niant scandala; vae autem illi, per quem veniunt!
Utilius est illi, si lapis molaris imponatur circa collum eius et proiciatur in mare, quam ut scandalizet unum de pusillis istis.
Attendite vobis! Si peccaverit frater tuus, increpa illum et, si paenitentiam egerit, dimitte illi;
et si septies in die peccaverit in te et septies conversus fuerit ad te dicens: "Paenitet me", dimittes illi».
Et dixerunt apostoli Domino: «Adauge nobis fidem!».
Dixit autem Dominus: «Si haberetis fidem sicut granum sinapis, diceretis huic arbori moro: "Eradicare et transplantare in mare", et oboediret vobis.
Quis autem vestrum habens servum arantem aut pascentem, qui regresso de agro dicet illi: "Statim transi, recumbe",
et non dicet ei: "Para, quod cenem, et praecinge te et ministra mihi, donec manducem et bibam, et post haec tu manducabis et bibes"?
Numquid gratiam habet servo illi, quia fecit, quae praecepta sunt?
Sic et vos, cum feceritis omnia, quae praecepta sunt vobis, dicite: "Servi inutiles sumus; quod debuimus facere, fecimus"».
Et factum est, dum iret in Ierusalem, et ipse transibat per mediam Samariam et Galilaeam.
Et cum ingrederetur quoddam castellum, occurrerunt ei decem viri leprosi, qui steterunt a longe
et levaverunt vocem dicentes: «Iesu praeceptor, miserere nostri!».
Quos ut vidit, dixit: «Ite, ostendite vos sacerdotibus». Et factum est, dum irent, mundati sunt.
Unus autem ex illis, ut vidit quia sanatus est, regressus est cum magna voce magnificans Deum
et cecidit in faciem ante pedes eius gratias agens ei; et hic erat Samaritanus.
Respondens autem Iesus dixit: «Nonne decem mundati sunt? Et novem ubi sunt?
Non sunt inventi qui redirent, ut darent gloriam Deo, nisi hic alienigena?».
Et ait illi: «Surge, vade; fides tua te salvum fecit».
Interrogatus autem a pharisaeis: «Quando venit regnum Dei?», respondit eis et dixit: «Non venit regnum Dei cum observatione,
neque dicent: "Ecce hic" aut: "Illic"; ecce enim regnum Dei intra vos est».
Et ait ad discipulos: «Venient dies, quando desideretis videre unum diem Filii hominis et non videbitis.
Et dicent vobis: "Ecce hic", "Ecce illic"; nolite ire neque sectemini.
Nam sicut fulgur coruscans de sub caelo in ea, quae sub caelo sunt, fulget, ita erit Filius hominis in die sua.
Primum autem oportet illum multa pati et reprobari a generatione hac.
Et sicut factum est in diebus Noe, ita erit et in diebus Filii hominis:
edebant, bibebant, uxores ducebant, dabantur ad nuptias, usque in diem, qua intravit Noe in arcam, et venit diluvium et perdidit omnes.
Similiter sicut factum est in diebus Lot: edebant, bibebant, emebant, vendebant, plantabant, aedificabant;
qua die autem exiit Lot a Sodomis, pluit ignem et sulphur de caelo et omnes perdidit.
Secundum haec erit, qua die Filius hominis revelabitur.
In illa die, qui fuerit in tecto, et vasa eius in domo, ne descendat tollere illa; et, qui in agro, similiter non redeat retro.
Memores estote uxoris Lot.
Quicumque quaesierit animam suam salvam facere, perdet illam; et, quicumque perdiderit illam, vivificabit eam.
Dico vobis: Illa nocte erunt duo in lecto uno: unus assumetur, et alter relinquetur;
duae erunt molentes in unum: una assumetur, et altera relinquetur».
Respondentes dicunt illi: «Ubi, Domine?». Qui dixit eis: «Ubicumque fuerit corpus, illuc congregabuntur et aquilae».
1 Притча о неверном управителе. 18 О разводе. 19 Притча о богаче и нищем Лазаре.
[Зач. 80.] Сказал же и к ученикам Своим: один человек был богат и имел управителя, на которого донесено было ему, что расточает имение его;
и, призвав его, сказал ему: что это я слышу о тебе? дай отчет в управлении твоем, ибо ты не можешь более управлять.
Тогда управитель сказал сам в себе: что мне делать? господин мой отнимает у меня управление домом; копать не могу, просить стыжусь;
знаю, что сделать, чтобы приняли меня в домы свои, когда отставлен буду от управления домом.
И, призвав должников господина своего, каждого порознь, сказал первому: сколько ты должен господину моему?
Он сказал: сто мер масла. И сказал ему: возьми твою расписку и садись скорее, напиши: пятьдесят.
Потом другому сказал: а ты сколько должен? Он отвечал: сто мер пшеницы. И сказал ему: возьми твою расписку и напиши: восемьдесят.
И похвалил господин управителя неверного, что догадливо поступил; ибо сыны века сего догадливее сынов света в своем роде.
И Я говорю вам: приобретайте себе друзей богатством неправедным, чтобы они, когда обнищаете, приняли вас в вечные обители.
[Зач. 81.] Верный в малом и во многом верен, а неверный в малом неверен и во многом.
Итак, если вы в неправедном богатстве не были верны, кто поверит вам истинное?
И если в чужом не были верны, кто даст вам ваше?
Никакой слуга не может служить двум господам, ибо или одного будет ненавидеть, а другого любить, или одному станет усердствовать, а о другом нерадеть. Не можете служить Богу и маммоне.
Слышали всё это и фарисеи, которые были сребролюбивы, и они смеялись над Ним.
Он сказал им: [Зач. 82.] вы выказываете себя праведниками пред людьми, но Бог знает сердца́ ваши, ибо что высоко у людей, то́ мерзость пред Богом.
Закон и пророки до Иоанна; с сего времени Царствие Божие благовествуется, и всякий усилием входит в него.
Но скорее небо и земля прейдут, нежели одна черта из закона пропадет.
Всякий, разводящийся с женою своею и женящийся на другой, прелюбодействует, и всякий, женящийся на разведенной с мужем, прелюбодействует.
[Зач. 83.] Некоторый человек был богат, одевался в порфиру и виссон и каждый день пиршествовал блистательно.
Был также некоторый нищий, именем Лазарь, который лежал у ворот его в струпьях
и желал напитаться крошками, падающими со стола богача, и псы, приходя, лизали струпья его.
Умер нищий и отнесен был Ангелами на лоно Авраамово. Умер и богач, и похоронили его.
И в аде, будучи в муках, он поднял глаза свои, увидел вдали Авраама и Лазаря на лоне его
и, возопив, сказал: отче Аврааме! умилосердись надо мною и пошли Лазаря, чтобы омочил конец перста своего в воде и прохладил язык мой, ибо я мучаюсь в пламени сем.
Но Авраам сказал: чадо! вспомни, что ты получил уже доброе твое в жизни твоей, а Лазарь – злое; ныне же он здесь утешается, а ты страдаешь;
и сверх всего того между нами и вами утверждена великая пропасть, так что хотящие перейти отсюда к вам не могут, также и оттуда к нам не переходят.
Тогда сказал он: так прошу тебя, отче, пошли его в дом отца моего,
ибо у меня пять братьев; пусть он засвидетельствует им, чтобы и они не пришли в это место мучения.
Авраам сказал ему: у них есть Моисей и пророки; пусть слушают их.
Он же сказал: нет, отче Аврааме, но если кто из мертвых придет к ним, покаются.
Тогда Авраам сказал ему: если Моисея и пророков не слушают, то если бы кто и из мертвых воскрес, не поверят.
1 О соблазнах, прощении, вере и послушании. 11 Десять прокаженных. 20 «В тот день, когда Сын Человеческий явится».
Сказал также Иисус ученикам: невозможно не прийти соблазнам, но горе тому, через кого они приходят;
лучше было бы ему, если бы мельничный жернов повесили ему на шею и бросили его в море, нежели чтобы он соблазнил одного из малых сих.
[Зач. 84.] Наблюдайте за собою. Если же согрешит против тебя брат твой, выговори ему; и если покается, прости ему;
и если семь раз в день согрешит против тебя и семь раз в день обратится, и скажет: каюсь, – прости ему.
И сказали апостолы Господу: умножь в нас веру.
Господь сказал: если бы вы имели веру с зерно горчичное и сказали смоковнице сей: исторгнись и пересадись в море, то она послушалась бы вас.
Кто из вас, имея раба па́шущего или пасущего, по возвращении его с поля, скажет ему: пойди скорее, садись за стол?
Напротив, не скажет ли ему: приготовь мне поужинать и, подпоясавшись, служи мне, пока буду есть и пить, и потом ешь и пей сам?
Станет ли он благодарить раба сего за то, что он исполнил приказание? Не думаю.
Так и вы, когда исполните всё повеленное вам, говорите: мы рабы ничего не стоящие, потому что сделали, что́ должны были сделать.
Идя в Иерусалим, Он проходил между Самариею и Галилеею.
[Зач. 85.] И когда входил Он в одно селение, встретили Его десять человек прокаженных, которые остановились вдали
и громким голосом говорили: Иисус Наставник! помилуй нас.
Увидев их, Он сказал им: пойдите, покажитесь священникам. И когда они шли, очистились.
Один же из них, видя, что исцелен, возвратился, громким голосом прославляя Бога,
и пал ниц к ногам Его, благодаря Его; и это был Самарянин.
Тогда Иисус сказал: не десять ли очистились? где же девять?
как они не возвратились воздать славу Богу, кроме сего иноплеменника?
И сказал ему: встань, иди; вера твоя спасла тебя.
[Зач. 86.] Быв же спрошен фарисеями, когда придет Царствие Божие, отвечал им: не придет Царствие Божие приметным образом,
и не скажут: вот, оно здесь, или: вот, там. Ибо вот, Царствие Божие внутрь вас есть.
Сказал также ученикам: придут дни, когда пожелаете видеть хотя один из дней Сына Человеческого, и не увидите;
и скажут вам: вот, здесь, или: вот, там, – не ходите и не гоняйтесь,
ибо, как молния, сверкнувшая от одного края неба, блистает до другого края неба, так будет Сын Человеческий в день Свой.
Но прежде надлежит Ему много пострадать и быть отвержену родом сим.
[Зач. 87.] И как было во дни Ноя, так будет и во дни Сына Человеческого:
ели, пили, женились, выходили замуж, до того дня, как вошел Ной в ковчег, и пришел потоп и погубил всех.
Та́к же, ка́к было и во дни Лота: ели, пили, покупали, продавали, садили, строили;
но в день, в который Лот вышел из Содома, пролился с неба дождь огненный и серный и истребил всех;
так будет и в тот день, когда Сын Человеческий явится.
В тот день, кто будет на кровле, а вещи его в доме, тот не сходи взять их; и кто будет на поле, также не обращайся назад.
Вспоминайте жену Лотову.
Кто станет сберегать душу свою, тот погубит ее; а кто погубит ее, тот оживит ее.
Сказываю вам: в ту ночь будут двое на одной постели: один возьмется, а другой оставится;
две будут молоть вместе: одна возьмется, а другая оставится;
двое будут на поле: один возьмется, а другой оставится.
На это сказали Ему: где, Господи? Он же сказал им: где труп, там соберутся и орлы.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible