Скрыть
12:2
12:4
12:5
12:6
12:9
12:12
12:14
12:15
12:16
12:20
12:21
12:22
12:23
12:24
12:25
12:27
12:32
12:33
12:34
12:37
12:38
12:42
12:43
12:44
Глава 13 
13:3
13:4
13:6
13:7
13:8
13:10
13:12
13:13
13:15
13:16
13:17
13:18
13:19
13:20
13:22
13:23
13:25
13:27
13:28
13:29
13:31
13:32
13:34
13:35
13:36
13:37
Глава 14 
14:2
14:4
14:5
14:6
14:7
14:8
14:9
14:11
14:13
14:14
14:15
14:16
14:17
14:19
14:20
14:21
14:23
14:24
14:25
14:26
14:29
14:31
14:33
14:34
14:35
14:37
14:39
14:40
14:41
14:42
14:44
14:45
14:46
14:47
14:48
14:50
14:51
14:52
14:54
14:56
14:57
14:59
14:60
14:63
14:64
14:65
14:67
14:68
14:69
14:70
14:71
Глава 15 
15:3
15:4
15:5
15:6
15:7
15:8
15:9
15:10
15:12
15:13
15:14
15:16
15:17
15:18
15:19
15:20
15:25
15:27
15:30
15:31
15:32
15:33
15:35
15:37
15:38
15:39
15:40
15:41
15:44
15:45
15:46
Глава 16 
16:2
16:3
16:4
16:6
16:8
16:10
16:11
16:13
Синодальный
1 Притча о злых виноградарях. 13 Вопрос о подати кесарю. 18 Вопрос саддукеев о браке на Небесах. 28 Наибольшие заповеди. 35 Вопросы книжникам и предостережение против них; 41 две лепты бедной вдовы.
[Зач. 53.] И начал говорить им притчами: некоторый человек насадил виноградник и обнес оградою, и выкопал точило, и построил башню, и, отдав его виноградарям, отлучился.
И послал в свое время к виноградарям слугу – принять от виноградарей плодов из виноградника.
Они же, схватив его, били, и отослали ни с чем.
Опять послал к ним другого слугу; и тому камнями разбили голову и отпустили его с бесчестьем.
И опять иного послал: и того убили; и многих других то били, то убивали.
Имея же еще одного сына, любезного ему, напоследок послал и его к ним, говоря: постыдятся сына моего.
Но виноградари сказали друг другу: это наследник; пойдем, убьем его, и наследство будет наше.
И, схватив его, убили и выбросили вон из виноградника.
Что же сделает хозяин виноградника? – Придет и предаст смерти виноградарей, и отдаст виноградник другим.
Неужели вы не читали сего в Писании: камень, который отвергли строители, тот самый сделался главою угла;
это от Господа, и есть дивно в очах наших.
И старались схватить Его, но побоялись народа, ибо поняли, что о них сказал притчу; и, оставив Его, отошли.
[Зач. 54.] И посылают к Нему некоторых из фарисеев и иродиан, чтобы уловить Его в слове.
Они же, придя, говорят Ему: Учитель! мы знаем, что Ты справедлив и не заботишься об угождении кому-либо, ибо не смотришь ни на какое лицо, но истинно пути Божию учишь. Позволительно ли давать по́дать кесарю или нет? давать ли нам или не давать?
Но Он, зная их лицемерие, сказал им: что искушаете Меня? принесите Мне динарий, чтобы Мне видеть его.
Они принесли. Тогда говорит им: чье это изображение и надпись? Они сказали Ему: кесаревы.
Иисус сказал им в ответ: отдавайте кесарево кесарю, а Божие Богу. И дивились Ему.
[Зач. 55.] Потом пришли к Нему саддукеи, которые говорят, что нет воскресения, и спросили Его, говоря:
Учитель! Моисей написал нам: если у кого умрет брат и оставит жену, а детей не оставит, то брат его пусть возьмет жену его и восстановит семя брату своему.
Было семь братьев: первый взял жену и, умирая, не оставил детей.
Взял ее второй и умер, и он не оставил детей; также и третий.
Брали ее за себя семеро и не оставили детей. После всех умерла и жена.
Итак, в воскресении, когда воскреснут, которого из них будет она женою? Ибо семеро имели ее женою.
Иисус сказал им в ответ: этим ли приводитесь вы в заблуждение, не зная Писаний, ни силы Божией?
Ибо, когда из мертвых воскреснут, тогда не будут ни жениться, ни замуж выходить, но будут, как Ангелы на небесах.
А о мертвых, что они воскреснут, разве не читали вы в книге Моисея, как Бог при купине сказал ему: Я Бог Авраама, и Бог Исаака, и Бог Иакова?
Бог не есть Бог мертвых, но Бог живых. Итак, вы весьма заблуждаетесь.
[Зач. 56.] Один из книжников, слыша их прения и видя, что Иисус хорошо им отвечал, подошел и спросил Его: какая первая из всех заповедей?
Иисус отвечал ему: первая из всех заповедей: слушай, Израиль! Господь Бог наш есть Господь единый;
и возлюби Господа Бога твоего всем сердцем твоим, и всею душою твоею, и всем разумением твоим, и всею крепостию твоею, – вот первая заповедь!
Вторая подобная ей: возлюби ближнего твоего, как самого себя. Иной большей сих заповеди нет.
Книжник сказал Ему: хорошо, Учитель! истину сказал Ты, что один есть Бог и нет иного, кроме Его;
и любить Его всем сердцем и всем умом, и всею душою, и всею крепостью, и любить ближнего, как самого себя, есть больше всех всесожжений и жертв.
Иисус, видя, что он разумно отвечал, сказал ему: недалеко ты от Царствия Божия. После того никто уже не смел спрашивать Его.
Продолжая учить в храме, Иисус говорил: как говорят книжники, что Христос есть Сын Давидов?
Ибо сам Давид сказал Духом Святым: сказал Господь Господу моему: седи одесную Меня, доколе положу врагов Твоих в подножие ног Твоих.
Итак, сам Давид называет Его Господом: как же Он Сын ему? И множество народа слушало Его с услаждением.
[Зач. 57.] И говорил им в учении Своем: остерегайтесь книжников, любящих ходить в длинных одеждах и принимать приветствия в народных собраниях,
сидеть впереди в синагогах и возлежать на первом месте на пиршествах, –
сии, поядающие домы вдов и напоказ долго молящиеся, примут тягчайшее осуждение.
И сел Иисус против сокровищницы и смотрел, как народ кладет деньги в сокровищницу. Многие богатые клали много.
Придя же, одна бедная вдова положила две лепты, что составляет кодрант.
Подозвав учеников Своих, Иисус сказал им: истинно говорю вам, что эта бедная вдова положила больше всех, клавших в сокровищницу,
ибо все клали от избытка своего, а она от скудости своей положила всё, что имела, всё пропитание свое.
1 Предсказание о разрушении Иерусалима. 9 Указание на испытания, дни страдания, лжехристов. 28 «Никто не знает» дня пришествия Сына Человеческого; «бодрствуйте и молитесь».
[Зач. 58.] И когда выходил Он из храма, говорит Ему один из учеников Его: Учитель! посмотри, какие камни и какие здания!
Иисус сказал ему в ответ: видишь сии великие здания? всё это будет разрушено, так что не останется здесь камня на камне.
И когда Он сидел на горе Елеонской против храма, спрашивали Его наедине Петр, и Иаков, и Иоанн, и Андрей:
скажи нам, когда это будет, и какой признак, когда всё сие должно совершиться?
Отвечая им, Иисус начал говорить: берегитесь, чтобы кто не прельстил вас,
ибо многие придут под именем Моим и будут говорить, что это Я; и многих прельстят.
Когда же услышите о войнах и о военных слухах, не ужасайтесь: ибо надлежит сему быть, – но это еще не конец.
Ибо восстанет народ на народ и царство на царство; и будут землетрясения по местам, и будут глады и смятения. Это – начало болезней.
[Зач. 59.] Но вы смотри́те за собою, ибо вас будут предавать в судилища и бить в синагогах, и перед правителями и царями поставят вас за Меня, для свидетельства перед ними.
И во всех народах прежде должно быть проповедано Евангелие.
Когда же поведут предавать вас, не заботьтесь наперед, что́ вам говорить, и не обдумывайте; но что́ дано будет вам в тот час, то́ и говорите, ибо не вы будете говорить, но Дух Святой.
Предаст же брат брата на смерть, и отец – детей; и восстанут дети на родителей и умертвят их.
И будете ненавидимы всеми за имя Мое; претерпевший же до конца спасется.
[Зач. 60.] Когда же увидите мерзость запустения, реченную пророком Даниилом, стоящую, где не должно, – читающий да разумеет, – тогда находящиеся в Иудее да бегут в горы;
а кто на кровле, тот не сходи в дом и не входи взять что-нибудь из дома своего;
и кто на поле, не обращайся назад взять одежду свою.
Горе беременным и питающим сосцами в те дни.
Моли́тесь, чтобы не случилось бегство ваше зимою.
Ибо в те дни будет такая скорбь, какой не было от начала творения, которое сотворил Бог, даже доныне, и не будет.
И если бы Господь не сократил тех дней, то не спаслась бы никакая плоть; но ради избранных, которых Он избрал, сократил те дни.
Тогда, если кто вам скажет: вот, здесь Христос, или: вот, там, – не верьте.
Ибо восстанут лжехристы и лжепророки и дадут знамения и чудеса, чтобы прельстить, если возможно, и избранных.
Вы же берегитесь. Вот, Я наперед сказал вам всё.
[Зач. 61.] Но в те дни, после скорби той, солнце померкнет, и луна не даст света своего,
и звезды спадут с неба, и силы небесные поколеблются.
Тогда увидят Сына Человеческого, грядущего на облаках с силою многою и славою.
И тогда Он пошлет Ангелов Своих и соберет избранных Своих от четырех ветров, от края земли до края неба.
От смоковницы возьмите подобие: когда ветви ее становятся уже мягки и пускают листья, то знаете, что близко лето.
Так и когда вы увидите то́ сбывающимся, знайте, что близко, при дверях.
Истинно говорю вам: не прейдет род сей, как всё это будет.
[Зач. 62.] Небо и земля прейдут, но слова Мои не прейдут.
О дне же том, или часе, никто не знает, ни Ангелы небесные, ни Сын, но только Отец.
Смотрите, бодрствуйте, молитесь, ибо не знаете, когда наступит это время.
Подобно как бы кто, отходя в путь и оставляя дом свой, дал слугам своим власть и каждому свое дело, и приказал привратнику бодрствовать.
Итак, бодрствуйте, ибо не знаете, когда придет хозяин дома: вечером, или в полночь, или в пение петухов, или поутру;
чтобы, придя внезапно, не нашел вас спящими.
А что́ вам говорю, говорю всем: бодрствуйте.
1 Помазание Иисуса Христа драгоценным миром. 10 Тайная Вечеря; Хлеб и Вино. 26 Предсказание об отречении Петра. 32 Молитва в Гефсимании. 43 Предательство Иуды; бегство учеников; 53 Иисус Христос пред первосвященниками и Синедрионом; отречение Петра.
Через два дня надлежало быть празднику Пасхи и опресноков. И искали первосвященники и книжники, как бы взять Его хитростью и убить;
но говорили: только не в праздник, чтобы не произошло возмущения в народе.
[Зач. 63.] И когда был Он в Вифании, в доме Симона прокаженного, и возлежал, – пришла женщина с алавастровым сосудом мира из нарда чистого, драгоценного и, разбив сосуд, возлила Ему на голову.
Некоторые же вознегодовали и говорили между собою: к чему сия трата мира?
Ибо можно было бы продать его более нежели за триста динариев и раздать нищим. И роптали на нее.
Но Иисус сказал: оставьте ее; что́ ее смущаете? Она доброе дело сделала для Меня.
Ибо нищих всегда имеете с собою и, когда захотите, можете им благотворить; а Меня не всегда имеете.
Она сделала, что́ могла: предварила помазать тело Мое к погребению.
Истинно говорю вам: где ни будет проповедано Евангелие сие в целом мире, сказано будет, в память ее, и о том, что́ она сделала.
[Зач. 64.] И пошел Иуда Искариот, один из двенадцати, к первосвященникам, чтобы предать Его им.
Они же, услышав, обрадовались, и обещали дать ему сребреники. И он искал, как бы в удобное время предать Его.
В первый день опресноков, когда заколали пасхального агнца, говорят Ему ученики Его: где хочешь есть пасху? мы пойдем и приготовим.
И посылает двух из учеников Своих и говорит им: пойдите в город; и встретится вам человек, несущий кувшин воды; последуйте за ним
и куда он войдет, скажите хозяину дома того: Учитель говорит: где комната, в которой бы Мне есть пасху с учениками Моими?
И он покажет вам горницу большую, устланную, готовую: там приготовьте нам.
И пошли ученики Его, и пришли в город, и нашли, как сказал им; и приготовили пасху.
Когда настал вечер, Он приходит с двенадцатью.
И, когда они возлежали и ели, Иисус сказал: истинно говорю вам, один из вас, ядущий со Мною, предаст Меня.
Они опечалились и стали говорить Ему, один за другим: не я ли? и другой: не я ли?
Он же сказал им в ответ: один из двенадцати, обмакивающий со Мною в блюдо.
Впрочем Сын Человеческий идет, как писано о Нем; но горе тому человеку, которым Сын Человеческий предается: лучше было бы тому человеку не родиться.
И когда они ели, Иисус, взяв хлеб, благословил, преломил, дал им и сказал: приимите, ядите; сие есть Тело Мое.
И, взяв чашу, благодарив, подал им: и пили из нее все.
И сказал им: сие есть Кровь Моя Нового Завета, за многих изливаемая.
Истинно говорю вам: Я уже не буду пить от плода виноградного до того дня, когда буду пить новое вино в Царствии Божием.
И, воспев, пошли на гору Елеонскую.
И говорит им Иисус: все вы соблазнитесь о Мне в эту ночь; ибо написано: поражу пастыря, и рассеются овцы.
По воскресении же Моем, Я предварю вас в Галилее.
Петр сказал Ему: если и все соблазнятся, но не я.
И говорит ему Иисус: истинно говорю тебе, что ты ныне, в эту ночь, прежде нежели дважды пропоет петух, трижды отречешься от Меня.
Но он еще с бо́льшим усилием говорил: хотя бы мне надлежало и умереть с Тобою, не отрекусь от Тебя. То́ же и все говорили.
Пришли в селение, называемое Гефсимания; и Он сказал ученикам Своим: посидите здесь, пока Я помолюсь.
И взял с Собою Петра, Иакова и Иоанна; и начал ужасаться и тосковать.
И сказал им: душа Моя скорбит смертельно; побудьте здесь и бодрствуйте.
И, отойдя немного, пал на землю и молился, чтобы, если возможно, миновал Его час сей;
и говорил: Авва Отче! всё возможно Тебе; пронеси чашу сию мимо Меня; но не чего Я хочу, а чего Ты.
Возвращается и находит их спящими, и говорит Петру: Симон! ты спишь? не мог ты бодрствовать один час?
Бодрствуйте и молитесь, чтобы не впасть в искушение: дух бодр, плоть же немощна.
И, опять отойдя, молился, сказав то же слово.
И, возвратившись, опять нашел их спящими, ибо глаза у них отяжелели, и они не знали, что́ Ему отвечать.
И приходит в третий раз и говорит им: вы всё еще спите и почиваете? Кончено, пришел час: вот, предается Сын Человеческий в руки грешников.
Встаньте, пойдем; вот, приблизился предающий Меня.
[Зач. 65.] И тотчас, как Он еще говорил, приходит Иуда, один из двенадцати, и с ним множество народа с мечами и кольями, от первосвященников и книжников и старейшин.
Предающий же Его дал им знак, сказав: Кого я поцелую, Тот и есть, возьмите Его и ведите осторожно.
И, придя, тотчас подошел к Нему и говорит: Равви́! Равви́! и поцеловал Его.
А они возложили на Него руки свои и взяли Его.
Один же из стоявших тут извлек меч, ударил раба первосвященникова и отсек ему ухо.
Тогда Иисус сказал им: как будто на разбойника вышли вы с мечами и кольями, чтобы взять Меня.
Каждый день бывал Я с вами в храме и учил, и вы не брали Меня. Но да сбудутся Писания.
Тогда, оставив Его, все бежали.
Один юноша, завернувшись по нагому телу в покрывало, следовал за Ним; и воины схватили его.
Но он, оставив покрывало, нагой убежал от них.
И привели Иисуса к первосвященнику; и собрались к нему все первосвященники и старейшины и книжники.
Петр издали следовал за Ним, даже внутрь двора первосвященникова; и сидел со служителями, и грелся у огня.
Первосвященники же и весь синедрион искали свидетельства на Иисуса, чтобы предать Его смерти; и не находили.
Ибо многие лжесвидетельствовали на Него, но свидетельства сии не были достаточны.
И некоторые, встав, лжесвидетельствовали против Него и говорили:
мы слышали, как Он говорил: Я разрушу храм сей рукотворенный, и через три дня воздвигну другой, нерукотворенный.
Но и такое свидетельство их не было достаточно.
Тогда первосвященник стал посреди и спросил Иисуса: что́ Ты ничего не отвечаешь? что́ они против Тебя свидетельствуют?
Но Он молчал и не отвечал ничего. Опять первосвященник спросил Его и сказал Ему: Ты ли Христос, Сын Благословенного?
Иисус сказал: Я; и вы у́зрите Сына Человеческого, сидящего одесную силы и грядущего на облаках небесных.
Тогда первосвященник, разодрав одежды свои, сказал: на что еще нам свидетелей?
Вы слышали богохульство; как вам кажется? Они же все признали Его повинным смерти.
И некоторые начали плевать на Него и, закрывая Ему лицо, ударять Его и говорить Ему: прореки. И слуги били Его по ланитам.
Когда Петр был на дворе внизу, пришла одна из служанок первосвященника
и, увидев Петра греющегося и всмотревшись в него, сказала: и ты был с Иисусом Назарянином.
Но он отрекся, сказав: не знаю и не понимаю, что ты говоришь. И вышел вон на передний двор; и запел петух.
Служанка, увидев его опять, начала говорить стоявшим тут: этот из них.
Он опять отрекся. Спустя немного, стоявшие тут опять стали говорить Петру: точно ты из них; ибо ты Галилеянин, и наречие твое сходно.
Он же начал клясться и божиться: не знаю Человека Сего, о Котором говорите.
Тогда петух запел во второй раз. И вспомнил Петр слово, сказанное ему Иисусом: прежде нежели петух пропоет дважды, трижды отречешься от Меня; и начал плакать.
1 Иисус пред Пилатом; «распни Его». 16 Бичевание, насмешки; Голгофа. 22 Смерть на Кресте и её свидетели. 42 Погребение Иисуса Христа.
[Зач. 66.] Немедленно поутру первосвященники со старейшинами и книжниками и весь синедрион составили совещание и, связав Иисуса, отвели и предали Пилату.
Пилат спросил Его: Ты Царь Иудейский? Он же сказал ему в ответ: ты говоришь.
И первосвященники обвиняли Его во многом.
Пилат же опять спросил Его: Ты ничего не отвечаешь? видишь, как много против Тебя обвинений.
Но Иисус и на это ничего не отвечал, так что Пилат дивился.
На всякий же праздник отпускал он им одного узника, о котором просили.
Тогда был в узах некто, по имени Варавва, со своими сообщниками, которые во время мятежа сделали убийство.
И народ начал кричать и просить Пилата о том, что́ он всегда делал для них.
Он сказал им в ответ: хотите ли, отпущу вам Царя Иудейского?
Ибо знал, что первосвященники предали Его из зависти.
Но первосвященники возбудили народ просить, чтобы отпустил им лучше Варавву.
Пилат, отвечая, опять сказал им: что же хотите, чтобы я сделал с Тем, Которого вы называете Царем Иудейским?
Они опять закричали: распни Его.
Пилат сказал им: какое же зло сделал Он? Но они еще сильнее закричали: распни Его.
Тогда Пилат, желая сделать угодное народу, отпустил им Варавву, а Иисуса, бив, предал на распятие.
[Зач. 67.] А воины отвели Его внутрь двора, то есть в преторию, и собрали весь полк,
и одели Его в багряницу, и, сплетши терновый венец, возложили на Него;
и начали приветствовать Его: радуйся, Царь Иудейский!
И били Его по голове тростью, и плевали на Него, и, становясь на колени, кланялись Ему.
Когда же насмеялись над Ним, сняли с Него багряницу, одели Его в собственные одежды Его и повели Его, чтобы распять Его.
И заставили проходящего некоего Киринеянина Симона, отца Александрова и Руфова, идущего с поля, нести крест Его.
[Зач. 68.] И привели Его на место Голгофу, что́ значит: Лобное место.
И давали Ему пить вино со смирною; но Он не принял.
Распявшие Его делили одежды Его, бросая жребий, кому что́ взять.
Был час третий, и распяли Его.
И была надпись вины Его: Царь Иудейский.
С Ним распяли двух разбойников, одного по правую, а другого по левую сторону Его.
И сбылось слово Писания: и к злодеям причтен.
Проходящие злословили Его, кивая головами своими и говоря: э! Разрушающий храм, и в три дня Созидающий!
спаси Себя Самого и сойди со креста.
Подобно и первосвященники с книжниками, насмехаясь, говорили друг другу: других спасал, а Себя не может спасти.
Христос, Царь Израилев, пусть сойдет теперь с креста, чтобы мы видели, и уверуем. И распятые с Ним поносили Его.
В шестом же часу настала тьма по всей земле и продолжалась до часа девятого.
В девятом часу возопил Иисус громким голосом: Элои́! Элои́! ламма́ савахфани́? – что значит: Боже Мой! Боже Мой! для чего Ты Меня оставил?
Некоторые из стоявших тут, услышав, говорили: вот, Илию зовет.
А один побежал, наполнил губку уксусом и, наложив на трость, давал Ему пить, говоря: постойте, посмотрим, придет ли Илия снять Его.
Иисус же, возгласив громко, испустил дух.
И завеса в храме раздралась надвое, сверху донизу.
Сотник, стоявший напротив Его, увидев, что Он, та́к возгласив, испустил дух, сказал: истинно Человек Сей был Сын Божий.
Были тут и женщины, которые смотрели издали: между ними была и Мария Магдалина, и Мария, мать Иакова меньшего и Иосии, и Саломия,
которые и тогда, как Он был в Галилее, следовали за Ним и служили Ему, и другие многие, вместе с Ним пришедшие в Иерусалим.
И как уже настал вечер, – потому что была пятница, то есть день перед субботою, –
[Зач. 69.] пришел Иосиф из Аримафеи, знаменитый член совета, который и сам ожидал Царствия Божия, осмелился войти к Пилату, и просил тела Иисусова.
Пилат удивился, что Он уже умер, и, призвав сотника, спросил его, давно ли умер?
И, узнав от сотника, отдал тело Иосифу.
Он, купив плащаницу и сняв Его, обвил плащаницею, и положил Его во гробе, который был высечен в скале, и привалил камень к двери гроба.
Мария же Магдалина и Мария Иосиева смотрели, где Его полагали.
1 Жены у пустого гроба. 9 Явление Иисуса Христа ученикам; «Идите по всему миру». 19 Вознесение.
[Зач. 70.] По прошествии субботы Мария Магдалина и Мария Иаковлева и Саломия купили ароматы, чтобы идти помазать Его.
И весьма рано, в первый день недели, приходят ко гробу, при восходе солнца,
и говорят между собою: кто отвалит нам камень от двери гроба?
И, взглянув, видят, что камень отвален; а он был весьма велик.
И, войдя во гроб, увидели юношу, сидящего на правой стороне, облеченного в белую одежду; и ужаснулись.
Он же говорит им: не ужасайтесь. Иисуса ищете Назарянина, распятого; Он воскрес, Его нет здесь. Вот место, где Он был положен.
Но идите, скажите ученикам Его и Петру, что Он предваряет вас в Галилее; там Его увидите, как Он сказал вам.
И, выйдя, побежали от гроба; их объял трепет и ужас, и никому ничего не сказали, потому что боялись.
[Зач. 71.] Воскреснув рано в первый день недели, Иисус явился сперва Марии Магдалине, из которой изгнал семь бесов.
Она пошла и возвестила бывшим с Ним, плачущим и рыдающим;
но они, услышав, что Он жив и она видела Его, – не поверили.
После сего явился в ином образе двум из них на дороге, когда они шли в селение.
И те, возвратившись, возвестили прочим; но и им не поверили.
Наконец, явился самим одиннадцати, возлежавшим на вечери, и упрекал их за неверие и жестокосердие, что видевшим Его воскресшего не поверили.
И сказал им: идите по всему миру и проповедуйте Евангелие всей твари.
Кто будет веровать и креститься, спасен будет; а кто не будет веровать, осужден будет.
Уверовавших же будут сопровождать сии знамения: именем Моим будут изгонять бесов; будут говорить новыми языками;
будут брать змей; и если что́ смертоносное выпьют, не повредит им; возложат руки на больных, и они будут здоровы.
И так Господь, после беседования с ними, вознесся на небо и воссел одесную Бога.
А они пошли и проповедовали везде, при Господнем содействии и подкреплении слова последующими знамениями. Аминь.
Церковнославянский (рус)
[Зач. 53.] И нача́тъ и́мъ въ при́тчахъ глаго́лати: виногра́дъ насади́ человѣ́къ, и огради́ опло́томъ, и ископа́ точи́ло, и созда́ сто́лпъ, и предаде́ его́ тяжа́телемъ {дѣ́лателемъ}, и отъи́де.
И посла́ къ тяжа́телемъ во вре́мя раба́, да от­ тяжа́тель прiи́метъ от­ плода́ виногра́да:
они́ же е́мше его́ би́ша и отосла́ша тща́.
И па́ки посла́ къ ни́мъ друга́го раба́: и того́ ка́менiемъ би́в­ше, проби́ша главу́ ему́ и посла́ша безче́стна.
И па́ки ино́го посла́: и того́ уби́ша: и мно́ги и́ны, о́вы у́бо бiю́ще, о́вы же убива́юще.
Еще́ у́бо еди́наго сы́на имѣ́ воз­лю́блен­наго сво­его́, посла́ и того́ къ ни́мъ послѣди́, глаго́ля, я́ко усрамя́т­ся сы́на мо­его́.
О́ни же тяжа́теле рѣ́ша къ себѣ́, я́ко се́й е́сть наслѣ́дникъ: прiиди́те, убiе́мъ его́, и на́­ше бу́детъ наслѣ́д­ст­вiе.
И е́мше его́ уби́ша и изверго́ша его́ во́нъ изъ виногра́да.
Что́ у́бо сотвори́тъ госпо́дь виногра́да? Прiи́детъ и погуби́тъ тяжа́тели и да́стъ виногра́дъ инѣ́мъ.
Ни Писа́нiя ли сего́ чли́ есте́: ка́мень, его́же не въ ряду́ сотвори́ша зи́ждущiи, се́й бы́сть во главу́ у́гла:
от­ Го́спода бы́сть сiе́, и е́сть ди́вно во о́чiю на́шею?
И иска́ху Его́ я́ти, и убоя́шася наро́да: разумѣ́ша бо, я́ко къ ни́мъ при́тчу рече́: и оста́вльше Его́ от­идо́ша.
[Зач. 54.] И посла́ша къ Нему́ нѣ́кiя от­ фарисе́й и иродiа́нъ, да Его́ обольстя́тъ сло́вомъ.
Они́ же при­­ше́дше глаго́лаша Ему́: Учи́телю, вѣ́мы, я́ко и́стиненъ еси́ и не ради́ши ни о ко́мже: не зри́ши бо на лице́ человѣ́ковъ, но во­и́стин­ну пути́ Бо́жiю учи́ши: досто́итъ ли кинсо́нъ ке́сареви да́ти, или́ ни́? Да́мы ли, или́ не да́мы?
О́нъ же вѣ́дый и́хъ лицемѣ́рiе, рече́ и́мъ: что́ Мя искуша́ете? При­­неси́те Ми́ пѣ́нязь, да ви́жу.
Они́ же при­­несо́ша. И глаго́ла и́мъ: чі́й о́бразъ сі́й и написа́нiе? Они́ же рѣ́ша Ему́: ке́саревъ.
И от­вѣща́въ Иису́съ рече́ и́мъ: воз­дади́те ке́сарева ке́сареви и Бо́жiя Богови. И чуди́шася о Не́мъ.
[Зач. 55.] И прiидо́ша саддуке́е къ Нему́, и́же глаго́лютъ воскресе́нiю не бы́ти: и вопроси́ша Его́, глаго́люще:
Учи́телю, Моисе́й написа́ на́мъ, я́ко а́ще кому́ бра́тъ у́мретъ и оста́витъ жену́, а ча́дъ не оста́витъ: да по́йметъ бра́тъ его́ жену́ его́ и воскреси́тъ сѣ́мя бра́ту сво­ему́.
Се́дмь бра́тiй бѣ́: и пе́рвый поя́тъ жену́ и умира́я не оста́ви сѣ́мене:
и вторы́й поя́тъ ю́ и у́мре, и ни то́й оста́ви сѣ́мене: и тре́тiй та́кожде:
и поя́ша ю́ се́дмь и не оста́виша сѣ́мене: послѣди́ же всѣ́хъ у́мре и жена́.
Въ воскресе́нiе у́бо, егда́ воскре́снутъ, кото́рому и́хъ бу́детъ жена́: се́дмь бо имѣ́ша ю́ жену́.
И от­вѣща́въ Иису́съ рече́ и́мъ: не сего́ ли ра́ди прельща́етеся, не вѣ́дуще Писа́нiя, ни си́лы Бо́жiя?
Егда́ бо изъ ме́ртвыхъ воскре́снутъ, ни же́нят­ся, ни посяга́ютъ, но су́ть я́ко а́нгели на небесѣ́хъ:
о ме́ртвыхъ же, я́ко востаю́тъ, нѣ́сте ли чли́ въ кни́гахъ Моисе́овыхъ, при­­ купинѣ́ я́ко рече́ ему́ Бо́гъ, глаго́ля: А́зъ Бо́гъ Авраа́мовъ и Бо́гъ Исаа́ковъ и Бо́гъ Иа́ковль?
Нѣ́сть Бо́гъ ме́ртвыхъ, но Бо́гъ живы́хъ: вы́ у́бо мно́го прельща́етеся.
[Зач. 56.] И при­­сту́пль еди́нъ от­ кни́жникъ, слы́шавъ и́хъ стяза́ющихся и ви́дѣвъ, я́ко до́брѣ от­вѣща́ и́мъ, вопроси́ Его́: ка́я е́сть пе́рвая всѣ́хъ за́повѣдiй?
Иису́съ же от­вѣща́ ему́: я́ко пе́рвѣйши всѣ́хъ за́повѣдiй: слы́ши, Изра́илю, Госпо́дь Бо́гъ ва́шъ Госпо́дь еди́нъ е́сть:
и воз­лю́биши Го́спода Бо́га тво­его́ всѣ́мъ се́рдцемъ тво­и́мъ, и все́ю душе́ю тво­е́ю, и всѣ́мъ умо́мъ тво­и́мъ, и все́ю крѣ́постiю тво­е́ю: сiя́ е́сть пе́рвая за́повѣдь.
И втора́я подо́бна е́й: воз­лю́биши бли́жняго сво­его́ я́ко са́мъ себе́. Бо́лшая сею́ и́на за́повѣдь нѣ́сть.
И рече́ Ему́ кни́жникъ: до́брѣ, Учи́телю, во­и́стин­ну ре́клъ еси́, я́ко еди́нъ е́сть Бо́гъ, и нѣ́сть и́нъ ра́звѣ его́:
и е́же люби́ти Его́ всѣ́мъ се́рдцемъ, и всѣ́мъ ра́зумомъ, и все́ю душе́ю, и все́ю крѣ́постiю: и е́же люби́ти бли́жняго я́ко себе́, бо́лѣ е́сть всѣ́хъ всесожже́нiй и же́ртвъ.
Иису́съ же ви́дѣвъ, я́ко смы́слен­но от­вѣща́, рече́ ему́: не дале́че еси́ от­ Ца́р­ст­вiя Бо́жiя. И никто́же смѣ́яше ктому́ Его́ вопроси́ти.
И от­вѣща́въ Иису́съ глаго́лаше, учя́ въ це́ркви: ка́ко глаго́лютъ кни́жницы, я́ко Христо́съ Сы́нъ е́сть Дави́довъ?
То́й бо Дави́дъ рече́ Ду́хомъ Святы́мъ: глаго́ла Госпо́дь Го́сподеви мо­ему́: сѣди́ одесну́ю Мене́, до́ндеже положу́ враги́ Твоя́ подно́жiе нога́ма Тво­и́ма.
Са́мъ у́бо Дави́дъ глаго́летъ Его́ Го́спода: и от­ку́ду Сы́нъ ему́ е́сть? И мно́гъ наро́дъ послу́шаше Его́ въ сла́дость.
[Зач. 57.] И глаго́лаше и́мъ во уче́нiи Сво­е́мъ: блюди́теся от­ кни́жникъ, хотя́щихъ во одѣя́нiихъ ходи́ти, и цѣлова́нiя на то́ржищихъ,
и преждесѣда́нiя на со́нмищихъ, и первовоз­лежа́нiя на ве́черяхъ:
пояда́юще до́мы вдови́цъ и непщева́нiемъ надо́лзѣ моля́щеся, сі́и прiи́мутъ ли́шшее осужде́нiе.
И сѣ́дъ Иису́съ пря́мо сокро́вищному храни́лищу, зря́ше, ка́ко наро́дъ ме́щетъ мѣ́дь въ сокро́вищное храни́лище. И мно́зи бога́тiи вмета́ху мно́га.
И при­­ше́дши еди́на вдови́ца убо́га, вве́рже ле́птѣ двѣ́, е́же е́сть кодра́нтъ.
И при­­зва́въ ученики́ Своя́, рече́ и́мъ: ами́нь глаго́лю ва́мъ, я́ко вдови́ца сiя́ убо́гая мно́жае всѣ́хъ вве́рже вмета́ющихъ въ сокро́вищное храни́лище:
вси́ бо от­ избы́тка сво­его́ вверго́ша: сiя́ же от­ лише́нiя сво­его́ вся́, ели́ка имѣ́яше, вве́рже, все́ житiе́ свое́.
[Зач. 58.] И исходя́щу Ему́ от­ це́ркве, глаго́ла Ему́ еди́нъ от­ учени́къ Его́: Учи́телю, ви́ждь, каково́ ка́менiе и какова́ зда́нiя.
И от­вѣща́въ Иису́съ рече́ ему́: ви́диши ли сiя́ вели́кая зда́нiя? Не и́мать оста́ти здѣ́ ка́мень на ка́мени, и́же не разори́т­ся.
И сѣдя́щу Ему́ на горѣ́ Елео́нстѣй пря́мо це́ркве, вопроша́ху Его́ еди́наго Пе́тръ и Иа́ковъ, и Иоа́н­нъ и Андре́й:
рцы́ на́мъ, когда́ сiя́ бу́дутъ? И ко́е [бу́детъ] зна́менiе, егда́ и́мутъ вся́ сiя́ сконча́тися?
Иису́съ же от­вѣща́въ и́мъ, нача́тъ глаго́лати: блюди́теся, да не кто́ ва́съ прельсти́тъ.
Мно́зи бо прiи́дутъ во и́мя Мое́, глаго́люще, я́ко А́зъ е́смь: и мно́ги прельстя́тъ.
Егда́ же услы́шите бра́ни и слы́шанiя бра́немъ, не ужаса́йтеся: подоба́етъ бо бы́ти: но не у́ кончи́на.
Воста́нетъ бо язы́къ на язы́къ, и ца́р­ст­во на ца́р­ст­во: и бу́дутъ тру́си по мѣ́стомъ, и бу́дутъ гла́ди и мяте́жи. Нача́ло болѣ́знемъ сiя́.
[Зач. 59.] Блюди́теся же вы́ са́ми: предадя́тъ бо вы́ въ со́нмища, и на собо́рищихъ бiе́ни бу́дете: и предъ во­ево́ды и цари́ веде́ни бу́дете Мене́ ра́ди, во свидѣ́тел­ст­во и́мъ.
И во всѣ́хъ язы́цѣхъ подоба́етъ пре́жде проповѣ́датися Ева́нгелiю.
Егда́ же поведу́тъ вы́ предаю́ще, не пре́жде пецы́теся, что́ воз­глаго́лете, ни по­уча́йтеся: но е́же а́ще да́ст­ся ва́мъ въ то́й ча́съ, се́ глаго́лите: не вы́ бо бу́дете глаго́лющiи, но Ду́хъ Святы́й.
Преда́стъ же бра́тъ бра́та на сме́рть, и оте́цъ ча́до: и воста́нутъ ча́да на роди́тели и убiю́тъ и́хъ.
И бу́дете ненави́дими всѣ́ми и́мене Мо­его́ ра́ди: претерпѣ́вый же до конца́, то́й спасе́нъ бу́детъ.
[Зач. 60.] Егда́ же у́зрите ме́рзость запустѣ́нiя, рече́н­ную Данiи́ломъ проро́комъ, стоя́щу, идѣ́же не подоба́етъ: чты́й да разумѣ́етъ: тогда́ су́щiи во Иуде́и да бѣжа́тъ на го́ры:
и и́же на кро́вѣ, да не сла́зитъ въ до́мъ, ни да вни́детъ взя́ти чесо́ от­ до́му сво­его́:
и и́же на селѣ́ сы́й, да не воз­врати́т­ся вспя́ть взя́ти ри́зу свою́.
Го́ре же непра́зднымъ и доя́щымъ въ ты́я дни́.
Моли́теся же, да не бу́детъ бѣ́г­ст­во ва́­ше въ зимѣ́.
Бу́дутъ бо дні́е ті́и ско́рбь, якова́ не бы́сть такова́ от­ нача́ла созда́нiя, е́же созда́ Бо́гъ, доны́нѣ, и не бу́детъ.
И а́ще не бы́ Госпо́дь прекрати́лъ дні́й, не бы́ у́бо спасла́ся вся́ка пло́ть: но избра́н­ныхъ ра́ди, и́хже избра́, прекрати́тъ дни́.
Тогда́ а́ще кто́ рече́тъ ва́мъ: се́, здѣ́ Христо́съ, или́: се́, о́ндѣ: не ими́те вѣ́ры.
Воста́нутъ бо лжехри́сти и лжепроро́цы и дадя́тъ зна́менiя и чудеса́, е́же прельсти́ти, а́ще воз­мо́жно, и избра́н­ныя.
Вы́ же блюди́теся: се́, пре́жде рѣ́хъ ва́мъ вся́.
[Зач. 61.] Но въ ты́я дни́, по ско́рби то́й, со́лнце поме́ркнетъ, и луна́ не да́стъ свѣ́та сво­его́,
и звѣ́зды бу́дутъ съ небесе́ спа́да­ю­щя, и си́лы, я́же на небесѣ́хъ, подви́жут­ся.
И тогда́ у́зрятъ Сы́на Человѣ́ческаго гряду́ща на о́блацѣхъ съ си́лою и сла́вою мно́гою.
И тогда́ по́слетъ А́нгелы Своя́ и собере́тъ избра́н­ныя Своя́ от­ четы́рехъ вѣ́тръ, от­ конца́ земли́ до конца́ не́ба.
От смоко́вницы же научи́теся при́тчи: егда́ уже́ вѣ́твiе ея́ бу́детъ мла́до и израща́етъ ли́­ст­вiе, вѣ́дите, я́ко бли́зъ е́сть жа́тва:
та́ко и вы́, егда́ сiя́ ви́дите быва́юща, вѣ́дите, я́ко бли́зъ е́сть, при­­ две́рехъ.
Ами́нь глаго́лю ва́мъ, я́ко не и́мать прейти́ ро́дъ се́й, до́ндеже вся́ сiя́ бу́дутъ.
[Зач. 62.] Не́бо и земля́ пре́йдутъ, словеса́ же Моя́ не пре́йдутъ.
О дни́ же то́мъ или́ о часѣ́ никто́же вѣ́сть, ни А́нгели, и́же су́ть на небесѣ́хъ, ни Сы́нъ, то́кмо Оте́цъ.
Блюди́те, бди́те и моли́теся: не вѣ́сте бо, когда́ вре́мя бу́детъ.
Я́коже человѣ́къ от­ходя́ оста́вль до́мъ сво́й, и да́въ рабо́мъ сво­и́мъ вла́сть, и кому́ждо дѣ́ло свое́, и вратарю́ повелѣ́, да бди́тъ.
Бди́те у́бо: не вѣ́сте бо, когда́ госпо́дь до́му прiи́детъ, ве́черъ, или́ полу́нощи, или́ въ пѣтлоглаше́нiе, или́ у́тро:
да не при­­ше́дъ внеза́пу, обря́щетъ вы́ спя́щя.
А я́же ва́мъ глаго́лю, всѣ́мъ глаго́лю: бди́те.
Бѣ́ же Па́сха и опрѣсно́цы по двою́ дні́ю: и иска́ху архiере́е и кни́жницы, ка́ко Его́ ле́стiю е́мше убiю́тъ:
глаго́лаху же: [но] не въ пра́здникъ, еда́ {да не} ка́ко молва́ бу́детъ лю́дска.
[Зач. 63.] И су́щу Ему́ въ Виѳа́нiи, въ дому́ Си́мона прокаже́н­наго, воз­лежа́щу Ему́, прiи́де жена́, иму́щи алава́стръ ми́ра на́рднаго пистикі́а многоцѣ́н­на: и сокру́шши алава́стръ, воз­лива́­ше Ему́ на главу́.
Бя́ху же нѣ́цыи негоду́юще въ себѣ́ и глаго́люще: почто́ ги́бель сiя́ ми́рная бы́сть?
можа́­ше бо сiе́ продано́ бы́ти вя́щше трiе́хъ со́тъ пѣ́нязь и да́тися ни́щымъ. И преща́ху е́й.
Иису́съ же рече́: оста́вите ю́: что́ е́й труды́ даете́? Добро́ дѣ́ло содѣ́ла о Мнѣ́.
Всегда́ бо ни́щыя и́мате съ собо́ю, и егда́ хо́щете, мо́жете и́мъ добро́ твори́ти: Мене́ же не всегда́ и́мате.
Е́же имѣ́ {воз­мо́же} сiя́, сотвори́: предвари́ пома́зати Мое́ тѣ́ло на погребе́нiе.
Ами́нь глаго́лю ва́мъ: идѣ́же а́ще проповѣ́ст­ся Ева́нгелiе сiе́ во все́мъ мíрѣ, и е́же сотвори́ сiя́, глаго́лано бу́детъ въ па́мять ея́.
[Зач. 64.] И Иу́да Искарiо́тскiй, еди́нъ от­ обою­на́­де­ся­те, и́де ко архiере́емъ, да преда́стъ Его́ и́мъ.
Они́ же слы́шав­ше воз­ра́довашася и обѣща́ша ему́ сре́бреники да́ти. И иска́­ше, ка́ко Его́ въ удо́бно вре́мя преда́стъ.
И въ пе́рвый де́нь опрѣсно́къ, егда́ па́сху жря́ху, глаго́лаша Ему́ ученицы́ Его́: гдѣ́ хо́щеши, ше́дше угото́ваемъ, да я́си па́сху?
И посла́ два́ от­ учени́къ Сво­и́хъ и глаго́ла и́ма: иди́та во гра́дъ: и сря́щетъ ва́съ человѣ́къ въ скуде́льницѣ во́ду нося́: по не́мъ иди́та,
и идѣ́же а́ще вни́детъ, рцы́та господи́ну до́му, я́ко Учи́тель глаго́летъ: гдѣ́ е́сть вита́лница, идѣ́же па́сху со ученики́ Мо­и́ми снѣ́мъ?
И то́й ва́ма пока́жетъ го́рницу ве́лiю, по́стлану, гото́ву: ту́ угото́вайта на́мъ.
И изыдо́ста ученика́ Его́, и прiидо́ста во гра́дъ, и обрѣто́ста, я́коже рече́ и́ма: и угото́васта па́сху.
И ве́черу бы́в­шу прiи́де со обѣма­на́­де­ся­те.
И воз­лежа́щымъ и́мъ и яду́щымъ, рече́ Иису́съ: ами́нь глаго́лю ва́мъ, я́ко еди́нъ от­ ва́съ преда́стъ Мя́, яды́й со Мно́ю.
Они́ же нача́ша скорбѣ́ти и глаго́лати Ему́ еди́нъ по еди́ному: еда́ а́зъ? И другі́й: еда́ а́зъ?
О́нъ же от­вѣща́въ рече́ и́мъ: еди́нъ от­ обою­на́­де­ся­те, омочи́вый со Мно́ю въ соли́ло.
Сы́нъ у́бо Человѣ́ческiй и́детъ, я́коже е́сть пи́сано о Не́мъ: го́ре же человѣ́ку тому́, и́мже Сы́нъ Человѣ́ческiй преда́ст­ся: до́брѣе бы́ло бы ему́, а́ще не бы́ роди́л­ся человѣ́къ то́й.
И яду́щымъ и́мъ, прiе́мь Иису́съ хлѣ́бъ, [и] благослови́въ, преломи́ и даде́ и́мъ, и рече́: прiими́те, яди́те: сiе́ е́сть Тѣ́ло Мое́.
И прiи́мъ ча́шу, хвалу́ воз­да́въ, даде́ и́мъ: и пи́ша от­ нея́ вси́.
И рече́ и́мъ: сiя́ е́сть Кро́вь Моя́ Но́ваго Завѣ́та, за мно́ги излива́ема:
ами́нь глаго́лю ва́мъ, я́ко ктому́ не и́мамъ пи́ти от­ плода́ ло́знаго до дне́ того́, егда́ е́ пiю́ но́во во Ца́р­ст­вiи Бо́жiи.
И воспѣ́в­ше изыдо́ша въ го́ру Елео́нскую.
И глаго́ла и́мъ Иису́съ, я́ко вси́ соблазните́ся о Мнѣ́ въ но́щь сiю́: пи́сано бо е́сть: поражу́ па́стыря, и разы́дут­ся о́вцы.
Но пото́мъ, егда́ воскре́сну, варя́ю вы́ въ Галиле́и.
Пе́тръ же рече́ Ему́: а́ще и вси́ соблазня́т­ся, но не а́зъ.
И глаго́ла ему́ Иису́съ: ами́нь глаго́лю тебѣ́, я́ко ты́ дне́сь въ но́щь сiю́, пре́жде да́же втори́цею пѣ́тель не воз­гласи́тъ, трикра́ты от­ве́ржешися Мене́.
О́нъ же мно́жае глаго́лаше па́че: а́ще [же] ми́ е́сть съ Тобо́ю и умре́ти, не от­ве́ргуся Тебе́. Та́кожде и вси́ глаго́лаху.
И прiидо́ша въ ве́сь, е́йже и́мя Геѳсима́нiа: и глаго́ла ученико́мъ Сво­и́мъ: сѣди́те здѣ́, до́ндеже ше́дъ помолю́ся.
И поя́тъ Петра́ и Иа́кова и Иоа́н­на съ Собо́ю: и нача́тъ ужаса́тися и тужи́ти.
И глаго́ла и́мъ: при­­ско́рбна е́сть душа́ Моя́ до сме́рти: бу́дите здѣ́ и бди́те.
И преше́дъ ма́ло, паде́ на земли́ и моля́шеся, да, а́ще воз­мо́жно е́сть, ми́мо и́детъ от­ Него́ ча́съ:
и глаго́лаше: А́вва О́тче, вся́ воз­мо́жна Тебѣ́: ми́мо неси́ от­ Мене́ ча́шу сiю́: но не е́же А́зъ хощу́, но е́же Ты́.
И прiи́де, и обрѣ́те и́хъ спя́щихъ, и глаго́ла Петро́ви: Си́моне, спи́ши ли? Не воз­мо́глъ еси́ еди́наго часа́ побдѣ́ти?
Бди́те и моли́теся, да не вни́дете въ напа́сть: ду́хъ у́бо бо́дръ, пло́ть же немощна́.
И па́ки ше́дъ помоли́ся, то́жде сло́во ре́къ.
И воз­вра́щься обрѣ́те я́ па́ки спя́ща: бя́ху бо очеса́ и́мъ тя́готна: и не вѣ́дяху, что́ бы́ша Ему́ от­вѣща́ли.
И прiи́де трети́цею и глаго́ла и́мъ: спи́те про́чее и почива́йте: при­­спѣ́ коне́цъ, прiи́де ча́съ: се́, предае́т­ся Сы́нъ Человѣ́ческiй въ ру́ки грѣ́шникомъ:
воста́ните, и́демъ: се́, предая́й Мя́ при­­бли́жися.
[Зач. 65.] И а́бiе, еще́ Ему́ глаго́лющу, прiи́де Иу́да, еди́нъ сы́й от­ обою­на́­де­ся­те, и съ ни́мъ наро́дъ мно́гъ со ору́жiемъ и дреко́льми, от­ архiере́й и кни́жникъ и ста́рецъ.
Даде́ же предая́й Его́ зна́менiе и́мъ, глаго́ля: Его́же а́ще лобжу́, То́й е́сть: ими́те Его́ и веди́те [Его́] сохра́н­но.
И при­­ше́дъ, а́бiе при­­сту́пль къ Нему́, глаго́ла [Ему́]: Равви́, Равви́. И облобыза́ Его́.
Они́ же воз­ложи́ша ру́цѣ Сво­и́ на него́ и я́ша Его́.
Еди́нъ же нѣ́кто от­ стоя́щихъ извле́къ но́жъ, уда́ри раба́ архiере́ова и урѣ́за ему́ у́хо.
И от­вѣща́въ Иису́съ рече́ и́мъ: я́ко на разбо́йника ли изыдо́сте со ору́жiемъ и дреко́льми я́ти Мя́?
По вся́ дни́ бѣ́хъ при­­ ва́съ въ це́ркви учя́, и не я́сте Мене́: но да сбу́дет­ся Писа́нiе.
И оста́вльше Его́, вси́ бѣжа́ша.
И еди́нъ нѣ́кто ю́ноша и́де по Не́мъ, одѣ́янъ въ плащани́цу по на́гу: и я́ша того́ ю́ношу.
О́нъ же оста́вль плащани́цу, на́гъ бѣжа́ от­ ни́хъ.
И ведо́ша Иису́са ко архiере́ю: и снидо́шася къ нему́ вси́ архiере́е и кни́жницы и ста́рцы.
И Пе́тръ издале́ча вслѣ́дъ Его́ и́де до вну́трь во дво́ръ архiере́овъ: и бѣ́ сѣдя́ со слуга́ми и грѣ́яся при свѣщи́ {при огни́}.
Архiере́е же и ве́сь со́нмъ иска́ху на Иису́са свидѣ́тел­ст­ва, да умертвя́тъ Его́: и не обрѣта́ху.
Мно́зи бо лжесвидѣ́тел­ст­воваху на Него́, и ра́вна свидѣ́тел­ст­ва не бя́ху.
И нѣ́цыи воста́в­ше лжесвидѣ́тел­ст­воваху на Него́, глаго́люще:
я́ко мы́ слы́шахомъ Его́ глаго́люща, я́ко А́зъ разорю́ це́рковь сiю́ рукотворе́ную и треми́ де́нми и́ну нерукотворе́ну сози́жду.
И ни та́ко ра́вно бѣ́ свидѣ́тел­ст­во и́хъ.
И воста́въ архiере́й посредѣ́, вопроси́ Иису́са, глаго́ля: не от­вѣщава́еши ли ничесо́же? Что́ сі́и на Тя́ свидѣ́тел­ст­вуютъ?
О́нъ же молча́­ше и ничто́же от­вѣщава́­ше. Па́ки архiере́й вопроси́ Его́ и глаго́ла Ему́: Ты́ ли еси́ Христо́съ, Сы́нъ Благослове́н­наго?
Иису́съ же рече́: А́зъ е́смь: и у́зрите Сы́на Человѣ́ческаго о десну́ю сѣдя́ща си́лы и гряду́ща со о́блаки небе́сными.
Архiере́й же растерза́въ ри́зы своя́, глаго́ла: что́ еще́ тре́буемъ свидѣ́телей?
Слы́шасте хулу́: что́ ва́мъ мни́т­ся? Они́ же вси́ осуди́ша Его́ бы́ти пови́н­на сме́рти.
И нача́ша нѣ́цыи плюва́ти На́нь, и при­­крыва́ти лице́ Его́, и му́чити Его́, и глаго́лати Ему́: прорцы́. И слуги́ по лани́тома Его́ бiя́ху.
И су́щу Петро́ви во дворѣ́ ни́зу, прiи́де еди́на от­ рабы́нь архiере́овыхъ,
и ви́дѣв­ши Петра́ грѣ́ющася, воз­зрѣ́в­ши на него́, глаго́ла: и ты́ съ Назаряни́номъ Иису́сомъ бы́лъ еси́.
О́нъ же от­ве́ржеся, глаго́ля: не вѣ́мъ, ниже́ зна́ю, что́ ты́ глаго́леши. И изы́де во́нъ на преддво́рiе: и але́кторъ воз­гласи́.
И рабы́ня ви́дѣв­ши его́ па́ки, нача́тъ глаго́лати предстоя́щымъ, я́ко се́й от­ ни́хъ е́сть.
О́нъ же па́ки от­мета́­шеся. И пома́лѣ па́ки предстоя́щiи глаго́лаху Петро́ви: во­и́стин­ну от­ ни́хъ еси́: и́бо Галиле́анинъ еси́, и бесѣ́да твоя́ подо́бит­ся.
О́нъ же нача́ роти́тися и кля́тися, я́ко не вѣ́мъ Человѣ́ка Сего́, Его́же вы́ глаго́лете.
И второ́е але́кторъ воз­гласи́. И помяну́ Пе́тръ глаго́лъ, его́же рече́ ему́ Иису́съ, я́ко пре́жде да́же пѣ́тель не воз­гласи́тъ двакра́ты, от­ве́ржешися Мене́ трикра́ты. И наче́нъ пла́кашеся.
[Зач. 66.] И а́бiе нау́трiе совѣ́тъ сотвори́ша архiере́е со ста́рцы и кни́жники, и ве́сь со́нмъ, связа́в­ше Иису́са ведо́ша и преда́ша [Его́] Пила́ту.
И вопроси́ Его́ Пила́тъ: Ты́ ли еси́ Ца́рь Иуде́йскiй? О́нъ же от­вѣща́въ рече́ ему́: ты́ глаго́леши.
И глаго́лаху на Него́ архiере́е мно́го.
Пила́тъ же па́ки вопроси́ Его́, глаго́ля: не от­вѣщава́еши ли ничто́же? Ви́ждь, коли́ка на Тя́ свидѣ́тел­ст­вуютъ.
Иису́съ же ктому́ ничто́же от­вѣща́, я́ко диви́тися Пила́ту.
На [вся́къ] же пра́здникъ от­пуща́­ше и́мъ еди́наго свя́зня, его́же проша́ху.
Бѣ́ же нарица́емый Вара́вва со ско́вники сво­и́ми свя́занъ, и́же въ ко́вѣ убі́й­ст­во сотвори́ша.
И возопи́въ наро́дъ нача́ проси́ти, я́коже всегда́ творя́ше и́мъ.
Пила́тъ же от­вѣща́ и́мъ, глаго́ля: хо́щете ли, пущу́ ва́мъ Царя́ Иуде́йска?
Вѣ́дяше бо, я́ко за́висти ра́ди преда́ша Его́ архiере́е.
Архiере́е же поману́ша наро́ду, да па́че Вара́вву пу́ститъ и́мъ.
Пила́тъ же от­вѣща́въ па́ки рече́ и́мъ: что́ у́бо хо́щете сотворю́, Его́же глаго́лете Царя́ Иуде́йска?
Они́ же па́ки возопи́ша [глаго́люще]: пропни́ Его́.
Пила́тъ же глаго́лаше и́мъ: что́ бо зло́ сотвори́? Они́ же и́злиха вопiя́ху: пропни́ Его́.
Пила́тъ же хотя́ наро́ду хотѣ́нiе сотвори́ти, пусти́ и́мъ Вара́вву: и предаде́ Иису́са, би́въ, да про́пнутъ Его́.
[Зач. 67.] Во́ини же ведо́ша Его́ вну́трь двора́, е́же е́сть прето́ръ: и созва́ша всю́ спи́ру,
и облеко́ша Его́ въ препря́ду, и воз­ложи́ша на Него́ спле́тше терно́въ вѣне́цъ,
и нача́ша цѣлова́ти Его́ [и глаго́лати]: ра́дуйся, Царю́ Иуде́йскiй.
И бiя́ху Его́ по главѣ́ тро́стiю, и плюва́ху на Него́, и прегиба́юще колѣ́на покланя́хуся Ему́.
И егда́ поруга́шася Ему́, совлеко́ша съ Него́ препря́ду и облеко́ша Его́ въ ри́зы Своя́: и изведо́ша Его́, да про́пнутъ Его́.
И задѣ́ша мимоходя́щу нѣ́ко­ему Си́мону Кирине́ю, гряду́щу съ села́, отцу́ Алекса́ндрову и Ру́фову, да во́зметъ кре́стъ Его́.
[Зач. 68.] И при­­ведо́ша Его́ на Голго́ѳу мѣ́сто, е́же е́сть сказа́емо Ло́бное мѣ́сто.
И дая́ху Ему́ пи́ти есмирнисме́но вино́: О́нъ же не прiя́тъ.
И распе́ншiи Его́ раздѣли́ша ри́зы Его́, мета́юще жре́бiй о ни́хъ, кто́ что́ во́зметъ.
Бѣ́ же ча́съ тре́тiй, и распя́ша Его́.
И бѣ́ написа́нiе вины́ Его́ напи́сано: Ца́рь Иуде́йскъ.
И съ Ни́мъ распя́ша два́ разбо́йника, еди́наго о десну́ю и еди́наго о шу́юю Его́.
И сбы́ст­ся Писа́нiе, е́же глаго́летъ: и со беззако́н­ными вмѣни́ся.
И мимоходя́щiи ху́ляху Его́, покива́юще глава́ми сво­и́ми и глаго́люще: уа́, разоря́яй це́рковь и треми́ де́нми созида́яй,
спаси́ся Са́мъ и сни́ди со кре́ста́.
Та́кожде и архiере́е руга́ющеся, дру́гъ ко дру́гу съ кни́жники глаго́лаху: и́ны спасе́, Себе́ ли не мо́жетъ спасти́?
Христо́съ, Ца́рь Изра́илевъ, да сни́детъ ны́нѣ со кре́ста́, да ви́димъ и вѣ́ру и́мемъ Ему́. И распя́тая съ Ни́мъ поноша́ста Ему́.
Бы́в­шу же часу́ шесто́му, тма́ бы́сть по все́й земли́ до часа́ девя́таго.
И въ ча́съ девя́тый возопи́ Иису́съ гла́сомъ ве́лiимъ, глаго́ля: Елои́, Елои́, лама́ савахѳани́? Е́же е́сть сказа́емо: Бо́же Мо́й, Бо́же Мо́й, почто́ Мя́ оста́вилъ еси́?
И нѣ́цыи от­ предстоя́щихъ слы́шав­ше, глаго́лаху: се́, Илiю́ гласи́тъ.
Те́къ же еди́нъ, и напо́лнивъ гу́бу о́цта, и воз­ло́жь на тро́сть, напая́ше Его́, глаго́ля: оста́вите, да ви́димъ, а́ще прiи́детъ Илiа́ сня́ти Его́.
Иису́съ же пу́щь гла́съ ве́лiй, и́здше.
И завѣ́са церко́вная раздра́ся на дво́е, свы́ше до ни́зу.
Ви́дѣвъ же со́тникъ стоя́й пря́мо Ему́, я́ко та́ко возопи́въ и́здше, рече́: во­и́стин­ну Человѣ́къ Се́й Сы́нъ бѣ́ Бо́жiй.
Бя́ху же и жены́ издале́ча зря́щя, въ ни́хже бѣ́ Марі́а Магдали́на, и Марі́а Иа́кова ма́лаго и Иосі́и ма́ти, и Саломі́а,
я́же, и егда́ бѣ́ въ Галиле́и, хожда́ху по Не́мъ и служа́ху Ему́: и и́ны мно́гiя, я́же взыдо́ша съ Ни́мъ во Иерусали́мъ.
И уже́ по́здѣ бы́в­шу, поне́же бѣ́ пято́къ, е́же е́сть къ суббо́тѣ,
[Зач. 69.] прiи́де Ио́сифъ, и́же от­ Аримаѳе́а, благообра́зенъ совѣ́тникъ, и́же и то́й бѣ́ ча́я Ца́р­ст­вiя Бо́жiя, дерзну́въ вни́де къ Пила́ту, и проси́ тѣлесе́ Иису́сова.
Пила́тъ же диви́ся, а́ще уже́ у́мре: и при­­зва́въ со́тника, вопроси́ его́: а́ще уже́ у́мре?
И увѣ́дѣвъ от­ со́тника, даде́ тѣ́ло Ио́сифови.
И купи́въ плащани́цу и сне́мь Его́, обви́тъ плащани́цею: и положи́ Его́ во гро́бъ, и́же бѣ́ изсѣ́ченъ от­ ка́мене: и при­­вали́ ка́мень надъ две́ри гро́ба.
Марі́а же Магдали́на и Марі́а Иосі́ева зря́стѣ, гдѣ́ Его́ полага́ху.
[Зач. 70.] И мину́в­шей суббо́тѣ, Марі́а Магдали́на и Марі́а Иа́ковля и Саломі́а купи́ша арома́ты, да при­­ше́дшя пома́жутъ Иису́са.
И зѣло́ зау́тра во еди́ну от­ суббо́тъ прiидо́ша на гро́бъ, воз­сiя́в­шу со́лнцу,
и глаго́лаху къ себѣ́: кто́ от­вали́тъ на́мъ ка́мень от­ две́рiй гро́ба?
И воз­зрѣ́в­шя ви́дѣша, я́ко от­вале́нъ бѣ́ ка́мень: бѣ́ бо ве́лiй зѣло́.
И в­ше́дшя во гро́бъ, ви́дѣша ю́ношу сѣдя́ща въ десны́хъ, одѣ́яна во оде́жду бѣлу́: и ужасо́шася.
О́нъ же глаго́ла и́мъ: не ужаса́йтеся: Иису́са и́щете Назаряни́на распя́таго: воста́, нѣ́сть здѣ́: се́, мѣ́сто, идѣ́же положи́ша Его́:
но иди́те, рцы́те ученико́мъ Его́ и Петро́ви, я́ко варя́етъ вы́ въ Галиле́и: та́мо Его́ ви́дите, я́коже рече́ ва́мъ.
И изше́дшя бѣжа́ша от­ гро́ба: имя́ше {одержа́­ше} же и́хъ тре́петъ и у́жасъ: и ни кому́же ничто́же рѣ́ша: боя́хубося.
[Зач. 71.] Воскре́съ же [Иису́съ] зау́тра въ пе́рвую суббо́ту, яви́ся пре́жде Марі́и Магдали́ни, изъ нея́же изгна́ се́дмь бѣсо́въ.
Она́ [же] ше́дши воз­вѣсти́ съ Ни́мъ бы́в­шымъ, пла́чущымся и рыда́ющымъ:
и они́ слы́шав­ше, я́ко жи́въ е́сть и ви́дѣнъ бы́сть от­ нея́, не я́ша вѣ́ры.
По си́хъ же двѣма́ от­ ни́хъ гряду́щема яви́ся инѣ́мъ о́бразомъ, иду́щема на село́.
И та́ ше́дша воз­вѣсти́ста про́чымъ: и ни тѣ́ма вѣ́ры я́ша.
Послѣди́ [же] воз­лежа́щымъ и́мъ единому­на́­де­ся­те яви́ся, и поноси́ невѣ́р­ст­вiю и́хъ и жестосе́рдiю, я́ко ви́дѣв­шымъ Его́ воста́в­ша не я́ша вѣ́ры.
И рече́ и́мъ: ше́дше въ мíръ ве́сь, проповѣ́дите Ева́нгелiе все́й тва́ри.
И́же вѣ́ру и́метъ и крести́т­ся, спасе́нъ бу́детъ: а и́же не и́метъ вѣ́ры, осужде́нъ бу́детъ.
Зна́менiя же вѣ́ровав­шымъ сiя́ послѣ́дуютъ: и́менемъ Мо­и́мъ бѣ́сы иждену́тъ: язы́ки воз­глаго́лютъ но́вы:
змiя́ во́змутъ: а́ще и что́ сме́ртно испiю́тъ, не вреди́тъ и́хъ: на неду́жыя ру́ки воз­ложа́тъ, и здра́ви бу́дутъ.
Госпо́дь же у́бо, по глаго́ланiи [Его́] къ ни́мъ, воз­несе́ся на небо и сѣ́де одесну́ю Бо́га.
Они́ же изше́дше проповѣ́даша всю́ду, Го́споду поспѣ́ш­ст­ву­ю­щу и сло́во утвержда́ющу послѣ́д­ст­ву­ю­щими зна́меньми. Ами́нь.

Коне́цъ е́же от­ ма́рка свята́го ева́нгелiа: и́мать въ себѣ́ гла́въ 16, зача́лъ же церко́вныхъ 71.
Si mise a parlare loro con parabole: "Un uomo piantò una vigna, la circondò con una siepe, scavò una buca per il torchio e costruì una torre. La diede in affitto a dei contadini e se ne andò lontano.
Al momento opportuno mandò un servo dai contadini a ritirare da loro la sua parte del raccolto della vigna.
Ma essi lo presero, lo bastonarono e lo mandarono via a mani vuote.
Mandò loro di nuovo un altro servo: anche quello lo picchiarono sulla testa e lo insultarono.
Ne mandò un altro, e questo lo uccisero; poi molti altri: alcuni li bastonarono, altri li uccisero.
Ne aveva ancora uno, un figlio amato; lo inviò loro per ultimo, dicendo: "Avranno rispetto per mio figlio!".
Ma quei contadini dissero tra loro: "Costui è l'erede. Su, uccidiamolo e l'eredità sarà nostra!".
Lo presero, lo uccisero e lo gettarono fuori della vigna.
Che cosa farà dunque il padrone della vigna? Verrà e farà morire i contadini e darà la vigna ad altri.
Non avete letto questa Scrittura:
La pietra che i costruttori hanno scartato
è diventata la pietra d'angolo;
questo è stato fatto dal Signore
ed è una meraviglia ai nostri occhi?".

E cercavano di catturarlo, ma ebbero paura della folla; avevano capito infatti che aveva detto quella parabola contro di loro. Lo lasciarono e se ne andarono.
Mandarono da lui alcuni farisei ed erodiani, per coglierlo in fallo nel discorso.
Vennero e gli dissero: "Maestro, sappiamo che sei veritiero e non hai soggezione di alcuno, perché non guardi in faccia a nessuno, ma insegni la via di Dio secondo verità. È lecito o no pagare il tributo a Cesare? Lo dobbiamo dare, o no?".
Ma egli, conoscendo la loro ipocrisia, disse loro: "Perché volete mettermi alla prova? Portatemi un denaro: voglio vederlo".
Ed essi glielo portarono. Allora disse loro: "Questa immagine e l'iscrizione, di chi sono?". Gli risposero: "Di Cesare".
Gesù disse loro: "Quello che è di Cesare rendetelo a Cesare, e quello che è di Dio, a Dio". E rimasero ammirati di lui.
Vennero da lui alcuni sadducei - i quali dicono che non c'è risurrezione - e lo interrogavano dicendo:
"Maestro, Mosè ci ha lasciato scritto che, se muore il fratello di qualcuno e lascia la moglie senza figli, suo fratello prenda la moglie e dia una discendenza al proprio fratello.
C'erano sette fratelli: il primo prese moglie, morì e non lasciò discendenza.
Allora la prese il secondo e morì senza lasciare discendenza; e il terzo ugualmente,
e nessuno dei sette lasciò discendenza. Alla fine, dopo tutti, morì anche la donna.
Alla risurrezione, quando risorgeranno, di quale di loro sarà moglie? Poiché tutti e sette l'hanno avuta in moglie".
Rispose loro Gesù: "Non è forse per questo che siete in errore, perché non conoscete le Scritture né la potenza di Dio?
Quando risorgeranno dai morti, infatti, non prenderanno né moglie né marito, ma saranno come angeli nei cieli.
Riguardo al fatto che i morti risorgono, non avete letto nel libro di Mosè, nel racconto del roveto, come Dio gli parlò dicendo: Io sono il Dio di Abramo, il Dio di Isacco e il Dio di Giacobbe?
Non è Dio dei morti, ma dei viventi! Voi siete in grave errore".
Allora si avvicinò a lui uno degli scribi che li aveva uditi discutere e, visto come aveva ben risposto a loro, gli domandò: "Qual è il primo di tutti i comandamenti?".
Gesù rispose: "Il primo è: Ascolta, Israele! Il Signore nostro Dio è l'unico Signore;
amerai il Signore tuo Dio con tutto il tuo cuore e con tutta la tua anima, con tutta la tua mente e con tutta la tua forza.
Il secondo è questo: Amerai il tuo prossimo come te stesso. Non c'è altro comandamento più grande di questi".
Lo scriba gli disse: "Hai detto bene, Maestro, e secondo verità, che Egli è unico e non vi è altri all'infuori di lui;
amarlo con tutto il cuore, con tutta l'intelligenza e con tutta la forza e amare il prossimo come se stesso vale più di tutti gli olocausti e i sacrifici".
Vedendo che egli aveva risposto saggiamente, Gesù gli disse: "Non sei lontano dal regno di Dio". E nessuno aveva più il coraggio di interrogarlo.
Insegnando nel tempio, Gesù diceva: "Come mai gli scribi dicono che il Cristo è figlio di Davide?
Disse infatti Davide stesso, mosso dallo Spirito Santo:
Disse il Signore al mio Signore:
Siedi alla mia destra,
finché io ponga i tuoi nemici
sotto i tuoi piedi.

Davide stesso lo chiama Signore: da dove risulta che è suo figlio?". E la folla numerosa lo ascoltava volentieri.
Diceva loro nel suo insegnamento: "Guardatevi dagli scribi, che amano passeggiare in lunghe vesti, ricevere saluti nelle piazze,
avere i primi seggi nelle sinagoghe e i primi posti nei banchetti.
Divorano le case delle vedove e pregano a lungo per farsi vedere. Essi riceveranno una condanna più severa".
Seduto di fronte al tesoro, osservava come la folla vi gettava monete. Tanti ricchi ne gettavano molte.
Ma, venuta una vedova povera, vi gettò due monetine, che fanno un soldo.
Allora, chiamati a sé i suoi discepoli, disse loro: "In verità io vi dico: questa vedova, così povera, ha gettato nel tesoro più di tutti gli altri.
Tutti infatti hanno gettato parte del loro superfluo. Lei invece, nella sua miseria, vi ha gettato tutto quello che aveva, tutto quanto aveva per vivere".
Mentre usciva dal tempio, uno dei suoi discepoli gli disse: "Maestro, guarda che pietre e che costruzioni!".
Gesù gli rispose: "Vedi queste grandi costruzioni? Non sarà lasciata qui pietra su pietra che non venga distrutta".
Mentre stava sul monte degli Ulivi, seduto di fronte al tempio, Pietro, Giacomo, Giovanni e Andrea lo interrogavano in disparte:
"Di' a noi: quando accadranno queste cose e quale sarà il segno quando tutte queste cose staranno per compiersi?".
Gesù si mise a dire loro: "Badate che nessuno v'inganni!
Molti verranno nel mio nome, dicendo: "Sono io", e trarranno molti in inganno.
E quando sentirete di guerre e di rumori di guerre, non allarmatevi; deve avvenire, ma non è ancora la fine.
Si solleverà infatti nazione contro nazione e regno contro regno; vi saranno terremoti in diversi luoghi e vi saranno carestie: questo è l'inizio dei dolori.
Ma voi badate a voi stessi! Vi consegneranno ai sinedri, sarete percossi nelle sinagoghe e comparirete davanti a governatori e re per causa mia, per dare testimonianza a loro.
Ma prima è necessario che il Vangelo sia proclamato a tutte le nazioni.
E quando vi condurranno via per consegnarvi, non preoccupatevi prima di quello che direte, ma dite ciò che in quell'ora vi sarà dato: perché non siete voi a parlare, ma lo Spirito Santo.
Il fratello farà morire il fratello, il padre il figlio, e i figli si alzeranno ad accusare i genitori e li uccideranno.
Sarete odiati da tutti a causa del mio nome. Ma chi avrà perseverato fino alla fine sarà salvato.
Quando vedrete l'abominio della devastazione presente là dove non è lecito - chi legge, comprenda -, allora quelli che si trovano nella Giudea fuggano sui monti,
chi si trova sulla terrazza non scenda e non entri a prendere qualcosa nella sua casa,
e chi si trova nel campo non torni indietro a prendersi il mantello.
In quei giorni guai alle donne incinte e a quelle che allattano!
Pregate che ciò non accada d'inverno;
perché quelli saranno giorni di tribolazione, quale non vi è mai stata dall'inizio della creazione, fatta da Dio, fino ad ora, e mai più vi sarà.
E se il Signore non abbreviasse quei giorni, nessuno si salverebbe. Ma, grazie agli eletti che egli si è scelto, ha abbreviato quei giorni.
Allora, se qualcuno vi dirà: "Ecco, il Cristo è qui; ecco, è là", voi non credeteci;
perché sorgeranno falsi cristi e falsi profeti e faranno segni e prodigi per ingannare, se possibile, gli eletti.
Voi, però, fate attenzione! Io vi ho predetto tutto.
In quei giorni, dopo quella tribolazione,
il sole si oscurerà,
la luna non darà più la sua luce,
le stelle cadranno dal cielo
e le potenze che sono nei cieli saranno sconvolte.
Allora vedranno il Figlio dell'uomo venire sulle nubi con grande potenza e gloria.
Egli manderà gli angeli e radunerà i suoi eletti dai quattro venti, dall'estremità della terra fino all'estremità del cielo.
Dalla pianta di fico imparate la parabola: quando ormai il suo ramo diventa tenero e spuntano le foglie, sapete che l'estate è vicina.
Così anche voi: quando vedrete accadere queste cose, sappiate che egli è vicino, è alle porte.
In verità io vi dico: non passerà questa generazione prima che tutto questo avvenga.
Il cielo e la terra passeranno, ma le mie parole non passeranno.
Quanto però a quel giorno o a quell'ora, nessuno lo sa, né gli angeli nel cielo né il Figlio, eccetto il Padre.
Fate attenzione, vegliate, perché non sapete quando è il momento.
È come un uomo, che è partito dopo aver lasciato la propria casa e dato il potere ai suoi servi, a ciascuno il suo compito, e ha ordinato al portiere di vegliare.
Vegliate dunque: voi non sapete quando il padrone di casa ritornerà, se alla sera o a mezzanotte o al canto del gallo o al mattino;
fate in modo che, giungendo all'improvviso, non vi trovi addormentati.
Quello che dico a voi, lo dico a tutti: vegliate!".
Mancavano due giorni alla Pasqua e agli Azzimi, e i capi dei sacerdoti e gli scribi cercavano il modo di catturarlo con un inganno per farlo morire.
Dicevano infatti: "Non durante la festa, perché non vi sia una rivolta del popolo".
Gesù si trovava a Betània, nella casa di Simone il lebbroso. Mentre era a tavola, giunse una donna che aveva un vaso di alabastro, pieno di profumo di puro nardo, di grande valore. Ella ruppe il vaso di alabastro e versò il profumo sul suo capo.
Ci furono alcuni, fra loro, che si indignarono: "Perché questo spreco di profumo?
Si poteva venderlo per più di trecento denari e darli ai poveri!". Ed erano infuriati contro di lei.
Allora Gesù disse: "Lasciatela stare; perché la infastidite? Ha compiuto un'azione buona verso di me.
I poveri infatti li avete sempre con voi e potete far loro del bene quando volete, ma non sempre avete me.
Ella ha fatto ciò che era in suo potere, ha unto in anticipo il mio corpo per la sepoltura.
In verità io vi dico: dovunque sarà proclamato il Vangelo, per il mondo intero, in ricordo di lei si dirà anche quello che ha fatto".
Allora Giuda Iscariota, uno dei Dodici, si recò dai capi dei sacerdoti per consegnare loro Gesù.
Quelli, all'udirlo, si rallegrarono e promisero di dargli del denaro. Ed egli cercava come consegnarlo al momento opportuno.
Il primo giorno degli Azzimi, quando si immolava la Pasqua, i suoi discepoli gli dissero: "Dove vuoi che andiamo a preparare, perché tu possa mangiare la Pasqua?".
Allora mandò due dei suoi discepoli, dicendo loro: "Andate in città e vi verrà incontro un uomo con una brocca d'acqua; seguitelo.
Là dove entrerà, dite al padrone di casa: "Il Maestro dice: Dov'è la mia stanza, in cui io possa mangiare la Pasqua con i miei discepoli?".
Egli vi mostrerà al piano superiore una grande sala, arredata e già pronta; lì preparate la cena per noi".
I discepoli andarono e, entrati in città, trovarono come aveva detto loro e prepararono la Pasqua.
Venuta la sera, egli arrivò con i Dodici.
Ora, mentre erano a tavola e mangiavano, Gesù disse: "In verità io vi dico: uno di voi, colui che mangia con me, mi tradirà".
Cominciarono a rattristarsi e a dirgli, uno dopo l'altro: "Sono forse io?".
Egli disse loro: "Uno dei Dodici, colui che mette con me la mano nel piatto.
Il Figlio dell'uomo se ne va, come sta scritto di lui; ma guai a quell'uomo, dal quale il Figlio dell'uomo viene tradito! Meglio per quell'uomo se non fosse mai nato!".
E, mentre mangiavano, prese il pane e recitò la benedizione, lo spezzò e lo diede loro, dicendo: "Prendete, questo è il mio corpo".
Poi prese un calice e rese grazie, lo diede loro e ne bevvero tutti.
E disse loro: "Questo è il mio sangue dell'alleanza, che è versato per molti.
In verità io vi dico che non berrò mai più del frutto della vite fino al giorno in cui lo berrò nuovo, nel regno di Dio".
Dopo aver cantato l'inno, uscirono verso il monte degli Ulivi.
Gesù disse loro: "Tutti rimarrete scandalizzati, perché sta scritto:
Percuoterò il pastore e le pecore saranno disperse.

Ma, dopo che sarò risorto, vi precederò in Galilea".
Pietro gli disse: "Anche se tutti si scandalizzeranno, io no!".
Gesù gli disse: "In verità io ti dico: proprio tu, oggi, questa notte, prima che due volte il gallo canti, tre volte mi rinnegherai".
Ma egli, con grande insistenza, diceva: "Anche se dovessi morire con te, io non ti rinnegherò". Lo stesso dicevano pure tutti gli altri.
Giunsero a un podere chiamato Getsèmani ed egli disse ai suoi discepoli: "Sedetevi qui, mentre io prego".
Prese con sé Pietro, Giacomo e Giovanni e cominciò a sentire paura e angoscia.
Disse loro: "La mia anima è triste fino alla morte. Restate qui e vegliate".
Poi, andato un po' innanzi, cadde a terra e pregava che, se fosse possibile, passasse via da lui quell'ora.
E diceva: "Abbà! Padre! Tutto è possibile a te: allontana da me questo calice! Però non ciò che voglio io, ma ciò che vuoi tu".
Poi venne, li trovò addormentati e disse a Pietro: "Simone, dormi? Non sei riuscito a vegliare una sola ora?
Vegliate e pregate per non entrare in tentazione. Lo spirito è pronto, ma la carne è debole".
Si allontanò di nuovo e pregò dicendo le stesse parole.
Poi venne di nuovo e li trovò addormentati, perché i loro occhi si erano fatti pesanti, e non sapevano che cosa rispondergli.
Venne per la terza volta e disse loro: "Dormite pure e riposatevi! Basta! È venuta l'ora: ecco, il Figlio dell'uomo viene consegnato nelle mani dei peccatori.
Alzatevi, andiamo! Ecco, colui che mi tradisce è vicino".
E subito, mentre ancora egli parlava, arrivò Giuda, uno dei Dodici, e con lui una folla con spade e bastoni, mandata dai capi dei sacerdoti, dagli scribi e dagli anziani.
Il traditore aveva dato loro un segno convenuto, dicendo: "Quello che bacerò, è lui; arrestatelo e conducetelo via sotto buona scorta".
Appena giunto, gli si avvicinò e disse: "Rabbì" e lo baciò.
Quelli gli misero le mani addosso e lo arrestarono.
Uno dei presenti estrasse la spada, percosse il servo del sommo sacerdote e gli staccò l'orecchio.
Allora Gesù disse loro: "Come se fossi un ladro siete venuti a prendermi con spade e bastoni.
Ogni giorno ero in mezzo a voi nel tempio a insegnare, e non mi avete arrestato. Si compiano dunque le Scritture!".
Allora tutti lo abbandonarono e fuggirono.
Lo seguiva però un ragazzo, che aveva addosso soltanto un lenzuolo, e lo afferrarono.
Ma egli, lasciato cadere il lenzuolo, fuggì via nudo.
Condussero Gesù dal sommo sacerdote, e là si riunirono tutti i capi dei sacerdoti, gli anziani e gli scribi.
Pietro lo aveva seguito da lontano, fin dentro il cortile del palazzo del sommo sacerdote, e se ne stava seduto tra i servi, scaldandosi al fuoco.
I capi dei sacerdoti e tutto il sinedrio cercavano una testimonianza contro Gesù per metterlo a morte, ma non la trovavano.
Molti infatti testimoniavano il falso contro di lui e le loro testimonianze non erano concordi.
Alcuni si alzarono a testimoniare il falso contro di lui, dicendo:
"Lo abbiamo udito mentre diceva: "Io distruggerò questo tempio, fatto da mani d'uomo, e in tre giorni ne costruirò un altro, non fatto da mani d'uomo"".
Ma nemmeno così la loro testimonianza era concorde.
Il sommo sacerdote, alzatosi in mezzo all'assemblea, interrogò Gesù dicendo: "Non rispondi nulla? Che cosa testimoniano costoro contro di te?".
Ma egli taceva e non rispondeva nulla. Di nuovo il sommo sacerdote lo interrogò dicendogli: "Sei tu il Cristo, il Figlio del Benedetto?".
Gesù rispose: "Io lo sono!
E vedrete il Figlio dell'uomo
seduto alla destra della Potenza
e venire con le nubi del cielo".

Allora il sommo sacerdote, stracciandosi le vesti, disse: "Che bisogno abbiamo ancora di testimoni?
Avete udito la bestemmia; che ve ne pare?". Tutti sentenziarono che era reo di morte.
Alcuni si misero a sputargli addosso, a bendargli il volto, a percuoterlo e a dirgli: "Fa' il profeta!". E i servi lo schiaffeggiavano.
Mentre Pietro era giù nel cortile, venne una delle giovani serve del sommo sacerdote
e, vedendo Pietro che stava a scaldarsi, lo guardò in faccia e gli disse: "Anche tu eri con il Nazareno, con Gesù".
Ma egli negò, dicendo: "Non so e non capisco che cosa dici". Poi uscì fuori verso l'ingresso e un gallo cantò.
E la serva, vedendolo, ricominciò a dire ai presenti: "Costui è uno di loro".
Ma egli di nuovo negava. Poco dopo i presenti dicevano di nuovo a Pietro: "È vero, tu certo sei uno di loro; infatti sei Galileo".
Ma egli cominciò a imprecare e a giurare: "Non conosco quest'uomo di cui parlate".
E subito, per la seconda volta, un gallo cantò. E Pietro si ricordò della parola che Gesù gli aveva detto: "Prima che due volte il gallo canti, tre volte mi rinnegherai". E scoppiò in pianto.
E subito, al mattino, i capi dei sacerdoti, con gli anziani, gli scribi e tutto il sinedrio, dopo aver tenuto consiglio, misero in catene Gesù, lo portarono via e lo consegnarono a Pilato.
Pilato gli domandò: "Tu sei il re dei Giudei?". Ed egli rispose: "Tu lo dici".
I capi dei sacerdoti lo accusavano di molte cose.
Pilato lo interrogò di nuovo dicendo: "Non rispondi nulla? Vedi di quante cose ti accusano!".
Ma Gesù non rispose più nulla, tanto che Pilato rimase stupito.
A ogni festa, egli era solito rimettere in libertà per loro un carcerato, a loro richiesta.
Un tale, chiamato Barabba, si trovava in carcere insieme ai ribelli che nella rivolta avevano commesso un omicidio.
La folla, che si era radunata, cominciò a chiedere ciò che egli era solito concedere.
Pilato rispose loro: "Volete che io rimetta in libertà per voi il re dei Giudei?".
Sapeva infatti che i capi dei sacerdoti glielo avevano consegnato per invidia.
Ma i capi dei sacerdoti incitarono la folla perché, piuttosto, egli rimettesse in libertà per loro Barabba.
Pilato disse loro di nuovo: "Che cosa volete dunque che io faccia di quello che voi chiamate il re dei Giudei?".
Ed essi di nuovo gridarono: "Crocifiggilo!".
Pilato diceva loro: "Che male ha fatto?". Ma essi gridarono più forte: "Crocifiggilo!".
Pilato, volendo dare soddisfazione alla folla, rimise in libertà per loro Barabba e, dopo aver fatto flagellare Gesù, lo consegnò perché fosse crocifisso.
Allora i soldati lo condussero dentro il cortile, cioè nel pretorio, e convocarono tutta la truppa.
Lo vestirono di porpora, intrecciarono una corona di spine e gliela misero attorno al capo.
Poi presero a salutarlo: "Salve, re dei Giudei!".
E gli percuotevano il capo con una canna, gli sputavano addosso e, piegando le ginocchia, si prostravano davanti a lui.
Dopo essersi fatti beffe di lui, lo spogliarono della porpora e gli fecero indossare le sue vesti, poi lo condussero fuori per crocifiggerlo.
Costrinsero a portare la sua croce un tale che passava, un certo Simone di Cirene, che veniva dalla campagna, padre di Alessandro e di Rufo.
Condussero Gesù al luogo del Gòlgota, che significa "Luogo del cranio",
e gli davano vino mescolato con mirra, ma egli non ne prese.
Poi lo crocifissero e si divisero le sue vesti, tirando a sorte su di esse ciò che ognuno avrebbe preso.
Erano le nove del mattino quando lo crocifissero.
La scritta con il motivo della sua condanna diceva: "Il re dei Giudei".
Con lui crocifissero anche due ladroni, uno a destra e uno alla sua sinistra. [
]
Quelli che passavano di là lo insultavano, scuotendo il capo e dicendo: "Ehi, tu che distruggi il tempio e lo ricostruisci in tre giorni,
salva te stesso scendendo dalla croce!".
Così anche i capi dei sacerdoti, con gli scribi, fra loro si facevano beffe di lui e dicevano: "Ha salvato altri e non può salvare se stesso!
Il Cristo, il re d'Israele, scenda ora dalla croce, perché vediamo e crediamo!". E anche quelli che erano stati crocifissi con lui lo insultavano.
Quando fu mezzogiorno, si fece buio su tutta la terra fino alle tre del pomeriggio.
Alle tre, Gesù gridò a gran voce: " Eloì, Eloì, lemà sabactàni?", che significa: "Dio mio, Dio mio, perché mi hai abbandonato?".
Udendo questo, alcuni dei presenti dicevano: "Ecco, chiama Elia!".
Uno corse a inzuppare di aceto una spugna, la fissò su una canna e gli dava da bere , dicendo: "Aspettate, vediamo se viene Elia a farlo scendere".
Ma Gesù, dando un forte grido, spirò.
Il velo del tempio si squarciò in due, da cima a fondo.
Il centurione, che si trovava di fronte a lui, avendolo visto spirare in quel modo, disse: "Davvero quest'uomo era Figlio di Dio!".
Vi erano anche alcune donne, che osservavano da lontano, tra le quali Maria di Màgdala, Maria madre di Giacomo il minore e di Ioses, e Salome,
le quali, quando era in Galilea, lo seguivano e lo servivano, e molte altre che erano salite con lui a Gerusalemme.
Venuta ormai la sera, poiché era la Parasceve, cioè la vigilia del sabato,
Giuseppe d'Arimatea, membro autorevole del sinedrio, che aspettava anch'egli il regno di Dio, con coraggio andò da Pilato e chiese il corpo di Gesù.
Pilato si meravigliò che fosse già morto e, chiamato il centurione, gli domandò se era morto da tempo.
Informato dal centurione, concesse la salma a Giuseppe.
Egli allora, comprato un lenzuolo, lo depose dalla croce, lo avvolse con il lenzuolo e lo mise in un sepolcro scavato nella roccia. Poi fece rotolare una pietra all'entrata del sepolcro.
Maria di Màgdala e Maria madre di Ioses stavano a osservare dove veniva posto.
Passato il sabato, Maria di Màgdala, Maria madre di Giacomo e Salome comprarono oli aromatici per andare a ungerlo.
Di buon mattino, il primo giorno della settimana, vennero al sepolcro al levare del sole.
Dicevano tra loro: "Chi ci farà rotolare via la pietra dall'ingresso del sepolcro?".
Alzando lo sguardo, osservarono che la pietra era già stata fatta rotolare, benché fosse molto grande.
Entrate nel sepolcro, videro un giovane, seduto sulla destra, vestito d'una veste bianca, ed ebbero paura.
Ma egli disse loro: "Non abbiate paura! Voi cercate Gesù Nazareno, il crocifisso. È risorto, non è qui. Ecco il luogo dove l'avevano posto.
Ma andate, dite ai suoi discepoli e a Pietro: "Egli vi precede in Galilea. Là lo vedrete, come vi ha detto"".
Esse uscirono e fuggirono via dal sepolcro, perché erano piene di spavento e di stupore. E non dissero niente a nessuno, perché erano impaurite.
Risorto al mattino, il primo giorno dopo il sabato, Gesù apparve prima a Maria di Màgdala, dalla quale aveva scacciato sette demòni.
Questa andò ad annunciarlo a quanti erano stati con lui ed erano in lutto e in pianto.
Ma essi, udito che era vivo e che era stato visto da lei, non credettero.
Dopo questo, apparve sotto altro aspetto a due di loro, mentre erano in cammino verso la campagna.
Anch'essi ritornarono ad annunciarlo agli altri; ma non credettero neppure a loro.
Alla fine apparve anche agli Undici, mentre erano a tavola, e li rimproverò per la loro incredulità e durezza di cuore, perché non avevano creduto a quelli che lo avevano visto risorto.
E disse loro: "Andate in tutto il mondo e proclamate il Vangelo a ogni creatura.
Chi crederà e sarà battezzato sarà salvato, ma chi non crederà sarà condannato.
Questi saranno i segni che accompagneranno quelli che credono: nel mio nome scacceranno demòni, parleranno lingue nuove,
prenderanno in mano serpenti e, se berranno qualche veleno, non recherà loro danno; imporranno le mani ai malati e questi guariranno".
Il Signore Gesù, dopo aver parlato con loro, fu elevato in cielo e sedette alla destra di Dio.
Allora essi partirono e predicarono dappertutto, mentre il Signore agiva insieme con loro e confermava la Parola con i segni che la accompagnavano.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible