Скрыть
20:2
20:3
20:4
20:5
20:7
20:8
20:10
20:11
20:12
20:13
20:16
20:18
20:19
20:21
20:22
20:23
20:24
20:26
20:29
20:30
20:31
20:32
20:33
20:34
20:35
20:36
20:38
20:39
20:41
20:44
20:45
20:47
Церковнославянский (рус)
[Зач. 99.] И бы́сть во еди́нъ от­ дні́й о́нѣхъ, уча́щу Ему́ лю́ди въ це́ркви и благовѣ­ст­ву́ющу, прiидо́ша свяще́н­ницы и кни́жницы со ста́рцы
и рѣ́ша къ Нему́, глаго́люще: рцы́ на́мъ, ко́­ею о́бластiю сiя́ твори́ши, или́ кто́ е́сть да́вый Тебѣ́ вла́сть сiю́?
Отвѣща́въ же рече́ къ ни́мъ: вопрошу́ вы и А́зъ еди́наго словесе́, и рцы́те Ми́:
креще́нiе Иоа́н­ново съ небесе́ ли бѣ́, или́ от­ человѣ́къ?
Они́ же помышля́ху въ себѣ́, глаго́люще, я́ко а́ще рече́мъ: съ небесе́, рече́тъ: почто́ у́бо не вѣ́ровасте ему́?
А́ще ли же рече́мъ: от­ человѣ́къ, вси́ лю́дiе ка́менiемъ побiю́тъ ны́: извѣ́стно бо бѣ́ о Иоа́н­нѣ, я́ко проро́къ бѣ́.
И от­вѣща́ша: не вѣ́мы от­ку́ду.
Иису́съ же рече́ и́мъ: ни А́зъ глаго́лю ва́мъ, ко́­ею о́бластiю сiя́ творю́.
[Зач. 100.] Нача́тъ же къ лю́демъ глаго́лати при́тчу сiю́: человѣ́къ нѣ́кiй насади́ виногра́дъ, и вдаде́ его́ дѣ́лателемъ, и отъи́де на лѣ́та мно́га.
И во вре́мя посла́ къ дѣ́лателемъ раба́, да от­ плода́ виногра́да даду́тъ ему́: дѣ́латели же би́в­ше его́, посла́ша тща́.
И при­­ложи́ посла́ти друга́го раба́: они́ же и того́ би́в­ше и досади́в­ше ему́, посла́ша тща́.
И при­­ложи́ посла́ти тре́тiяго: они́ же и того́ уя́звльше изгна́ша.
Рече́ же господи́нъ виногра́да: что́ сотворю́? Послю́ сы́на мо­его́ воз­лю́блен­наго, еда́ ка́ко, его́ ви́дѣв­ше, усрамя́т­ся.
Ви́дѣв­ше же его́ дѣ́лателе, мы́шляху въ себѣ́, глаго́люще: се́й е́сть наслѣ́дникъ: прiиди́те, убiе́мъ его́, да на́­ше бу́детъ достоя́нiе.
И изве́дше его́ во́нъ изъ виногра́да, уби́ша. Что́ у́бо сотвори́тъ и́мъ господи́нъ виногра́да?
Прiи́детъ и погуби́тъ дѣ́латели сiя́, и вда́стъ виногра́дъ инѣ́мъ. Слы́шав­ше же реко́ша: да не бу́детъ.
О́нъ же воз­зрѣ́въ на ни́хъ, рече́: что́ у́бо пи́саное сiе́: ка́мень, его́же небрего́ша зи́ждущiи, се́й бы́сть во главу́ у́гла?
Вся́къ пады́й на ка́мени то́мъ, сокруши́т­ся: а на не́мже паде́тъ, стры́етъ его́.
[Зач. 101.] И взыска́ша архiере́е и книжни́цы воз­ложи́ти На́нь ру́цѣ въ то́й ча́съ, и убоя́шася наро́да: разумѣ́ша бо, я́ко къ ни́мъ при́тчу сiю́ рече́.
И наблю́дше посла́ша ла́ятели {навѣ́тниковъ}, при­­творя́ющихъ себе́ пра́ведники бы́ти: да и́мутъ Его́ въ словеси́, во е́же преда́ти Его́ нача́л­ст­ву и о́бласти иге́моновѣ.
И вопроси́ша Его́, глаго́люще: Учи́телю, вѣ́мы, я́ко пра́во глаго́леши и учи́ши, и не на лица́ зри́ши, но во­и́стин­ну пути́ Бо́жiю учи́ши:
досто́итъ ли на́мъ ке́сареви да́нь дая́ти, или́ ни́?
Разумѣ́въ же и́хъ лука́в­ст­во, рече́ къ ни́мъ: что́ Мя искуша́ете?
Покажи́те Ми́ ца́ту {дина́рiй}: чі́й и́мать о́бразъ и надписа́нiе? Отвѣща́в­ше же реко́ша: ке́саревъ.
О́нъ же рече́ и́мъ: воз­дади́те у́бо, я́же ке́сарева, ке́сареви, и я́же Бо́жiя, Богови.
И не мого́ша зазрѣ́ти глаго́ла Его́ предъ людьми́: и диви́шася о от­вѣ́тѣ Его́, и умолча́ша.
[Зач. 102.] Приступи́ша же нѣ́цыи от­ саддуке́й, глаго́лющiи воскресе́нiю не бы́ти, вопроша́ху Его́,
глаго́люще: Учи́телю, Моисе́й написа́ на́мъ: а́ще кому́ бра́тъ у́мретъ имы́й жену́, и то́й безча́денъ у́мретъ, да бра́тъ его́ по́йметъ жену́ и воз­ста́витъ сѣ́мя бра́ту сво­ему́.
Се́дмь у́бо бра́тiй бѣ́: и пе́рвый поя́тъ жену́, у́мре безча́денъ:
и поя́тъ вторы́й жену́, и то́й у́мре безча́денъ:
и тре́тiй поя́тъ ю́: та́кожде же и вси́ се́дмь: и не оста́виша ча́дъ, и умро́ша:
по́слѣжде же всѣ́хъ у́мре и жена́:
въ воскресе́нiе у́бо, кото́раго и́хъ бу́детъ жена́? Се́дмь бо имѣ́ша ю́ жену́.
И от­вѣща́въ рече́ и́мъ Иису́съ: сы́нове вѣ́ка сего́ же́нят­ся и посяга́ютъ:
а сподо́бльшiися вѣ́къ о́нъ улучи́ти и воскресе́нiе, е́же от­ ме́ртвыхъ, ни же́нят­ся, ни посяга́ютъ:
ни умре́ти бо ктому́ мо́гутъ: ра́вни бо су́ть А́нгеломъ, и сы́нове су́ть Бо́жiи, воскресе́нiя сы́нове су́ще.
А я́ко востаю́тъ ме́ртвiи, и Моисе́й сказа́ при­­ купинѣ́, я́коже глаго́летъ Го́спода Бо́га Авраа́мля и Бо́га Исаа́кова и Бо́га Иа́ковля.
Бо́гъ же нѣ́сть ме́ртвыхъ, но живы́хъ: вси́ бо Тому́ жи́ви су́ть.
Отвѣща́в­ше же нѣ́цый от­ кни́жникъ реко́ша: Учи́телю, до́брѣ ре́клъ еси́.
Ктому́же не смѣ́яху Его́ вопроси́ти ничесо́же. Рече́ же къ ни́мъ:
ка́ко глаго́лютъ Христа́ Сы́на Дави́дова бы́ти?
Са́мъ бо Дави́дъ глаго́летъ въ кни́зѣ псало́мстѣй: рече́ Госпо́дь Го́сподеви мо­ему́: сѣди́ одесну́ю Мене́,
до́ндеже положу́ враги́ Твоя́ подно́жiе нога́ма Тво­и́ма.
Дави́дъ у́бо Го́спода Его́ нарица́етъ, и ка́ко Сы́нъ ему́ е́сть?
[Зач. 103.] Слы́шащымъ же всѣ́мъ лю́демъ, рече́ ученико́мъ Сво­и́мъ:
внемли́те себѣ́ от­ кни́жникъ, хотя́щихъ ходи́ти во оде́ждахъ, и лю́бящихъ цѣлова́нiя на то́ржищихъ и предсѣда́нiя на со́нмищихъ, и преждевоз­лежа́нiя на ве́черяхъ:
и́же снѣда́ютъ до́мы вдови́цъ, и вино́ю дале́че мо́лят­ся {и лицемѣ́рно на до́лзѣ мо́лят­ся}: сі́и прiи́мутъ ли́шше осужде́нiе.
Греческий [Greek (Koine)]
καὶ ἐγένετο ἐν μιᾷ τῶν ἡμερῶν διδάσκον­τος αὐτοῦ τὸν λαὸν ἐν τῷ ἱερῷ καὶ εὐαγγελιζο­μέ­νου ἐπέστησαν οἱ ἀρχιερεῖς καὶ οἱ γραμματεῖς σὺν τοῖς πρεσβυτέροις
καὶ εἶπαν λέγον­τες προ­̀ς αὐτόν εἰπὸν ἡμῖν ἐν ποίᾳ ἐξουσίᾳ ταῦτα ποιεῖς ἢ τίς ἐστιν ὁ δούς σοι τὴν ἐξουσίαν ταύτην
ἀπο­κριθεὶς δὲ εἶπεν προ­̀ς αὐτούς ἐρωτήσω ὑμᾶς κἀγὼ λόγον καὶ εἴπατέ μοι
τὸ βάπτισμα Ἰωάννου ἐξ οὐρανοῦ ἦν ἢ ἐξ ἀνθρώπων
οἱ δὲ συν­ελογίσαν­το προ­̀ς ἑαυτοὺς λέγον­τες ὅτι ἐὰν εἴπωμεν ἐξ οὐρανοῦ ἐρεῖ δια­̀ τί οὐκ ἐπι­στεύ­σατε αὐτῷ
ἐὰν δὲ εἴπωμεν ἐξ ἀνθρώπων ὁ λαὸς ἅπας κατα­λιθάσει ἡμᾶς πεπεισμένος γάρ ἐστιν Ἰωάννην προ­φήτην εἶναι
καὶ ἀπεκρίθησαν μὴ εἰδέναι πόθεν
καὶ ὁ Ἰησοῦς εἶπεν αὐτοῖς οὐδὲ ἐγὼ λέγω ὑμῖν ἐν ποίᾳ ἐξουσίᾳ ταῦτα ποιῶ
ἤρξατο δὲ προ­̀ς τὸν λαὸν λέγειν τὴν παρα­βολὴν ταύτην ἄνθρωπός τις ἐφύτευσεν ἀμπελῶνα καὶ ἐξέδετο αὐτὸν γεωργοῖς καὶ ἀπεδήμησεν χρόνους ἱκανούς
καὶ καιρῷ ἀπέστειλεν προ­̀ς τοὺς γεωργοὺς δοῦλον ἵνα ἀπο­̀ τοῦ καρποῦ τοῦ ἀμπελῶνος δώσουσιν αὐτῷ οἱ δὲ γεωργοὶ ἐξαπέστειλαν αὐτὸν δείραν­τες κενόν
καὶ προ­σέθετο ἕτερον πέμψαι δοῦλον οἱ δὲ κἀκεῖνον δείραν­τες καὶ ἀτιμάσαν­τες ἐξαπέστειλαν κενόν
καὶ προ­σέθετο τρίτον πέμψαι οἱ δὲ καὶ τοῦτον τραυματίσαν­τες ἐξέβαλον
εἶπεν δὲ ὁ κύριος τοῦ ἀμπελῶνος τί ποιήσω πέμψω τὸν υἱόν μου τὸν ἀγαπητόν ἴσως τοῦτον ἐν­τραπήσον­ται
ἰδόν­τες δὲ αὐτὸν οἱ γεωργοὶ διελογίζον­το προ­̀ς ἀλλήλους λέγον­τες οὗτός ἐστιν ὁ κληρονόμος ἀπο­κτείνωμεν αὐτόν ἵνα ἡμῶν γένηται ἡ κληρο­νο­μία
καὶ ἐκβαλόν­τες αὐτὸν ἔξω τοῦ ἀμπελῶνος ἀπέκτειναν τί οὖν ποιήσει αὐτοῖς ὁ κύριος τοῦ ἀμπελῶνος
ἐλεύ­­σε­ται καὶ ἀπο­λέσει τοὺς γεωργοὺς τούτους καὶ δώσει τὸν ἀμπελῶνα ἄλλοις ἀκούσαν­τες δὲ εἶπαν μὴ γένοιτο
ὁ δὲ ἐμβλέψας αὐτοῖς εἶπεν τί οὖν ἐστιν τὸ γεγραμμένον τοῦτο λίθον ὃν ἀπεδοκίμασαν οἱ οἰκοδομοῦν­τες οὗτος ἐγενήθη εἰς κεφαλὴν γωνίας
πᾶς ὁ πεσὼν ἐπ᾿ ἐκεῖνον τὸν λίθον συν­θλασθή­σε­ται ἐφ᾿ ὃν δ᾿ ἂν πέσῃ λικμήσει αὐτόν
καὶ ἐζήτησαν οἱ γραμματεῖς καὶ οἱ ἀρχιερεῖς ἐπι­βαλεῖν ἐπ᾿ αὐτὸν τὰς χεῖρας ἐν αὐτῇ τῇ ὥρᾳ καὶ ἐφοβήθησαν τὸν λαόν ἔγνωσαν γὰρ ὅτι προ­̀ς αὐτοὺς εἶπεν τὴν παρα­βολὴν ταύτην
καὶ παρα­τηρήσαν­τες ἀπέστειλαν ἐγκαθέτους ὑποκρινο­μέ­νους ἑαυτοὺς δικαίους εἶναι ἵνα ἐπι­λάβων­ται αὐτοῦ λόγου ὥστε παρα­δοῦναι αὐτὸν τῇ ἀρχῇ καὶ τῇ ἐξουσίᾳ τοῦ ἡγεμόνος
καὶ ἐπηρώτησαν αὐτὸν λέγον­τες διδάσκαλε οἴδαμεν ὅτι ὀρθῶς λέγεις καὶ διδάσκεις καὶ οὐ λαμβάνεις προ­́σωπον ἀλλ᾿ ἐπ᾿ ἀληθείας τὴν ὁδὸν τοῦ θεοῦ διδάσκεις
ἔξεστιν ἡμᾶς Καίσαρι φόρον δοῦναι ἢ οὔ
κατα­νοήσας δὲ αὐτῶν τὴν πανουργίαν εἶπεν προ­̀ς αὐτούς
δείξατέ μοι δηνάριον τίνος ἔχει εἰκόνα καὶ ἐπι­γραφήν οἱ δὲ εἶπαν Καίσαρος
ὁ δὲ εἶπεν προ­̀ς αὐτούς τοίνυν ἀπό­δοτε τὰ Καίσαρος Καίσαρι καὶ τὰ τοῦ θεοῦ τῷ θεῷ
καὶ οὐκ ἴσχυσαν ἐπι­λαβέσθαι αὐτοῦ ῥήμα­τος ἐναν­τίον τοῦ λαοῦ καὶ θαυμάσαν­τες ἐπι­̀ τῇ ἀπο­κρίσει αὐτοῦ ἐσίγησαν
προ­σελθόν­τες δέ τινες τῶν Σαδδουκαίων οἱ ἀν­τιλέγον­τες ἀνάστασιν μὴ εἶναι ἐπηρώτησαν αὐτὸν
λέγον­τες διδάσκαλε Μωϋσῆς ἔγραψεν ἡμῖν ἐάν τινος ἀδελφὸς ἀπο­θάνῃ ἔχων γυναῖκα καὶ οὗτος ἄτεκνος ᾖ ἵνα λάβῃ ὁ ἀδελφὸς αὐτοῦ τὴν γυναῖκα καὶ ἐξαναστήσῃ σπέρμα τῷ ἀδελφῷ αὐτοῦ
ἑπτὰ οὖν ἀδελφοὶ ἦσαν καὶ ὁ πρῶτος λαβὼν γυναῖκα ἀπέθανεν ἄτεκνος
καὶ ὁ δεύ­τερος
καὶ ὁ τρίτος ἔλαβεν αὐτήν ὡσαύτως δὲ καὶ οἱ ἑπτὰ οὐ κατέλιπον τέκνα καὶ ἀπέθανον
ὕστερον καὶ ἡ γυνὴ ἀπέθανεν
ἡ γυνὴ οὖν ἐν τῇ ἀναστάσει τίνος αὐτῶν γίνεται γυνή οἱ γὰρ ἑπτὰ ἔσχον αὐτὴν γυναῖκα
καὶ εἶπεν αὐτοῖς ὁ Ἰησοῦς οἱ υἱοὶ τοῦ αἰῶνος τούτου γαμοῦσιν καὶ γαμίσκον­ται
οἱ δὲ κατα­ξιωθέν­τες τοῦ αἰῶνος ἐκείνου τυχεῖν καὶ τῆς ἀναστάσεως τῆς ἐκ νεκρῶν οὔτε γαμοῦσιν οὔτε γαμίζον­ται
οὐδὲ γὰρ ἀπο­θανεῖν ἔτι δύναν­ται ἰσάγγελοι γάρ εἰσιν καὶ υἱοί εἰσιν θεοῦ τῆς ἀναστάσεως υἱοὶ ὄν­τες
ὅτι δὲ ἐγείρον­ται οἱ νεκροὶ καὶ Μωϋσῆς ἐμήνυσεν ἐπι­̀ τῆς βάτου ὡς λέγει κύριον τὸν θεὸν Ἀβραὰμ καὶ θεὸν Ἰσαὰκ καὶ θεὸν Ἰακώβ
θεὸς δὲ οὐκ ἔστιν νεκρῶν ἀλλὰ ζών­των πάν­τες γὰρ αὐτῷ ζῶσιν
ἀπο­κριθέν­τες δέ τινες τῶν γραμματέων εἶπαν διδάσκαλε καλῶς εἶπας
οὐκέτι γὰρ ἐτόλμων ἐπερωτᾶν αὐτὸν οὐδέν
εἶπεν δὲ προ­̀ς αὐτούς πῶς λέγουσιν τὸν Χριστὸν εἶναι Δαυὶδ υἱόν
αὐτὸς γὰρ Δαυὶδ λέγει ἐν βίβλῳ ψαλμῶν εἶπεν κύριος τῷ κυρίῳ μου κάθου ἐκ δεξιῶν μου
ἕως ἂν θῶ τοὺς ἐχθρούς σου ὑποπόδιον τῶν ποδῶν σου
Δαυὶδ οὖν κύριον αὐτὸν καλεῖ καὶ πῶς αὐτοῦ υἱός ἐστιν
ἀκούον­τος δὲ παν­τὸς τοῦ λαοῦ εἶπεν τοῖς μαθηταῖς αὐτοῦ
προ­σέχετε ἀπο­̀ τῶν γραμματέων τῶν θελόν­των περιπατεῖν ἐν στολαῖς καὶ φιλούν­των ἀσπασμοὺς ἐν ταῖς ἀγοραῖς καὶ πρωτοκαθεδρίας ἐν ταῖς συν­αγωγαῖς καὶ πρωτοκλισίας ἐν τοῖς δείπνοις
οἳ κατεσθίουσιν τὰς οἰκίας τῶν χηρῶν καὶ προ­φάσει μακρὰ προ­σεύ­χον­ται οὗτοι λήμψον­ται περισ­σότερον κρίμα
Французский (LSG)
Un de ces jours-la, comme Jesus enseignait le peuple dans le temple et qu'il annoncait la bonne nouvelle, les principaux sacrificateurs et les scribes, avec les anciens, survinrent,
et lui dirent: Dis-nous, par quelle autorite fais-tu ces choses, ou qui est celui qui t'a donne cette autorite?
Il leur repondit: Je vous adresserai aussi une question.
Dites-moi, le bapteme de Jean venait-il du ciel, ou des hommes?
Mais ils raisonnerent ainsi entre eux: Si nous repondons: Du ciel, il dira: Pourquoi n'avez-vous pas cru en lui?
Et si nous repondons: Des hommes, tout le peuple nous lapidera, car il est persuade que Jean etait un prophete.
Alors ils repondirent qu'ils ne savaient d'ou il venait.
Et Jesus leur dit: Moi non plus, je ne vous dirai pas par quelle autorite je fais ces choses.
Il se mit ensuite a dire au peuple cette parabole: Un homme planta une vigne, l'afferma a des vignerons, et quitta pour longtemps le pays.
Au temps de la recolte, il envoya un serviteur vers les vignerons, pour qu'ils lui donnent une part du produit de la vigne. Les vignerons le battirent, et le renvoyerent a vide.
Il envoya encore un autre serviteur; ils le battirent, l'outragerent, et le renvoyerent a vide.
Il en envoya encore un troisieme; ils le blesserent, et le chasserent.
Le maitre de la vigne dit: Que ferai-je? J'enverrai mon fils bien-aime; peut-etre auront-ils pour lui du respect.
Mais, quand les vignerons le virent, ils raisonnerent entre eux, et dirent: Voici l'heritier; tuons-le, afin que l'heritage soit a nous.
Et ils le jeterent hors de la vigne, et le tuerent. Maintenant, que leur fera le maitre de la vigne?
Il viendra, fera perir ces vignerons, et il donnera la vigne a d'autres. Lorsqu'ils eurent entendu cela, ils dirent: A Dieu ne plaise!
Mais, jetant les regards sur eux, Jesus dit: Que signifie donc ce qui est ecrit: La pierre qu'ont rejetee ceux qui batissaient Est devenue la principale de l'angle?
Quiconque tombera sur cette pierre s'y brisera, et celui sur qui elle tombera sera ecrase.
Les principaux sacrificateurs et les scribes chercherent a mettre la main sur lui a l'heure meme, mais ils craignirent le peuple. Ils avaient compris que c'etait pour eux que Jesus avait dit cette parabole.
Ils se mirent a observer Jesus; et ils envoyerent des gens qui feignaient d'etre justes, pour lui tendre des pieges et saisir de lui quelque parole, afin de le livrer au magistrat et a l'autorite du gouverneur.
Ces gens lui poserent cette question: Maitre, nous savons que tu parles et enseignes droitement, et que tu ne regardes pas a l'apparence, mais que tu enseignes la voie de Dieu selon la verite.
Nous est-il permis, ou non, de payer le tribut a Cesar?
Jesus, apercevant leur ruse, leur repondit: Montrez-moi un denier.
De qui porte-t-il l'effigie et l'inscription? De Cesar, repondirent-ils.
Alors il leur dit: Rendez donc a Cesar ce qui est a Cesar, et a Dieu ce qui est a Dieu.
Ils ne purent rien reprendre dans ses paroles devant le peuple; mais, etonnes de sa reponse, ils garderent le silence.
Quelques-uns des sadduceens, qui disent qu'il n'y a point de resurrection, s'approcherent, et poserent a Jesus cette question:
Maitre, voici ce que Moise nous a prescrit: Si le frere de quelqu'un meurt, ayant une femme sans avoir d'enfants, son frere epousera la femme, et suscitera une posterite a son frere.
Or, il y avait sept freres. Le premier se maria, et mourut sans enfants.
Le second et le troisieme epouserent la veuve;
il en fut de meme des sept, qui moururent sans laisser d'enfants.
Enfin, la femme mourut aussi.
A la resurrection, duquel d'entre eux sera-t-elle donc la femme? Car les sept l'ont eue pour femme.
Jesus leur repondit: Les enfants de ce siecle prennent des femmes et des maris;
mais ceux qui seront trouves dignes d'avoir part au siecle a venir et a la resurrection des morts ne prendront ni femmes ni maris.
Car ils ne pourront plus mourir, parce qu'ils seront semblables aux anges, et qu'ils seront fils de Dieu, etant fils de la resurrection.
Que les morts ressuscitent, c'est ce que Moise a fait connaitre quand, a propos du buisson, il appelle le Seigneur le Dieu d'Abraham, le Dieu d'Isaac, et le Dieu de Jacob.
Or, Dieu n'est pas Dieu des morts, mais des vivants; car pour lui tous sont vivants.
Quelques-uns des scribes, prenant la parole, dirent: Maitre, tu as bien parle.
Et ils n'osaient plus lui faire aucune question.
Jesus leur dit: Comment dit-on que le Christ est fils de David?
David lui-meme dit dans le livre des Psaumes: Le Seigneur a dit a mon Seigneur: Assieds-toi a ma droite,
Jusqu'a ce que je fasse de tes ennemis ton marchepied.
David donc l'appelle Seigneur; comment est-il son fils?
Tandis que tout le peuple l'ecoutait, il dit a ses disciples:
Gardez-vous des scribes, qui aiment a se promener en robes longues, et a etre salues dans les places publiques; qui recherchent les premiers sieges dans les synagogues, et les premieres places dans les festins;
qui devorent les maisons des veuves, et qui font pour l'apparence de longues prieres. Ils seront juges plus severement.
1 Вопрос о власти Иисуса Христа. 9 Притча о злых виноградарях. 21 «Отдавайте кесарево кесарю...» 27 Вопрос саддукеев о браке и небесах. 39 Книжники «не смели спрашивать Его»; «остерегайтесь» их.
[Зач. 99.] В один из тех дней, когда Он учил народ в храме и благовествовал, приступили первосвященники и книжники со старейшинами,
и сказали Ему: скажи нам, какою властью Ты это делаешь, или кто дал Тебе власть сию?
Он сказал им в ответ: спрошу и Я вас об одном, и скажите Мне:
крещение Иоанново с небес было, или от человеков?
Они же, рассуждая между собою, говорили: если скажем: с небес, то скажет: почему же вы не поверили ему?
а если скажем: от человеков, то весь народ побьет нас камнями, ибо он уверен, что Иоанн есть пророк.
И отвечали: не знаем откуда.
Иисус сказал им: и Я не скажу вам, какою властью это делаю.
[Зач. 100.] И начал Он говорить к народу притчу сию: один человек насадил виноградник и отдал его виноградарям, и отлучился на долгое время;
и в свое время послал к виноградарям раба, чтобы они дали ему плодов из виноградника; но виноградари, прибив его, отослали ни с чем.
Еще послал другого раба; но они и этого, прибив и обругав, отослали ни с чем.
И еще послал третьего; но они и того, изранив, выгнали.
Тогда сказал господин виноградника: что мне делать? Пошлю сына моего возлюбленного; может быть, увидев его, постыдятся.
Но виноградари, увидев его, рассуждали между собою, говоря: это наследник; пойдем, убьем его, и наследство его будет наше.
И, выведя его вон из виноградника, убили. Что же сделает с ними господин виноградника?
Придет и погубит виноградарей тех, и отдаст виноградник другим. Слышавшие же это сказали: да не будет!
Но Он, взглянув на них, сказал: что значит сие написанное: камень, который отвергли строители, тот самый сделался главою угла?
Всякий, кто упадет на тот камень, разобьется, а на кого он упадет, того раздавит.
[Зач. 101.] И искали в это время первосвященники и книжники, чтобы наложить на Него руки, но побоялись народа, ибо поняли, что о них сказал Он эту притчу.
И, наблюдая за Ним, подослали лукавых людей, которые, притворившись благочестивыми, уловили бы Его в каком-либо слове, чтобы предать Его начальству и власти правителя.
И они спросили Его: Учитель! мы знаем, что Ты правдиво говоришь и учишь и не смотришь на лицо, но истинно пути Божию учишь;
позволительно ли нам давать подать кесарю, или нет?
Он же, уразумев лукавство их, сказал им: что вы Меня искушаете?
Покажите Мне динарий: чье на нем изображение и надпись? Они отвечали: кесаревы.
Он сказал им: итак, отдавайте кесарево кесарю, а Божие Богу.
И не могли уловить Его в слове перед народом, и, удивившись ответу Его, замолчали.
[Зач. 102.] Тогда пришли некоторые из саддукеев, отвергающих воскресение, и спросили Его:
Учитель! Моисей написал нам, что если у кого умрет брат, имевший жену, и умрет бездетным, то брат его должен взять его жену и восставить семя брату своему.
Было семь братьев, первый, взяв жену, умер бездетным;
взял ту жену второй, и тот умер бездетным;
взял ее третий; также и все семеро, и умерли, не оставив детей;
после всех умерла и жена;
итак, в воскресение которого из них будет она женою, ибо семеро имели ее женою?
Иисус сказал им в ответ: чада века сего женятся и выходят замуж;
а сподобившиеся достигнуть того века и воскресения из мертвых ни женятся, ни замуж не выходят,
и умереть уже не могут, ибо они равны Ангелам и суть сыны Божии, будучи сынами воскресения.
А что мертвые воскреснут, и Моисей показал при купине, когда назвал Господа Богом Авраама и Богом Исаака и Богом Иакова.
Бог же не есть Бог мертвых, но живых, ибо у Него все живы.
На это некоторые из книжников сказали: Учитель! Ты хорошо сказал.
И уже не смели спрашивать Его ни о чем. Он же сказал им:
ка́к говорят, что Христос есть Сын Давидов?
а сам Давид говорит в книге псалмов: сказал Господь Господу моему: седи одесную Меня,
доколе положу врагов Твоих в подножие ног Твоих.
Итак, Давид Господом называет Его; как же Он Сын ему?
[Зач. 103.] И когда слушал весь народ, Он сказал ученикам Своим:
остерегайтесь книжников, которые любят ходить в длинных одеждах и любят приветствия в народных собраниях, председания в синагогах и предвозлежания на пиршествах,
которые поедают до́мы вдов и лицемерно долго молятся; они примут тем большее осуждение.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible