Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
6:5
6:8
6:9
6:10
6:12
6:15
6:16
6:19
6:21
6:22
6:23
6:24
6:25
6:26
6:27
6:28
6:29
6:31
6:33
6:35
6:36
6:37
6:39
6:40
6:41
6:42
6:43
6:44
6:45
6:48
6:50
6:51
6:54
6:56
[Зач. 22.] И изы́де отту́ду и прiи́де во оте́чествiе Свое́: и по Не́мъ идо́ша ученицы́ Его́.
И бы́вшей суббо́тѣ, нача́тъ на со́нмищи учи́ти. И мно́зи слы́шащiи дивля́хуся, глаго́люще: отку́ду Сему́ сiя́? И что́ прему́дрость да́нная Ему́, и си́лы таковы́ рука́ма Его́ быва́ютъ?
Не Се́й ли е́сть текто́нъ, сы́нъ Марі́инъ, бра́тъ же Иа́кову и Иосі́и и Иу́дѣ и Си́мону? И не сестры́ ли Его́ здѣ́ [су́ть] въ на́съ? И блажня́хуся о Не́мъ.
Глаго́лаше же и́мъ Иису́съ, я́ко нѣ́сть проро́къ безъ че́сти, то́кмо во оте́чествiи свое́мъ, и въ сро́дствѣ и въ дому́ свое́мъ.
И не можа́ше ту́ ни еди́ныя си́лы сотвори́ти, то́кмо ма́ло неду́жныхъ, возло́жь ру́цѣ, исцѣли́.
И дивля́шеся за невѣ́рствiе и́хъ: и обхожда́ше ве́си о́крестъ учя́.
[Зач. 23.] И призва́ обана́десяте, и нача́тъ и́хъ посыла́ти два́ два́, и дая́ше и́мъ вла́сть надъ ду́хи нечи́стыми.
И заповѣ́да и́мъ, да ничесо́же во́змутъ на пу́ть, то́кмо же́злъ еди́нъ: ни пи́ры, ни хлѣ́ба, ни при по́ясѣ мѣ́ди:
но обуве́ни въ санда́лiя: и не облачи́тися въ двѣ́ ри́зѣ.
И глаго́лаше и́мъ: идѣ́же а́ще вни́дете въ до́мъ, ту́ пребыва́йте, до́ндеже изы́дете отту́ду:
и ели́цы а́ще не прiи́мутъ вы́, ниже́ послу́шаютъ ва́съ, исходя́ще отту́ду, оттряси́те пра́хъ, и́же подъ нога́ми ва́шими, во свидѣ́телство и́мъ: ами́нь глаго́лю ва́мъ, отра́днѣе бу́детъ Cодо́момъ и Гомо́рромъ въ де́нь су́дный, не́же гра́ду тому́.
И изше́дше проповѣ́даху, да пока́ются:
и бѣ́сы мно́ги изгоня́ху: и ма́заху ма́сломъ мно́ги неду́жныя, и исцѣлѣва́ху.
[Зач. 24.] И услы́ша ца́рь И́родъ: я́вѣ бо бы́сть и́мя Его́: и глаго́лаше, я́ко Иоа́ннъ Крести́тель от ме́ртвыхъ воста́, и сего́ ра́ди си́лы дѣ́ются о не́мъ.
Ині́и глаго́лаху, я́ко Илiа́ е́сть: ині́и же глаго́лаху, я́ко проро́къ е́сть, или́ я́ко еди́нъ от проро́къ.
Слы́шавъ же И́родъ рече́, я́ко, его́же а́зъ усѣ́кнухъ Иоа́нна, то́й е́сть: то́й воста́ от ме́ртвыхъ.
То́й бо И́родъ посла́въ, я́тъ Иоа́нна и связа́ его́ въ темни́цѣ, Иродiа́ды ра́ди жены́ Фили́ппа бра́та своего́, я́ко ожени́ся е́ю.
Глаго́лаше бо Иоа́ннъ И́родови: не достои́тъ тебѣ́ имѣ́ти жену́ [Фили́ппа] бра́та твоего́.
Ироді́а же гнѣ́вашеся на него́ и хотя́ше его́ уби́ти: и не можа́ше.
И́родъ бо боя́шеся Иоа́нна, вѣ́дый его́ му́жа пра́ведна и свя́та, и соблюда́ше его́: и послу́шавъ его́, мно́га творя́ше, и въ сла́дость его́ послу́шаше.
И приклю́чшуся дню́ потре́бну {удо́бну}, егда́ И́родъ рождеству́ своему́ ве́черю творя́ше князе́мъ свои́мъ и ты́сящникомъ и старѣ́йшинамъ Галиле́йскимъ:
и вше́дши дще́рь тоя́ Иродiа́ды, и пляса́вши, и уго́ждши И́родови и возлежа́щымъ съ ни́мъ, рече́ ца́рь дѣви́цѣ: проси́ у мене́ его́же а́ще хо́щеши, и да́мъ ти́.
И кля́тся е́й: я́ко его́же а́ще попроси́ши у мене́, да́мъ ти́, и до по́лъ ца́рствiя моего́.
Она́ же изше́дши рече́ ма́тери свое́й: чесо́ прошу́? Она́ же рече́: главы́ Иоа́нна Крести́теля.
И вше́дши а́бiе со тща́нiемъ къ царю́, прося́ше, глаго́лющи: хощу́, да ми́ да́си от него́ {а́бiе} на блю́дѣ главу́ Иоа́нна Крести́теля.
И приско́рбенъ бы́въ ца́рь, кля́твы [же] ра́ди и за возлежа́щихъ съ ни́мъ не восхотѣ́ отрѣщи́ е́й.
И а́бiе посла́въ ца́рь спекула́тора, повелѣ́ принести́ главу́ его́.
О́нъ же ше́дъ усѣ́кну его́ въ темни́цѣ, и принесе́ главу́ его́ на блю́дѣ, и даде́ ю́ дѣви́цѣ: и дѣви́ца даде́ ю́ ма́тери свое́й.
И слы́шавше ученицы́ его́, прiидо́ша и взя́ша тру́пъ его́, и положи́ша его́ во гро́бѣ.
[Зач. 25.] И собраша́ся апо́столи ко Иису́су и возвѣсти́ша Ему́ вся́, и ели́ка сотвори́ша, и ели́ка научи́ша.
И рече́ и́мъ: прiиди́те вы́ са́ми въ пу́сто мѣ́сто еди́ни {осо́бь} и почі́йте ма́ло. Бя́ху бо приходя́щiи и отходя́щiи мно́зи, и ни я́сти и́мъ бѣ́ когда́.
И идо́ша въ пу́сто мѣ́сто корабле́мъ еди́ни.
И ви́дѣша и́хъ иду́щихъ наро́ди, и позна́ша и́хъ мно́зи: и пѣ́ши от всѣ́хъ градо́въ стица́хуся та́мо, и предвари́ша и́хъ, и снидо́шася къ Нему́.
И изше́дъ ви́дѣ Иису́съ наро́дъ мно́гъ и милосе́рдова о ни́хъ, зане́ бя́ху я́ко о́вцы не иму́щыя па́стыря: и нача́тъ и́хъ учи́ти мно́го.
И уже́ часу́ мно́гу бы́вшу, присту́пльше къ Нему́ ученицы́ Его́, глаго́лаша, я́ко пу́сто е́сть мѣ́сто, и уже́ ча́съ мно́гъ:
отпусти́ и́хъ, да ше́дше во окре́стныхъ се́лѣхъ и ве́сехъ ку́пятъ себѣ́ хлѣ́бы: не и́мутъ бо чесо́ я́сти.
О́нъ же отвѣща́въ рече́ и́мъ: дади́те и́мъ вы́ я́сти. И глаго́лаша Ему́: да ше́дше ку́пимъ двѣма́ сто́ма пѣ́нязь хлѣ́бы и да́мы и́мъ я́сти?
О́нъ же рече́ и́мъ: коли́ко хлѣ́бы и́мате? Иди́те и ви́дите. И увѣ́дѣвше глаго́лаша: пя́ть [хлѣ́бъ], и двѣ́ ры́бѣ.
И повелѣ́ и́мъ посади́ти вся́ на спо́ды на спо́ды {во окру́гъ} на травѣ́ зеленѣ́.
И возлего́ша на лѣ́хи на лѣ́хи {на ку́чы} по сту́ и по пяти́десятъ.
И прiе́мь пя́ть хлѣ́бъ и двѣ́ ры́бѣ, воззрѣ́въ на не́бо, благослови́ и преломи́ хлѣ́бы, и дая́ше ученико́мъ Свои́мъ, да предлага́ютъ предъ ни́ми: и о́бѣ ры́бѣ раздѣли́ всѣ́мъ.
И ядо́ша вси́ и насы́тишася:
и взя́ша укру́хи, двана́десяте ко́шя испо́лнь, и от ры́бу.
Бя́ше же я́дшихъ хлѣ́бы я́ко пя́ть ты́сящъ муже́й.
[Зач. 26.] И а́бiе пону́ди ученики́ Своя́ вни́ти въ кора́бль и вари́ти {предвари́ти} Его́ на о́нъ по́лъ къ Виѳсаи́дѣ, до́ндеже Са́мъ отпу́ститъ наро́ды.
И отре́кся и́мъ {и отпусти́въ я́}, и́де въ го́ру помоли́тися.
И ве́черу бы́вшу, бѣ́ кора́бль посредѣ́ мо́ря, и Са́мъ еди́нъ на земли́.
И ви́дѣ и́хъ стра́ждущихъ въ пла́ванiи: бѣ́ бо вѣ́тръ проти́венъ и́мъ: и о четве́ртѣй стра́жи нощнѣ́й прiи́де къ ни́мъ, по мо́рю ходя́й, и хотя́ше мину́ти и́хъ.
Они́ же ви́дѣвше Его́ ходя́ща по мо́рю, мня́ху призра́къ бы́ти и возопи́ша.
Вси́ бо Его́ ви́дѣша и смути́шася. И а́бiе глаго́ла съ ни́ми и рече́ и́мъ: дерза́йте: А́зъ е́смь, не бо́йтеся.
И вни́де къ ни́мъ въ кора́бль: и уле́же вѣ́тръ. И зѣло́ и́злиха въ себѣ́ ужаса́хуся и дивля́хуся.
Не разумѣ́ша бо о хлѣ́бѣхъ: бѣ́ бо се́рдце и́хъ окамене́но.
И преше́дше прiидо́ша въ зе́млю Геннисаре́тску и приста́ша.
[Зач. 27.] И изше́дшымъ и́мъ изъ корабля́, а́бiе позна́ша Его́,
обте́кше всю́ страну́ ту́, нача́ша на одрѣ́хъ приноси́ти боля́щыя, идѣ́же слы́шаху, я́ко ту́ е́сть.
И а́може а́ще вхожда́ше въ ве́си, или́ во гра́ды, или́ се́ла, на распу́тiихъ полага́ху неду́жныя и моля́ху Его́, да поне́ воскри́лiю ри́зы Его́ прико́снутся: и ели́цы а́ще прикаса́хуся Ему́, спаса́хуся.
Et egressus est inde et venit in patriam suam, et sequuntur il lum discipuli sui.
Et facto sabbato, coepit in synagoga docere; et multi audientes admirabantur dicentes: «Unde huic haec, et quae est sapientia, quae data est illi, et virtutes tales, quae per manus eius efficiuntur?
Nonne iste est faber, filius Mariae et frater Iacobi et Iosetis et Iudae et Simonis? Et nonne sorores eius hic nobiscum sunt?». Et scandalizabantur in illo.
Et dicebat eis Iesus: «Non est propheta sine honore nisi in patria sua et in cognatione sua et in domo sua».
Et non poterat ibi virtutem ullam facere, nisi paucos infirmos impositis manibus curavit;
et mirabatur propter incredulitatem eorum. Et circumibat castella in circuitu docens.
Et convocat Duodecim et coepit eos mittere binos et dabat illis potestatem in spiritus immundos;
et praecepit eis, ne quid tollerent in via nisi virgam tantum: non panem, non peram neque in zona aes,
sed ut calcearentur sandaliis et ne induerentur duabus tunicis.
Et dicebat eis: «Quocumque introieritis in domum, illic manete, donec exeatis inde.
Et quicumque locus non receperit vos nec audierint vos, exeuntes inde excutite pulverem de pedibus vestris in testimonium illis».
Et exeuntes praedicaverunt, ut paenitentiam agerent;
et daemonia multa eiciebant et ungebant oleo multos aegrotos et sanabant.
Et audivit Herodes rex; manifestum enim factum est nomen eius. Et dicebant: «Ioannes Baptista resurrexit a mortuis, et propterea inoperantur virtutes in illo».
Alii autem dicebant: «Elias est». Alii vero dicebant: «Propheta est, quasi unus ex prophetis».
Quo audito, Herodes aiebat: «Quem ego decollavi Ioannem, hic resurrexit!».
Ipse enim Herodes misit ac tenuit Ioannem et vinxit eum in carcere propter Herodiadem uxorem Philippi fratris sui, quia duxerat eam.
Dicebat enim Ioannes Herodi: «Non licet tibi habere uxorem fratris tui».
Herodias autem insidiabatur illi et volebat occidere eum nec poterat:
Herodes enim metuebat Ioannem, sciens eum virum iustum et sanctum, et custodiebat eum, et, audito eo, multum haesitabat et libenter eum audiebat.
Et cum dies opportunus accidisset, quo Herodes natali suo cenam fecit principibus suis et tribunis et primis Galilaeae,
cumque introisset filia ipsius Herodiadis et saltasset, placuit Herodi simulque recumbentibus. Rex ait puellae: «Pete a me, quod vis, et dabo tibi».
Et iuravit illi multum: «Quidquid petieris a me, dabo tibi, usque ad dimidium regni mei».
Quae cum exisset, dixit matri suae: «Quid petam?». At illa dixit: «Caput Ioannis Baptistae».
Cumque introisset statim cum festinatione ad regem, petivit dicens: «Volo ut protinus des mihi in disco caput Ioannis Baptistae».
Et contristatus rex, propter iusiurandum et propter recumbentes noluit eam decipere;
et statim misso spiculatore rex praecepit afferri caput eius. Et abiens decollavit eum in carcere
et attulit caput eius in disco; et dedit illud puellae, et puella dedit illud matri suae.
Quo audito, discipuli eius venerunt et tulerunt corpus eius et posuerunt illud in monumento.
Et convenientes apostoli ad Iesum renuntiaverunt illi omnia, quae egerant et docuerant.
Et ait illis: «Venite vos ipsi seorsum in desertum locum et requiescite pusillum». Erant enim, qui veniebant et redibant, multi, et nec manducandi spatium habebant.
Et abierunt in navi in desertum locum seorsum.
Et viderunt eos abeuntes et cognoverunt multi; et pedestre de omnibus civitatibus concurrerunt illuc et praevenerunt eos.
Et exiens vidit multam turbam et misertus est super eos, quia erant sicut oves non habentes pastorem, et coepit docere illos multa.
Et cum iam hora multa facta esset, accesserunt discipuli eius dicentes: «Desertus est locus hic, et hora iam est multa;
dimitte illos, ut euntes in villas et vicos in circuitu emant sibi, quod manducent».
Respondens autem ait illis: «Date illis vos manducare». Et dicunt ei: «Euntes emamus denariis ducentis panes et dabimus eis manducare?».
Et dicit eis: «Quot panes habetis? Ite, videte». Et cum cognovissent, dicunt: «Quinque et duos pisces».
Et praecepit illis, ut accumbere facerent omnes secundum contubernia super viride fenum.
Et discubuerunt secundum areas per centenos et per quinquagenos.
Et acceptis quinque panibus et duobus piscibus, intuens in caelum benedixit et fregit panes et dabat discipulis suis, ut ponerent ante eos; et duos pisces divisit omnibus.
Et manducaverunt omnes et saturati sunt;
et sustulerunt fragmenta duodecim cophinos plenos, et de piscibus.
Et erant, qui manducaverunt panes, quinque milia virorum.
Et statim coegit discipulos suos ascendere navem, ut praecederent trans fretum ad Bethsaidam, dum ipse dimitteret populum.
Et cum dimisisset eos, abiit in montem orare.
Et cum sero factum esset, erat navis in medio mari, et ipse solus in terra.
Et videns eos laborantes in remigando, erat enim ventus contrarius eis, circa quartam vigiliam noctis venit ad eos ambulans super mare et volebat praeterire eos.
At illi, ut viderunt eum ambulantem super mare, putaverunt phantasma esse et exclamaverunt;
omnes enim eum viderunt et conturbati sunt. Statim autem locutus est cum eis et dicit illis: «Confidite, ego sum; nolite timere!».
Et ascendit ad illos in navem, et cessavit ventus. Et valde nimis intra se stupebant;
non enim intellexerant de panibus, sed erat cor illorum obcaecatum.
Et cum transfretassent in terram, pervenerunt Gennesaret et applicuerunt.
Cumque egressi essent de navi, continuo cognoverunt eum
et percurrentes universam regionem illam coeperunt in grabatis eos, qui se male habebant, circumferre, ubi audiebant eum esse.
Et quocumque introibat in vicos aut in civitates vel in villas, in plateis ponebant infirmos; et deprecabantur eum, ut vel fimbriam vestimenti eius tangerent; et, quotquot tangebant eum, salvi fiebant.
وَخَرَجَ مِنْ هُنَاكَ وَجَاءَ إِلَى وَطَنِهِ وَتَبِعَهُ تَلاَمِيذُهُ.
وَلَمَّا كَانَ السَّبْتُ، ابْتَدَأَ يُعَلِّمُ فِي الْمَجْمَعِ. وَكَثِيرُونَ إِذْ سَمِعُوا بُهِتُوا قَائِلِينَ:«مِنْ أَيْنَ لِهذَا هذِهِ؟ وَمَا هذِهِ الْحِكْمَةُ الَّتِي أُعْطِيَتْ لَهُ حَتَّى تَجْرِيَ عَلَى يَدَيْهِ قُوَّاتٌ مِثْلُ هذِهِ؟
أَلَيْسَ هذَا هُوَ النَّجَّارَ ابْنَ مَرْيَمَ، وَأَخُو يَعْقُوبَ وَيُوسِي وَيَهُوذَا وَسِمْعَانَ؟ أَوَلَيْسَتْ أَخَوَاتُهُ ههُنَا عِنْدَنَا؟» فَكَانُوا يَعْثُرُونَ بِهِ.
فَقَالَ لَهُمْ يَسُوعُ:«لَيْسَ نَبِيٌّ بِلاَ كَرَامَةٍ إِلاَّ فِي وَطَنِهِ وَبَيْنَ أَقْرِبَائِهِ وَفِي بَيْتِهِ».
وَلَمْ يَقْدِرْ أَنْ يَصْنَعَ هُنَاكَ وَلاَ قُوَّةً وَاحِدَةً، غَيْرَ أَنَّهُ وَضَعَ يَدَيْهِ عَلَى مَرْضَى قَلِيلِينَ فَشَفَاهُمْ.
وَتَعَجَّبَ مِنْ عَدَمِ إِيمَانِهِمْ. وَصَارَ يَطُوفُ الْقُرَى الْمُحِيطَةَ يُعَلِّمُ.
وَدَعَا الاثْنَيْ عَشَرَ وَابْتَدَأَ يُرْسِلُهُمُ اثْنَيْنِ اثْنَيْنِ، وَأَعْطَاهُمْ سُلْطَانًا عَلَى الأَرْوَاحِ النَّجِسَةِ،
وَأَوْصَاهُمْ أَنْ لاَ يَحْمِلُوا شَيْئًا لِلطَّرِيقِ غَيْرَ عَصًا فَقَطْ، لاَ مِزْوَدًا وَلاَ خُبْزًا وَلاَ نُحَاسًا فِي الْمِنْطَقَةِ.
بَلْ يَكُونُوا مَشْدُودِينَ بِنِعَال، وَلاَ يَلْبَسُوا ثَوْبَيْنِ.
وَقَالَ لَهُمْ:«حَيْثُمَا دَخَلْتُمْ بَيْتًا فَأَقِيمُوا فِيهِ حَتَّى تَخْرُجُوا مِنْ هُنَاكَ.
وَكُلُّ مَنْ لاَ يَقْبَلُكُمْ وَلاَ يَسْمَعُ لَكُمْ، فَاخْرُجُوا مِنْ هُنَاكَ وَانْفُضُوا التُّرَابَ الَّذِي تَحْتَ أَرْجُلِكُمْ شَهَادَةً عَلَيْهِمْ. اَلْحَقَّ أَقُولُ لَكُمْ: سَتَكُونُ لأَرْضِ سَدُومَ وَعَمُورَةَ يَوْمَ الدِّينِ حَالَةٌ أَكْثَرُ احْتِمَالاً مِمَّا لِتِلْكَ الْمَدِينَةِ».
فَخَرَجُوا وَصَارُوا يَكْرِزُونَ أَنْ يَتُوبُوا.
وَأَخْرَجُوا شَيَاطِينَ كَثِيرَةً، وَدَهَنُوا بِزَيْتٍ مَرْضَى كَثِيرِينَ فَشَفَوْهُمْ.
فَسَمِعَ هِيرُودُسُ الْمَلِكُ، لأَنَّ اسْمَهُ صَارَ مَشْهُورًا. وَقَالَ:«إِنَّ يُوحَنَّا الْمَعْمَدَانَ قَامَ مِنَ الأَمْوَاتِ وَلِذلِكَ تُعْمَلُ بِهِ الْقُوَّاتُ».
قَالَ آخَرُونَ:«إِنَّهُ إِيلِيَّا». وَقَالَ آخَرُونَ:«إِنَّهُ نَبِيٌّ أَوْ كَأَحَدِ الأَنْبِيَاءِ».
وَلكِنْ لَمَّا سَمِعَ هِيرُودُسُ قَالَ:«هذَا هُوَ يُوحَنَّا الَّذِي قَطَعْتُ أَنَا رَأْسَهُ. إِنَّهُ قَامَ مِنَ الأَمْوَاتِ!»
لأَنَّ هِيرُودُسَ نَفْسَهُ كَانَ قَدْ أَرْسَلَ وَأَمْسَكَ يُوحَنَّا وَأَوْثَقَهُ فِي السِّجْنِ مِنْ أَجْلِ هِيرُودِيَّا امْرَأَةِ فِيلُبُّسَ أَخِيهِ، إِذْ كَانَ قَدْ تَزَوَّجَ بِهَا.
لأَنَّ يُوحَنَّا كَانَ يَقُولُ لِهِيرُودُسَ:«لاَ يَحِلُّ أَنْ تَكُونَ لَكَ امْرَأَةُ أَخِيكَ»
فَحَنِقَتْ هِيرُودِيَّا عَلَيْهِ، وَأَرَادَتْ أَنْ تَقْتُلَهُ وَلَمْ تَقْدِرْ،
لأَنَّ هِيرُودُسَ كَانَ يَهَابُ يُوحَنَّا عَالِمًا أَنَّهُ رَجُلٌ بَارٌّ وَقِدِّيسٌ، وَكَانَ يَحْفَظُهُ. وَإِذْ سَمِعَهُ، فَعَلَ كَثِيرًا، وَسَمِعَهُ بِسُرُورٍ.
وَإِذْ كَانَ يَوْمٌ مُوافِقٌ، لَمَّا صَنَعَ هِيرُودُسُ فِي مَوْلِدِهِ عَشَاءً لِعُظَمَائِهِ وَقُوَّادِ الأُلُوفِ وَوُجُوهِ الْجَلِيلِ،
دَخَلَتِ ابْنَةُ هِيرُودِيَّا وَرَقَصَتْ، فَسَرَّتْ هِيرُودُسَ وَالْمُتَّكِئِينَ مَعَهُ. فَقَالَ الْمَلِكُ لِلصَّبِيَّةِ: «مَهْمَا أَرَدْتِ اطْلُبِي مِنِّي فَأُعْطِيَكِ».
وَأَقْسَمَ لَهَا أَنْ «مَهْمَا طَلَبْتِ مِنِّي لأُعْطِيَنَّكِ حَتَّى نِصْفَ مَمْلَكَتِي».
فَخَرَجَتْ وَقَالَتْ لأُمِّهَا:«مَاذَا أَطْلُبُ؟» فَقَالَتْ:«رَأْسَ يُوحَنَّا الْمَعْمَدَانِ».
فَدَخَلَتْ لِلْوَقْتِ بِسُرْعَةٍ إِلَى الْمَلِكِ وَطَلَبَتْ قَائِلَةً:«أُرِيدُ أَنْ تُعْطِيَنِي حَالاً رَأْسَ يُوحَنَّا الْمَعْمَدَانِ عَلَى طَبَق».
فَحَزِنَ الْمَلِكُ جِدًّا. وَلأَجْلِ الأَقْسَامِ وَالْمُتَّكِئِينَ لَمْ يُرِدْ أَنْ يَرُدَّهَا.
فَلِلْوَقْتِ أَرْسَلَ الْمَلِكُ سَيَّافًا وَأَمَرَ أَنْ يُؤْتَى بِرَأْسِهِ.
فَمَضَى وَقَطَعَ رَأْسَهُ فِي السِّجْنِ. وَأَتَى بِرَأْسِهِ عَلَى طَبَق وَأَعْطَاهُ لِلصَّبِيَّةِ، وَالصَّبِيَّةُ أَعْطَتْهُ لأُمِّهَا.
وَلَمَّا سَمِعَ تَلاَمِيذُهُ، جَاءُوا وَرَفَعُوا جُثَّتَهُ وَوَضَعُوهَا فِي قَبْرٍ.
وَاجْتَمَعَ الرُّسُلُ إِلَى يَسُوعَ وَأَخْبَرُوهُ بِكُلِّ شَيْءٍ، كُلِّ مَا فَعَلُوا وَكُلِّ مَا عَلَّمُوا.
فَقَالَ لَهُمْ:«تَعَالَوْا أَنْتُمْ مُنْفَرِدِينَ إِلَى مَوْضِعٍ خَلاَءٍ وَاسْتَرِيحُوا قَلِيلاً». لأَنَّ الْقَادِمِينَ وَالذَّاهِبِينَ كَانُوا كَثِيرِينَ، وَلَمْ تَتَيَسَّرْ لَهُمْ فُرْصَةٌ لِلأَكْلِ.
فَمَضَوْا فِي السَّفِينَةِ إِلَى مَوْضِعٍ خَلاَءٍ مُنْفَرِدِينَ.
فَرَآهُمُ الْجُمُوعُ مُنْطَلِقِينَ، وَعَرَفَهُ كَثِيرُونَ. فَتَرَاكَضُوا إِلَى هُنَاكَ مِنْ جَمِيعِ الْمُدُنِ مُشَاةً، وَسَبَقُوهُمْ وَاجْتَمَعُوا إِلَيْهِ.
فَلَمَّا خَرَجَ يَسُوعُ رَأَى جَمْعًا كَثِيرًا، فَتَحَنَّنَ عَلَيْهِمْ إِذْ كَانُوا كَخِرَافٍ لاَ رَاعِيَ لَهَا، فَابْتَدَأَ يُعَلِّمُهُمْ كَثِيرًا.
وَبَعْدَ سَاعَاتٍ كَثِيرَةٍ تَقَدَّمَ إِلَيْهِ تَلاَمِيذُهُ قَائِلِينَ:«الْمَوْضِعُ خَلاَءٌ وَالْوَقْتُ مَضَى.
اِصْرِفْهُمْ لِكَيْ يَمْضُوا إِلَى الضِّيَاعِ وَالْقُرَى حَوَالَيْنَا وَيَبْتَاعُوا لَهُمْ خُبْزًا، لأَنْ لَيْسَ عِنْدَهُمْ مَا يَأْكُلُونَ».
فَأَجَابَ وَقَالَ لَهُمْ: «أَعْطُوهُمْ أَنْتُمْ لِيَأْكُلُوا». فَقَالُوا لَهُ:«أَنَمْضِي وَنَبْتَاعُ خُبْزًا بِمِئَتَيْ دِينَارٍ وَنُعْطِيَهُمْ لِيَأْكُلُوا؟»
فَقَالَ لَهُمْ:«كَمْ رَغِيفًا عِنْدَكُمُ؟ اذْهَبُوا وَانْظُرُوا». وَلَمَّا عَلِمُوا قَالُوا:«خَمْسَةٌ وَسَمَكَتَانِ».
فَأَمَرَهُمْ أَنْ يَجْعَلُوا الْجَمِيعَ يَتَّكِئُونَ رِفَاقًا رِفَاقًا عَلَى الْعُشْبِ الأَخْضَرِ.
فَاتَّكَأُوا صُفُوفًا صُفُوفًا: مِئَةً مِئَةً وَخَمْسِينَ خَمْسِينَ.
فَأَخَذَ الأَرْغِفَةَ الْخَمْسَةَ وَالسَّمَكَتَيْنِ، وَرَفَعَ نَظَرَهُ نَحْوَ السَّمَاءِ، وَبَارَكَ ثُمَّ كَسَّرَ الأَرْغِفَةَ، وَأَعْطَى تَلاَمِيذَهُ لِيُقَدِّمُوا إِلَيْهِمْ، وَقَسَّمَ السَّمَكَتَيْنِ لِلْجَمِيعِ،
فَأَكَلَ الْجَمِيعُ وَشَبِعُوا.
ثُمَّ رَفَعُوا مِنَ الْكِسَرِ اثْنَتَيْ عَشْرَةَ قُفَّةً مَمْلُوَّةً، وَمِنَ السَّمَكِ.
وَكَانَ الَّذِينَ أَكَلُوا مِنَ الأَرْغِفَةِ نَحْوَ خَمْسَةِ آلاَفِ رَجُلٍ.
وَلِلْوَقْتِ أَلْزَمَ تَلاَمِيذَهُ أَنْ يَدْخُلُوا السَّفِينَةَ وَيَسْبِقُوا إِلَى الْعَبْرِ، إِلَى بَيْتِ صَيْدَا، حَتَّى يَكُونَ قَدْ صَرَفَ الْجَمْعَ.
وَبَعْدَمَا وَدَّعَهُمْ مَضَى إِلَى الْجَبَلِ لِيُصَلِّيَ.
وَلَمَّا صَارَ الْمَسَاءُ كَانَتِ السَّفِينَةُ فِي وَسْطِ الْبَحْرِ، وَهُوَ عَلَى الْبَرِّ وَحْدَهُ.
وَرَآهُمْ مُعَذَّبِينَ فِي الْجَذْفِ، لأَنَّ الرِّيحَ كَانَتْ ضِدَّهُمْ. وَنَحْوَ الْهَزِيعِ الرَّابِعِ مِنَ اللَّيْلِ أَتَاهُمْ مَاشِيًا عَلَى الْبَحْرِ، وَأَرَادَ أَنْ يَتَجَاوَزَهُمْ.
فَلَمَّا رَأَوْهُ مَاشِيًا عَلَى الْبَحْرِ ظَنُّوهُ خَيَالاً، فَصَرَخُوا.
لأَنَّ الْجَمِيعَ رَأَوْهُ وَاضْطَرَبُوا. فَلِلْوَقْتِ كَلَّمَهُمْ وَقَالَ لَهُمْ:«ثِقُوا! أَنَا هُوَ. لاَ تَخَافُوا».
فَصَعِدَ إِلَيْهِمْ إِلَى السَّفِينَةِ فَسَكَنَتِ الرِّيحُ، فَبُهِتُوا وَتَعَجَّبُوا فِي أَنْفُسِهِمْ جِدًّا إِلَى الْغَايَةِ،
لأَنَّهُمْ لَمْ يَفْهَمُوا بِالأَرْغِفَةِ إِذْ كَانَتْ قُلُوبُهُمْ غَلِيظَةً.
فَلَمَّا عَبَرُوا جَاءُوا إِلَى أَرْضِ جَنِّيسَارَتَ وَأَرْسَوْا.
وَلَمَّا خَرَجُوا مِنَ السَّفِينَةِ لِلْوَقْتِ عَرَفُوهُ.
فَطَافُوا جَمِيعَ تِلْكَ الْكُورَةِ الْمُحِيطَةِ، وَابْتَدَأُوا يَحْمِلُونَ الْمَرْضَى عَلَى أَسِرَّةٍ إِلَى حَيْثُ سَمِعُوا أَنَّهُ هُنَاكَ.
وَحَيْثُمَا دَخَلَ إِلَى قُرىً أَوْ مُدُنٍ أَوْ ضِيَاعٍ، وَضَعُوا الْمَرْضَى فِي الأَسْوَاقِ، وَطَلَبُوا إِلَيْهِ أَنْ يَلْمِسُوا وَلَوْ هُدْبَ ثَوْبِهِ. وَكُلُّ مَنْ لَمَسَهُ شُفِيَ.
Синодальный
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (Аверинцев)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Tatar
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
1 «Не бывает пророк без чести...» 7 Двенадцать посланы на служение. 14 Иоанн Креститель обезглавлен Иродом. 30 Насыщение 5000; 45 хождение по водам. 53 Исцеление многих.
[Зач. 22.] Оттуда вышел Он и пришел в Свое отечество; за Ним следовали ученики Его.
Когда наступила суббота, Он начал учить в синагоге; и многие слышавшие с изумлением говорили: откуда у Него это? что за премудрость дана Ему, и как такие чудеса совершаются руками Его?
Не плотник ли Он, сын Марии, брат Иакова, Иосии, Иуды и Симона? Не здесь ли, между нами, Его сестры? И соблазнялись о Нем.
Иисус же сказал им: не бывает пророк без чести, разве только в отечестве своем и у сродников и в доме своем.
И не мог совершить там никакого чуда, только на немногих больных возложив руки, исцелил их.
И дивился неверию их; потом ходил по окрестным селениям и учил.
[Зач. 23.] И, призвав двенадцать, начал посылать их по два, и дал им власть над нечистыми духами.
И заповедал им ничего не брать в дорогу, кроме одного посоха: ни сумы, ни хлеба, ни меди в поясе,
но обуваться в простую обувь и не носить двух одежд.
И сказал им: если где войдете в дом, оставайтесь в нем, доколе не выйдете из того места.
И если кто не примет вас и не будет слушать вас, то, выходя оттуда, отрясите прах от ног ваших, во свидетельство на них. Истинно говорю вам: отраднее будет Содому и Гоморре в день суда, нежели тому городу.
Они пошли и проповедовали покаяние;
изгоняли многих бесов и многих больных мазали маслом и исцеляли.
[Зач. 24.] Царь Ирод, услышав об Иисусе (ибо имя Его стало гласно), говорил: это Иоанн Креститель воскрес из мертвых, и потому чудеса делаются им.
Другие говорили: это Илия, а иные говорили: это пророк, или как один из пророков.
Ирод же, услышав, сказал: это Иоанн, которого я обезглавил; он воскрес из мертвых.
Ибо сей Ирод, послав, взял Иоанна и заключил его в темницу за Иродиаду, жену Филиппа, брата своего, потому что женился на ней.
Ибо Иоанн говорил Ироду: не должно тебе иметь жену брата твоего.
Иродиада же, злобясь на него, желала убить его; но не могла.
Ибо Ирод боялся Иоанна, зная, что он муж праведный и святой, и берёг его; многое делал, слушаясь его, и с удовольствием слушал его.
Настал удобный день, когда Ирод, по случаю дня рождения своего, делал пир вельможам своим, тысяченачальникам и старейшинам Галилейским, –
дочь Иродиады вошла, плясала и угодила Ироду и возлежавшим с ним; царь сказал девице: проси у меня, чего хочешь, и дам тебе;
и клялся ей: чего ни попросишь у меня, дам тебе, даже до половины моего царства.
Она вышла и спросила у матери своей: чего просить? Та отвечала: головы Иоанна Крестителя.
И она тотчас пошла с поспешностью к царю и просила, говоря: хочу, чтобы ты дал мне теперь же на блюде голову Иоанна Крестителя.
Царь опечалился, но ради клятвы и возлежавших с ним не захотел отказать ей.
И тотчас, послав оруженосца, царь повелел принести голову его.
Он пошел, отсек ему голову в темнице, и принес голову его на блюде, и отдал ее девице, а девица отдала ее матери своей.
Ученики его, услышав, пришли и взяли тело его, и положили его во гробе.
[Зач. 25.] И собрались апостолы к Иисусу и рассказали Ему всё, и что сделали, и чему научили.
Он сказал им: пойдите вы одни в пустынное место и отдохните немного, – ибо много было приходящих и отходящих, так что и есть им было некогда.
И отправились в пустынное место в лодке одни.
Народ увидел, как они отправлялись, и многие узнали их; и бежали туда пешие из всех городов, и предупредили их, и собрались к Нему.
Иисус, выйдя, увидел множество народа и сжалился над ними, потому что они были, как овцы, не имеющие пастыря; и начал учить их много.
И как времени прошло много, ученики Его, приступив к Нему, говорят: место здесь пустынное, а времени уже много, –
отпусти их, чтобы они пошли в окрестные деревни и селения и купили себе хлеба, ибо им нечего есть.
Он сказал им в ответ: вы дайте им есть. И сказали Ему: разве нам пойти купить хлеба динариев на двести и дать им есть?
Но Он спросил их: сколько у вас хлебов? пойдите, посмотрите. Они, узнав, сказали: пять хлебов и две рыбы.
Тогда повелел им рассадить всех отделениями на зеленой траве.
И сели рядами, по сто и по пятидесяти.
Он взял пять хлебов и две рыбы, воззрев на небо, благословил и преломил хлебы и дал ученикам Своим, чтобы они раздали им; и две рыбы разделил на всех.
И ели все, и насытились.
И набрали кусков хлеба и остатков от рыб двенадцать полных коробов.
Было же евших хлебы около пяти тысяч мужей.
[Зач. 26.] И тотчас понудил учеников Своих войти в лодку и отправиться вперед на другую сторону к Вифсаиде, пока Он отпустит народ.
И, отпустив их, пошел на гору помолиться.
Вечером лодка была посреди моря, а Он один на земле.
И увидел их бедствующих в плавании, потому что ветер им был противный; около же четвертой стражи ночи подошел к ним, идя по морю, и хотел миновать их.
Они, увидев Его идущего по морю, подумали, что это призрак, и вскричали.
Ибо все видели Его и испугались. И тотчас заговорил с ними и сказал им: ободритесь; это Я, не бойтесь.
И вошел к ним в лодку, и ветер утих. И они чрезвычайно изумлялись в себе и дивились,
ибо не вразумились чудом над хлебами, потому что сердце их было окаменено.
И, переправившись, прибыли в землю Геннисаретскую и пристали к берегу.
[Зач. 27.] Когда вышли они из лодки, тотчас жители, узнав Его,
обежали всю окрестность ту и начали на постелях приносить больных туда, где Он, как слышно было, находился.
И куда ни приходил Он, в селения ли, в города ли, в деревни ли, клали больных на открытых местах и просили Его, чтобы им прикоснуться хотя к краю одежды Его; и которые прикасались к Нему, исцелялись.