Скрыть
9:2
9:3
9:4
9:6
9:8
9:11
9:12
9:14
9:15
9:16
9:17
9:19
9:21
9:24
9:27
9:29
9:30
9:33
9:34
9:36
9:37
9:39
9:40
9:41
9:42
9:43
9:47
9:52
9:55
9:58
9:59
9:61
9:62
Церковнославянский (рус)
[Зач. 40.] Созва́въ же оба­на́­де­ся­те, даде́ и́мъ си́лу и вла́сть на вся́ бѣ́сы, и неду́ги цѣли́ти:
и посла́ и́хъ проповѣ́дати Ца́р­ст­вiе Бо́жiе и исцѣли́ти боля́щыя.
И рече́ къ ни́мъ: ничесо́же воз­ми́те на пу́ть: ни жезла́, ни пи́ры, ни хлѣ́ба, ни сребра́, ни по двѣма́ ри́зама имѣ́ти:
и въ о́ньже до́мъ вни́дете, ту́ пребыва́йте и от­ту́ду исходи́те:
и ели́цы а́ще не прiе́млютъ ва́съ, исходя́ще от­ гра́да того́, и пра́хъ от­ но́гъ ва́шихъ от­тряси́те, во свидѣ́тел­ст­во на ня́.
Исходя́ще же прохожда́ху сквоз­ѣ́ ве́си, благовѣ­ст­ву́юще и исцѣля́юще всю́ду.
[Зач. 41.] Слы́ша же И́родъ четвертовла́ст­никъ быва́ющая от­ Него́ вся́ и недо­умѣва́­шеся: зане́ глаго́лемо бѣ́ от­ нѣ́кихъ, я́ко Иоа́н­нъ воста́ от­ ме́ртвыхъ:
от­ инѣ́хъ же, я́ко Илiа́ яви́ся: от­ други́хъ же, я́ко проро́къ еди́нъ от­ дре́внихъ воскре́се.
И рече́ И́родъ: Иоа́н­на а́зъ усѣ́кнухъ: кто́ же е́сть Се́й, о Не́мже а́зъ слы́шу такова́я? И иска́­ше ви́дѣти Его́.
И воз­вра́щшеся апо́столи повѣ́даша Ему́, ели́ка сотвори́ша: и по­и́мъ и́хъ, отъи́де еди́нъ {осо́бь} на мѣ́сто пу́сто гра́да, нарица́емаго Виѳсаи́да.
Наро́ди же разумѣ́в­ше, по Не́мъ идо́ша: и прiе́мъ и́хъ, глаго́лаше и́мъ о Ца́р­ст­вiи Бо́жiи и тре́бу­ю­щыя исцѣле́нiя цѣля́ше.
Де́нь же нача́тъ прекланя́тися. [Зач. 42.] Присту́пльше же оба­на́­де­ся­те реко́ша Ему́: от­пусти́ наро́дъ, да ше́дше во окре́стныя ве́си и се́ла вита́ютъ и обря́щутъ бра́шно: я́ко здѣ́ въ пу́стѣ мѣ́стѣ есмы́.
Рече́ же къ ни́мъ: дади́те и́мъ вы́ я́сти. Они́ же рѣ́ша: нѣ́сть у на́съ вя́щше, то́кмо пя́ть хлѣ́бъ и ры́бѣ двѣ́, а́ще у́бо не ше́дше мы́ ку́пимъ во вся́ лю́ди сiя́ бра́шна.
Бѣ́ху бо муже́й я́ко пя́ть ты́сящъ. Рече́ же ко ученико́мъ Сво­и́мъ: посади́те и́хъ на ку́пы по пяти́десятъ.
И сотвори́ша та́ко и посади́ша и́хъ вся́.
Прiи́мъ же пя́ть хлѣ́бъ и о́бѣ ры́бѣ, воз­зрѣ́въ на не́бо, благослови́ и́хъ, и преломи́, и дая́ше ученико́мъ предложи́ти наро́ду.
И ядо́ша и насы́тишася вси́: и взя́ша избы́в­шыя и́мъ укру́хи ко́шя два­на́­де­ся­те.
[Зач. 43.] И бы́сть егда́ моля́шеся еди́нъ, съ Ни́мъ бѣ́ху ученицы́: и вопроси́ и́хъ, глаго́ля: кого́ Мя глаго́лютъ наро́ди бы́ти?
Они́ же от­вѣща́в­ше рѣ́ша: Иоа́н­на Крести́теля: ині́и же Илiю́: друзі́и же, я́ко проро́къ нѣ́кiй от­ дре́внихъ воскре́се.
Рече́ же и́мъ: вы́ же кого́ Мя глаго́лете бы́ти? Отвѣща́въ же Пе́тръ рече́: Христа́ Бо́жiя.
О́нъ же запре́щь и́мъ, повелѣ́ никому́же глаго́лати сего́,
ре́къ, я́ко подоба́етъ Сы́ну Человѣ́ческому мно́го пострада́ти, и искуше́ну {от­ве́ржену} бы́ти от­ ста́рецъ и архiере́й и кни́жникъ, и убiе́ну бы́ти, и въ тре́тiй де́нь воста́ти.
[Зач. 44.] Глаго́лаше же ко всѣ́мъ: а́ще кто́ хо́щетъ по Мнѣ́ ити́, да от­ве́ржет­ся себе́, и во́зметъ кре́стъ сво́й, и послѣ́дуетъ Ми́.
И́же бо а́ще хо́щетъ ду́шу свою́ спасти́, погу́битъ ю́: а и́же погу́битъ ду́шу свою́ Мене́ ра́ди, се́й спасе́тъ ю́.
Что́ бо по́льзы и́мать человѣ́къ, прiобрѣ́тъ мíръ ве́сь, себе́ же погуби́въ или́ от­тщети́въ?
И́же бо а́ще постыди́т­ся Мене́ и Мо­и́хъ слове́съ, сего́ Сы́нъ Человѣ́ческiй постыди́т­ся, егда́ прiи́детъ во сла́вѣ Сво­е́й и О́тчей и святы́хъ А́нгелъ.
Глаго́лю же ва́мъ во­и́стин­ну: су́ть нѣ́цыи от­ здѣ́ стоя́щихъ, и́же не и́мутъ вкуси́ти сме́рти, до́ндеже ви́дятъ Ца́р­ст­вiе Бо́жiе.
[Зач. 45.] Бы́сть же по словесѣ́хъ си́хъ я́ко дні́й о́смь, и по­е́мъ Петра́ и Иоа́н­на и Иа́кова, взы́де на гору́ помоли́тися.
И бы́сть егда́ моля́шеся, видѣ́нiе лица́ Его́ и́но, и одѣя́нiе Его́ бѣло́ блиста́яся.
И се́ му́жа два́ съ Ни́мъ глаго́люща, я́же бѣ́ста Моисе́й и Илiа́,
я́вльшася во сла́вѣ, глаго́ласта же исхо́дъ Его́, его́же хотя́ше сконча́ти во Иерусали́мѣ.
Пе́тръ же и су́щiи съ ни́мъ бя́ху отягче́ни сно́мъ: убу́ждшеся же ви́дѣша сла́ву Его́, и о́ба му́жа стоя́ща съ Ни́мъ.
И бы́сть егда́ разлучи́стася от­ Него́, рече́ Пе́тръ ко Иису́су: Наста́вниче, добро́ е́сть на́мъ здѣ́ бы́ти: и сотвори́мъ сѣ́ни три́, еди́ну Тебѣ́, и еди́ну Моисе́ови, и еди́ну Илiи́: не вѣ́дый, е́же глаго́лаше.
Се́ же ему́ глаго́лющу, бы́сть о́блакъ, и осѣни́ и́хъ: убоя́шася же, в­ше́дше во о́блакъ.
И гла́съ бы́сть изъ о́блака, глаго́ля: Се́й е́сть Сы́нъ Мо́й Воз­лю́блен­ный, Того́ послу́шайте.
И егда́ бы́сть гла́съ, обрѣ́теся Иису́съ еди́нъ. И ті́и умолча́ша, и никому́же воз­вѣсти́ша въ ты́я дни́ ничесо́же от­ тѣ́хъ, я́же ви́дѣша.
[Зач. 46.] Бы́сть же въ про́чiй де́нь, сше́дшымъ и́мъ съ горы́, срѣ́те Его́ наро́дъ мно́гъ.
И се́ му́жъ изъ наро́да возопи́, глаго́ля: Учи́телю, молю́тися, при́зри на сы́на мо­его́, я́ко единоро́денъ ми́ е́сть:
и се́ ду́хъ е́млетъ его́, и внеза́пу вопiе́тъ, и пружа́ет­ся {терза́етъ его́} съ пѣ́нами, и едва́ от­хо́дитъ от­ него́, сокруша́я его́:
и моли́хся ученико́мъ Тво­и́мъ, да иждену́тъ его́: и не воз­мого́ша.
Отвѣща́въ же Иису́съ рече́: о, ро́де невѣ́рный и развраще́н­ный, доко́лѣ бу́ду въ ва́съ и терплю́ вы́? При­­веди́ [Ми] сы́на тво­его́ сѣ́мо.
Еще́ же гряду́щу ему́, пове́рже его́ бѣ́съ и стрясе́. Запрети́ же Иису́съ ду́хови нечи́стому, и исцѣли́ о́трока, и вдаде́ его́ отцу́ его́.
Дивля́хуся же вси́ о вели́чiи Бо́жiи. [Зач. 47.] Всѣ́мъ же чудя́щымся о всѣ́хъ, я́же творя́ше Иису́съ, рече́ ко ученико́мъ Сво­и́мъ:
вложи́те вы́ во у́шы ва́ши словеса́ сiя́: Сы́нъ бо Человѣ́ческiй и́мать преда́тися въ ру́цѣ человѣ́честѣ.
Они́ же не разумѣ́ша глаго́ла сего́, бѣ́ бо при­­крове́нъ от­ ни́хъ, да не ощутя́тъ его́: и боя́хуся вопроси́ти Его́ о глаго́лѣ се́мъ.
Вни́де же помышле́нiе въ ни́хъ, кто́ и́хъ вя́щшiй бы бы́лъ.
Иису́съ же вѣ́дый помышле́нiе серде́цъ и́хъ, прiе́мъ отроча́, поста́ви е́ у Себе́
и рече́ и́мъ: и́же а́ще прiи́метъ сiе́ отроча́ во и́мя Мое́, Мене́ прiе́млетъ: и и́же а́ще Мене́ прiе́млетъ, прiе́млетъ Посла́в­шаго Мя́: и́же бо ме́ншiй е́сть въ ва́съ, се́й е́сть вели́къ.
[Зач. 48.] Отвѣща́въ же Иоа́н­нъ рече́: Наста́вниче, ви́дѣхомъ нѣ́ко­его о и́мени Тво­е́мъ изгоня́ща бѣ́сы: и воз­брани́хомъ ему́, я́ко вослѣ́дъ не хо́дитъ съ на́ми.
И рече́ къ нему́ Иису́съ: не брани́те: и́же бо нѣ́сть на вы́, по ва́съ е́сть.
Бы́сть же егда́ скончава́хуся дні́е восхожде́нiю Его́, и То́й утверди́ лице́ Свое́ ити́ во Иерусали́мъ:
и посла́ вѣ́ст­ники предъ лице́мъ Сво­и́мъ: и изше́дше внидо́ша въ ве́сь Самаря́нску, я́ко да угото́вятъ Ему́:
и не прiя́ша Его́, я́ко лице́ Его́ бѣ́ гряду́щее во Иерусали́мъ.
Ви́дѣв­ша же ученика́ Его́ Иа́ковъ и Иоа́н­нъ, рѣ́ста: Го́споди, хо́щеши ли, рече́ма, да о́гнь сни́детъ съ небесе́ и потреби́тъ и́хъ, я́коже и Илiа́ сотвори́?
Обра́щься же запрети́ и́ма, и рече́: не вѣ́ста, ко́­его ду́ха еста́ вы́:
Сы́нъ бо Человѣ́ческiй не прiи́де ду́шъ человѣ́ческихъ погуби́ти, но спасти́: и идо́ша во и́ну ве́сь.
[Зач. 49.] Бы́сть же иду́щымъ и́мъ по пути́, рече́ нѣ́кiй къ Нему́: иду́ по Тебѣ́, а́може а́ще и́деши, Го́споди.
И рече́ ему́ Иису́съ: ли́си я́звины и́мутъ, и пти́цы небе́сныя гнѣ́зда: Сы́нъ же Человѣ́ческiй не и́мать гдѣ́ главу́ подклони́ти.
Рече́ же ко друго́му: ходи́ вслѣ́дъ Мене́. О́нъ же рече́: Го́споди, повели́ ми́, [да] ше́дъ пре́жде погребу́ отца́ мо­его́.
Рече́ же ему́ Иису́съ: оста́ви ме́ртвыя погребсти́ своя́ мертвецы́: ты́ же ше́дъ воз­вѣща́й Ца́р­ст­вiе Бо́жiе.
Рече́ же и другі́й: иду́ по Тебѣ́, Го́споди: пре́жде же повели́ ми́ от­вѣща́тися, и́же су́ть {попрости́тися съ су́щими} въ дому́ мо­е́мъ.
Рече́ же къ нему́ Иису́съ: никто́же воз­ло́жь ру́ку свою́ на ра́ло и зря́ вспя́ть, упра́вленъ е́сть въ Ца́р­ст­вiи Бо́жiи.
Синодальный
1 Двенадцать посланы проповедовать и исцелять. 7 Служение Иисуса Христа вызывает недоумение Ирода. 10 Насыщение 5000. 18 Петр исповедует Иисуса Христом; предсказание Иисуса Христа о Своей смерти. Как можно потерять и сберечь жизнь. 27 Преображение Господне. 37 Исцеление бесноватого отрока. «Сын Человеческий будет предан». 49 Кто больше? «Кто не против вас»; «не губить… а спасать»; «не имеет, где приклонить голову»; «предоставь мертвецам погребать своих мертвецов»; «возложивший руку свою на плуг».
[Зач. 40.] Созвав же двенадцать, дал силу и власть над всеми бесами и врачевать от болезней,
и послал их проповедовать Царствие Божие и исцелять больных.
И сказал им: ничего не берите на дорогу: ни посоха, ни сумы́, ни хлеба, ни серебра, и не имейте по две одежды;
и в какой дом войдете, там оставайтесь и оттуда отправляйтесь в путь.
А если где не примут вас, то, выходя из того города, отрясите и прах от ног ваших во свидетельство на них.
Они пошли и проходили по селениям, благовествуя и исцеляя повсюду.
[Зач. 41.] Услышал Ирод четвертовластник о всём, что делал Иисус, и недоумевал: ибо одни говорили, что это Иоанн восстал из мертвых;
другие, что Илия явился, а иные, что один из древних пророков воскрес.
И сказал Ирод: Иоанна я обезглавил; кто же Этот, о Котором я слышу такое? И искал увидеть Его.
Апостолы, возвратившись, рассказали Ему, что́ они сделали; и Он, взяв их с Собою, удалился особо в пустое место, близ города, называемого Вифсаидою.
Но народ, узнав, пошел за Ним; и Он, приняв их, беседовал с ними о Царствии Божием и требовавших исцеления исцелял.
День же начал склоняться к вечеру. [Зач. 42.] И, приступив к Нему, двенадцать говорили Ему: отпусти народ, чтобы они пошли в окрестные селения и деревни ночевать и достали пищи; потому что мы здесь в пустом месте.
Но Он сказал им: вы дайте им есть. Они сказали: у нас нет более пяти хлебов и двух рыб; разве нам пойти купить пищи для всех сих людей?
Ибо их было около пяти тысяч человек. Но Он сказал ученикам Своим: рассадите их рядами по пятидесяти.
И сделали так, и рассадили всех.
Он же, взяв пять хлебов и две рыбы и воззрев на небо, благословил их, преломил и дал ученикам, чтобы раздать народу.
И ели, и насытились все; и оставшихся у них кусков набрано двенадцать коробов.
[Зач. 43.] В одно время, когда Он молился в уединенном месте, и ученики были с Ним, Он спросил их: за кого почитает Меня народ?
Они сказали в ответ: за Иоанна Крестителя, а иные за Илию; другие же говорят, что один из древних пророков воскрес.
Он же спросил их: а вы за кого почитаете Меня? Отвечал Петр: за Христа Божия.
Но Он строго приказал им никому не говорить о сем,
сказав, что Сыну Человеческому должно много пострадать, и быть отвержену старейшинами, первосвященниками и книжниками, и быть убиту, и в третий день воскреснуть.
[Зач. 44.] Ко всем же сказал: если кто хочет идти за Мною, отвергнись себя, и возьми крест свой, и следуй за Мною.
Ибо кто хочет душу свою сберечь, тот потеряет ее; а кто потеряет душу свою ради Меня, тот сбережет ее.
Ибо что пользы человеку приобрести весь мир, а себя самого погубить или повредить себе?
Ибо кто постыдится Меня и Моих слов, того Сын Человеческий постыдится, когда приидет во славе Своей и Отца и святых Ангелов.
Говорю же вам истинно: есть некоторые из стоящих здесь, которые не вкусят смерти, как уже увидят Царствие Божие.
[Зач. 45.] После сих слов, дней через восемь, взяв Петра, Иоанна и Иакова, взошел Он на гору помолиться.
И когда молился, вид лица Его изменился, и одежда Его сделалась белою, блистающею.
И вот, два мужа беседовали с Ним, которые были Моисей и Илия;
явившись во славе, они говорили об исходе Его, который Ему надлежало совершить в Иерусалиме.
Петр же и бывшие с ним отягчены были сном; но, пробудившись, увидели славу Его и двух мужей, стоявших с Ним.
И когда они отходили от Него, сказал Петр Иисусу: Наставник! хорошо нам здесь быть; сделаем три кущи: одну Тебе, одну Моисею и одну Илии, – не зная, что́ говорил.
Когда же он говорил это, явилось облако и осенило их; и устрашились, когда вошли в облако.
И был из облака глас, глаголющий: Сей есть Сын Мой Возлюбленный, Его слушайте.
Когда был глас сей, остался Иисус один. И они умолчали, и никому не говорили в те дни о том, что видели.
[Зач. 46.] В следующий же день, когда они сошли с горы, встретило Его много народа.
Вдруг некто из народа воскликнул: Учитель! умоляю Тебя взглянуть на сына моего, он один у меня:
его схватывает дух, и он внезапно вскрикивает, и терзает его, так что он испускает пену; и насилу отступает от него, измучив его.
Я просил учеников Твоих изгнать его, и они не могли.
Иисус же, отвечая, сказал: о, род неверный и развращенный! доколе буду с вами и буду терпеть вас? приведи сюда сына твоего.
Когда же тот еще шел, бес поверг его и стал бить; но Иисус запретил нечистому духу, и исцелил отрока, и отдал его отцу его.
И все удивлялись величию Божию. [Зач. 47.] Когда же все дивились всему, что творил Иисус, Он сказал ученикам Своим:
вложите вы себе в уши слова сии: Сын Человеческий будет предан в руки человеческие.
Но они не поняли сло́ва сего, и оно было закрыто от них, так что они не постигли его, а спросить Его о сем слове боялись.
Пришла же им мысль: кто бы из них был больше?
Иисус же, видя помышление сердца их, взяв дитя, поставил его пред Собою
и сказал им: кто примет сие дитя во имя Мое, тот Меня принимает; а кто примет Меня, тот принимает Пославшего Меня; ибо кто из вас меньше всех, тот будет велик.
[Зач. 48.] При сем Иоанн сказал: Наставник! мы видели человека, именем Твоим изгоняющего бесов, и запретили ему, потому что он не ходит с нами.
Иисус сказал ему: не запрещайте, ибо кто не против вас, тот за вас.
Когда же приближались дни взятия Его от мира, Он восхотел идти в Иерусалим;
и послал вестников пред лицом Своим; и они пошли и вошли в селение Самарянское; чтобы приготовить для Него;
но там не приняли Его, потому что Он имел вид путешествующего в Иерусалим.
Видя то́, ученики Его, Иаков и Иоанн, сказали: Господи! хочешь ли, мы скажем, чтобы огонь сошел с неба и истребил их, как и Илия сделал?
Но Он, обратившись к ним, запретил им и сказал: не знаете, какого вы духа;
ибо Сын Человеческий пришел не губить души человеческие, а спасать. И пошли в другое селение.
[Зач. 49.] Случилось, что когда они были в пути, некто сказал Ему: Господи! я пойду за Тобою, куда бы Ты ни пошел.
Иисус сказал ему: лисицы имеют норы, и птицы небесные – гнезда; а Сын Человеческий не имеет, где приклонить голову.
А другому сказал: следуй за Мною. Тот сказал: Господи! позволь мне прежде пойти и похоронить отца моего.
Но Иисус сказал ему: предоставь мертвым погребать своих мертвецов, а ты иди, благовествуй Царствие Божие.
Еще другой сказал: я пойду за Тобою, Господи! но прежде позволь мне проститься с домашними моими.
Но Иисус сказал ему: никто, возложивший руку свою на плуг и озирающийся назад, не благонадежен для Царствия Божия.
Белорусский
Склíкаўшы ж дванаццаць, Ён даў ім сілу і ўладу над усімі дэманамі, і ацаля́ць ад хвароб;
і паслаў іх прапаведаваць Царства Божае і ацаля́ць хворых.
І сказаў ім: нічога не бяры́це ў дарогу: ні посаха, ні торбы, ні хле́ба, ні срэ́бра, і не ма́йце па дзве во́праткі;
і ў які дом уво́йдзеце, там застава́йцеся і адтуль выпраўля́йцеся дале́й;
а калі хто не пры́ме вас, то, выходзячы з горада таго, абтрасíце пыл з ног вашых у све́дчанне на іх.
І, пайшоўшы, яны праходзілі па се́лішчах, дабраве́сцячы і ацаля́ючы ўсюды.
І пачуў Ірад тэтра́рх пра ўсё, што рабіў Іісус, і недаўмява́ў, бо некаторыя казалі, што Іаан паўстаў з мёртвых,
а некаторыя, што Іса́ія явіўся, а іншыя, што адзін са старажытных прарокаў уваскрэс.
І сказаў Ірад: Іаану я адсе́к галаву; хто ж Гэты, пра Каго я чую такое? І імкну́ўся ўбачыць Яго.
І, вярну́ўшыся, апосталы расказа́лі Яму, што́ зрабілі; і ўзяўшы іх, пайшоў асобна ў пустэ́льнае ме́сца каля горада, які называ́ўся Віфсаíда.
Але людзі, даве́даўшыся, пайшлі за Ім; і Ён, прыня́ўшы іх, гаварыў ім пра Царства Божае, і тых, хто меў патрэ́бу ў ацале́нні, ацаля́ў.
Дзень жа пачаў хілíцца да вечара. І, падышоўшы, дванаццаць сказалі Яму: адпусці людзей, каб пайшлі ў навако́льныя се́лішчы і вёскі і знайшлі прыту́лак і ежу, бо мы тут у пустэ́льным ме́сцы.
Але Ён сказаў ім: вы ім дайце есці. Яны ж сказалі: няма ў нас больш нічога, акрамя́ пяці хлябо́ў і дзвюх ры́бін, хіба́ што пайсці нам купíць ежы для ўсіх гэтых людзей.
Бо іх было каля пяці тысяч мужчын. Але Ён сказаў вучням Сваім: рассадзíце іх групамі па пяцьдзесят.
І зрабілі так, і рассадзíлі ўсіх.
Ён жа, узяўшы пяць хлябо́ў і дзве ры́біны, і ўзвёўшы вочы на неба, благаславíў іх і пераламíў, і даваў вучням, каб разне́слі народу.
І елі, і насы́ціліся ўсе; і сабра́на было ў іх рэ́шты кава́лкаў дванаццаць кашоў.
І ста́лася: калі Ён маліўся ў адзіно́це, з Ім былí вучні, і Ён спытаўся ў іх: за каго Мяне прыма́е народ?
Яны ж сказалі ў адказ: за Іаана Хрысцíцеля, іншыя ж за Ілію́, а іншыя кажуць, што нехта са старажы́тных прарокаў уваскрэ́с.
Ён жа сказаў ім: а вы за каго прыма́еце Мяне? І ў адказ Пётр сказаў: за Хрыста Божага.
Але Ён, забараня́ючы ім, загадаў нікому не казаць пра гэта,
сказаўшы, што Сыну Чалавечаму нале́жыць многа адпаку́таваць, і быць адры́нутым старэйшынамі, і першасвятара́мі, і кніжнікамі, і быць забітым, і на трэці дзень уваскрэ́снуць.
А да ўсіх казаў: хто хоча ісці за Мною, няхай адрачэ́цца ад сябе і во́зьме крыж свой штодня́ і ідзе ўслед за Мною.
Бо хто хоча душу́ сваю ўратава́ць, той загу́біць яе; а хто загу́біць душу́ сваю дзе́ля Мяне, той урату́е яе.
Бо якую карысць ма́е чалавек, здабы́ўшы ўвесь свет, а сябе загубíўшы ці сабе пашко́дзіўшы?
Бо хто пасаро́меецца Мяне і Маіх слоў, таго Сын Чалавечы пасаро́меецца, калі пры́йдзе ў славе Сваёй і Айца, і святых Ангелаў.
Кажу вам па праўдзе: ёсць сярод тых, што стаяць тут, некато́рыя, якія не зазна́юць смерці, пакуль не ўбачаць Царства Божага.
І ста́лася пасля гэтых слоў дзён праз восем: узяўшы Пятра, Іаана і Іакава, узышоў Ён на гару памаліцца.
І калі маліўся, выгляд твару Яго стаў іншым, і ўбра́нне Яго стала белым і зіхатлíвым.
І вось, два мужы́ размаўлялі з Ім, гэта былí Маісей і Ілія́;
явíўшыся ў сла́ве, яны гаварылі пра адыход Яго, які Ён меў здзе́йсніць у Іерусаліме.
А Пятра і тых, што былí з ім, змары́ў сон; прабудзíўшыся ж, яны ўбачылі сла́ву Яго, і двух мужоў, што стаялі з Ім.
І ста́лася: калі яны адыхо́дзілі ад Яго, сказаў Пётр да Іісуса: Настаўнік! добра нам тут быць; і зробім тры шатры́: адзін Табе, і адзін Маісею, і адзін Іліí, — не ве́даючы, што́ кажа.
Калі ж ён гаварыў гэта, узнíкла во́блака і ахіну́ла іх; і яны спало́халіся, калі ўвайшлí ў во́блака.
І быў з во́блака голас, які гаварыў: гэта Сын Мой Узлю́блены; Яго слу́хайце.
І калі быў голас гэты, апыну́ўся Іісус адзін. І яны маўчалі, і нікому не расказа́лі ў тыя дні нічога з таго, што бачылі.
І ста́лася на другі дзень: калі яны сышлí з гары́, сустрэла Яго мноства народу.
І вось, нейкі чалавек з натоўпу ўскры́кнуў, гаворачы: Настаўнік! малю́ Цябе, узгля́нь на сына майго; бо ён адзіны ў мяне;
і вось, дух хапа́е яго, і ён раптам ускры́квае, і ку́рчыць яго, так што ён пену пуска́е; і ледзь адступа́е ад яго, зму́чыўшы яго;
я прасіў вучняў Тваіх, каб вы́гналі яго, і яны не змаглí.
Іісус жа сказаў у адказ: о, ро́дзе бязве́рны і разбэ́шчаны! даку́ль буду з вамі і буду цярпець вас? прывядзі сюды сы́на свайго.
І калі той яшчэ падыходзіў, кінуў яго дэман і ску́рчыў. Але Іісус забараніў духу нячыстаму, і ацалíў хло́пца, і аддаў яго ба́цьку яго.
І ўсе дзівíліся ве́лічы Божай. Калі ўсе здзіўля́ліся ўсяму, што рабіў Іісус, Ён сказаў вучням Сваім:
укладзíце вы ў вушы свае словы гэтыя: Сын Чалавечы адда́дзены будзе ў ру́кі чалавечыя.
Яны ж не разумелі сло́ва гэтага, і было́ яно скры́та ад іх, так што яны не спасцíглі яго; і баяліся яны спытацца ў Яго пра слова гэтае.
І прыйшло ім на думку: хто быў бы з іх бо́льшы?
Іісус жа, ба́чачы по́мысел сэ́рца іх, узяў дзіця́, паставіў яго каля Сябе
і сказаў ім: хто пры́ме гэтае дзіця́ ў імя́ Маё, той Мяне прыма́е; а хто пры́ме Мяне, прыма́е Таго, Хто паслаў Мяне; бо хто меншы між усіх вас, той вялікі.
Іаан жа сказаў у адказ: Настаўнік! мы бачылі некага, хто íмем Тваім выганяў дэманаў, і забаранíлі яму, бо ён не сле́дуе за Табою з намі.
І сказаў яму Іісус: не забараняйце; бо хто не супраць вас, той за вас.
І ста́лася: калі набліжа́ліся дні ўзя́цця Яго на неба, Ён цвёрда вы́рашыў ісці ў Іерусалім;
і паслаў вестуно́ў перад аблíччам Сваім; і яны пайшлі і ўвайшлі ў пасе́лішча самара́нскае, каб падрыхтава́ць для Яго;
але там не прынялí Яго, таму што Ён ішоў у Іерусалім.
Убачыўшы гэта, вучні Яго Іакаў і Іаан сказалі: Госпадзі! хочаш, мы скажам, каб агонь сышоў з неба і знíшчыў іх, як і Ілія́ зрабіў?
Але Ён, абярнуўшыся, забаранíў ім, ка́жучы: не ведаеце, якога вы духа;
бо Сын Чалавечы прыйшоў не загубíць ду́шы чалавечыя, але ўратава́ць. І пайшлі ў другое пасе́лішча.
І ста́лася: калі яны былí ў дарозе, сказаў нехта Яму: я пайду за Табою, куды б ты не ішоў, Госпадзі!
І сказаў яму Іісус: лíсы маюць норы, і птушкі нябесныя — гнёзды, а Сын Чалавечы не ма́е дзе галаву́ прытулíць.
Другому ж сказаў: ідзі ўслед за Мною. А той сказаў: Госпадзі! дазволь мне пайсці і перш пахава́ць бацьку майго.
Але Іісус сказаў яму: пакінь мёртвым хаваць сваіх паме́рлых; а ты ідзі абвяшча́й Царства Божае.
І сказаў яшчэ адзін: я пайду за Табою, Госпадзі, але перш дазволь мне развіта́цца з тымі, хто ў доме маім.
Іісус жа яму сказаў: ніхто з тых, хто кладзе́ руку́ сваю на плуг і азіра́ецца назад, не прыда́тны для Царства Божага.
Convocatis autem Duodecim, dedit illis virtutem et potesta tem super omnia daemonia, et ut languores curarent,
et misit illos praedicare regnum Dei et sanare infirmos;
et ait ad illos: «Nihil tuleritis in via, neque virgam neque peram neque panem neque pecuniam, neque duas tunicas habeatis.
Et in quamcumque domum intraveritis, ibi manete et inde exite.
Et quicumque non receperint vos, exeuntes de civitate illa pulverem pedum vestrorum excutite in testimonium supra illos».
Egressi autem circumibant per castella evangelizantes et curantes ubique.
Audivit autem Herodes tetrarcha omnia, quae fiebant, et haesitabat, eo quod diceretur a quibusdam: «Ioannes surrexit a mortuis»;
a quibusdam vero: «Elias apparuit»; ab aliis autem: «Propheta unus de antiquis surrexit».
Et ait Herodes: «Ioannem ego decollavi; quis autem est iste, de quo audio ego talia?». Et quaerebat videre eum.
Et reversi apostoli narraverunt illi, quaecumque fecerunt. Et assumptis illis, secessit seorsum ad civitatem, quae vocatur Bethsaida.
Quod cum cognovissent turbae, secutae sunt illum. Et excepit illos et loquebatur illis de regno Dei et eos, qui cura indigebant, sanabat.
Dies autem coeperat declinare; et accedentes Duodecim dixerunt illi: «Dimitte turbam, ut euntes in castella villasque, quae circa sunt, divertant et inveniant escas, quia hic in loco deserto sumus».
Ait autem ad illos: «Vos date illis manducare». At illi dixerunt: «Non sunt nobis plus quam quinque panes et duo pisces, nisi forte nos eamus et emamus in omnem hanc turbam escas».
Erant enim fere viri quinque milia. Ait autem ad discipulos suos: «Facite illos discumbere per convivia ad quinquagenos».
Et ita fecerunt et discumbere fecerunt omnes.
Acceptis autem quinque panibus et duobus piscibus, respexit in caelum et benedixit illis et fregit et dabat discipulis suis, ut ponerent ante turbam.
Et manducaverunt et saturati sunt omnes; et sublatum est, quod superfuit illis, fragmentorum cophini duodecim.
Et factum est, cum solus esset orans, erant cum illo discipuli, et interrogavit illos dicens: «Quem me dicunt esse turbae?».
At illi responderunt et dixerunt: «Ioannem Baptistam, alii autem Eliam, alii vero: Propheta unus de prioribus surrexit».
Dixit autem illis: «Vos autem quem me esse dicitis?». Respondens Petrus dixit: «Christum Dei».
At ille increpans illos praecepit, ne cui dicerent hoc,
dicens: «Oportet Filium hominis multa pati et reprobari a senioribus et principibus sacerdotum et scribis et occidi et tertia die resurgere».
Dicebat autem ad omnes: «Si quis vult post me venire, abneget semetipsum et tollat crucem suam cotidie et sequatur me.
Qui enim voluerit animam suam salvam facere, perdet illam; qui autem perdiderit animam suam propter me, hic salvam faciet illam.
Quid enim proficit homo, si lucretur universum mundum, se autem ipsum perdat vel detrimentum sui faciat?
Nam qui me erubuerit et meos sermones, hunc Filius hominis erubescet, cum venerit in gloria sua et Patris et sanctorum angelorum.
Dico autem vobis vere: Sunt aliqui hic stantes, qui non gustabunt mortem, donec videant regnum Dei».
Factum est autem post haec verba fere dies octo, et assumpsit Petrum et Ioannem et Iacobum et ascendit in montem, ut oraret.
Et facta est, dum oraret, species vultus eius altera, et vestitus eius albus, refulgens.
Et ecce duo viri loquebantur cum illo, et erant Moyses et Elias,
qui visi in gloria dicebant exodum eius, quam completurus erat in Ierusalem.
Petrus vero et qui cum illo gravati erant somno; et evigilantes viderunt gloriam eius et duos viros, qui stabant cum illo.
Et factum est, cum discederent ab illo, ait Petrus ad Iesum: «Praeceptor, bonum est nos hic esse; et faciamus tria tabernacula: unum tibi et unum Moysi et unum Eliae», nesciens quid diceret.
Haec autem illo loquente, facta est nubes et obumbravit eos; et timuerunt intrantibus illis in nubem.
Et vox facta est de nube dicens: «Hic est Filius meus electus; ipsum audite».
Et dum fieret vox, inventus est Iesus solus. Et ipsi tacuerunt et nemini dixerunt in illis diebus quidquam ex his, quae viderant.
Factum est autem in sequenti die, descendentibus illis de monte, occurrit illi turba multa.
Et ecce vir de turba exclamavit dicens: «Magister, obsecro te, respice in filium meum, quia unicus est mihi;
et ecce spiritus apprehendit illum, et subito clamat, et dissipat eum cum spuma et vix discedit ab eo dilanians eum;
et rogavi discipulos tuos, ut eicerent illum, et non potuerunt».
Respondens autem Iesus dixit: «O generatio infidelis et perversa, usquequo ero apud vos et patiar vos? Adduc huc filium tuum».
Et cum accederet, elisit illum daemonium et dissipavit. Et increpavit Iesus spiritum immundum et sanavit puerum et reddidit illum patri eius.
Stupebant autem omnes in magnitudine Dei. Omnibusque mirantibus in omnibus, quae faciebat, dixit ad discipulos suos:
«Ponite vos in auribus vestris sermones istos: Filius enim hominis futurum est ut tradatur in manus hominum».
At illi ignorabant verbum istud, et erat velatum ante eos, ut non sentirent illud, et time bant interrogare eum de hoc verbo.
Intravit autem cogitatio in eos, quis eorum maior esset.
At Iesus sciens cogitationem cordis illorum, apprehendens puerum statuit eum secus se
et ait illis: «Quicumque susceperit puerum istum in nomine meo, me recipit; et, quicumque me receperit, recipit eum, qui me misit; nam qui minor est inter omnes vos, hic maior est».
Respondens autem Ioannes dixit: «Praeceptor, vidimus quendam in nomine tuo eicientem daemonia et prohibuimus eum, quia non sequitur nobiscum».
Et ait ad illum Iesus: «Nolite prohibere; qui enim non est adversus vos, pro vobis est».
Factum est autem, dum complerentur dies assumptionis eius, et ipse faciem suam firmavit, ut iret Ierusalem,
et misit nuntios ante conspectum suum. Et euntes intraverunt in castellum Samaritanorum, ut pararent illi.
Et non receperunt eum, quia facies eius erat euntis Ierusalem.
Cum vidissent autem discipuli Iacobus et Ioannes, dixerunt: «Domine, vis dicamus, ut ignis descendat de caelo et consumat illos?».
Et conversus increpavit illos.
Et ierunt in aliud castellum.
Et euntibus illis in via, dixit quidam ad illum: «Sequar te, quocumque ieris».
Et ait illi Iesus: «Vulpes foveas habent, et volucres caeli nidos, Filius autem hominis non habet, ubi caput reclinet».
Ait autem ad alterum: «Sequere me». Ille autem dixit: «Domine, permitte mihi primum ire et sepelire patrem meum».
Dixitque ei Iesus: «Sine, ut mortui sepeliant mortuos suos; tu autem vade, annuntia regnum Dei».
Et ait alter: «Sequar te, Domine, sed primum permitte mihi renuntiare his, qui domi sunt».
Ait ad illum Iesus: «Nemo mittens manum suam in aratrum et aspiciens retro, aptus est regno Dei».
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible