Скрыть
24:2
24:3
24:4
24:5
24:8
24:9
24:10
24:11
24:14
24:15
24:16
24:17
24:18
24:20
24:22
24:23
24:24
24:27
24:28
24:29
24:30
24:31
24:32
24:33
24:34
24:35
24:37
24:38
24:39
24:40
24:41
24:42
24:43
24:47
24:48
24:50
24:52
24:53
Церковнославянский (рус)
[Зач. 112.] Во еди́ну же от­ суббо́тъ зѣло́ ра́но прiидо́ша на гро́бъ, нося́щя я́же угото́ваша арома́ты: и другі́я съ ни́ми:
обрѣто́ша же ка́мень от­вале́нъ от­ гро́ба,
и в­ше́дшя не обрѣто́ша тѣлесе́ Го́спода Иису́са.
И бы́сть не домышля́ющымся и́мъ о се́мъ, и се́ му́жа два́ ста́ста предъ ни́ми въ ри́захъ блеща́щихся.
Пристра́шнымъ же бы́в­шымъ и́мъ и покло́ншымъ ли́ца на зе́млю, реко́ста къ ни́мъ: что́ и́щете жива́го съ ме́ртвыми?
Нѣ́сть здѣ́, но воста́: помяни́те, я́коже глаго́ла ва́мъ, еще́ сы́й въ Галиле́и,
глаго́ля, я́ко подоба́етъ Сы́ну Человѣ́ческому пре́дану бы́ти въ ру́цѣ человѣ́къ грѣ́шникъ, и пропя́ту бы́ти, и въ тре́тiй де́нь воскре́снути.
И помяну́ша глаго́лы Его́:
и воз­вра́щшяся от­ гро́ба, воз­вѣсти́ша вся́ сiя́ единому­на́­де­ся­те и всѣ́мъ про́чымъ.
Бя́ше же Магдали́на Марі́а и Иоа́н­на и Марі́а Иа́ковля, и про́чыя съ ни́ми, я́же глаго́лаху ко апо́столомъ сiя́.
И яви́шася предъ ни́ми я́ко лжа́ глаго́лы и́хъ, и не вѣ́роваху и́мъ.
[Зач. 113.] Пе́тръ же воста́въ тече́ ко гро́бу, и при­­ни́къ ви́дѣ ри́зы еди́ны лежа́щя: и отъи́де, въ себѣ́ дивя́ся бы́в­шему.
И се́ два́ от­ ни́хъ бѣ́ста иду́ща въ то́йже де́нь въ ве́сь, от­стоя́щу ста́дiй шестьдеся́тъ от­ Иерусали́ма, е́йже и́мя Еммау́съ:
и та́ бесѣ́доваста къ себѣ́ о всѣ́хъ си́хъ при­­клю́чшихся.
И бы́сть бесѣ́ду­ю­щема и́ма и совопроша́ющемася, и Са́мъ Иису́съ при­­бли́жився идя́ше съ ни́ма:
о́чи же ею́ держа́стѣся, да Его́ не позна́ета.
Рече́ же къ ни́ма: что́ су́ть словеса́ сiя́, о ни́хже стяза́етася къ себѣ́ иду́ща, и еста́ дря́хла?
Отвѣща́въ же еди́нъ, ему́же и́мя Клео́па, рече́ къ Нему́: Ты́ ли еди́нъ при­­шле́цъ еси́ во Иерусали́мъ, и не увѣ́дѣлъ еси́ бы́в­шихъ въ не́мъ во дни́ сiя́?
И рече́ и́ма: кі́ихъ? О́на же рѣ́ста Ему́: я́же о Иису́сѣ Назаряни́нѣ, И́же бы́сть му́жъ проро́къ, си́ленъ дѣ́ломъ и сло́вомъ предъ Бо́гомъ и всѣ́ми людьми́:
ка́ко преда́ша Его́ архiере́и и кня́зи на́ши на осужде́нiе сме́рти, и распя́ша Его́:
мы́ же надѣ́яхомся, я́ко Се́й е́сть хотя́ изба́вити Изра́иля: но и надъ всѣ́ми си́ми, тре́тiй се́й де́нь е́сть дне́сь, от­не́лиже сiя́ бы́ша.
Но и жены́ нѣ́кiя от­ на́съ ужаси́ша ны́, бы́в­шыя ра́но у гро́ба:
и не обрѣ́тшя тѣлесе́ Его́, прiидо́ша, глаго́лющя, я́ко и явле́нiе А́нгелъ ви́дѣша, и́же глаго́лютъ Его́ жи́ва.
И идо́ша нѣ́цыи от­ на́съ ко гро́бу, и обрѣто́ша та́ко, я́коже и жены́ рѣ́ша: Самаго́ же не ви́дѣша.
И То́й рече́ къ ни́ма: о несмы́слен­ная и ко́сная се́рдцемъ, е́же вѣ́ровати о всѣ́хъ, я́же глаго́лаша проро́цы:
не сiя́ ли подоба́­ше пострада́ти Христу́ и вни́ти въ сла́ву Свою́?
И наче́нъ от­ Моисе́а и от­ всѣ́хъ проро́къ, сказа́­ше и́ма от­ всѣ́хъ Писа́нiй я́же о Не́мъ.
И при­­бли́жишася въ ве́сь, въ ню́же идя́ста: и То́й творя́шеся далеча́йше ити́.
И ну́ждаста Его́, глаго́люща: обля́зи съ на́ма, я́ко къ ве́черу е́сть, и при­­клони́л­ся е́сть де́нь. И вни́де съ ни́ма облещи́.
И бы́сть я́ко воз­леже́ съ ни́ма, и прiи́мъ хлѣ́бъ благослови́, и преломи́въ дая́ше и́ма:
о́нѣма же от­верзо́стѣся о́чи, и позна́ста Его́: и То́й неви́димь бы́сть и́ма.
И реко́ста къ себѣ́: не се́рдце ли на́ю горя́ бѣ́ въ на́ю, егда́ глаго́лаше на́ма на пути́ и егда́ ска́зоваше на́ма Писа́нiя?
И воста́в­ша въ то́й ча́съ, воз­врати́стася во Иерусали́мъ, и обрѣто́ста совоку́плен­ныхъ едино­на́­де­ся­те и и́же бя́ху съ ни́ми,
глаго́лющихъ, я́ко во­и́стин­ну воста́ Госпо́дь и яви́ся Си́мону.
И та́ повѣ́даста, я́же бы́ша на пути́, и я́ко позна́ся и́ма въ преломле́нiи хлѣ́ба.
[Зач. 114.] Сiя́ же и́мъ глаго́лющымъ, [и] Са́мъ Иису́съ ста́ посредѣ́ и́хъ, и глаго́ла и́мъ: ми́ръ ва́мъ.
Убоя́в­шеся же и при­­стра́шни бы́в­ше, мня́ху ду́хъ ви́дѣти:
и рече́ и́мъ: что́ смуще́ни есте́? И почто́ помышле́нiя вхо́дятъ въ сердца́ ва́ша?
Ви́дите ру́цѣ Мо­и́ и но́зѣ Мо­и́, я́ко са́мъ А́зъ е́смь: осяжи́те Мя́ и ви́дите: я́ко ду́хъ пло́ти и ко́сти не и́мать, я́коже Мене́ ви́дите иму́ща.
И сiе́ ре́къ, показа́ и́мъ ру́цѣ и но́зѣ.
Еще́ же невѣ́ру­ю­щымъ и́мъ от­ ра́дости и чудя́щымся, рече́ и́мъ: и́мате ли что́ снѣ́дно здѣ́?
Они́ же да́ша Ему́ ры́бы пече́ны ча́сть и от­ пче́лъ со́тъ.
И взе́мъ предъ ни́ми яде́,
рече́ же и́мъ: сiя́ су́ть словеса́, я́же глаго́лахъ къ ва́мъ еще́ сы́й съ ва́ми, я́ко подоба́етъ сконча́тися всѣ́мъ напи́сан­нымъ въ зако́нѣ Моисе́овѣ и проро́цѣхъ и псалмѣ́хъ о Мнѣ́.
Тогда́ от­ве́рзе и́мъ у́мъ разумѣ́ти Писа́нiя
и рече́ и́мъ, я́ко та́ко пи́сано е́сть, и та́ко подоба́­ше пострада́ти Христу́ и воскре́снути от­ ме́ртвыхъ въ тре́тiй де́нь,
и проповѣ́датися во и́мя Его́ покая́нiю и от­пуще́нiю грѣхо́въ во всѣ́хъ язы́цѣхъ, наче́нше от­ Иерусали́ма:
вы́ же есте́ свидѣ́телiе си́мъ:
и се́, А́зъ послю́ обѣтова́нiе Отца́ Мо­его́ на вы́: вы́ же сѣди́те во гра́дѣ Иерусали́мстѣ, до́ндеже облече́теся си́лою свы́ше.
Изве́дъ же и́хъ во́нъ до Виѳа́нiи и воз­дви́гъ ру́цѣ Сво­и́, [и] благослови́ и́хъ.
И бы́сть егда́ благословля́ше и́хъ, от­ступи́ от­ ни́хъ и воз­ноша́­шеся на не́бо.
И ті́и поклони́шася Ему́ и воз­врати́шася во Иерусали́мъ съ ра́достiю вели́кою:
и бя́ху вы́ну въ це́ркви, хва́ляще и благословя́ще Бо́га. Ами́нь.

Коне́цъ е́же от­ Луки́ свята́го Ева́нгелiа: и́мать въ себѣ́ главы́ 24, зача́лъ же церко́вныхъ 114.
Латинский (Nova Vulgata)
Prima autem sabbatorum, valde diluculo venerunt ad monumentum portantes, quae paraverant, aromata.
Et invenerunt lapidem revolutum a monumento;
et ingressae non invenerunt corpus Domini Iesu.
Et factum est, dum mente haesitarent de isto, ecce duo viri steterunt secus illas in veste fulgenti.
Cum timerent autem et declinarent vultum in terram, dixerunt ad illas: «Quid quaeritis viventem cum mortuis?
Non est hic, sed surrexit. Recordamini qualiter locutus est vobis, cum adhuc in Galilaea esset,
dicens: "Oportet Filium hominis tradi in manus hominum peccatorum et crucifigi et die tertia resurgere"».
Et recordatae sunt verborum eius
et regressae a monumento nuntiaverunt haec omnia illis Undecim et ceteris omnibus.
Erat autem Maria Magdalene et Ioanna et Maria Iacobi; et ceterae cum eis dicebant ad apostolos haec.
Et visa sunt ante illos sicut deliramentum verba ista, et non credebant illis.
Petrus autem surgens cucurrit ad monumentum et procumbens videt linteamina sola; et rediit ad sua mirans, quod factum fuerat.
Et ecce duo ex illis ibant ipsa die in castellum, quod erat in spatio stadiorum sexaginta ab Ierusalem nomine Emmaus;
et ipsi loquebantur ad invicem de his omnibus, quae acciderant.
Et factum est, dum fabularentur et secum quaererent, et ipse Iesus appropinquans ibat cum illis;
oculi autem illorum tenebantur, ne eum agnoscerent.
Et ait ad illos: «Qui sunt hi sermones, quos confertis ad invicem ambulantes?». Et steterunt tristes.
Et respondens unus, cui nomen Cleopas, dixit ei: «Tu solus peregrinus es in Ierusalem et non cognovisti, quae facta sunt in illa his diebus?».
Quibus ille dixit: «Quae?». Et illi dixerunt ei: «De Iesu Nazareno, qui fuit vir propheta, potens in opere et sermone coram Deo et omni populo;
et quomodo eum tradiderunt summi sacerdotes et principes nostri in damnationem mortis et crucifixerunt eum.
Nos autem sperabamus, quia ipse esset redempturus Israel; at nunc super haec omnia tertia dies hodie quod haec facta sunt.
Sed et mulieres quaedam ex nostris terruerunt nos, quae ante lucem fuerunt ad monumentum
et, non invento corpore eius, venerunt dicentes se etiam visionem angelorum vidisse, qui dicunt eum vivere.
Et abierunt quidam ex nostris ad monumentum et ita invenerunt, sicut mulieres dixerunt, ipsum vero non viderunt».
Et ipse dixit ad eos: «O stulti et tardi corde ad credendum in omnibus, quae locuti sunt Prophetae!
Nonne haec oportuit pati Christum et intrare in gloriam suam?».
Et incipiens a Moyse et omnibus Prophetis interpretabatur illis in omnibus Scripturis, quae de ipso erant.
Et appropinquaverunt castello, quo ibant, et ipse se finxit longius ire.
Et coegerunt illum dicentes: «Mane nobiscum, quoniam advesperascit, et inclinata est iam dies». Et intravit, ut maneret cum illis.
Et factum est, dum recumberet cum illis, accepit panem et benedixit ac fregit et porrigebat illis.
Et aperti sunt oculi eorum, et cognoverunt eum; et ipse evanuit ab eis.
Et dixerunt ad invicem: «Nonne cor nostrum ardens erat in nobis, dum loqueretur nobis in via et aperiret nobis Scripturas?».
Et surgentes eadem hora regressi sunt in Ierusalem et invenerunt congregatos Undecim et eos, qui cum ipsis erant,
dicentes: «Surrexit Dominus vere et apparuit Simoni».
Et ipsi narrabant, quae gesta erant in via, et quomodo cognoverunt eum in fractione panis.
Dum haec autem loquuntur, ipse stetit in medio eorum et dicit eis: «Pax vobis!».
Conturbati vero et conterriti existimabant se spiritum videre.
Et dixit eis: «Quid turbati estis, et quare cogitationes ascendunt in corda vestra?
Videte manus meas et pedes meos, quia ipse ego sum! Palpate me et videte, quia spiritus carnem et ossa non habet, sicut me videtis habere».
Et cum hoc dixisset, ostendit eis manus et pedes.
Adhuc autem illis non credentibus prae gaudio et mirantibus, dixit eis: «Habetis hic aliquid, quod manducetur?».
At illi obtulerunt ei partem piscis assi.
Et sumens, coram eis manducavit.
Et dixit ad eos: «Haec sunt verba, quae locutus sum ad vos, cum adhuc essem vobiscum, quoniam necesse est impleri omnia, quae scripta sunt in Lege Moysis et Prophetis et Psalmis de me».
Tunc aperuit illis sensum, ut intellegerent Scripturas.
Et dixit eis: «Sic scriptum est, Christum pati et resurgere a mortuis die tertia,
et praedicari in nomine eius paenitentiam in remissionem peccatorum in omnes gentes, incipientibus ab Ierusalem.
Vos estis testes horum.
Et ecce ego mitto promissum Patris mei in vos; vos autem sedete in civitate, quoadusque induamini virtutem ex alto».
Eduxit autem eos foras usque in Bethaniam et, elevatis manibus suis, benedixit eis.
Et factum est, dum benediceret illis, recessit ab eis et ferebatur in caelum.
Et ipsi adoraverunt eum et regressi sunt in Ierusalem cum gaudio magno
et erant semper in templo benedicentes Deum.
Узбекский
Якшанба куни эрта тонгда аёллар тайёрлаб қўйган атирларини олиб қабрга келдилар. [Улар билан бирга бошқа бир неча аёллар ҳам бор эди.]
Улар қабр оғзидаги тошни ағдарилган ҳолда кўрдилар.
Ичкарига кириб, Раббимиз Исо жасадини топмадилар.
Улар бундан гангиб турганда, бирдан олдиларида ялтироқ кийим кийган икки зот пайдо бўлди.
Аёллар ваҳимадан бошларини ерга эгиб туришди. У зотлар уларга:- Нега сиз тирикни ўликлар орасидан излаяпсизлар? – дейишди.
- У бу ерда йўқ, У қайтадан тирилиб кетди. Ҳали Жалилада эканидаёқ айтганларини эслангиз.
У сизга: “Инсон Ўғли гуноҳкор одамлар қўлига тутиб берилажак, хочга михланажак, учинчи куни эса қайтадан тирилажак”, – деган эди-ку.
Аёллар Исонинг бу сўзларини эсладилар.
Қабрдан қайтиб бориб, бу ҳақда ўн бир ҳаворийга ва бўлак барчага маълум қилдилар.
Ҳаворийларга бу хабарни етказганлар – магдалалик Марям, Йўанна, Ёқубнинг онаси Марям ва улар билан бирга бўлган бошқа аёллар эди.
Бироқ бу сўзлар ҳаворийларга қуруқ гап туюлиб, аёлларга ишонмадилар.
Бутрус эса ўрнидан туриб, қабр томон югурди. Ичкарига энгашиб қараб, у ерда фақат кафаннинг ўзинигина кўрди. Юз берган воқеадан ҳайратга тушиб, ортига қайтди.
Худди шу куни шогирдлардан иккиси Қуддусдан бир тош узоқликдаги Ёммаус деган қишлоққа боришар эди.
Рўй берган бу ҳодисотлардан ўзаро гаплашиб кетдилар.
Ўзаро сўзлашиб ва баҳслашиб боришар экан, Исонинг Ўзи уларга яқинлашиб, ҳамроҳлик қилди.
Лекин уларнинг кўзлари Уни танимоққа ожиз эди.
Исо улардан:- Сизлар ўзаро нималар ҳақида тортишиб боряпсиз? Нега юзингиз ғамгин? – деб сўради.
Шогирдлардан Клеопа дегани Унга жавоб берди:- Наҳотки Қуддусга келганлар орасида шу кунларда бу ерда содир бўлган ҳодисалардан бир Ўзинг бехабар бўлсанг?
- Қайси ҳодисалар? – сўради Исо.- Худо ва бутун халқнинг олдида қудратли иши ва сўзи билан танилган носиралик Исо пайғамбар ҳақидаги ҳодисалар-да, – дейишди Унга.
- Бизнинг олий руҳонийлар билан бошлиқларимиз ўлим жазосини талаб қилиб, Уни хочга михлатдилар.
Биз Уни Исроилни халос қиладиган Нажоткор деб ўйлаб, умидвор бўлгандик. Бунинг устига-устак, бу ҳодисалар содир бўлганига бугун учинчи кун бўлдики,
бизнинг айрим аёлларимиз бизни ҳайратда қолдиришди. Улар эрта билан қабрга бориб,
Унинг жасадини тополмай келишди. Улар ҳатто: фаришталарни кўрдик, деб айтишди. Фаришталар уларга: “Исо тирик”, – дейишибди.
Шунда орамиздан баъзи одамлар қабрга бориб, худди аёллар айтганларининг шоҳиди бўлишибди, Исонинг Ўзини эса кўришмабди.
Исо уларга:- Эй фаросатсизлар! Барча пайғамбар сўзларига ишончи суст одамлар!
Масиҳ Ўз улуғворлигига эришмоқ учун шу азобларни бошдан кечирмоғи керакмасмиди? – деди.
Шундай қилиб, Исо Мусо пайғамбардан тортиб, барча пайғамбар китобларида Ўзи ҳақида ёзилган оятларнинг ҳаммасини уларга тушунтира бошлади.
Ниҳоят, ўша бораётган қишлоққа яқинлашдилар. Исо Ўзини йўли давом этадиган қилиб кўрсатди.
Лекин улар Унга:- Биз билан бирга қол, чунки кун ботай деб қолди, энди кеч кира бошлади, – деб Уни қисташди.Исо улар билан бирга қолгани ичкарига кирди.
Улар билан бирга дастурхон ёнида ўтирганда, нонни олиб шукрона дуосини айтди ва нонни синдириб уларга берди.
Шундагина уларнинг кўзлари очилиб, Уни таниб қолишди. Бироқ Исо шу онда кўздан ғойиб бўлди.
Шогирдлар бир-бирига:- У йўлда биз билан гаплашиб, оятларни тушунтираётганида, кўнглимизга илиқлик югурмаганмиди, ахир! – дедилар.
Шу заҳоти ўринларидан туриб, Қуддусга қайтиб бордилар. Ўн бир ҳаворийни ва улар билан тўпланиб турганларни топдилар.
Улар келганларга:- Раббимиз ҳақиқатан тирилиб келган, У Симунга зоҳир бўлибди-ку, – дедилар.
Келганлар ҳам йўлдаги воқеаларни, Исо нонни синдираётганда Уни қандай таниб қолганликларини айтиб бердилар.
Улар ҳали бу хусусда сўзлашаётганда, Исонинг Ўзи ўрталарида зоҳир бўлди.- Сизларга тинчлик бўлсин! – деди.
Шогирдлар ўтакаси ёрилгандай бўлиб, арвоҳ кўряпмиз, деб ўйладилар.
Лекин Исо уларга деди:- Нега бунча ҳаяжонланмоқ? Нечун кўнглингизда бунча гумонлар туғиляпти?
Қўлларимга ва оёқларимга қаранглар, бу Менинг Ўзим. Мени ушлаб кўринглар. Менда кўриб турганингиздек арвоҳнинг эту устухони бўлмайди-ку, ахир!
Шундай деб, Исо қўл-оёқларини уларга кўрсатди.
Шогирдлар севинчидан таажжубланиб ҳали ишонмайин турганларида, Исо улардан сўради:- Бу ерда ейдиган бирон нарсангиз борми?
Улар Унга бир парча қовурилган балиқ [ва бир оз мумли асал] беришди.
Исо буни олиб, уларнинг кўзлари олдида еди.
Сўнгра уларга:- Мен ҳали сизлар билан бирга бўлганимда, Мен ҳақимда Мусо Қонунида, Пайғамбарлар ва Забур китобларида ҳамма ёзилганлар бажо келиши керак, деб айтган эдим-ку. Мана шу бўлиб-ўтганларга тўғри келади, – деди.
Кейин оятларни англамоқ учун шогирдларининг зеҳнини очиб юборди
ва уларга яна деди:- Мана шу ёзилганларга кўра, Масиҳ азоб чекиши ва учинчи куни эса қайта тирилиши керак эди.
Шунингдек, Қуддусдан бошлаб барча халқлар Унинг номи билан тавба-тазарруга чақирилмоғи ва гуноҳлари кечирилиши эълон қилинмоғи ҳам лозим.
Сизлар эса бу ишларга гувоҳ бўлажаксиз.
Энди Мен Отамнинг берган ваъдасини сизларга юбораман. Аммо юқоридан бу қудратни олмагунингизча, Қуддус шаҳрида қола туринглар.
Кейин Исо шогирдларини шаҳардан ташқарига, Байтания яқинларигача олиб чиқди-да, қўлларини кўтариб уларни дуо қилди.
Дуо қилаётиб, улардан узоқлашганча осмонга кўтарилди.
Шогирдлар эса Унга сажда қилдилар ва катта севинч ила Қуддусга қайтиб бордилар.
Худога ҳамду санолар айтиб, доимо маъбадда бўлдилар.Омин.
1 Посещение пустого гроба женами и Петром. 13 По пути в Эммаус; «открылись у них глаза». 36 Иисус Христос явился одиннадцати и поручил им благовествование. 50 Вознесение Господне.
[Зач. 112.] В первый же день недели, очень рано, неся приготовленные ароматы, пришли они ко гробу, и вместе с ними некоторые другие;
но нашли камень отваленным от гроба.
И, войдя, не нашли тела Господа Иисуса.
Когда же недоумевали они о сем, вдруг предстали перед ними два мужа в одеждах блистающих.
И когда они были в страхе и наклонили лица свои к земле, сказали им: что вы ищете живого между мертвыми?
Его нет здесь: Он воскрес; вспомните, как Он говорил вам, когда был еще в Галилее,
сказывая, что Сыну Человеческому надлежит быть предану в руки человеков грешников, и быть распяту, и в третий день воскреснуть.
И вспомнили они слова Его;
и, возвратившись от гроба, возвестили всё это одиннадцати и всем прочим.
То были Магдалина Мария, и Иоанна, и Мария, мать Иакова, и другие с ними, которые сказали о сем апостолам.
И показались им слова их пустыми, и не поверили им.
[Зач. 113.] Но Петр, встав, побежал ко гробу и, наклонившись, увидел только пелены лежащие, и пошел назад, дивясь сам в себе происшедшему.
В тот же день двое из них шли в селение, отстоящее стадий на шестьдесят от Иерусалима, называемое Эммаус;
и разговаривали между собою о всех сих событиях.
И когда они разговаривали и рассуждали между собою, и Сам Иисус, приблизившись, пошел с ними.
Но глаза их были удержаны, так что они не узнали Его.
Он же сказал им: о чем это вы, идя, рассуждаете между собою, и отчего вы печальны?
Один из них, именем Клеопа, сказал Ему в ответ: неужели Ты один из пришедших в Иерусалим не знаешь о происшедшем в нем в эти дни?
И сказал им: о чем? Они сказали Ему: что было с Иисусом Назарянином, Который был пророк, сильный в деле и слове пред Богом и всем народом;
как предали Его первосвященники и начальники наши для осуждения на смерть и распяли Его.
А мы надеялись было, что Он есть Тот, Который должен избавить Израиля; но со всем тем, уже третий день ныне, как это произошло.
Но и некоторые женщины из наших изумили нас: они были рано у гроба
и не нашли тела Его и, придя, сказывали, что они видели и явление Ангелов, которые говорят, что Он жив.
И пошли некоторые из наших ко гробу и нашли так, как и женщины говорили, но Его не видели.
Тогда Он сказал им: о, несмысленные и медлительные сердцем, чтобы веровать всему, что предсказывали пророки!
Не так ли надлежало пострадать Христу и войти в славу Свою?
И, начав от Моисея, из всех пророков изъяснял им сказанное о Нем во всем Писании.
И приблизились они к тому селению, в которое шли; и Он показывал им вид, что хочет идти далее.
Но они удерживали Его, говоря: останься с нами, потому что день уже склонился к вечеру. И Он вошел и остался с ними.
И когда Он возлежал с ними, то, взяв хлеб, благословил, преломил и подал им.
Тогда открылись у них глаза, и они узнали Его. Но Он стал невидим для них.
И они сказали друг другу: не горело ли в нас сердце наше, когда Он говорил нам на дороге и когда изъяснял нам Писание?
И, встав в тот же час, возвратились в Иерусалим и нашли вместе одиннадцать апостолов и бывших с ними,
которые говорили, что Господь истинно воскрес и явился Симону.
И они рассказывали о происшедшем на пути, и как Он был узнан ими в преломлении хлеба.
[Зач. 114.] Когда они говорили о сем, Сам Иисус стал посреди них и сказал им: мир вам.
Они, смутившись и испугавшись, подумали, что видят духа.
Но Он сказал им: что смущаетесь, и для чего такие мысли входят в сердца ваши?
Посмотрите на руки Мои и на ноги Мои; это Я Сам; осяжите Меня и рассмотри́те; ибо дух плоти и костей не имеет, как видите у Меня.
И, сказав это, показал им руки и ноги.
Когда же они от радости еще не верили и дивились, Он сказал им: есть ли у вас здесь какая пища?
Они подали Ему часть печеной рыбы и сотового меда.
И, взяв, ел пред ними.
И сказал им: вот то, о чем Я вам говорил, еще быв с вами, что надлежит исполниться всему, написанному о Мне в законе Моисеевом и в пророках и псалмах.
Тогда отверз им ум к уразумению Писаний.
И сказал им: так написано, и так надлежало пострадать Христу, и воскреснуть из мертвых в третий день,
и проповедану быть во имя Его покаянию и прощению грехов во всех народах, начиная с Иерусалима.
Вы же свидетели сему.
И Я пошлю обетование Отца Моего на вас; вы же оставайтесь в городе Иерусалиме, доколе не облечетесь силою свыше.
И вывел их вон из города до Вифании и, подняв руки Свои, благословил их.
И, когда благословлял их, стал отдаляться от них и возноситься на небо.
Они поклонились Ему и возвратились в Иерусалим с великою радостью.
И пребывали всегда в храме, прославляя и благословляя Бога. Аминь.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible