Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
8:1
8:3
8:5
8:6
8:7
8:8
8:9
8:11
8:15
8:20
8:21
8:23
8:24
8:27
8:28
8:29
8:30
8:31
8:32
8:33
8:34
8:35
8:36
8:37
8:38
8:39
8:40
8:42
8:43
8:44
8:46
8:47
8:48
8:50
8:51
8:52
8:53
8:54
8:55
8:56
Глава 12
12:3
12:5
12:12
12:13
12:14
12:16
12:17
12:18
12:23
12:24
см.:Пс.103:27-28;
12:25
12:26
12:27
12:28
12:29
12:30
12:32
12:34
12:36
12:37
12:38
12:40
12:41
12:43
12:44
12:45
12:46
12:48
12:49
12:52
12:55
12:56
12:57
12:59
[Зач. 34.] И бы́сть посе́мъ, и То́й прохожда́ше сквозѣ́ гра́ды и ве́си, проповѣ́дуя и благовѣству́я Ца́рствiе Бо́жiе: и обана́десяте съ Ни́мъ,
и жены́ нѣ́кiя, я́же бя́ху исцѣ́лены от духо́въ злы́хъ и неду́гъ: Марі́а нарица́емая Магдали́на, изъ нея́же бѣсо́въ се́дмь изы́де,
и Иоа́нна жена́ Хуза́ня, приста́вника И́родова, и Суса́нна, и и́ны мно́ги, я́же служа́ху Ему́ от имѣ́нiй свои́хъ.
Разумѣва́ющу же наро́ду мно́гу, и от всѣ́хъ градо́въ гряду́щымъ къ Нему́, рече́ при́тчу:
[Зач. 35.] изы́де сѣ́яй сѣ́яти сѣ́мене своего́: и егда́ сѣ́яше, о́во паде́ при пути́, и попра́но бы́сть, и пти́цы небе́сныя позоба́ша е́:
а друго́е паде́ на ка́мени, и прозя́бъ у́сше, зане́ не имѣ́яше вла́ги:
и друго́е паде́ посредѣ́ те́рнiя, и возрасте́ те́рнiе, и подави́ е́:
друго́е же паде́ на земли́ бла́зѣ, и прозя́бъ сотвори́ пло́дъ стори́цею. Сiя́ глаго́ля, возгласи́: имѣ́яй у́шы слы́шати, да слы́шитъ.
Вопроша́ху же Его́ ученицы́ Его́, глаго́люще: что́ е́сть при́тча сiя́?
О́нъ же рече́: ва́мъ е́сть дано́ вѣ́дати та́йны Ца́рствiя Бо́жiя, про́чымъ же въ при́тчахъ, да ви́дяще не ви́дятъ и слы́шаще не разумѣ́ютъ.
Е́сть же сiя́ при́тча: сѣ́мя е́сть сло́во Бо́жiе:
а и́же при пути́, су́ть слы́шащiи, пото́мъ же прихо́дитъ дiа́волъ и взе́млетъ сло́во от се́рдца и́хъ, да не вѣ́ровавше спасу́тся:
а и́же на ка́мени, и́же егда́ услы́шатъ, съ ра́достiю прiе́млютъ сло́во: и Сiи́ ко́рене не и́мутъ, и́же во вре́мя вѣ́руютъ, и во вре́мя напа́сти отпада́ютъ:
а е́же въ те́рнiи па́дшее, сі́и су́ть слы́шавшiи, и от печа́ли и бога́тства и сластьми́ жите́йскими ходя́ще подавля́ются, и не соверша́ютъ плода́:
а и́же на до́брѣй земли́, сі́и су́ть, и́же до́брымъ се́рдцемъ и благи́мъ слы́шавше сло́во, держа́тъ и пло́дъ творя́тъ въ терпѣ́нiи. Сiя́ глаго́ля, возгласи́: имѣ́яй у́шы слы́шати да слы́шитъ.
[Зач. 36.] Никто́же [у́бо] свѣти́лника вже́гъ, покрыва́етъ его́ сосу́домъ, или́ подъ о́дръ подлага́етъ: но на свѣ́щникъ возлага́етъ, да входя́щiи ви́дятъ свѣ́тъ.
Нѣ́сть бо та́йно, е́же не я́влено бу́детъ: ниже́ утае́но, е́же не позна́ется и въ явле́нiе прiи́детъ.
Блюди́теся у́бо, ка́ко слы́шите: и́же бо и́мать, да́стся ему́: и и́же а́ще не и́мать, и е́же мни́тся имѣ́я, во́змется от него́.
Прiидо́ша же къ Нему́ Ма́ти и бра́тiя Его́, и не можа́ху бесѣ́довати къ Нему́ наро́да ра́ди.
И возвѣсти́ша Ему́, глаго́люще: Ма́ти Твоя́ и бра́тiя Твоя́ внѣ́ стоя́тъ, ви́дѣти Тя́ хотя́ще.
О́нъ же отвѣща́въ рече́ къ ни́мъ: ма́ти Моя́ и бра́тiя Моя́ сі́и су́ть, слы́шащiи сло́во Бо́жiе, и творя́щiи е́.
[Зач. 37.] И бы́сть во еди́нъ от дні́й, То́й влѣ́зе въ кора́бль и ученицы́ Его́: и рече́ къ ни́мъ: пре́йдемъ на о́нъ по́лъ е́зера. И поидо́ша.
Иду́щымъ же и́мъ, у́спе. И сни́де бу́ря вѣ́треная въ е́зеро, и скончава́хуся, и въ бѣдѣ́ бѣ́ху.
И присту́пльше воздвиго́ша Его́, глаго́люще: Наста́вниче, Наста́вниче, погиба́емъ. О́нъ же воста́въ запрети́ вѣ́тру и волне́нiю во́дному: и улего́ста, и бы́сть тишина́.
Рече́ же и́мъ: гдѣ́ е́сть вѣ́ра ва́ша? Убоя́вшеся же чуди́шася, глаго́люще дру́гъ ко дру́гу: кто́ у́бо Се́й е́сть, я́ко и вѣ́тромъ повелѣва́етъ и водѣ́, и послу́шаютъ Его́?
[Зач. 38.] И преидо́ша во страну́ Гадари́нску, я́же е́сть объ о́нъ по́лъ Галиле́и.
Изше́дшу же Ему́ на зе́млю, срѣ́те Его́ му́жъ нѣ́кiй от гра́да, и́же имя́ше бѣ́сы от лѣ́тъ мно́гихъ, и въ ри́зу не облача́шеся, и во хра́мѣ не живя́ше, но во гробѣ́хъ.
Узрѣ́въ же Иису́са и возопи́въ, припаде́ къ Нему́, и гла́сомъ ве́лiимъ рече́: что́ мнѣ́ и Тебѣ́, Иису́се Сы́не Бо́га Вы́шняго? Молю́ся Ти́, не му́чи мене́.
Повелѣ́ бо ду́хови нечи́стому изы́ти от человѣ́ка: от мно́гихъ бо лѣ́тъ восхища́ше его́: и вя́заху его́ у́зы [желѣ́зны] и пу́ты, стрегу́ще его́: и растерза́я у́зы, гони́мь быва́ше бѣ́сомъ сквозѣ́ пусты́ни.
Вопроси́ же его́ Иису́съ, глаго́ля: что́ ти́ е́сть и́мя? О́нъ же рече́: легео́нъ: я́ко бѣ́си мно́зи внидо́ша во́нь.
И моля́ху Его́, да не повели́тъ и́мъ въ бе́здну ити́.
Бѣ́ же ту́ ста́до свине́й мно́го пасо́мо въ горѣ́: и моля́ху Его́, да повели́тъ и́мъ въ ты́ вни́ти. И повелѣ́ и́мъ.
Изше́дше же бѣ́си от человѣ́ка, внидо́ша во свинiя́: и устреми́ся ста́до по бре́гу въ е́зеро, и истопе́.
Ви́дѣвше же пасу́щiи бы́вшее, бѣжа́ша, и возвѣсти́ша во гра́дѣ и въ се́лѣхъ.
Изыдо́ша же ви́дѣти бы́вшее: и прiидо́ша ко Иису́сови и обрѣто́ша человѣ́ка сѣдя́ща, изъ него́же бѣ́си изыдо́ша, оболче́на и смы́сляща, при ногу́ Иису́сову: и убоя́шася.
Возвѣсти́ша же и́мъ ви́дѣвшiи, ка́ко спасе́ся бѣснова́выйся.
И моли́ Его́ ве́сь наро́дъ страны́ Гадари́нскiя отити́ от ни́хъ, я́ко стра́хомъ ве́лiимъ одержи́ми бѣ́ху. О́нъ же влѣ́зъ въ кора́бль, возврати́ся.
Моля́шеся же Ему́ му́жъ, изъ него́же изыдо́ша бѣ́си, да бы́ съ Ни́мъ бы́лъ. Отпусти́ же его́ Иису́съ, глаго́ля:
возврати́ся въ до́мъ тво́й и повѣ́дай, ели́ка ти́ сотвори́ Бо́гъ. И и́де, по всему́ гра́ду проповѣ́дая, ели́ка сотвори́ ему́ Иису́съ.
[Зач. 39.] Бы́сть же егда́ возврати́ся Иису́съ, прiя́тъ Его́ наро́дъ: бѣ́ху бо вси́ ча́юще Его́.
И се́ прiи́де му́жъ, ему́же и́мя Иаи́ръ, и то́й кня́зь со́нмищу бѣ́. И па́дъ при ногу́ Иису́сову, моля́ше Его́ вни́ти въ до́мъ сво́й:
я́ко дщи́ единоро́дна бѣ́ ему́, я́ко лѣ́тъ двоюна́десяте, и та́ умира́ше. Егда́ же идя́ше, наро́ди угнѣта́ху Его́.
И жена́ су́щи въ точе́нiи кро́ве от двоюна́десяте лѣ́ту, я́же враче́мъ изда́вши все́ имѣ́нiе, [и] не возмо́же ни от еди́наго исцѣлѣ́ти:
[и] присту́пльши созади́, косну́ся кра́я ри́зъ Его́: и а́бiе ста́ то́къ кро́ве ея́.
И рече́ Иису́съ: кто́ е́сть косну́выйся Мнѣ́? Отмета́ющымся же всѣ́мъ, рече́ Пе́тръ и и́же съ Ни́мъ: Наста́вниче, наро́ди одержа́тъ Тя́ и гнѣту́тъ, и глаго́леши: кто́ е́сть косну́выйся Мнѣ́?
Иису́съ же рече́: прикосну́ся Мнѣ́ нѣ́кто: А́зъ бо чу́хъ си́лу изше́дшую изъ Мене́.
Ви́дѣвши же жена́, я́ко не утаи́ся, трепе́щущи прiи́де, и па́дши предъ Ни́мъ, ея́же ра́ди вины́ прикосну́ся Ему́, повѣ́да Ему́ предъ всѣ́ми людьми́, и я́ко исцѣлѣ́ а́бiе.
О́нъ же рече́ е́й: дерза́й дщи́, вѣ́ра твоя́ спасе́ тя: иди́ въ ми́рѣ.
Еще́ Ему́ глаго́лющу, прiи́де нѣ́кiй от архисинаго́га, глаго́ля ему́, я́ко у́мре дщи́ твоя́: не дви́жи Учи́теля.
Иису́съ же слы́шавъ отвѣща́ ему́, глаго́ля: не бо́йся, то́кмо вѣ́руй, и спасе́на бу́детъ.
Прише́дъ же въ до́мъ, не оста́ви ни еди́наго вни́ти, то́кмо Петра́ и Иоа́нна и Иа́кова, и отца́ отрокови́цы, и ма́тере.
Пла́кахуся же вси́ и рыда́ху ея́. О́нъ же рече́: не пла́читеся: не у́мре [бо], но спи́тъ.
И руга́хуся Ему́, вѣ́дяще, я́ко у́мре.
О́нъ же изгна́въ во́нъ всѣ́хъ, и е́мъ за ру́ку ея́, возгласи́, глаго́ля: отрокови́це, воста́ни.
И возврати́ся ду́хъ ея́, и воскре́се а́бiе: и повелѣ́ да́ти е́й я́сти.
И диви́стася роди́теля ея́. О́нъ же повелѣ́ и́ма никому́же повѣ́дати бы́вшаго.
О ни́хже {между́ тѣ́мъ} собра́вшымся тма́мъ наро́да, я́ко попира́ти дру́гъ дру́га, нача́тъ глаго́лати ученико́мъ Свои́мъ пе́рвѣе: внемли́те себѣ́ от ква́са фарисе́йска, е́же е́сть лицемѣ́рiе.
[Зач. 63.] Ничто́же бо покрове́но е́сть, е́же не откры́ется, и та́йно, е́же не уразумѣ́ется:
зане́, ели́ка во тмѣ́ рѣ́сте, во свѣ́тѣ услы́шатся: и е́же ко у́ху глаго́ласте во хра́мѣхъ, проповѣ́стся на кро́вѣхъ.
Глаго́лю же ва́мъ друго́мъ Свои́мъ: не убо́йтеся от убива́ющихъ тѣ́ло и пото́мъ не мо́гущихъ ли́шше что́ сотвори́ти:
сказу́ю же ва́мъ, кого́ убо́йтеся: убо́йтеся иму́щаго вла́сть по убiе́нiи воврещи́ въ де́брь о́гненную: е́й, глаго́лю ва́мъ, того́ убо́йтеся.
Не пя́ть ли пти́цъ цѣни́тся пѣ́нязема двѣма́, и ни еди́на от ни́хъ нѣ́сть забве́на предъ Бо́гомъ.
Но и вла́си главы́ ва́шея вси́ изочте́ни су́ть. Не убо́йтеся у́бо: мно́зѣхъ пти́цъ у́нши есте́ вы́.
[Зач. 64.] Глаго́лю же ва́мъ: вся́къ, и́же а́ще исповѣ́сть Мя́ предъ человѣ́ки, и Сы́нъ Человѣ́ческiй исповѣ́сть его́ предъ А́нгелы Бо́жiими:
а отвергі́йся Мене́ предъ человѣ́ки, отве́рженъ бу́детъ предъ А́нгелы Бо́жiими.
И вся́къ и́же рече́тъ сло́во на Сы́на Человѣ́ческаго, оста́вится ему́: а на Свята́го Ду́ха хули́вшему не оста́вится.
Егда́ же приведу́тъ вы́ на собо́рища и вла́сти и влады́чества, не пецы́теся, ка́ко или́ что́ отвѣща́ете, или́ что́ рече́те:
Святы́й бо Ду́хъ научи́тъ вы́ въ то́й ча́съ, я́же подоба́етъ рещи́.
[Зач. 65.] Рече́ же Ему́ нѣ́кiй от наро́да: Учи́телю, рцы́ бра́ту моему́ раздѣли́ти со мно́ю достоя́нiе.
О́нъ же рече́ ему́: человѣ́че, кто́ Мя́ поста́ви судiю́ или́ дѣли́теля надъ ва́ми?
Рече́ же къ ни́мъ: блюди́те и храни́теся от лихои́мства: я́ко не от избы́тка {внегда́ избы́точествовати} кому́ живо́тъ его́ е́сть от имѣ́нiя его́.
[Зач. 66.] Рече́ же при́тчу къ ни́мъ, глаго́ля: человѣ́ку нѣ́коему бога́ту угобзи́ся ни́ва:
и мы́сляше въ себѣ́, глаго́ля: что́ сотворю́, я́ко не и́мамъ гдѣ́ собра́ти плодо́въ мои́хъ?
И рече́: се́ сотворю́: разорю́ жи́тницы моя́, и бо́лшыя сози́жду, и соберу́ ту́ вся́ жи́та моя́ и блага́я моя́:
и реку́ души́ мое́й: душе́, и́маши мно́га бла́га, лежа́ща на лѣ́та мно́га: почива́й, я́ждь, пі́й, весели́ся.
Рече́ же ему́ Бо́гъ: безу́мне, въ сiю́ но́щь ду́шу твою́ истя́жутъ от тебе́: а я́же угото́валъ еси́, кому́ бу́дутъ?
Та́ко собира́яй себѣ́, а не въ Бо́га богатѣ́я.
Рече́ же ко ученико́мъ Свои́мъ: сего́ ра́ди глаго́лю ва́мъ: не пецы́теся душе́ю ва́шею, что́ я́сте: ни тѣ́ломъ, во что́ облече́теся:
душа́ бо́лши е́сть пи́щи, и тѣ́ло оде́жды.
Смотри́те вра́нъ, я́ко не сѣ́ютъ, ни жну́тъ: и́мже нѣ́сть сокро́вища, ни жи́тницы, и Бо́гъ пита́етъ и́хъ: ко́льми па́че вы́ есте́ лу́чши пти́цъ?
Кто́ же от ва́съ пекі́йся мо́жетъ приложи́ти во́зрасту своему́ ла́коть еди́нъ?
А́ще у́бо ни ма́ла чесо́ мо́жете, что́ о про́чихъ пече́теся?
Смотри́те кри́ны, ка́ко расту́тъ: не тружда́ются, ни пряду́тъ: глаго́лю же ва́мъ, я́ко ни Соломо́нъ во все́й сла́вѣ свое́й облече́ся, я́ко еди́нъ от си́хъ.
А́ще же траву́, на селѣ́ дне́сь су́щу и у́трѣ въ пе́щь вме́щему, Бо́гъ та́ко одѣва́етъ: ко́льми па́че ва́съ, маловѣ́ри?
И вы́ не ищи́те, что́ я́сте, или́ что́ пiе́те: и не возноси́теся:
всѣ́хъ бо си́хъ язы́цы мíра сего́ и́щутъ: ва́шъ же Оте́цъ вѣ́сть, я́ко тре́буете си́хъ.
Оба́че ищи́те Ца́рствiя Бо́жiя, и сiя́ вся́ приложа́тся ва́мъ.
[Зач. 67.] Не бо́йся, ма́лое ста́до: я́ко благоизво́ли Оте́цъ ва́шъ да́ти ва́мъ Ца́рство.
Продади́те имѣ́нiя ва́ша и дади́те ми́лостыню. Сотвори́те себѣ́ влага́лища неветша́юща, сокро́вище неоскудѣ́емо на небесѣ́хъ, идѣ́же та́ть не приближа́ется, ни мо́ль растлѣва́етъ.
Идѣ́же бо сокро́вище ва́ше, ту́ и се́рдце ва́ше бу́детъ.
Да бу́дутъ чре́сла ва́ша препоя́сана, и свѣти́лницы горя́щiи:
и вы́ подо́бни человѣ́комъ ча́ющымъ го́спода своего́, когда́ возврати́тся от бра́ка, да прише́дшу и толкну́вшу, а́бiе отве́рзутъ ему́.
Блаже́ни раби́ ті́и, и́хже прише́дъ госпо́дь обря́щетъ бдя́щихъ: ами́нь глаго́лю ва́мъ, я́ко препоя́шется и поса́дитъ и́хъ, и мину́въ {приступи́въ} послу́житъ и́мъ.
И а́ще прiи́детъ во втору́ю стра́жу, и въ тре́тiю стра́жу прiи́детъ, и обря́щетъ [и́хъ] та́ко, блаже́ни су́ть раби́ ті́и.
Се́ же вѣ́дите, я́ко а́ще бы вѣ́далъ господи́нъ хра́мины, въ кі́й ча́съ та́ть прiи́детъ, бдѣ́лъ у́бо бы, и не бы́ да́лъ подкопа́ти до́му своего́.
И вы́ у́бо бу́дите гото́ви: я́ко, въ о́нъ же ча́съ не мни́те, Сы́нъ Человѣ́ческiй прiи́детъ.
Рече́ же Ему́ Пе́тръ: Го́споди, къ на́мъ ли при́тчу сiю́ глаго́леши, или́ ко всѣ́мъ?
Рече́ же Госпо́дь: [Зач. 68.] кто́ у́бо е́сть вѣ́рный строи́тель и му́дрый, его́же поста́витъ госпо́дь надъ че́лядiю свое́ю, дая́ти во вре́мя житомѣ́рiе?
Блаже́нъ ра́бъ то́й, его́же прише́дъ госпо́дь его́ обря́щетъ творя́ща та́ко:
вои́стинну глаго́лю ва́мъ, я́ко надъ всѣ́мъ имѣ́нiемъ свои́мъ поста́витъ его́.
А́ще же рече́тъ ра́бъ то́й въ се́рдцы свое́мъ: косни́тъ господи́нъ мо́й прiити́: и начне́тъ би́ти рабы́ и рабы́ни, я́сти же и пи́ти и упива́тися:
прiи́детъ господи́нъ раба́ того́ въ де́нь, въ о́нъ же не ча́етъ, и въ ча́съ, въ о́нъ же не вѣ́сть: и расте́шетъ его́, и ча́сть его́ съ невѣ́рными положи́тъ.
То́й же ра́бъ вѣ́дѣвый во́лю господи́на своего́, и не угото́вавъ, ни сотвори́въ по во́ли его́, бiе́нъ бу́детъ мно́го:
невѣ́дѣвый же, сотвори́въ же досто́йная ра́намъ, бiе́нъ бу́детъ ма́ло. [Зач. 69.] Вся́кому же, ему́же дано́ бу́детъ мно́го, мно́го взы́щется от него́: и ему́же преда́ша мно́жайше, мно́жайше про́сятъ {истя́жутъ} от него́.
Огня́ прiидо́хъ воврещи́ на зе́млю, и что́ хощу́, а́ще уже́ возгорѣ́ся?
Креще́нiемъ же и́мамъ крести́тися, и ка́ко удержу́ся, до́ндеже сконча́ются?
Мните́ ли, я́ко ми́ръ прiидо́хъ да́ти на зе́млю? Ни́, глаго́лю ва́мъ, но раздѣле́нiе.
Бу́дутъ бо отсе́лѣ пя́ть во еди́номъ дому́ раздѣле́ни, трiе́ на два́, и два́ на три́:
раздѣли́тся оте́цъ на сы́на, и сы́нъ на отца́: ма́ти на дще́рь, и дщи́ на ма́терь: свекры́ на невѣ́сту свою́, и невѣ́ста на свекро́вь свою́.
Глаго́лаше же и наро́домъ: егда́ у́зрите о́блакъ восходя́щь от за́пада, а́бiе глаго́лете: ту́ча гряде́тъ: и быва́етъ та́ко.
И егда́ ю́гъ вѣ́ющь, глаго́лете: зно́й бу́детъ: и быва́етъ.
Лицемѣ́ри, лице́ не́бу и земли́ вѣ́сте искуша́ти: вре́мене же сего́ ка́ко не искуша́ете?
Что́ же и о себѣ́ не су́дите пра́ведное?
Егда́ бо гряде́ши съ сопе́рникомъ твои́мъ ко кня́зю, на пути́ да́ждь дѣ́ланiе {потщи́ся} избы́ти от него́: да не ка́ко привлече́тъ тебе́ къ судiи́, и судiя́ тя́ преда́стъ слузѣ́, и слуга́ всади́тъ тя́ въ темни́цу:
глаго́лю тебѣ́: не изы́деши отту́ду, до́ндеже и послѣ́днюю мѣ́дницу возда́си.
Et factum est deinceps, et ipse iter faciebat per civitatem et ca stellum praedicans et evangelizans regnum Dei; et Duodecim cum illo
et mulieres aliquae, quae erant curatae ab spiritibus malignis et infirmitatibus: Maria, quae vocatur Magdalene, de qua daemonia septem exierant,
et Ioanna uxor Chuza, procuratoris Herodis, et Susanna et aliae multae, quae ministrabant eis de facultatibus suis.
Cum autem turba plurima conveniret, et de singulis civitatibus properarent ad eum, dixit per similitudinem:
«Exiit, qui seminat, seminare semen suum. Et dum seminat ipse, aliud cecidit secus viam et conculcatum est, et volucres caeli comederunt illud.
Et aliud cecidit super petram et natum aruit, quia non habebat umorem.
Et aliud cecidit inter spinas, et simul exortae spinae suffocaverunt illud.
Et aliud cecidit in terram bonam et ortum fecit fructum centuplum». Haec dicens clamabat: «Qui habet aures audiendi, audiat».
Interrogabant autem eum discipuli eius, quae esset haec parabola.
Quibus ipse dixit: «Vobis datum est nosse mysteria regni Dei, ceteris autem in parabolis, ut videntes non videant et audientes non intellegant.
Est autem haec parabola: Semen est verbum Dei.
Qui autem secus viam, sunt qui audiunt; deinde venit Diabolus et tollit verbum de corde eorum, ne credentes salvi fiant.
Qui autem supra petram: qui cum audierint, cum gaudio suscipiunt verbum; et hi radices non habent, qui ad tempus credunt, et in tempore tentationis recedunt.
Quod autem in spinis cecidit: hi sunt, qui audierunt et a sollicitudinibus et divitiis et voluptatibus vitae euntes suffocantur et non referunt fructum.
Quod autem in bonam terram: hi sunt, qui in corde bono et optimo audientes verbum retinent et fructum afferunt in patientia.
Nemo autem lucernam accendens operit eam vaso aut subtus lectum ponit, sed supra candelabrum ponit, ut intrantes videant lumen.
Non enim est occultum, quod non manifestetur, nec absconditum, quod non cognoscatur et in palam veniat.
Videte ergo quomodo audiatis: qui enim habet, dabitur illi; et, quicumque non habet, etiam quod putat se habere, auferetur ab illo».
Venerunt autem ad illum mater et fratres eius, et non poterant adire ad eum prae turba.
Et nuntiatum est illi: «Mater tua et fratres tui stant foris volentes te videre».
Qui respondens dixit ad eos: «Mater mea et fratres mei hi sunt, qui verbum Dei audiunt et faciunt».
Factum est autem in una dierum, et ipse ascendit in navem et discipuli eius, et ait ad illos: «Transfretemus trans stagnum». Et ascenderunt.
Navigantibus autem illis, obdormivit. Et descendit procella venti in stagnum, et complebantur et periclitabantur.
Accedentes autem suscitaverunt eum dicentes: «Praeceptor, praeceptor, perimus!». At ille surgens increpavit ventum et tempestatem aquae, et cessaverunt, et facta est tranquillitas.
Dixit autem illis: «Ubi est fides vestra?». Qui timentes mirati sunt dicentes ad invicem: «Quis putas hic est, quia et ventis imperat et aquae, et oboediunt ei?».
Enavigaverunt autem ad regionem Gergesenorum, quae est contra Galilaeam.
Et cum egressus esset ad terram, occurrit illi vir quidam de civitate, qui habebat daemonia et iam tempore multo vestimento non induebatur neque in domo manebat sed in monumentis.
Is ut vidit Iesum, exclamans procidit ante illum et voce magna dixit: «Quid mihi et tibi est, Iesu, Fili Dei Altissimi? Obsecro te, ne me torqueas».
Praecipiebat enim spiritui immundo, ut exiret ab homine. Multis enim temporibus arripiebat illum, vinciebatur catenis et compedibus custoditus; et ruptis vinculis, agebatur a daemonio in deserta.
Interrogavit autem illum Iesus dicens: «Quod tibi nomen est?». At ille dixit: «Legio», quia intraverunt daemonia multa in eum.
Et rogabant eum, ne imperaret illis, ut in abyssum irent.
Erat autem ibi grex porcorum multorum pascentium in monte; et rogaverunt eum, ut permitteret eis in illos ingredi. Et permisit illis.
Exierunt ergo daemonia ab homine et intraverunt in porcos, et impetu abiit grex per praeceps in stagnum et suffocatus est.
Quod ut viderunt factum, qui pascebant, fugerunt et nuntiaverunt in civitatem et in villas.
Exierunt autem videre, quod factum est, et venerunt ad Iesum et invenerunt hominem sedentem, a quo daemonia exierant, vestitum ac sana mente ad pedes Iesu et timuerunt.
Nuntiaverunt autem illis hi, qui viderant, quomodo sanus factus esset, qui a daemonio vexabatur.
Et rogaverunt illum omnis multitudo regionis Gergesenorum, ut discederet ab ipsis, quia timore magno tenebantur. Ipse autem ascendens navem reversus est.
Et rogabat illum vir, a quo daemonia exierant, ut cum eo esset. Dimisit autem eum dicens:
«Redi domum tuam et narra quanta tibi fecit Deus». Et abiit per universam civitatem praedicans quanta illi fecisset Iesus.
Cum autem rediret Iesus, excepit illum turba; erant enim omnes exspectantes eum.
Et ecce venit vir, cui nomen Iairus, et ipse princeps synagogae erat, et cecidit ad pedes Iesu rogans eum, ut intraret in domum eius,
quia filia unica erat illi fere annorum duodecim, et haec moriebatur. Et dum iret, a turbis comprimebatur.
Et mulier quaedam erat in fluxu sanguinis ab annis duodecim, quae in medicos erogaverat omnem substantiam suam nec ab ullo potuit curari;
accessit retro et tetigit fimbriam vestimenti eius, et confestim stetit fluxus sanguinis eius.
Et ait Iesus: «Quis est, qui me tetigit?». Negantibus autem omnibus, dixit Petrus: «Praeceptor, turbae te comprimunt et affligunt».
At dixit Iesus: «Tetigit me aliquis; nam et ego novi virtutem de me exisse».
Videns autem mulier quia non latuit, tremens venit et procidit ante eum et ob quam causam tetigerit eum indicavit coram omni populo et quemadmodum confestim sanata sit.
At ipse dixit illi: «Filia, fides tua te salvam fecit. Vade in pace».
Adhuc illo loquente, venit quidam e domo principis synagogae dicens: «Mortua est filia tua; noli amplius vexare magistrum».
Iesus autem, audito hoc verbo, respondit ei: «Noli timere; crede tantum, et salva erit».
Et cum venisset domum, non permisit intrare secum quemquam nisi Petrum et Ioannem et Iacobum et patrem puellae et matrem.
Flebant autem omnes et plangebant illam. At ille dixit: «Nolite flere; non est enim mortua, sed dormit».
Et deridebant eum scientes quia mortua esset.
Ipse autem tenens manum eius clamavit dicens: «Puella, surge!».
Et reversus est spiritus eius, et surrexit continuo; et iussit illi dari manducare.
Et stupuerunt parentes eius, quibus praecepit, ne alicui dicerent, quod factum erat.
Interea multis turbis cir cumstantibus, ita ut se invi cem conculcarent, coepit dicere ad discipulos suos primum: «Attendite a fermento pharisaeorum, quod est hypocrisis.
Nihil autem opertum est, quod non reveletur, neque absconditum, quod non sciatur.
Quoniam, quae in tenebris dixistis, in lumine audientur; et, quod in aurem locuti estis in cubiculis, praedicabitur in tectis.
Dico autem vobis amicis meis: Ne terreamini ab his, qui occidunt corpus et post haec non habent amplius, quod faciant.
Ostendam autem vobis quem timeatis: Timete eum, qui postquam occiderit, habet potestatem mittere in gehennam. Ita dico vobis: Hunc timete.
Nonne quinque passeres veneunt dipundio? Et unus ex illis non est in oblivione coram Deo.
Sed et capilli capitis vestri omnes numerati sunt. Nolite timere; multis passeribus pluris estis.
Dico autem vobis: Omnis, quicumque confessus fuerit in me coram hominibus, et Filius hominis confitebitur in illo coram angelis Dei;
qui autem negaverit me coram hominibus, denegabitur coram angelis Dei.
Et omnis, qui dicet verbum in Filium hominis, remittetur illi; ei autem, qui in Spiritum Sanctum blasphemaverit, non remittetur.
Cum autem inducent vos in synagogas et ad magistratus et potestates, nolite solliciti esse qualiter aut quid respondeatis aut quid dicatis:
Spiritus enim Sanctus docebit vos in ipsa hora, quae oporteat dicere».
Ait autem quidam ei de turba: «Magister, dic fratri meo, ut dividat mecum hereditatem».
At ille dixit ei: «Homo, quis me constituit iudicem aut divisorem super vos?».
Dixitque ad illos: «Videte et cavete ab omni avaritia, quia si cui res abundant, vita eius non est ex his, quae possidet».
Dixit autem similitudinem ad illos dicens: «Hominis cuiusdam divitis uberes fructus ager attulit.
Et cogitabat intra se dicens: "Quid faciam, quod non habeo, quo congregem fructus meos?".
Et dixit: "Hoc faciam: destruam horrea mea et maiora aedificabo et illuc congregabo omne triticum et bona mea;
et dicam animae meae: Anima, habes multa bona posita in annos plurimos; requiesce, comede, bibe, epulare".
Dixit autem illi Deus: "Stulte! Hac nocte animam tuam repetunt a te; quae autem parasti, cuius erunt?".
Sic est qui sibi thesaurizat et non fit in Deum dives».
Dixitque ad discipulos suos: «Ideo dico vobis: nolite solliciti esse animae quid manducetis, neque corpori quid vestiamini.
Anima enim plus est quam esca, et corpus quam vestimentum.
Considerate corvos, quia non seminant neque metunt, quibus non est cellarium neque horreum, et Deus pascit illos; quanto magis vos pluris estis volucribus.
Quis autem vestrum cogitando potest adicere ad aetatem suam cubitum?
Si ergo neque, quod minimum est, potestis, quid de ceteris solliciti estis?
Considerate lilia quomodo crescunt: non laborant neque nent; dico autem vobis: Nec Salomon in omni gloria sua vestiebatur sicut unum ex istis.
Si autem fenum, quod hodie in agro est et cras in clibanum mittitur, Deus sic vestit, quanto magis vos, pusillae fidei.
Et vos nolite quaerere quid manducetis aut quid bibatis et nolite solliciti esse.
Haec enim omnia gentes mundi quaerunt; Pater autem vester scit quoniam his indigetis.
Verumtamen quaerite regnum eius; et haec adicientur vobis.
Noli timere, pusillus grex, quia complacuit Patri vestro dare vobis regnum.
Vendite, quae possidetis, et date eleemosynam. Facite vobis sacculos, qui non veterescunt, thesaurum non deficientem in caelis, quo fur non appropiat, neque tinea corrumpit;
ubi enim thesaurus vester est, ibi et cor vestrum erit.
Sint lumbi vestri praecincti et lucernae ardentes,
et vos similes hominibus exspectantibus dominum suum, quando revertatur a nuptiis, ut, cum venerit et pulsaverit, confestim aperiant ei.
Beati, servi illi, quos, cum venerit dominus, invenerit vigilantes. Amen dico vobis, quod praecinget se et faciet illos discumbere et transiens ministrabit illis.
Et si venerit in secunda vigilia, et si in tertia vigilia venerit, et ita invenerit, beati sunt illi.
Hoc autem scitote, quia, si sciret pater familias, qua hora fur veniret, non sineret perfodi domum suam.
Et vos estote parati, quia, qua hora non putatis, Filius hominis venit».
Ait autem Petrus: «Domine, ad nos dicis hanc parabolam an et ad omnes?».
Et dixit Dominus: «Quis putas est fidelis dispensator et prudens, quem constituet dominus super familiam suam, ut det illis in tempore tritici mensuram?
Beatus ille servus, quem, cum venerit dominus eius, invenerit ita facientem.
Vere dico vobis: Supra omnia, quae possidet, constituet illum.
Quod si dixerit servus ille in corde suo: "Moram facit dominus meus venire", et coeperit percutere pueros et ancillas et edere et bibere et inebriari,
veniet dominus servi illius in die, qua non sperat, et hora, qua nescit, et dividet eum partemque eius cum infidelibus ponet.
Ille autem servus, qui cognovit voluntatem domini sui et non praeparavit vel non fecit secundum voluntatem eius, vapulabit multis;
qui autem non cognovit et fecit digna plagis, vapulabit paucis. Omni autem, cui multum datum est, multum quaeretur ab eo; et cui commendaverunt multum, plus petent ab eo.
Ignem veni mittere in terram et quid volo? Si iam accensus esset!
Baptisma autem habeo baptizari et quomodo coartor, usque dum perficiatur!
Putatis quia pacem veni dare in terram? Non, dico vobis, sed separationem.
Erunt enim ex hoc quinque in domo una divisi: tres in duo, et duo in tres;
dividentur pater in filium et filius in patrem, mater in filiam et filia in matrem, socrus in nurum suam et nurus in socrum».
Dicebat autem et ad turbas: «Cum videritis nubem orientem ab occasu, statim dicitis: "Nimbus venit", et ita fit;
et cum austrum flantem, dicitis: "Aestus erit", et fit.
Hypocritae, faciem terrae et caeli nostis probare, hoc autem tempus quomodo nescitis probare?
Quid autem et a vobis ipsis non iudicatis, quod iustum est?
Cum autem vadis cum adversario tuo ad principem, in via da operam liberari ab illo, ne forte trahat te apud iudicem, et iudex tradat te exactori, et exactor mittat te in carcerem.
Dico tibi: Non exies inde, donec etiam novissimum minutum reddas».
Синодальный
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (Аверинцев)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Tatar
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
1 Иисус Христос благовествует по городам. 4 Притча о сеятеле и семени. 16 «Наблюдайте, как вы слушаете». 22 Укрощение бури на море. 26 Изгнание легиона бесов из бесноватого; стадо свиное. 40 Воскрешение дочери Иаира и исцеление кровоточивой женщины.
[Зач. 34.] После сего Он проходил по городам и селениям, проповедуя и благовествуя Царствие Божие, и с Ним двенадцать,
и некоторые женщины, которых Он исцелил от злых духов и болезней: Мария, называемая Магдалиною, из которой вышли семь бесов,
и Иоанна, жена Хузы, домоправителя Иродова, и Сусанна, и многие другие, которые служили Ему имением своим.
Когда же собралось множество народа, и из всех городов жители сходились к Нему, Он начал говорить притчею:
[Зач. 35.] вышел сеятель сеять семя свое, и когда он сеял, иное упало при дороге и было потоптано, и птицы небесные поклевали его;
а иное упало на камень и, взойдя, засохло, потому что не имело влаги;
а иное упало между тернием, и выросло терние и заглушило его;
а иное упало на добрую землю и, взойдя, принесло плод сторичный. Сказав сие, возгласил: кто имеет уши слышать, да слышит!
Ученики же Его спросили у Него: что бы значила притча сия?
Он сказал: вам дано знать тайны Царствия Божия, а прочим в притчах, так что они видя не видят и слыша не разумеют.
Вот что значит притча сия: семя есть слово Божие;
а упавшее при пути, это суть слушающие, к которым пото́м приходит диавол и уносит слово из сердца их, чтобы они не уверовали и не спаслись;
а упавшее на камень, это те, которые, когда услышат слово, с радостью принимают, но которые не имеют корня, и временем веруют, а во время искушения отпадают;
а упавшее в терние, это те, которые слушают слово, но, отходя, заботами, богатством и наслаждениями житейскими подавляются и не приносят плода;
а упавшее на добрую землю, это те, которые, услышав слово, хранят его в добром и чистом сердце и приносят плод в терпении. Сказав это, Он возгласил: кто имеет уши слышать, да слышит!
[Зач. 36.] Никто, зажегши свечу, не покрывает ее сосудом, или не ставит под кровать, а ставит на подсвечник, чтобы входящие видели свет.
Ибо нет ничего тайного, что́ не сделалось бы явным, ни сокровенного, что́ не сделалось бы известным и не обнаружилось бы.
Итак, наблюдайте, как вы слушаете: ибо, кто имеет, тому дано будет, а кто не имеет, у того отнимется и то́, что́ он думает иметь.
И пришли к Нему Матерь и братья Его, и не могли подойти к Нему по причине народа.
И дали знать Ему: Матерь и братья Твои стоят вне, желая видеть Тебя.
Он сказал им в ответ: матерь Моя и братья Мои суть слушающие слово Божие и исполняющие его.
[Зач. 37.] В один день Он вошел с учениками Своими в лодку и сказал им: переправимся на ту сторону озера. И отправились.
Во время плавания их Он заснул. На озере поднялся бурный ветер, и заливало их волнами, и они были в опасности.
И, подойдя, разбудили Его и сказали: Наставник! Наставник! погибаем. Но Он, встав, запретил ветру и волнению воды; и перестали, и сделалась тишина.
Тогда Он сказал им: где вера ваша? Они же в страхе и удивлении говорили друг другу: кто же это, что и ветрам повелевает и воде, и повинуются Ему?
[Зач. 38.] И приплыли в страну Гадаринскую, лежащую против Галилеи.
Когда же вышел Он на берег, встретил Его один человек из города, одержимый бесами с давнего времени, и в одежду не одевавшийся, и живший не в доме, а в гробах.
Он, увидев Иисуса, вскричал, пал пред Ним и громким голосом сказал: что́ Тебе до меня, Иисус, Сын Бога Всевышнего? умоляю Тебя, не мучь меня.
Ибо Иисус повелел нечистому духу выйти из сего человека, потому что он долгое время мучил его, так что его связывали цепями и узами, сберегая его; но он разрывал узы и был гоним бесом в пустыни.
Иисус спросил его: как тебе имя? Он сказал: легион, – потому что много бесов вошло в него.
И они просили Иисуса, чтобы не повелел им идти в бездну.
Тут же на горе паслось большое стадо свиней; и бесы просили Его, чтобы позволил им войти в них. Он позволил им.
Бесы, выйдя из человека, вошли в свиней, и бросилось стадо с крутизны в озеро и потонуло.
Пастухи, видя происшедшее, побежали и рассказали в городе и в селениях.
И вышли видеть происшедшее; и, придя к Иисусу, нашли человека, из которого вышли бесы, сидящего у ног Иисуса, одетого и в здравом уме; и ужаснулись.
Видевшие же рассказали им, как исцелился бесновавшийся.
И просил Его весь народ Гадаринской окрестности удалиться от них, потому что они объяты были великим страхом. Он вошел в лодку и возвратился.
Человек же, из которого вышли бесы, просил Его, чтобы быть с Ним. Но Иисус отпустил его, сказав:
возвратись в дом твой и расскажи, что́ сотворил тебе Бог. Он пошел и проповедовал по всему городу, что сотворил ему Иисус.
[Зач. 39.] Когда же возвратился Иисус, народ принял Его, потому что все ожидали Его.
И вот, пришел человек, именем Иаир, который был начальником синагоги; и, пав к ногам Иисуса, просил Его войти к нему в дом,
потому что у него была одна дочь, лет двенадцати, и та была при смерти. Когда же Он шел, народ теснил Его.
И женщина, страдавшая кровотечением двенадцать лет, которая, издержав на врачей всё имение, ни одним не могла быть вылечена,
подойдя сзади, коснулась края одежды Его; и тотчас течение крови у ней остановилось.
И сказал Иисус: кто прикоснулся ко Мне? Когда же все отрицались, Петр сказал и бывшие с Ним: Наставник! народ окружает Тебя и теснит, – и Ты говоришь: кто прикоснулся ко Мне?
Но Иисус сказал: прикоснулся ко Мне некто, ибо Я чувствовал силу, исшедшую из Меня.
Женщина, видя, что она не утаилась, с трепетом подошла и, пав пред Ним, объявила Ему перед всем народом, по какой причине прикоснулась к Нему и как тотчас исцелилась.
Он сказал ей: дерзай, дщерь! вера твоя спасла тебя; иди с миром.
Когда Он еще говорил это, приходит некто из дома начальника синагоги и говорит ему: дочь твоя умерла; не утруждай Учителя.
Но Иисус, услышав это, сказал ему: не бойся, только веруй, и спасена будет.
Придя же в дом, не позволил войти никому, кроме Петра, Иоанна и Иакова, и отца девицы, и матери.
Все плакали и рыдали о ней. Но Он сказал: не плачьте; она не умерла, но спит.
И смеялись над Ним, зная, что она умерла.
Он же, выслав всех вон и взяв ее за руку, возгласил: девица! встань.
И возвратился дух ее; она тотчас встала, и Он велел дать ей есть.
И удивились родители ее. Он же повелел им не сказывать никому о происшедшем.
1 Сокровенное будет открыто; кого бояться? Малые птицы не забыты; исповедание и отвержение Иисуса Христа. 13 Против любостяжания; притча о безумном богаче. 22 «Не заботьтесь»; «посмотрите на лилии»; «ищите Царствия Божия». 35 Бодрствуйте; верный домоправитель. 49 Разделение в доме и грядущий суд.
Между тем, когда собрались тысячи народа, так что теснили друг друга, Он начал говорить сперва ученикам Своим: берегитесь закваски фарисейской, которая есть лицемерие.
[Зач. 63.] Нет ничего сокровенного, что не открылось бы, и тайного, чего не узнали бы.
Посему, что́ вы сказали в темноте, то́ услышится во свете; и что́ говорили на ухо внутри дома, то́ будет провозглашено на кровлях.
Говорю же вам, друзьям Моим: не бойтесь убивающих тело и потом не могущих ничего более сделать;
но скажу вам, кого бояться: бойтесь Того, Кто, по убиении, может ввергнуть в геенну: ей, говорю вам, Того бойтесь.
Не пять ли малых птиц продаются за два ассария? и ни одна из них не забыта у Бога.
А у вас и волосы на голове все сочтены. Итак, не бойтесь: вы дороже многих малых птиц.
[Зач. 64.] Сказываю же вам: всякого, кто исповедает Меня пред человеками, и Сын Человеческий исповедает пред Ангелами Божиими;
а кто отвергнется Меня пред человеками, тот отвержен будет пред Ангелами Божиими.
И всякому, кто скажет слово на Сына Человеческого, прощено будет; а кто скажет хулу на Святого Духа, тому не простится.
Когда же приведут вас в синагоги, к начальствам и властям, не заботьтесь, ка́к или что́ отвечать, или что́ говорить,
ибо Святой Дух научит вас в тот час, что́ должно говорить.
[Зач. 65.] Некто из народа сказал Ему: Учитель! скажи брату моему, чтобы он разделил со мною наследство.
Он же сказал человеку тому: кто поставил Меня судить или делить вас?
При этом сказал им: смотрите, берегитесь любостяжания, ибо жизнь человека не зависит от изобилия его имения.
[Зач. 66.] И сказал им притчу: у одного богатого человека был хороший урожай в поле;
и он рассуждал сам с собою: что мне делать? некуда мне собрать плодов моих?
И сказал: вот что сделаю: сломаю житницы мои и построю бо́льшие, и соберу туда весь хлеб мой и всё добро мое,
и скажу душе моей: душа! много добра лежит у тебя на многие годы: покойся, ешь, пей, веселись.
Но Бог сказал ему: безумный! в сию ночь душу твою возьмут у тебя; кому же достанется то, что ты заготовил?
Так бывает с тем, кто собирает сокровища для себя, а не в Бога богатеет.
И сказал ученикам Своим: посему говорю вам, – не заботьтесь для души вашей, что вам есть, ни для тела, во что одеться:
душа больше пищи, и тело – одежды.
Посмотрите на воронов: они не сеют, не жнут; нет у них ни хранилищ, ни житниц, и Бог питает их; сколько же вы лучше птиц?
Да и кто из вас, заботясь, может прибавить себе роста хотя на один локоть?
Итак, если и малейшего сделать не можете, что́ заботитесь о прочем?
Посмотрите на лилии, как они растут: не трудятся, не прядут; но говорю вам, что и Соломон во всей славе своей не одевался так, как всякая из них.
Если же траву на поле, которая сегодня есть, а завтра будет брошена в печь, Бог так одевает, то кольми паче вас, маловеры!
Итак, не ищите, что́ вам есть, или что́ пить, и не беспокойтесь,
потому что всего этого ищут люди мира сего; ваш же Отец знает, что вы имеете нужду в том;
наипаче ищите Царствия Божия, и это всё приложится вам.
[Зач. 67.] Не бойся, малое стадо! ибо Отец ваш благоволил дать вам Царство.
Продавайте имения ваши и давайте милостыню. Приготовляйте себе влагалища не ветшающие, сокровище неоскудевающее на небесах, куда вор не приближается и где моль не съедает,
ибо где сокровище ваше, там и сердце ваше будет.
Да будут чресла ваши препоясаны и светильники горящи.
И вы будьте подобны людям, ожидающим возвращения господина своего с брака, дабы, когда придёт и постучит, тотчас отворить ему.
Блаженны рабы те, которых господин, придя, найдёт бодрствующими; истинно говорю вам, он препояшется и посадит их, и, подходя, станет служить им.
И если придет во вторую стражу, и в третью стражу придет, и найдет их так, то блаженны рабы те.
Вы знаете, что если бы ведал хозяин дома, в который час придет вор, то бодрствовал бы и не допустил бы подкопать дом свой.
Будьте же и вы готовы, ибо, в который час не думаете, приидет Сын Человеческий.
Тогда сказал Ему Петр: Господи! к нам ли притчу сию говоришь, или и ко всем?
Господь же сказал: [Зач. 68.] кто́ верный и благоразумный домоправитель, которого господин поставил над слугами своими раздавать им в своё время меру хлеба?
Блажен раб тот, которого господин его, придя, найдет поступающим так.
Истинно говорю вам, что над всем имением своим поставит его.
Если же раб тот скажет в сердце своем: не скоро придет господин мой, и начнет бить слуг и служанок, есть и пить и напиваться, –
то придет господин раба того в день, в который он не ожидает, и в час, в который не думает, и рассечет его, и подвергнет его одной участи с неверными.
Раб же тот, который знал волю господина своего, и не был готов, и не делал по воле его, бит будет много;
а который не знал, и сделал достойное наказания, бит будет меньше. [Зач. 69.] И от всякого, кому дано много, много и потребуется, и кому много вверено, с того больше взыщут.
Огонь пришел Я низвести на землю, и как желал бы, чтобы он уже возгорелся!
Крещением должен Я креститься; и как Я томлюсь, пока сие совершится!
Думаете ли вы, что Я пришел дать мир земле? Нет, говорю вам, но разделение;
ибо отныне пятеро в одном доме станут разделяться, трое против двух, и двое против трех:
отец будет против сына, и сын против отца; мать против дочери, и дочь против матери; свекровь против невестки своей, и невестка против свекрови своей.
Сказал же и народу: когда вы видите облако, поднимающееся с запада, тотчас говорите: дождь будет, и бывает так;
и когда дует южный ветер, говорите: зной будет, и бывает.
Лицемеры! лицо земли и неба распознавать умеете, как же времени сего не узнаете?
Зачем же вы и по самим себе не судите, чему быть должно?
Когда ты идешь с соперником своим к начальству, то на дороге постарайся освободиться от него, чтобы он не привел тебя к судье, а судья не отдал тебя истязателю, а истязатель не вверг тебя в темницу.
Сказываю тебе: не выйдешь оттуда, пока не отдашь и последней полушки.