Скрыть
19:1
19:2
19:3
19:4
19:5
19:6
19:7
19:9
19:11
19:13
19:14
19:15
19:16
19:18
19:19
19:20
19:21
19:23
19:24
19:25
19:28
19:30
19:31
19:32
19:33
19:34
19:36
19:37
19:39
19:41
19:42
19:44
19:47
19:48
Глава 20 
20:2
20:3
20:4
20:5
20:7
20:8
20:10
20:11
20:12
20:13
20:16
20:18
20:19
20:21
20:22
20:23
20:24
20:26
20:29
20:30
20:31
20:32
20:33
20:34
20:35
20:36
20:38
20:39
20:41
20:44
20:45
20:47
Церковнославянский (рус)
[Зач. 94.] И в­ше́дъ прохожда́­ше Иерихо́нъ.
И се́ му́жъ нарица́емый Закхе́й, и се́й бѣ́ ста́рѣй мытаре́мъ, и то́й бѣ́ бога́тъ:
и иска́­ше ви́дѣти Иису́са, кто́ е́сть, и не можа́­ше от­ наро́да, я́ко во́зрастомъ ма́лъ бѣ́:
и предите́къ, воз­лѣ́зе на я́годичину, да ви́дитъ, я́ко хотя́ше ми́мо ея́ про­ити́.
И я́ко прiи́де на мѣ́сто, воз­зрѣ́въ Иису́съ ви́дѣ его́, и рече́ къ нему́: Закхе́е, потща́вся слѣ́зи: дне́сь бо въ дому́ тво­е́мъ подоба́етъ Ми́ бы́ти.
И потща́вся слѣ́зе, и прiя́тъ Его́ ра́дуяся.
И ви́дѣв­ше вси́ ропта́ху, глаго́люще, я́ко ко грѣ́шну му́жу вни́де вита́ти.
Ста́въ же Закхе́й рече́ ко Го́споду: се́ по́лъ имѣ́нiя мо­его́, Го́споди, да́мъ ни́щымъ: и а́ще кого́ чи́мъ оби́дѣхъ, воз­вращу́ четвери́цею.
Рече́ же къ нему́ Иису́съ: я́ко дне́сь спасе́нiе до́му сему́ бы́сть, зане́ и се́й сы́нъ Авраа́мль е́сть:
прiи́де бо Сы́нъ Человѣ́чь взыска́ти и спасти́ поги́бшаго.
Слы́шащымъ же и́мъ сiя́, при­­ло́жь рече́ при́тчу, зане́ бли́зъ Ему́ бы́ти Иерусали́ма, и мня́ху, я́ко а́бiе Ца́р­ст­во Бо́жiе хо́щетъ яви́тися.
Рече́ у́бо: [Зач. 95.] человѣ́къ нѣ́кiй добра́ ро́да и́де на страну́ дале́че, прiя́ти себѣ́ ца́р­ст­во и воз­врати́тися.
Призва́въ же де́сять ра́бъ сво­и́хъ, даде́ и́мъ де́сять мна́съ, и рече́ къ ни́мъ: ку́плю дѣ́йте, до́ндеже прiиду́.
И гра́ждане его́ ненави́дяху его́, и посла́ша послы́ вслѣ́дъ его́, глаго́люще: не хо́щемъ сему́, да ца́р­ст­вуетъ надъ на́ми.
И бы́сть егда́ воз­врати́ся прiи́мъ ца́р­ст­во, рече́ при­­гласи́ти рабы́ ты́я, и́мже даде́ сребро́, да увѣ́сть, какову́ ку́плю су́ть сотвори́ли.
Прiи́де же пе́рвый, глаго́ля: го́споди, мна́съ твоя́ при­­дѣ́ла де́сять мна́съ.
И рече́ ему́: бла́го, ра́бе до́брый: я́ко о ма́лѣ вѣ́ренъ бы́лъ еси́, бу́ди о́бласть имѣ́я надъ десятiю́ градо́въ.
И прiи́де вторы́й, глаго́ля: го́споди, мна́съ твоя́ сотвори́ пя́ть мна́съ.
Рече́ же и тому́: и ты́ бу́ди надъ пятiю́ градо́въ.
И другі́й прiи́де, глаго́ля: го́споди, се́ мна́съ твоя́, ю́же имѣ́хъ положе́ну во убру́сѣ:
боя́хся бо тебе́, я́ко человѣ́къ я́ръ еси́, взе́млеши, его́же не положи́лъ еси́, и жне́ши, его́же не сѣ́ялъ еси́.
Глаго́ла же ему́: от­ у́стъ тво­и́хъ сужду́ ти, лука́вый ра́бе: вѣ́дѣлъ еси́, я́ко а́зъ человѣ́къ я́ръ е́смь, взе́млю, его́же не положи́хъ, и жну́, его́же не сѣ́яхъ:
и почто́ не вда́лъ еси́ мо­его́ сребра́ купце́мъ, и а́зъ при­­ше́дъ съ ли́хвою истяза́лъ бы́хъ е́?
И предстоя́щымъ рече́: воз­ми́те от­ него́ мна́съ, и дади́те иму́щему де́сять мна́съ.
И рѣ́ша ему́: го́споди, и́мать де́сять мна́съ.
Глаго́лю бо ва́мъ, я́ко вся́кому иму́щему да́ст­ся: а от­ неиму́щаго, и е́же и́мать, отъ­и́мет­ся от­ него́:
оба́че враги́ моя́ о́ны, и́же не восхотѣ́ша мене́, да ца́рь бы́хъ бы́лъ надъ ни́ми, при­­веди́те сѣ́мо и изсѣцы́те предо мно́ю.
И сiя́ ре́къ, идя́ше преди́, восходя́ во Иерусали́мъ.
[Зач. 96.] И бы́сть я́ко при­­бли́жися въ Виѳсфагі́ю и Виѳа́нiю, къ горѣ́ нарица́емѣй Елео́нъ, посла́ два́ учени́къ Сво­и́хъ,
глаго́ля: иди́та въ пря́мную ве́сь: [и] въ ню́же входя́ща обря́щета жребя́ при­­вя́зано, на не́же никто́же николи́же от­ человѣ́къ всѣ́де: от­рѣ́шша е́ при­­веди́та.
И а́ще кто́ вы́ вопроша́етъ: почто́ от­рѣша́ета, си́це рцы́та ему́, я́ко Госпо́дь его́ тре́буетъ.
Ше́дша же по́слан­ная обрѣто́ста, я́коже рече́ и́ма.
Отрѣша́ющема же и́ма жребя́, реко́ша госпо́дiе его́ къ ни́ма: что́ от­рѣша́ета жребя́?
О́на же реко́ста, я́ко Госпо́дь его́ тре́буетъ.
И при­­ведо́ста е́ ко Иису́сови: и воз­ве́ргше ри́зы своя́ на жребя́, всади́ша Иису́са.
Иду́щу же Ему́, постила́ху ри́зы своя́ по пути́.
[Зач. 97.] Приближа́ющужеся Ему́ уже́ [а́бiе] къ низхожде́нiю горѣ́ Елео́нстѣй, нача́ша все́ мно́же­с­т­во учени́къ ра́ду­ю­щеся хвали́ти Бо́га гла́сомъ ве́лiимъ о всѣ́хъ си́лахъ, я́же ви́дѣша,
глаго́люще: благослове́нъ гряды́й Ца́рь во и́мя Госпо́дне: ми́ръ на небеси́, и сла́ва въ вы́шнихъ.
И нѣ́цыи фарисе́е от­ наро́да рѣ́ша къ Нему́: Учи́телю, запрети́ ученико́мъ Тво­и́мъ.
И от­вѣща́въ рече́ и́мъ: глаго́лю ва́мъ, я́ко, а́ще сі́и умолча́тъ, ка́менiе возопiе́тъ.
И я́ко при­­бли́жися, ви́дѣвъ гра́дъ, пла́кася о не́мъ,
глаго́ля: я́ко а́ще бы разумѣ́лъ и ты́, въ де́нь се́й тво́й, е́же къ смире́нiю {къ ми́ру} тво­ему́: ны́нѣ же скры́ся от­ о́чiю твое́ю:
я́ко прiи́дутъ дні́е на тя́, и обложа́тъ врази́ тво­и́ остро́гъ о тебѣ́, и обы́дутъ тя́, и объи́мутъ тя́ от­всю́ду,
и разбiю́тъ тя́ и ча́да твоя́ въ тебѣ́, и не оста́вятъ ка́мень на ка́мени въ тебѣ́: поне́же не разумѣ́лъ еси́ вре́мене посѣще́нiя тво­его́.
[Зач. 98.] И в­ше́дъ въ це́рковь, нача́тъ изгони́ти продаю́щыя въ не́й и купу́ющыя,
глаго́ля и́мъ: пи́сано е́сть: до́мъ Мо́й до́мъ моли́твы е́сть: вы́ же сотвори́сте его́ пеще́ру разбо́йникомъ.
И бѣ́ учя́ по вся́ дни́ въ це́ркви. Архiере́е же и кни́жницы иска́ху Его́ погуби́ти, и старѣ́йшины лю́демъ.
И не обрѣта́ху, что́ бы сотвори́ли Ему́: лю́дiе бо вси́ держа́хуся Его́, послу́ша­ю­ще Его́.
[Зач. 99.] И бы́сть во еди́нъ от­ дні́й о́нѣхъ, уча́щу Ему́ лю́ди въ це́ркви и благовѣ­ст­ву́ющу, прiидо́ша свяще́н­ницы и кни́жницы со ста́рцы
и рѣ́ша къ Нему́, глаго́люще: рцы́ на́мъ, ко́­ею о́бластiю сiя́ твори́ши, или́ кто́ е́сть да́вый Тебѣ́ вла́сть сiю́?
Отвѣща́въ же рече́ къ ни́мъ: вопрошу́ вы и А́зъ еди́наго словесе́, и рцы́те Ми́:
креще́нiе Иоа́н­ново съ небесе́ ли бѣ́, или́ от­ человѣ́къ?
Они́ же помышля́ху въ себѣ́, глаго́люще, я́ко а́ще рече́мъ: съ небесе́, рече́тъ: почто́ у́бо не вѣ́ровасте ему́?
А́ще ли же рече́мъ: от­ человѣ́къ, вси́ лю́дiе ка́менiемъ побiю́тъ ны́: извѣ́стно бо бѣ́ о Иоа́н­нѣ, я́ко проро́къ бѣ́.
И от­вѣща́ша: не вѣ́мы от­ку́ду.
Иису́съ же рече́ и́мъ: ни А́зъ глаго́лю ва́мъ, ко́­ею о́бластiю сiя́ творю́.
[Зач. 100.] Нача́тъ же къ лю́демъ глаго́лати при́тчу сiю́: человѣ́къ нѣ́кiй насади́ виногра́дъ, и вдаде́ его́ дѣ́лателемъ, и отъи́де на лѣ́та мно́га.
И во вре́мя посла́ къ дѣ́лателемъ раба́, да от­ плода́ виногра́да даду́тъ ему́: дѣ́латели же би́в­ше его́, посла́ша тща́.
И при­­ложи́ посла́ти друга́го раба́: они́ же и того́ би́в­ше и досади́в­ше ему́, посла́ша тща́.
И при­­ложи́ посла́ти тре́тiяго: они́ же и того́ уя́звльше изгна́ша.
Рече́ же господи́нъ виногра́да: что́ сотворю́? Послю́ сы́на мо­его́ воз­лю́блен­наго, еда́ ка́ко, его́ ви́дѣв­ше, усрамя́т­ся.
Ви́дѣв­ше же его́ дѣ́лателе, мы́шляху въ себѣ́, глаго́люще: се́й е́сть наслѣ́дникъ: прiиди́те, убiе́мъ его́, да на́­ше бу́детъ достоя́нiе.
И изве́дше его́ во́нъ изъ виногра́да, уби́ша. Что́ у́бо сотвори́тъ и́мъ господи́нъ виногра́да?
Прiи́детъ и погуби́тъ дѣ́латели сiя́, и вда́стъ виногра́дъ инѣ́мъ. Слы́шав­ше же реко́ша: да не бу́детъ.
О́нъ же воз­зрѣ́въ на ни́хъ, рече́: что́ у́бо пи́саное сiе́: ка́мень, его́же небрего́ша зи́ждущiи, се́й бы́сть во главу́ у́гла?
Вся́къ пады́й на ка́мени то́мъ, сокруши́т­ся: а на не́мже паде́тъ, стры́етъ его́.
[Зач. 101.] И взыска́ша архiере́е и книжни́цы воз­ложи́ти На́нь ру́цѣ въ то́й ча́съ, и убоя́шася наро́да: разумѣ́ша бо, я́ко къ ни́мъ при́тчу сiю́ рече́.
И наблю́дше посла́ша ла́ятели {навѣ́тниковъ}, при­­творя́ющихъ себе́ пра́ведники бы́ти: да и́мутъ Его́ въ словеси́, во е́же преда́ти Его́ нача́л­ст­ву и о́бласти иге́моновѣ.
И вопроси́ша Его́, глаго́люще: Учи́телю, вѣ́мы, я́ко пра́во глаго́леши и учи́ши, и не на лица́ зри́ши, но во­и́стин­ну пути́ Бо́жiю учи́ши:
досто́итъ ли на́мъ ке́сареви да́нь дая́ти, или́ ни́?
Разумѣ́въ же и́хъ лука́в­ст­во, рече́ къ ни́мъ: что́ Мя искуша́ете?
Покажи́те Ми́ ца́ту {дина́рiй}: чі́й и́мать о́бразъ и надписа́нiе? Отвѣща́в­ше же реко́ша: ке́саревъ.
О́нъ же рече́ и́мъ: воз­дади́те у́бо, я́же ке́сарева, ке́сареви, и я́же Бо́жiя, Богови.
И не мого́ша зазрѣ́ти глаго́ла Его́ предъ людьми́: и диви́шася о от­вѣ́тѣ Его́, и умолча́ша.
[Зач. 102.] Приступи́ша же нѣ́цыи от­ саддуке́й, глаго́лющiи воскресе́нiю не бы́ти, вопроша́ху Его́,
глаго́люще: Учи́телю, Моисе́й написа́ на́мъ: а́ще кому́ бра́тъ у́мретъ имы́й жену́, и то́й безча́денъ у́мретъ, да бра́тъ его́ по́йметъ жену́ и воз­ста́витъ сѣ́мя бра́ту сво­ему́.
Се́дмь у́бо бра́тiй бѣ́: и пе́рвый поя́тъ жену́, у́мре безча́денъ:
и поя́тъ вторы́й жену́, и то́й у́мре безча́денъ:
и тре́тiй поя́тъ ю́: та́кожде же и вси́ се́дмь: и не оста́виша ча́дъ, и умро́ша:
по́слѣжде же всѣ́хъ у́мре и жена́:
въ воскресе́нiе у́бо, кото́раго и́хъ бу́детъ жена́? Се́дмь бо имѣ́ша ю́ жену́.
И от­вѣща́въ рече́ и́мъ Иису́съ: сы́нове вѣ́ка сего́ же́нят­ся и посяга́ютъ:
а сподо́бльшiися вѣ́къ о́нъ улучи́ти и воскресе́нiе, е́же от­ ме́ртвыхъ, ни же́нят­ся, ни посяга́ютъ:
ни умре́ти бо ктому́ мо́гутъ: ра́вни бо су́ть А́нгеломъ, и сы́нове су́ть Бо́жiи, воскресе́нiя сы́нове су́ще.
А я́ко востаю́тъ ме́ртвiи, и Моисе́й сказа́ при­­ купинѣ́, я́коже глаго́летъ Го́спода Бо́га Авраа́мля и Бо́га Исаа́кова и Бо́га Иа́ковля.
Бо́гъ же нѣ́сть ме́ртвыхъ, но живы́хъ: вси́ бо Тому́ жи́ви су́ть.
Отвѣща́в­ше же нѣ́цый от­ кни́жникъ реко́ша: Учи́телю, до́брѣ ре́клъ еси́.
Ктому́же не смѣ́яху Его́ вопроси́ти ничесо́же. Рече́ же къ ни́мъ:
ка́ко глаго́лютъ Христа́ Сы́на Дави́дова бы́ти?
Са́мъ бо Дави́дъ глаго́летъ въ кни́зѣ псало́мстѣй: рече́ Госпо́дь Го́сподеви мо­ему́: сѣди́ одесну́ю Мене́,
до́ндеже положу́ враги́ Твоя́ подно́жiе нога́ма Тво­и́ма.
Дави́дъ у́бо Го́спода Его́ нарица́етъ, и ка́ко Сы́нъ ему́ е́сть?
[Зач. 103.] Слы́шащымъ же всѣ́мъ лю́демъ, рече́ ученико́мъ Сво­и́мъ:
внемли́те себѣ́ от­ кни́жникъ, хотя́щихъ ходи́ти во оде́ждахъ, и лю́бящихъ цѣлова́нiя на то́ржищихъ и предсѣда́нiя на со́нмищихъ, и преждевоз­лежа́нiя на ве́черяхъ:
и́же снѣда́ютъ до́мы вдови́цъ, и вино́ю дале́че мо́лят­ся {и лицемѣ́рно на до́лзѣ мо́лят­ся}: сі́и прiи́мутъ ли́шше осужде́нiе.
Латинский (Nova Vulgata)
Et ingressus perambulabat Iericho.
Et ecce vir nomine Zacchaeus, et hic erat princeps publicanorum et ipse dives.
Et quaerebat videre Iesum, quis esset, et non poterat prae turba, quia statura pusillus erat.
Et praecurrens ascendit in arborem sycomorum, ut videret illum, quia inde erat transiturus.
Et cum venisset ad locum, suspiciens Iesus dixit ad eum: «Zacchaee, festinans descende, nam hodie in domo tua oportet me manere».
Et festinans descendit et excepit illum gaudens.
Et cum viderent, omnes murmurabant dicentes: «Ad hominem peccatorem divertit!».
Stans autem Zacchaeus dixit ad Dominum: «Ecce dimidium bonorum meorum, Domine, do pauperibus et, si quid aliquem defraudavi, reddo quadruplum».
Ait autem Iesus ad eum: «Hodie salus domui huic facta est, eo quod et ipse filius sit Abrahae;
venit enim Filius hominis quaerere et salvum facere, quod perierat».
Haec autem illis audientibus, adiciens dixit parabolam, eo quod esset prope Ierusalem, et illi existimarent quod confestim regnum Dei manifestaretur.
Dixit ergo: «Homo quidam nobilis abiit in regionem longinquam accipere sibi regnum et reverti.
Vocatis autem decem servis suis, dedit illis decem minas et ait ad illos: "Negotiamini, dum venio".
Cives autem eius oderant illum et miserunt legationem post illum dicentes: "Nolumus hunc regnare super nos!".
Et factum est ut rediret, accepto regno, et iussit ad se vocari servos illos, quibus dedit pecuniam, ut sciret quantum negotiati essent.
Venit autem primus dicens: "Domine, mina tua decem minas acquisivit".
Et ait illi: "Euge, bone serve; quia in modico fidelis fuisti, esto potestatem habens supra decem civitates".
Et alter venit dicens: "Mina tua, domine, fecit quinque minas".
Et huic ait: "Et tu esto supra quinque civitates".
Et alter venit dicens: "Domine, ecce mina tua, quam habui repositam in sudario;
timui enim te, quia homo austerus es: tollis, quod non posuisti, et metis, quod non seminasti".
Dicit ei: "De ore tuo te iudico, serve nequam! Sciebas quod ego austerus homo sum, tollens quod non posui et metens quod non seminavi?
Et quare non dedisti pecuniam meam ad mensam? Et ego veniens cum usuris utique exegissem illud".
Et adstantibus dixit: "Auferte ab illo minam et date illi, qui decem minas habet".
Et dixerunt ei: "Domine, habet decem minas!".
Dico vobis: "Omni habenti dabitur; ab eo autem, qui non habet, et, quod habet, auferetur.
Verumtamen inimicos meos illos, qui noluerunt me regnare super se, adducite huc et interficite ante me!».
Et his dictis, praecedebat ascendens Hierosolymam.
Et factum est, cum appropinquasset ad Bethfage et Bethaniam, ad montem, qui vocatur Oliveti, misit duos discipulos
dicens: «Ite in castellum, quod contra est, in quod introeuntes invenietis pullum asinae alligatum, cui nemo umquam hominum sedit; solvite illum et adducite.
Et si quis vos interrogaverit: "Quare solvitis?", sic dicetis: "Dominus eum necessarium habet"».
Abierunt autem, qui missi erant, et invenerunt, sicut dixit illis.
Solventibus autem illis pullum, dixerunt domini eius ad illos: «Quid solvitis pullum?».
At illi dixerunt: «Dominus eum necessarium habet».
Et duxerunt illum ad Iesum; et iactantes vestimenta sua supra pullum, imposuerunt Iesum.
Eunte autem illo, substernebant vestimenta sua in via.
Et cum appropinquaret iam ad descensum montis Oliveti, coeperunt omnis multitudo discipulorum gaudentes laudare Deum voce magna super omnibus, quas viderant, virtutibus
dicentes: «Benedictus, qui venit rex in nomine Domini! Pax in caelo, et gloria in excelsis!».
Et quidam pharisaeorum de turbis dixerunt ad illum: «Magister, increpa discipulos tuos!».
Et respondens dixit: «Dico vobis: Si hi tacuerint, lapides clamabunt!».
Et ut appropinquavit, videns civitatem flevit super illam
dicens: «Si cognovisses et tu in hac die, quae ad pacem tibi! Nunc autem abscondita sunt ab oculis tuis.
Quia venient dies in te, et circumdabunt te inimici tui vallo et obsidebunt te et coangustabunt te undique
et ad terram prosternent te et filios tuos, qui in te sunt, et non relinquent in te lapidem super lapidem, eo quod non cognoveris tempus visitationis tuae».
Et ingressus in templum, coepit eicere vendentes
dicens illis: «Scriptum est: "Et erit domus mea domus orationis". Vos autem fecistis illam speluncam latronum».
Et erat docens cotidie in templo. Principes autem sacerdotum et scribae et principes plebis quaerebant illum perdere
et non inveniebant quid facerent; omnis enim populus suspensus erat audiens illum.
Et factum est in una dierum, docente illo populum in tem plo et evangelizante, supervenerunt principes sacerdotum et scribae cum senioribus
et aiunt dicentes ad illum: «Dic nobis: In qua potestate haec facis, aut quis est qui dedit tibi hanc potestatem?».
Respondens autem dixit ad illos: «Interrogabo vos et ego verbum; et dicite mihi:
Baptismum Ioannis de caelo erat an ex hominibus?».
At illi cogitabant inter se dicentes: «Si dixerimus: "De caelo", dicet: "Quare non credidistis illi?;
si autem dixerimus: "Ex hominibus", plebs universa lapidabit nos; certi sunt enim Ioannem prophetam esse».
Et responderunt se nescire unde esset.
Et Iesus ait illis: «Neque ego dico vobis in qua potestate haec facio».
Coepit autem dicere ad plebem parabolam hanc: «Homo plantavit vineam et locavit eam colonis et ipse peregre fuit multis temporibus.
Et in tempore misit ad cultores servum, ut de fructu vineae darent illi; cultores autem caesum dimiserunt eum inanem.
Et addidit alterum servum mittere; illi autem hunc quoque caedentes et afficientes contumelia dimiserunt inanem.
Et addidit tertium mittere; qui et illum vulnerantes eiecerunt.
Dixit autem dominus vineae: "Quid faciam? Mittam filium meum dilectum; forsitan hunc verebuntur".
Quem cum vidissent coloni, cogitaverunt inter se dicentes: "Hic est heres. Occidamus illum, ut nostra fiat hereditas".
Et eiectum illum extra vineam occiderunt. Quid ergo faciet illis dominus vineae?
Veniet et perdet colonos istos et dabit vineam aliis». Quo audito, dixerunt: «Absit!».
Ille autem aspiciens eos ait: «Quid est ergo hoc, quod scriptum est: "Lapidem quem reprobaverunt aedificantes, hic factus est in caput anguli"?
Omnis, qui ceciderit supra illum lapidem, conquassabitur; supra quem autem ceciderit, comminuet illum».
Et quaerebant scribae et principes sacerdotum mittere in illum manus in illa hora et timuerunt populum; cognoverunt enim quod ad ipsos dixerit similitudinem istam.
Et observantes miserunt insidiatores, qui se iustos simularent, ut caperent eum in sermone, et sic traderent illum principatui et potestati praesidis.
Et interrogaverunt illum dicentes: «Magister, scimus quia recte dicis et doces et non accipis personam, sed in veritate viam Dei doces.
Licet nobis dare tributum Caesari an non?».
Considerans autem dolum illorum dixit ad eos:
«Ostendite mihi denarium. Cuius habet imaginem et inscriptionem?».
At illi dixerunt: «Caesaris». Et ait illis: «Reddite ergo, quae Caesaris sunt, Caesari et, quae Dei sunt, Deo».
Et non potuerunt verbum eius reprehendere coram plebe et mirati in responso eius tacuerunt.
Accesserunt autem quidam sadducaeorum, qui negant esse resurrectionem, et interrogaverunt eum
dicentes: «Magister, Moyses scripsit nobis, si frater alicuius mortuus fuerit habens uxorem et hic sine filiis fuerit, ut accipiat eam frater eius uxorem et suscitet semen fratri suo.
Septem ergo fratres erant: et primus accepit uxorem et mortuus est sine filiis;
et sequens
et tertius accepit illam, similiter autem et septem non reliquerunt filios et mortui sunt.
Novissima mortua est et mulier.
Mulier ergo in resurrectione cuius eorum erit uxor? Si quidem septem habuerunt eam uxorem».
Et ait illis Iesus: «Filii saeculi huius nubunt et traduntur ad nuptias;
illi autem, qui digni habentur saeculo illo et resurrectione ex mortuis, neque nubunt neque ducunt uxores.
Neque enim ultra mori possunt: aequales enim angelis sunt et filii sunt Dei, cum sint filii resurrectionis.
Quia vero resurgant mortui, et Moyses ostendit secus rubum, sicut dicit: "Dominum Deum Abraham et Deum Isaac et Deum Iacob".
Deus autem non est mortuorum sed vivorum: omnes enim vivunt ei».
Respondentes autem quidam scribarum dixerunt: «Magister, bene dixisti».
Et amplius non audebant eum quidquam interrogare.
Dixit autem ad illos: «Quomodo dicunt Christum filium David esse?
Ipse enim David dicit in libro Psalmorum: "Dixit Dominus Domino meo: Sede a dextris meis,
donec ponam inimicos tuos scabellum pedum tuorum".
David ergo Dominum illum vocat; et quomodo filius eius est?».
Audiente autem omni populo, dixit discipulis suis:
«Attendite a scribis, qui volunt ambulare in stolis et amant salutationes in foro et primas cathedras in synagogis et primos discubitus in conviviis,
qui devorant domos viduarum et simulant longam orationem. Hi accipient damnationem maiorem».
1 Спасение мытаря Закхея. 11 Притча о минах. 28 Вход Господень в Иерусалим; прославление Его толпою. 41 Плач об Иерусалиме; 45 изгнание из храма продающих и покупающих.
[Зач. 94.] Потом Иисус вошел в Иерихон и проходил через него.
И вот, некто, именем Закхей, начальник мытарей и человек богатый,
искал видеть Иисуса, кто Он, но не мог за народом, потому что мал был ростом,
и, забежав вперед, взлез на смоковницу, чтобы увидеть Его, потому что Ему надлежало проходить мимо нее.
Иисус, когда пришел на это место, взглянув, увидел его и сказал ему: Закхей! сойди скорее, ибо сегодня надобно Мне быть у тебя в доме.
И он поспешно сошел и принял Его с радостью.
И все, видя то, начали роптать, и говорили, что Он зашел к грешному человеку;
Закхей же, став, сказал Господу: Господи! половину имения моего я отдам нищим, и, если кого чем обидел, воздам вчетверо.
Иисус сказал ему: ныне пришло спасение дому сему, потому что и он сын Авраама,
ибо Сын Человеческий пришел взыскать и спасти погибшее.
Когда же они слушали это, присовокупил притчу: ибо Он был близ Иерусалима, и они думали, что скоро должно открыться Царствие Божие.
Итак, сказал: [Зач. 95.] некоторый человек высокого рода отправлялся в дальнюю страну, чтобы получить себе царство и возвратиться;
призвав же десять рабов своих, дал им десять мин* и сказал им: употребляйте их в оборот, пока я возвращусь. //*Фунтов серебра.
Но граждане ненавидели его и отправили вслед за ним посольство, сказав: не хотим, чтобы он царствовал над нами.
И когда возвратился, получив царство, велел призвать к себе рабов тех, которым дал серебро, чтобы узнать, кто что приобрел.
Пришел первый и сказал: господин! мина твоя принесла десять мин.
И сказал ему: хорошо, добрый раб! за то, что ты в малом был верен, возьми в управление десять городов.
Пришел второй и сказал: господин! мина твоя принесла пять мин.
Сказал и этому: и ты будь над пятью городами.
Пришел третий и сказал: господин! вот твоя мина, которую я хранил, завернув в платок,
ибо я боялся тебя, потому что ты человек жестокий: берешь, чего не клал, и жнешь, чего не сеял.
Господин сказал ему: твоими устами буду судить тебя, лукавый раб! ты знал, что я человек жестокий, беру, чего не клал, и жну, чего не сеял;
для чего же ты не отдал серебра моего в оборот, чтобы я, придя, получил его с прибылью?
И сказал предстоящим: возьмите у него мину и дайте имеющему десять мин.
И сказали ему: господин! у него есть десять мин.
Сказываю вам, что всякому имеющему дано будет, а у неимеющего отнимется и то, что имеет;
врагов же моих тех, которые не хотели, чтобы я царствовал над ними, приведите сюда и избейте предо мною.
Сказав это, Он пошел далее, восходя в Иерусалим.
[Зач. 96.] И когда приблизился к Виффагии и Вифании, к горе, называемой Елеонскою, послал двух учеников Своих,
сказав: пойдите в противолежащее селение; войдя в него, найдете молодого осла привязанного, на которого никто из людей никогда не садился; отвязав его, приведите;
и если кто спросит вас: зачем отвязываете? скажите ему так: он надобен Господу.
Посланные пошли и нашли, как Он сказал им.
Когда же они отвязывали молодого осла, хозяева его сказали им: зачем отвязываете осленка?
Они отвечали: он надобен Господу.
И привели его к Иисусу, и, накинув одежды свои на осленка, посадили на него Иисуса.
И, когда Он ехал, постилали одежды свои по дороге.
[Зач. 97.] А когда Он приблизился к спуску с горы Елеонской, все множество учеников начало в радости велегласно славить Бога за все чудеса, какие видели они,
говоря: благословен Царь, грядущий во имя Господне! мир на небесах и слава в вышних!
И некоторые фарисеи из среды народа сказали Ему: Учитель! запрети ученикам Твоим.
Но Он сказал им в ответ: сказываю вам, что если они умолкнут, то камни возопиют.
И когда приблизился к городу, то, смотря на него, заплакал о нем
и сказал: о, если бы и ты хотя в сей твой день узнал, что служит к миру твоему! Но это сокрыто ныне от глаз твоих,
ибо придут на тебя дни, когда враги твои обложат тебя окопами и окружат тебя, и стеснят тебя отовсюду,
и разорят тебя, и побьют детей твоих в тебе, и не оставят в тебе камня на камне за то́, что ты не узнал времени посещения твоего.
[Зач. 98.] И, войдя в храм, начал выгонять продающих в нем и покупающих,
говоря им: написано: дом Мой есть дом молитвы, а вы сделали его вертепом разбойников.
И учил каждый день в храме. Первосвященники же и книжники и старейшины народа искали погубить Его,
и не находили, что бы сделать с Ним; потому что весь народ неотступно слушал Его.
1 Вопрос о власти Иисуса Христа. 9 Притча о злых виноградарях. 21 «Отдавайте кесарево кесарю...» 27 Вопрос саддукеев о браке и небесах. 39 Книжники «не смели спрашивать Его»; «остерегайтесь» их.
[Зач. 99.] В один из тех дней, когда Он учил народ в храме и благовествовал, приступили первосвященники и книжники со старейшинами,
и сказали Ему: скажи нам, какою властью Ты это делаешь, или кто дал Тебе власть сию?
Он сказал им в ответ: спрошу и Я вас об одном, и скажите Мне:
крещение Иоанново с небес было, или от человеков?
Они же, рассуждая между собою, говорили: если скажем: с небес, то скажет: почему же вы не поверили ему?
а если скажем: от человеков, то весь народ побьет нас камнями, ибо он уверен, что Иоанн есть пророк.
И отвечали: не знаем откуда.
Иисус сказал им: и Я не скажу вам, какою властью это делаю.
[Зач. 100.] И начал Он говорить к народу притчу сию: один человек насадил виноградник и отдал его виноградарям, и отлучился на долгое время;
и в свое время послал к виноградарям раба, чтобы они дали ему плодов из виноградника; но виноградари, прибив его, отослали ни с чем.
Еще послал другого раба; но они и этого, прибив и обругав, отослали ни с чем.
И еще послал третьего; но они и того, изранив, выгнали.
Тогда сказал господин виноградника: что мне делать? Пошлю сына моего возлюбленного; может быть, увидев его, постыдятся.
Но виноградари, увидев его, рассуждали между собою, говоря: это наследник; пойдем, убьем его, и наследство его будет наше.
И, выведя его вон из виноградника, убили. Что же сделает с ними господин виноградника?
Придет и погубит виноградарей тех, и отдаст виноградник другим. Слышавшие же это сказали: да не будет!
Но Он, взглянув на них, сказал: что значит сие написанное: камень, который отвергли строители, тот самый сделался главою угла?
Всякий, кто упадет на тот камень, разобьется, а на кого он упадет, того раздавит.
[Зач. 101.] И искали в это время первосвященники и книжники, чтобы наложить на Него руки, но побоялись народа, ибо поняли, что о них сказал Он эту притчу.
И, наблюдая за Ним, подослали лукавых людей, которые, притворившись благочестивыми, уловили бы Его в каком-либо слове, чтобы предать Его начальству и власти правителя.
И они спросили Его: Учитель! мы знаем, что Ты правдиво говоришь и учишь и не смотришь на лицо, но истинно пути Божию учишь;
позволительно ли нам давать подать кесарю, или нет?
Он же, уразумев лукавство их, сказал им: что вы Меня искушаете?
Покажите Мне динарий: чье на нем изображение и надпись? Они отвечали: кесаревы.
Он сказал им: итак, отдавайте кесарево кесарю, а Божие Богу.
И не могли уловить Его в слове перед народом, и, удивившись ответу Его, замолчали.
[Зач. 102.] Тогда пришли некоторые из саддукеев, отвергающих воскресение, и спросили Его:
Учитель! Моисей написал нам, что если у кого умрет брат, имевший жену, и умрет бездетным, то брат его должен взять его жену и восставить семя брату своему.
Было семь братьев, первый, взяв жену, умер бездетным;
взял ту жену второй, и тот умер бездетным;
взял ее третий; также и все семеро, и умерли, не оставив детей;
после всех умерла и жена;
итак, в воскресение которого из них будет она женою, ибо семеро имели ее женою?
Иисус сказал им в ответ: чада века сего женятся и выходят замуж;
а сподобившиеся достигнуть того века и воскресения из мертвых ни женятся, ни замуж не выходят,
и умереть уже не могут, ибо они равны Ангелам и суть сыны Божии, будучи сынами воскресения.
А что мертвые воскреснут, и Моисей показал при купине, когда назвал Господа Богом Авраама и Богом Исаака и Богом Иакова.
Бог же не есть Бог мертвых, но живых, ибо у Него все живы.
На это некоторые из книжников сказали: Учитель! Ты хорошо сказал.
И уже не смели спрашивать Его ни о чем. Он же сказал им:
ка́к говорят, что Христос есть Сын Давидов?
а сам Давид говорит в книге псалмов: сказал Господь Господу моему: седи одесную Меня,
доколе положу врагов Твоих в подножие ног Твоих.
Итак, Давид Господом называет Его; как же Он Сын ему?
[Зач. 103.] И когда слушал весь народ, Он сказал ученикам Своим:
остерегайтесь книжников, которые любят ходить в длинных одеждах и любят приветствия в народных собраниях, председания в синагогах и предвозлежания на пиршествах,
которые поедают до́мы вдов и лицемерно долго молятся; они примут тем большее осуждение.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible