Скрыть
11:2
11:3
11:4
11:5
11:6
11:10
11:11
11:12
11:13
11:14
11:16
11:18
11:19
11:20
11:21
11:22
11:23
11:26
11:28
11:29
11:30
11:31
11:32
11:33
Глава 12 
12:2
12:4
12:5
12:6
12:9
12:12
12:14
12:15
12:16
12:20
12:21
12:22
12:23
12:24
12:25
12:27
12:32
12:33
12:34
12:37
12:38
12:42
12:43
12:44
Церковнославянский (рус)
[Зач. 49.] И егда́ при­­бли́жи[ша]ся во Иерусали́мъ, въ Виѳсфагі́ю и Виѳа́нiю, къ горѣ́ Елео́нстѣй, посла́ два́ от­ учени́къ Сво­и́хъ
и глаго́ла и́ма: иди́та въ ве́сь, я́же е́сть пря́мо ва́ма: и а́бiе входя́ща въ ню́, обря́щета жребя́ при­­вя́зано, на не́же никто́же от­ человѣ́къ всѣ́де: от­рѣ́шша е́, при­­веди́та:
и а́ще кто́ ва́ма рече́тъ: что́ твори́та сiе́? Рцы́та, я́ко Госпо́дь тре́буетъ е́: и а́бiе по́слетъ е́ сѣ́мо.
Идо́ста же, и обрѣто́ста жребя́ при­­вя́зано при­­ две́рехъ внѣ́ на распу́тiи, и от­рѣши́ста е́.
И нѣ́цыи от­ стоя́щихъ ту́ глаго́лаху и́ма: что́ дѣ́ета от­рѣша́юща жребя́?
О́на же рѣ́ста и́мъ, я́коже заповѣ́да и́ма Иису́съ: и оста́виша я́.
И при­­ведо́ста жребя́ ко Иису́сови: и воз­ложи́ша на не́ ри́зы своя́, и всѣ́де на не́.
Мно́зи же ри́зы своя́ постла́ша по пути́: друзі́и же ва́iа рѣ́заху от­ дре́вiя и постила́ху по пути́.
И предходя́щiи и вслѣ́дъ гряду́щiи вопiя́ху, глаго́люще: оса́н­на, благослове́нъ Гряды́й во и́мя Госпо́дне,
благослове́но гряду́щее ца́р­ст­во во и́мя Го́спода отца́ на́­шего Дави́да: оса́н­на въ вы́шнихъ.
[Зач. 50.] И вни́де во Иерусали́мъ Иису́съ и въ це́рковь: и согля́давъ вся́, по́здѣ уже́ су́щу часу́, изы́де въ Виѳа́нiю со обѣма­на́­де­ся­те.
И нау́трiе изше́дшымъ и́мъ от­ Виѳа́нiи, взалка́:
и ви́дѣвъ смоко́вницу издале́ча, иму́щу ли́­ст­вiе, прiи́де, а́ще у́бо что́ обря́щетъ на не́й: и при­­ше́дъ къ не́й, ничесо́же обрѣ́те, то́кмо ли́­ст­вiе: не у́ бо бѣ́ вре́мя смо́квамъ.
И от­вѣща́въ Иису́съ рече́ е́й: да не ктому́ от­ тебе́ во вѣ́ки никто́же плода́ снѣ́сть. И слы́шаху ученицы́ Его́.
И прiидо́ша [па́ки] во Иерусали́мъ. И в­ше́дъ Иису́съ въ це́рковь, нача́тъ изгони́ти продаю́щыя и купу́ющыя въ це́ркви: и трапе́зы торжнико́мъ и сѣда́лища продаю́щихъ го́луби испрове́рже:
и не дая́ше, да кто́ мимонесе́тъ сосу́дъ сквоз­ѣ́ це́рковь.
И уча́­ше, глаго́ля и́мъ: нѣ́сть ли пи́сано, я́ко хра́мъ Мо́й хра́мъ моли́твы нарече́т­ся всѣ́мъ язы́комъ? Вы́ же сотвори́сте его́ верте́пъ разбо́йникомъ.
И слы́шаша кни́жницы и архiере́е, и иска́ху, ка́ко Его́ погубя́тъ: боя́хубося Его́, я́ко ве́сь наро́дъ дивля́шеся о уче́нiи Его́.
И я́ко по́здѣ бы́сть, исхожда́­ше во́нъ изъ гра́да.
И у́тро мимоходя́ще, ви́дѣша смоко́вницу изсо́хшу изъ коре́нiя.
И воспомяну́въ Пе́тръ глаго́ла Ему́: Равви́, ви́ждь, смоко́вница, ю́же прокля́лъ еси́, у́сше.
И от­вѣща́въ Иису́съ глаго́ла и́мъ:
[Зач. 51.] имѣ́йте вѣ́ру Бо́жiю: ами́нь бо глаго́лю ва́мъ, я́ко, и́же а́ще рече́тъ горѣ́ се́й: дви́гнися и ве́рзися въ мо́ре: и не размы́слитъ въ се́рдцы сво­е́мъ, но вѣ́ру и́метъ, я́ко е́же глаго́летъ, быва́етъ: бу́детъ ему́, е́же а́ще рече́тъ:
сего́ ра́ди глаго́лю ва́мъ: вся́ ели́ка а́ще моля́щеся про́сите, вѣ́руйте, я́ко прiе́млете: и бу́детъ ва́мъ:
и егда́ сто­ите́ моля́щеся, от­пуща́йте, а́ще что́ и́мате на кого́, да и Оте́цъ ва́шъ, И́же е́сть на небесѣ́хъ, от­пу́ститъ ва́мъ согрѣше́нiя ва́ша:
а́ще ли же вы́ не от­пуща́ете, ни Оте́цъ ва́шъ, И́же е́сть на небесѣ́хъ, от­пу́ститъ ва́мъ согрѣше́нiй ва́шихъ.
[Зач. 52.] И прiидо́ша па́ки во Иерусали́мъ. И въ це́ркви ходя́щу Ему́, прiидо́ша къ Нему́ архiере́е и кни́жницы и ста́рцы
и глаго́лаша Ему́: ко́­ею о́бластiю сiя́ твори́ши? И кто́ Ти́ о́бласть сiю́ даде́, да сiя́ твори́ши?
Иису́съ же от­вѣща́въ рече́ и́мъ: вопрошу́ вы и А́зъ словесе́ еди́наго, и от­вѣща́йте Ми́: и реку́ ва́мъ, ко́­ею о́бластiю сiя́ творю́:
креще́нiе Иоа́н­ново съ небесе́ ли бѣ́, или́ от­ человѣ́къ? От­вѣща́йте Ми́.
И мы́сляху въ себѣ́, глаго́люще: а́ще рече́мъ, съ небесе́, рече́тъ: почто́ у́бо не вѣ́ровасте ему́?
Но а́ще рече́мъ, от­ человѣ́къ: боя́хуся люді́й: вси́ бо имѣ́яху Иоа́н­на, я́ко во­и́стин­ну проро́къ бѣ́.
И от­вѣща́в­ше глаго́лаша Иису́сови: не вѣ́мы. И от­вѣща́въ Иису́съ глаго́ла и́мъ: ни А́зъ глаго́лю ва́мъ, ко́­ею о́бластiю сiя́ творю́.
[Зач. 53.] И нача́тъ и́мъ въ при́тчахъ глаго́лати: виногра́дъ насади́ человѣ́къ, и огради́ опло́томъ, и ископа́ точи́ло, и созда́ сто́лпъ, и предаде́ его́ тяжа́телемъ {дѣ́лателемъ}, и отъи́де.
И посла́ къ тяжа́телемъ во вре́мя раба́, да от­ тяжа́тель прiи́метъ от­ плода́ виногра́да:
они́ же е́мше его́ би́ша и отосла́ша тща́.
И па́ки посла́ къ ни́мъ друга́го раба́: и того́ ка́менiемъ би́в­ше, проби́ша главу́ ему́ и посла́ша безче́стна.
И па́ки ино́го посла́: и того́ уби́ша: и мно́ги и́ны, о́вы у́бо бiю́ще, о́вы же убива́юще.
Еще́ у́бо еди́наго сы́на имѣ́ воз­лю́блен­наго сво­его́, посла́ и того́ къ ни́мъ послѣди́, глаго́ля, я́ко усрамя́т­ся сы́на мо­его́.
О́ни же тяжа́теле рѣ́ша къ себѣ́, я́ко се́й е́сть наслѣ́дникъ: прiиди́те, убiе́мъ его́, и на́­ше бу́детъ наслѣ́д­ст­вiе.
И е́мше его́ уби́ша и изверго́ша его́ во́нъ изъ виногра́да.
Что́ у́бо сотвори́тъ госпо́дь виногра́да? Прiи́детъ и погуби́тъ тяжа́тели и да́стъ виногра́дъ инѣ́мъ.
Ни Писа́нiя ли сего́ чли́ есте́: ка́мень, его́же не въ ряду́ сотвори́ша зи́ждущiи, се́й бы́сть во главу́ у́гла:
от­ Го́спода бы́сть сiе́, и е́сть ди́вно во о́чiю на́шею?
И иска́ху Его́ я́ти, и убоя́шася наро́да: разумѣ́ша бо, я́ко къ ни́мъ при́тчу рече́: и оста́вльше Его́ от­идо́ша.
[Зач. 54.] И посла́ша къ Нему́ нѣ́кiя от­ фарисе́й и иродiа́нъ, да Его́ обольстя́тъ сло́вомъ.
Они́ же при­­ше́дше глаго́лаша Ему́: Учи́телю, вѣ́мы, я́ко и́стиненъ еси́ и не ради́ши ни о ко́мже: не зри́ши бо на лице́ человѣ́ковъ, но во­и́стин­ну пути́ Бо́жiю учи́ши: досто́итъ ли кинсо́нъ ке́сареви да́ти, или́ ни́? Да́мы ли, или́ не да́мы?
О́нъ же вѣ́дый и́хъ лицемѣ́рiе, рече́ и́мъ: что́ Мя искуша́ете? При­­неси́те Ми́ пѣ́нязь, да ви́жу.
Они́ же при­­несо́ша. И глаго́ла и́мъ: чі́й о́бразъ сі́й и написа́нiе? Они́ же рѣ́ша Ему́: ке́саревъ.
И от­вѣща́въ Иису́съ рече́ и́мъ: воз­дади́те ке́сарева ке́сареви и Бо́жiя Богови. И чуди́шася о Не́мъ.
[Зач. 55.] И прiидо́ша саддуке́е къ Нему́, и́же глаго́лютъ воскресе́нiю не бы́ти: и вопроси́ша Его́, глаго́люще:
Учи́телю, Моисе́й написа́ на́мъ, я́ко а́ще кому́ бра́тъ у́мретъ и оста́витъ жену́, а ча́дъ не оста́витъ: да по́йметъ бра́тъ его́ жену́ его́ и воскреси́тъ сѣ́мя бра́ту сво­ему́.
Се́дмь бра́тiй бѣ́: и пе́рвый поя́тъ жену́ и умира́я не оста́ви сѣ́мене:
и вторы́й поя́тъ ю́ и у́мре, и ни то́й оста́ви сѣ́мене: и тре́тiй та́кожде:
и поя́ша ю́ се́дмь и не оста́виша сѣ́мене: послѣди́ же всѣ́хъ у́мре и жена́.
Въ воскресе́нiе у́бо, егда́ воскре́снутъ, кото́рому и́хъ бу́детъ жена́: се́дмь бо имѣ́ша ю́ жену́.
И от­вѣща́въ Иису́съ рече́ и́мъ: не сего́ ли ра́ди прельща́етеся, не вѣ́дуще Писа́нiя, ни си́лы Бо́жiя?
Егда́ бо изъ ме́ртвыхъ воскре́снутъ, ни же́нят­ся, ни посяга́ютъ, но су́ть я́ко а́нгели на небесѣ́хъ:
о ме́ртвыхъ же, я́ко востаю́тъ, нѣ́сте ли чли́ въ кни́гахъ Моисе́овыхъ, при­­ купинѣ́ я́ко рече́ ему́ Бо́гъ, глаго́ля: А́зъ Бо́гъ Авраа́мовъ и Бо́гъ Исаа́ковъ и Бо́гъ Иа́ковль?
Нѣ́сть Бо́гъ ме́ртвыхъ, но Бо́гъ живы́хъ: вы́ у́бо мно́го прельща́етеся.
[Зач. 56.] И при­­сту́пль еди́нъ от­ кни́жникъ, слы́шавъ и́хъ стяза́ющихся и ви́дѣвъ, я́ко до́брѣ от­вѣща́ и́мъ, вопроси́ Его́: ка́я е́сть пе́рвая всѣ́хъ за́повѣдiй?
Иису́съ же от­вѣща́ ему́: я́ко пе́рвѣйши всѣ́хъ за́повѣдiй: слы́ши, Изра́илю, Госпо́дь Бо́гъ ва́шъ Госпо́дь еди́нъ е́сть:
и воз­лю́биши Го́спода Бо́га тво­его́ всѣ́мъ се́рдцемъ тво­и́мъ, и все́ю душе́ю тво­е́ю, и всѣ́мъ умо́мъ тво­и́мъ, и все́ю крѣ́постiю тво­е́ю: сiя́ е́сть пе́рвая за́повѣдь.
И втора́я подо́бна е́й: воз­лю́биши бли́жняго сво­его́ я́ко са́мъ себе́. Бо́лшая сею́ и́на за́повѣдь нѣ́сть.
И рече́ Ему́ кни́жникъ: до́брѣ, Учи́телю, во­и́стин­ну ре́клъ еси́, я́ко еди́нъ е́сть Бо́гъ, и нѣ́сть и́нъ ра́звѣ его́:
и е́же люби́ти Его́ всѣ́мъ се́рдцемъ, и всѣ́мъ ра́зумомъ, и все́ю душе́ю, и все́ю крѣ́постiю: и е́же люби́ти бли́жняго я́ко себе́, бо́лѣ е́сть всѣ́хъ всесожже́нiй и же́ртвъ.
Иису́съ же ви́дѣвъ, я́ко смы́слен­но от­вѣща́, рече́ ему́: не дале́че еси́ от­ Ца́р­ст­вiя Бо́жiя. И никто́же смѣ́яше ктому́ Его́ вопроси́ти.
И от­вѣща́въ Иису́съ глаго́лаше, учя́ въ це́ркви: ка́ко глаго́лютъ кни́жницы, я́ко Христо́съ Сы́нъ е́сть Дави́довъ?
То́й бо Дави́дъ рече́ Ду́хомъ Святы́мъ: глаго́ла Госпо́дь Го́сподеви мо­ему́: сѣди́ одесну́ю Мене́, до́ндеже положу́ враги́ Твоя́ подно́жiе нога́ма Тво­и́ма.
Са́мъ у́бо Дави́дъ глаго́летъ Его́ Го́спода: и от­ку́ду Сы́нъ ему́ е́сть? И мно́гъ наро́дъ послу́шаше Его́ въ сла́дость.
[Зач. 57.] И глаго́лаше и́мъ во уче́нiи Сво­е́мъ: блюди́теся от­ кни́жникъ, хотя́щихъ во одѣя́нiихъ ходи́ти, и цѣлова́нiя на то́ржищихъ,
и преждесѣда́нiя на со́нмищихъ, и первовоз­лежа́нiя на ве́черяхъ:
пояда́юще до́мы вдови́цъ и непщева́нiемъ надо́лзѣ моля́щеся, сі́и прiи́мутъ ли́шшее осужде́нiе.
И сѣ́дъ Иису́съ пря́мо сокро́вищному храни́лищу, зря́ше, ка́ко наро́дъ ме́щетъ мѣ́дь въ сокро́вищное храни́лище. И мно́зи бога́тiи вмета́ху мно́га.
И при­­ше́дши еди́на вдови́ца убо́га, вве́рже ле́птѣ двѣ́, е́же е́сть кодра́нтъ.
И при­­зва́въ ученики́ Своя́, рече́ и́мъ: ами́нь глаго́лю ва́мъ, я́ко вдови́ца сiя́ убо́гая мно́жае всѣ́хъ вве́рже вмета́ющихъ въ сокро́вищное храни́лище:
вси́ бо от­ избы́тка сво­его́ вверго́ша: сiя́ же от­ лише́нiя сво­его́ вся́, ели́ка имѣ́яше, вве́рже, все́ житiе́ свое́.
Латинский (Nova Vulgata)
Et cum appropinquarent Hierosolymae, Bethphage et Bethaniae ad montem Olivarum, mittit duos ex discipulis suis
et ait illis: «Ite in castellum, quod est contra vos, et statim introeuntes illud invenietis pullum ligatum, super quem nemo adhuc hominum sedit; solvite illum et adducite.
Et si quis vobis dixerit: "Quid facitis hoc?", dicite: "Domino necessarius est, et continuo illum remittit iterum huc"».
Et abeuntes invenerunt pullum ligatum ante ianuam foris in bivio et solvunt eum.
Et quidam de illic stantibus dicebant illis: «Quid facitis solventes pullum?».
Qui dixerunt eis, sicut dixerat Iesus; et dimiserunt eis.
Et ducunt pullum ad Iesum et imponunt illi vestimenta sua; et sedit super eum.
Et multi vestimenta sua straverunt in via, alii autem frondes, quas exciderant in agris.
Et qui praeibant et qui sequebantur, clamabant: «Hosanna! Benedictus, qui venit in nomine Domini!
Benedictum, quod venit regnum patris nostri David! Hosanna in excelsis!».
Et introivit Hierosolymam in templum; et circumspectis omnibus, cum iam vespera esset hora, exivit in Bethaniam cum Duodecim.
Et altera die cum exirent a Bethania, esuriit.
Cumque vidisset a longe ficum habentem folia, venit si quid forte inveniret in ea; et cum venisset ad eam, nihil invenit praeter folia: non enim erat tempus ficorum.
Et respondens dixit ei: «Iam non amplius in aeternum quisquam fructum ex te manducet». Et audiebant discipuli eius.
Et veniunt Hierosolymam. Et cum introisset in templum, coepit eicere vendentes et ementes in templo et mensas nummulariorum et cathedras vendentium columbas evertit;
et non sinebat, ut quisquam vas transferret per templum.
Et docebat dicens eis: «Non scriptum est: "Domus mea domus orationis vocabitur omnibus gentibus"? Vos autem fecistis eam speluncam latronum».
Quo audito, principes sacerdotum et scribae quaerebant quomodo eum perderent; timebant enim eum, quoniam universa turba admirabatur super doctrina eius.
Et cum vespera facta esset, egrediebantur de civitate.
Et cum mane transirent, viderunt ficum aridam factam a radicibus.
Et recordatus Petrus dicit ei: «Rabbi, ecce ficus, cui maledixisti, aruit».
Et respondens Iesus ait illis: «Habete fidem Dei!
Amen dico vobis: Quicumque dixerit huic monti: "Tollere et mittere in mare", et non haesitaverit in corde suo, sed crediderit quia, quod dixerit, fiat, fiet ei.
Propterea dico vobis: Omnia, quaecumque orantes petitis, credite quia iam accepistis, et erunt vobis.
Et cum statis in oratione, dimittite, si quid habetis adversus aliquem, ut et Pater vester, qui in caelis est, dimittat vobis peccata vestra».
Et veniunt rursus Hierosolymam. Et cum ambularet in templo, accedunt ad eum summi sacerdotes et scribae et seniores
et dicebant illi: «In qua potestate haec facis? Vel quis tibi dedit hanc potestatem, ut ista facias?».
Iesus autem ait illis: «Interrogabo vos unum verbum, et respondete mihi; et dicam vobis, in qua potestate haec faciam:
Baptismum Ioannis de caelo erat an ex hominibus? Respondete mihi».
At illi cogitabant secum dicentes: «Si dixerimus: "De caelo", dicet: "Quare ergo non credidistis ei?";
si autem dixerimus: "Ex hominibus?"». Timebant populum: omnes enim habebant Ioannem quia vere propheta esset.
Et respondentes dicunt Iesu: «Nescimus». Et Iesus ait illis: «Neque ego dico vobis in qua potestate haec faciam».
Et coepit illis in parabolis loqui: «Vineam pastinavit ho mo et circumdedit saepem et fodit lacum et aedificavit turrim et locavit eam agricolis et peregre profectus est.
Et misit ad agricolas in tempore servum, ut ab agricolis acciperet de fructu vineae;
qui apprehensum eum caeciderunt et dimiserunt vacuum.
Et iterum misit ad illos alium servum; et illum in capite vulneraverunt et contumeliis affecerunt.
Et alium misit, et illum occiderunt, et plures alios, quosdam caedentes, alios vero occidentes.
Adhuc unum habebat, filium dilectum. Misit illum ad eos novissimum dicens: "Reverebuntur filium meum".
Coloni autem illi dixerunt ad invicem: "Hic est heres. Venite, occidamus eum, et nostra erit hereditas".
Et apprehendentes eum occiderunt et eiecerunt extra vineam.
Quid ergo faciet dominus vineae? Veniet et perdet colonos et dabit vineam aliis.
Nec Scripturam hanc legistis: "Lapidem quem reprobaverunt aedificantes, hic factus est in caput anguli;
a Domino factum est istud et est mirabile in oculis nostris"?».
Et quaerebant eum tenere et timuerunt turbam; cognoverunt enim quoniam ad eos parabolam hanc dixerit. Et relicto eo abierunt.
Et mittunt ad eum quosdam ex pharisaeis et herodianis, ut eum caperent in verbo.
Qui venientes dicunt ei: «Magister, scimus quia verax es et non curas quemquam; nec enim vides in faciem hominum, sed in veritate viam Dei doces. Licet dare tributum Caesari an non? Dabimus an non dabimus?».
Qui sciens versutiam eorum ait illis: «Quid me tentatis? Afferte mihi denarium, ut videam».
At illi attulerunt. Et ait illis: «Cuius est imago haec et inscriptio?». Illi autem dixerunt ei: «Caesaris».
Iesus autem dixit illis: «Quae sunt Caesaris, reddite Caesari et, quae sunt Dei, Deo». Et mirabantur super eo.
Et veniunt ad eum sadducaei, qui dicunt resurrectionem non esse, et interrogabant eum dicentes:
«Magister, Moyses nobis scripsit, ut si cuius frater mortuus fuerit et reliquerit uxorem et filium non reliquerit, accipiat frater eius uxorem et resuscitet semen fratri suo.
Septem fratres erant: et primus accepit uxorem et moriens non reliquit semen;
et secundus accepit eam et mortuus est, non relicto semine; et tertius similiter;
et septem non reliquerunt semen. Novissima omnium defuncta est et mulier.
In resurrectione, cum resurrexerint, cuius de his erit uxor? Septem enim habuerunt eam uxorem».
Ait illis Iesus: «Non ideo erratis, quia non scitis Scripturas neque virtutem Dei?
Cum enim a mortuis resurrexerint, neque nubent neque nubentur, sed sunt sicut angeli in caelis.
De mortuis autem quod resurgant, non legistis in libro Moysis super rubum, quomodo dixerit illi Deus inquiens: "Ego sum Deus Abraham et Deus Isaac et Deus Iacob"?
Non est Deus mortuorum sed vivorum! Multum erratis».
Et accessit unus de scribis, qui audierat illos conquirentes, videns quoniam bene illis responderit, interrogavit eum: «Quod est primum omnium mandatum?».
Iesus respondit: «Primum est: "Audi, Israel: Dominus Deus noster Dominus unus est,
et diliges Dominum Deum tuum ex toto corde tuo et ex tota anima tua et ex tota mente tua et ex tota virtute tua".
Secundum est illud: "Diliges proximum tuum tamquam teipsum". Maius horum aliud mandatum non est».
Et ait illi scriba: «Bene, Magister, in veritate dixisti: "Unus est, et non est alius praeter eum;
et diligere eum ex toto corde et ex toto intellectu et ex tota fortitudine" et: "Diligere proximum tamquam seipsum" maius est omnibus holocautomatibus et sacrificiis».
Et Iesus videns quod sapienter respondisset, dixit illi: «Non es longe a regno Dei». Et nemo iam audebat eum interrogare.
Et respondens Iesus dicebat docens in templo: «Quomodo dicunt scribae Christum filium esse David?
Ipse David dixit in Spiritu Sancto: "Dixit Dominus Domino meo: Sede a dextris meis, donec ponam inimicos tuos sub pedibus tuis".
Ipse David dicit eum Dominum, et unde est filius eius?». Et multa turba eum libenter audiebat.
Et dicebat in doctrina sua: «Cavete a scribis, qui volunt in stolis ambulare et salutari in foro
et in primis cathedris sedere in synagogis et primos discubitus in cenis;
qui devorant domos viduarum et ostentant prolixas orationes. Hi accipient amplius iudicium».
Et sedens contra gazophylacium aspiciebat quomodo turba iactaret aes in gazophylacium; et multi divites iactabant multa.
Et cum venisset una vidua pauper, misit duo minuta, quod est quadrans.
Et convocans discipulos suos ait illis: «Amen dico vobis: Vidua haec pauper plus omnibus misit, qui miserunt in gazophylacium:
Omnes enim ex eo, quod abundabat illis, miserunt; haec vero de penuria sua omnia, quae habuit, misit, totum victum suum».
1 Торжественный въезд в Иерусалим; «осанна в вышних!» 12-14, 19-25 Проклятие бесплодной смоковницы; 15 очищение храма. 27 Вопрос первосвященников о власти Иисуса Христа.
[Зач. 49.] Когда приблизились к Иерусалиму, к Виффагии и Вифании, к горе Елеонской, Иисус посылает двух из учеников Своих
и говорит им: пойдите в селение, которое прямо перед вами; входя в него, тотчас найдете привязанного молодого осла, на которого никто из людей не садился; отвязав его, приведите.
И если кто скажет вам: что вы это делаете? – отвечайте, что он надобен Господу; и тотчас пошлет его сюда.
Они пошли, и нашли молодого осла, привязанного у ворот на улице, и отвязали его.
И некоторые из стоявших там говорили им: что делаете? зачем отвязываете осленка?
Они отвечали им, ка́к повелел Иисус; и те отпустили их.
И привели осленка к Иисусу, и возложили на него одежды свои; Иисус сел на него.
Многие же постилали одежды свои по дороге; а другие резали ветви с дерев и постилали по дороге.
И предшествовавшие и сопровождавшие восклицали: осанна! благословен Грядущий во имя Господне!
благословенно грядущее во имя Господа царство отца нашего Давида! осанна в вышних!
[Зач. 50.] И вошел Иисус в Иерусалим и в храм; и, осмотрев всё, как время уже было позднее, вышел в Вифанию с двенадцатью.
На другой день, когда они вышли из Вифании, Он взалкал;
и, увидев издалека смоковницу, покрытую листьями, пошел, не найдет ли чего на ней; но, придя к ней, ничего не нашел, кроме листьев, ибо еще не время было собирания смокв.
И сказал ей Иисус: отныне да не вкушает никто от тебя плода вовек! И слышали то́ ученики Его.
Пришли в Иерусалим. Иисус, войдя в храм, начал выгонять продающих и покупающих в храме; и столы меновщиков и скамьи продающих голубей опрокинул;
и не позволял, чтобы кто пронес через храм какую-либо вещь.
И учил их, говоря: не написано ли: дом Мой домом молитвы наречется для всех народов? а вы сделали его вертепом разбойников.
Услышали это книжники и первосвященники, и искали, как бы погубить Его, ибо боялись Его, потому что весь народ удивлялся учению Его.
Когда же стало поздно, Он вышел вон из города.
Поутру, проходя мимо, увидели, что смоковница засохла до корня.
И, вспомнив, Петр говорит Ему: Равви́! посмотри, смоковница, которую Ты проклял, засохла.
Иисус, отвечая, говорит им:
[Зач. 51.] имейте веру Божию, ибо истинно говорю вам, если кто скажет горе сей: поднимись и ввергнись в море, и не усомнится в сердце своем, но поверит, что сбудется по словам его, – будет ему, что ни скажет.
Потому говорю вам: всё, чего ни будете просить в молитве, верьте, что получите, – и будет вам.
И когда стоите на молитве, прощайте, если что́ имеете на кого, дабы и Отец ваш Небесный простил вам согрешения ваши.
Если же не прощаете, то и Отец ваш Небесный не простит вам согрешений ваших.
[Зач. 52.] Пришли опять в Иерусалим. И когда Он ходил в храме, подошли к Нему первосвященники и книжники, и старейшины
и говорили Ему: какою властью Ты это делаешь? и кто Тебе дал власть делать это?
Иисус сказал им в ответ: спрошу и Я вас об одном, отвечайте Мне; тогда и Я скажу вам, какою властью это делаю.
Крещение Иоанново с небес было, или от человеков? отвечайте Мне.
Они рассуждали между собою: если скажем: с небес, – то Он скажет: почему же вы не поверили ему?
а сказать: от человеков – боялись народа, потому что все полагали, что Иоанн точно был пророк.
И сказали в ответ Иисусу: не знаем. Тогда Иисус сказал им в ответ: и Я не скажу вам, какою властью это делаю.
1 Притча о злых виноградарях. 13 Вопрос о подати кесарю. 18 Вопрос саддукеев о браке на Небесах. 28 Наибольшие заповеди. 35 Вопросы книжникам и предостережение против них; 41 две лепты бедной вдовы.
[Зач. 53.] И начал говорить им притчами: некоторый человек насадил виноградник и обнес оградою, и выкопал точило, и построил башню, и, отдав его виноградарям, отлучился.
И послал в свое время к виноградарям слугу – принять от виноградарей плодов из виноградника.
Они же, схватив его, били, и отослали ни с чем.
Опять послал к ним другого слугу; и тому камнями разбили голову и отпустили его с бесчестьем.
И опять иного послал: и того убили; и многих других то били, то убивали.
Имея же еще одного сына, любезного ему, напоследок послал и его к ним, говоря: постыдятся сына моего.
Но виноградари сказали друг другу: это наследник; пойдем, убьем его, и наследство будет наше.
И, схватив его, убили и выбросили вон из виноградника.
Что же сделает хозяин виноградника? – Придет и предаст смерти виноградарей, и отдаст виноградник другим.
Неужели вы не читали сего в Писании: камень, который отвергли строители, тот самый сделался главою угла;
это от Господа, и есть дивно в очах наших.
И старались схватить Его, но побоялись народа, ибо поняли, что о них сказал притчу; и, оставив Его, отошли.
[Зач. 54.] И посылают к Нему некоторых из фарисеев и иродиан, чтобы уловить Его в слове.
Они же, придя, говорят Ему: Учитель! мы знаем, что Ты справедлив и не заботишься об угождении кому-либо, ибо не смотришь ни на какое лицо, но истинно пути Божию учишь. Позволительно ли давать по́дать кесарю или нет? давать ли нам или не давать?
Но Он, зная их лицемерие, сказал им: что искушаете Меня? принесите Мне динарий, чтобы Мне видеть его.
Они принесли. Тогда говорит им: чье это изображение и надпись? Они сказали Ему: кесаревы.
Иисус сказал им в ответ: отдавайте кесарево кесарю, а Божие Богу. И дивились Ему.
[Зач. 55.] Потом пришли к Нему саддукеи, которые говорят, что нет воскресения, и спросили Его, говоря:
Учитель! Моисей написал нам: если у кого умрет брат и оставит жену, а детей не оставит, то брат его пусть возьмет жену его и восстановит семя брату своему.
Было семь братьев: первый взял жену и, умирая, не оставил детей.
Взял ее второй и умер, и он не оставил детей; также и третий.
Брали ее за себя семеро и не оставили детей. После всех умерла и жена.
Итак, в воскресении, когда воскреснут, которого из них будет она женою? Ибо семеро имели ее женою.
Иисус сказал им в ответ: этим ли приводитесь вы в заблуждение, не зная Писаний, ни силы Божией?
Ибо, когда из мертвых воскреснут, тогда не будут ни жениться, ни замуж выходить, но будут, как Ангелы на небесах.
А о мертвых, что они воскреснут, разве не читали вы в книге Моисея, как Бог при купине сказал ему: Я Бог Авраама, и Бог Исаака, и Бог Иакова?
Бог не есть Бог мертвых, но Бог живых. Итак, вы весьма заблуждаетесь.
[Зач. 56.] Один из книжников, слыша их прения и видя, что Иисус хорошо им отвечал, подошел и спросил Его: какая первая из всех заповедей?
Иисус отвечал ему: первая из всех заповедей: слушай, Израиль! Господь Бог наш есть Господь единый;
и возлюби Господа Бога твоего всем сердцем твоим, и всею душою твоею, и всем разумением твоим, и всею крепостию твоею, – вот первая заповедь!
Вторая подобная ей: возлюби ближнего твоего, как самого себя. Иной большей сих заповеди нет.
Книжник сказал Ему: хорошо, Учитель! истину сказал Ты, что один есть Бог и нет иного, кроме Его;
и любить Его всем сердцем и всем умом, и всею душою, и всею крепостью, и любить ближнего, как самого себя, есть больше всех всесожжений и жертв.
Иисус, видя, что он разумно отвечал, сказал ему: недалеко ты от Царствия Божия. После того никто уже не смел спрашивать Его.
Продолжая учить в храме, Иисус говорил: как говорят книжники, что Христос есть Сын Давидов?
Ибо сам Давид сказал Духом Святым: сказал Господь Господу моему: седи одесную Меня, доколе положу врагов Твоих в подножие ног Твоих.
Итак, сам Давид называет Его Господом: как же Он Сын ему? И множество народа слушало Его с услаждением.
[Зач. 57.] И говорил им в учении Своем: остерегайтесь книжников, любящих ходить в длинных одеждах и принимать приветствия в народных собраниях,
сидеть впереди в синагогах и возлежать на первом месте на пиршествах, –
сии, поядающие домы вдов и напоказ долго молящиеся, примут тягчайшее осуждение.
И сел Иисус против сокровищницы и смотрел, как народ кладет деньги в сокровищницу. Многие богатые клали много.
Придя же, одна бедная вдова положила две лепты, что составляет кодрант.
Подозвав учеников Своих, Иисус сказал им: истинно говорю вам, что эта бедная вдова положила больше всех, клавших в сокровищницу,
ибо все клали от избытка своего, а она от скудости своей положила всё, что имела, всё пропитание свое.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible