Скрыть
8:2
8:3
8:4
8:5
8:6
8:7
8:8
8:9
8:12
8:13
8:14
8:16
8:17
8:19
8:20
8:21
8:22
8:23
8:24
8:25
8:26
8:28
8:30
8:32
8:33
8:35
8:36
Глава 9 
9:3
9:4
9:5
9:6
9:7
9:8
9:9
9:10
9:14
9:15
9:16
9:18
9:19
9:20
9:21
9:22
9:24
9:25
9:26
9:27
9:28
9:29
9:30
9:32
9:33
9:34
9:35
9:37
9:40
9:45
9:46
9:47
9:48
Церковнославянский (рус)
[Зач. 32.] Въ ты́я дни́, зѣло́ мно́гу наро́ду су́щу, и не иму́щымъ чесо́ я́сти, при­­зва́въ Иису́съ ученики́ Своя́, глаго́ла и́мъ:
милосе́рдую о наро́дѣ, я́ко уже́ три́ дни́ при­­сѣдя́тъ Мнѣ́ и не и́мутъ чесо́ я́сти:
и а́ще от­пущу́ и́хъ не я́дшихъ въ до́мы своя́, ослабѣ́ютъ на пути́: мно́зи бо от­ ни́хъ издале́ча при­­шли́ су́ть.
И от­вѣща́ша Ему́ ученицы́ Его́: от­ку́ду си́хъ воз­мо́жетъ кто́ здѣ́ насы́тити хлѣ́бы въ пусты́ни?
И вопроси́ и́хъ: коли́ко и́мате хлѣ́бовъ? Они́ же рѣ́ша: се́дмь.
И повелѣ́ наро́ду воз­лещи́ на земли́: и прiе́мь се́дмь хлѣ́бовъ, хвалу́ воз­да́въ, преломи́ и дая́ше ученико́мъ Сво­и́мъ, да предлага́ютъ: и предложи́ша предъ наро́домъ.
И имя́ху ры́бицъ ма́ло: и [сiя́] благослови́въ, рече́ предложи́ти и ты́я.
Ядо́ша же и насы́тишася: и взя́ша избы́тки укру́хъ, се́дмь ко́шницъ.
Бя́ху же я́дшихъ я́ко четы́ре ты́сящы. И от­пусти́ и́хъ.
И а́бiе влѣ́зъ въ кора́бль со ученики́ Сво­и́ми, прiи́де во страны́ Далмануѳа́нски.
[Зач. 33.] И изыдо́ша фарисе́е и нача́ша стяза́тися съ Ни́мъ, и́щуще от­ Него́ зна́менiя съ небесе́, искуша́юще Его́.
И воз­дохну́въ ду́хомъ Сво­и́мъ, глаго́ла: что́ ро́дъ се́й зна́менiя и́щетъ? Ами́нь глаго́лю ва́мъ, а́ще да́ст­ся ро́ду сему́ зна́менiе.
И оста́вль и́хъ, влѣ́зъ па́ки въ кора́бль, [и] и́де на о́нъ по́лъ.
И забы́ша ученицы́ Его́ взя́ти хлѣ́бы и ра́звѣ еди́наго хлѣ́ба не имя́ху съ собо́ю въ корабли́.
И преща́­ше и́мъ, глаго́ля: зри́те, блюди́теся от­ ква́са фарисе́йска и от­ ква́са И́родова.
И помышля́ху, дру́гъ ко дру́гу глаго́люще, я́ко хлѣ́бы не и́мамы.
И разумѣ́въ Иису́съ, глаго́ла и́мъ: что́ помышля́ете, я́ко хлѣ́бы не и́мате? Не у́ ли чу́в­ст­вуете, ниже́ разумѣ́ете? Еще́ ли окамене́но се́рдце ва́­ше и́мате?
О́чи иму́ще не ви́дите? И у́шы иму́ще не слы́шите? И не по́мните ли,
егда́ пя́ть хлѣ́бы преломи́хъ въ пя́ть ты́сящъ, коли́ко ко́шъ испо́лнь укру́хъ прiя́сте? Глаго́лаша ему́: два­на́­де­сять.
Егда́ же се́дмь въ четы́ре ты́сящы, коли́ко ко́шницъ исполне́нiя укру́хъ взя́сте? Они́ же рѣ́ша: се́дмь.
И глаго́ла и́мъ: ка́ко не разумѣ́ете?
[Зач. 34.] И прiи́де въ Виѳсаи́ду: и при­­ведо́ша къ Нему́ слѣ́па, и моля́ху Его́, да его́ ко́снет­ся.
И е́мь за ру́ку слѣпа́го, изведе́ его́ во́нъ изъ ве́си: и плю́нувъ на о́чи его́, [и] воз­ло́жь ру́цѣ на́нь, вопроша́­ше его́, а́ще что́ ви́дитъ?
И воз­зрѣ́въ глаго́лаше: ви́жу человѣ́ки я́ко дре́вiе ходя́щя.
Пото́мъ [же] па́ки воз­ложи́ ру́цѣ на о́чи его́ и сотвори́ его́ прозрѣ́ти: и утвори́ся {и исцѣлѣ́} и узрѣ́ свѣ́тло все́.
И посла́ его́ въ до́мъ его́, глаго́ля: ни въ ве́сь вни́ди, ни повѣ́ждь кому́ въ ве́си.
[Зач. 35.] И изы́де Иису́съ и ученицы́ Его́ въ ве́си Кесарі́и Фили́пповы: и на пути́ вопроша́­ше ученики́ Своя́, глаго́ля и́мъ: кого́ Мя глаго́лютъ человѣ́цы бы́ти?
Они́ же от­вѣща́ша: Иоа́н­на Крести́теля: и ині́и Илiю́: друзі́и же еди́наго от­ проро́къ.
И То́й глаго́ла и́мъ: вы́ же кого́ Мя глаго́лете бы́ти? Отвѣща́въ же Пе́тръ глаго́ла Ему́: Ты́ еси́ Христо́съ.
[Зач. 36.] И запрети́ и́мъ, да ни кому́же глаго́лютъ о Не́мъ.
И нача́тъ учи́ти и́хъ, я́ко подоба́етъ Сы́ну Человѣ́ческому мно́го пострада́ти, и искуше́ну бы́ти от­ ста́рецъ и архiере́й и кни́жникъ, и убiе́ну бы́ти, и въ тре́тiй де́нь воскре́снути.
И не обину́яся сло́во глаго́лаше. И прiе́мь Его́ Пе́тръ, нача́тъ прети́ти Ему́.
О́нъ же обра́щься и воз­зрѣ́въ на ученики́ Своя́, запрети́ Петро́ви, глаго́ля: иди́ за Мно́ю, сатано́: я́ко не мы́слиши, я́же [су́ть] Бо́жiя, но я́же человѣ́ческа.
И при­­зва́въ наро́ды со ученики́ Сво­и́ми, рече́ и́мъ: [Зач. 37.] и́же хо́щетъ по Мнѣ́ ити́, да от­ве́ржет­ся себе́, и во́зметъ кре́стъ сво́й, и по Мнѣ́ гряде́тъ:
и́же бо а́ще хо́щетъ ду́шу свою́ спасти́, погуби́тъ ю́: а и́же погуби́тъ ду́шу свою́ Мене́ ра́ди и Ева́нгелiа, то́й спасе́тъ ю́:
ка́я бо по́льза человѣ́ку, а́ще прiобря́щетъ мíръ ве́сь, и отщети́тъ ду́шу свою́?
или́ что́ да́стъ человѣ́къ измѣ́ну на души́ сво­е́й?
И́же бо а́ще постыди́т­ся Мене́ и Мо­и́хъ слове́съ въ ро́дѣ се́мъ прелюбо­дѣ́йнѣмъ и грѣ́шнѣмъ, и Сы́нъ Человѣ́ческiй постыди́т­ся его́, егда́ прiи́детъ во сла́вѣ Отца́ Сво­его́ со А́нгелы святы́ми.
И глаго́лаше и́мъ: ами́нь глаго́лю ва́мъ, я́ко су́ть нѣ́цыи от­ здѣ́ стоя́щихъ, и́же не и́мутъ вкуси́ти сме́рти, до́ндеже ви́дятъ Ца́р­ст­вiе Бо́жiе при­­ше́дшее въ си́лѣ.
[Зач. 38.] И по шести́ дне́хъ поя́тъ Иису́съ Петра́ и Иа́кова и Иоа́н­на, и воз­веде́ и́хъ на гору́ высоку́ осо́бь еди́ны: и преобрази́ся предъ ни́ми.
И ри́зы Его́ бы́ша блеща́щяся, бѣлы́ зѣло́ я́ко снѣ́гъ, яцѣ́хже не мо́жетъ бѣли́лникъ убѣли́ти на земли́.
И яви́ся и́мъ Илiа́ съ Моисе́емъ: и бѣ́ста со Иису́сомъ глаго́люща.
И от­вѣща́въ Пе́тръ глаго́ла Иису́сови: Равви́, добро́ е́сть на́мъ здѣ́ бы́ти: и сотвори́мъ кро́вы три́, Тебѣ́ еди́нъ, и Моисе́еви еди́нъ, и Илiи́ еди́нъ.
Не вѣ́дяше бо, что́ рѣщи́: бя́ху бо при­­стра́шни.
И бы́сть о́блакъ осѣня́я и́хъ: и прiи́де гла́съ изъ о́блака, глаго́ля: Се́й е́сть Сы́нъ Мо́й воз­лю́блен­ный, Того́ послу́шайте.
И внеза́пу воз­зрѣ́в­ше, ктому́ ни кого́же ви́дѣша, то́кмо Иису́са еди́наго съ собо́ю.
Сходя́щымъ же и́мъ съ горы́, запрети́ и́мъ, да ни кому́же повѣ́дятъ, я́же ви́дѣша, то́кмо егда́ Сы́нъ Человѣ́ческiй изъ ме́ртвыхъ воскре́снетъ.
[Зач. 39.] И сло́во удержа́ша въ себѣ́, стяза́ющеся, что́ е́сть, е́же изъ ме́ртвыхъ воскре́снути.
И вопроша́ху Его́ глаго́люще: ка́ко глаго́лютъ кни́жницы, я́ко Илiи́ подоба́етъ прiити́ пре́жде?
О́нъ же от­вѣща́въ рече́ и́мъ: Илiа́ у́бо при­­ше́дъ пре́жде, устро́итъ вся́: и ка́ко е́сть пи́сано о Сы́нѣ Человѣ́честѣмъ, да мно́го постра́ждетъ и уничиже́нъ бу́детъ:
но глаго́лю ва́мъ, я́ко и Илiа́ прiи́де, и сотвори́ша ему́, ели́ка хотѣ́ша, я́коже е́сть пи́сано о не́мъ.
И при­­ше́дъ ко ученико́мъ, ви́дѣ наро́дъ мно́гъ о ни́хъ {о́крестъ и́хъ} и кни́жники стяза́ющяся съ ни́ми.
И а́бiе ве́сь наро́дъ ви́дѣвъ Его́ ужасе́ся, и при­­ри́щуще цѣлова́ху Его́.
И вопроси́ кни́жники: что́ стяза́етеся къ себѣ́ {съ ни́ми}?
[Зач. 40.] И от­вѣща́въ еди́нъ от­ наро́да рече́: Учи́телю, при­­ведо́хъ сы́на мо­его́ къ Тебѣ́, иму́ща ду́ха нѣ́ма:
и идѣ́же коли́ждо и́метъ его́, разбива́етъ его́, и пѣ́ны тещи́тъ, и скреже́щетъ зубы́ сво­и́ми, и оцѣпенѣва́етъ: и рѣ́хъ ученико́мъ Тво­и́мъ, да изжену́тъ его́, и не воз­мого́ша.
О́нъ же от­вѣща́въ ему́ глаго́ла: о, ро́де невѣ́ренъ, доко́лѣ въ ва́съ бу́ду? Доко́лѣ терплю́ вы? При­­веди́те его́ ко Мнѣ́.
И при­­вѣдо́ша его́ къ Нему́. И ви́дѣвъ Его́, а́бiе ду́хъ стрясе́ его́: и па́дъ на земли́, валя́шеся, пѣ́ны тещя́.
И вопроси́ отца́ его́: коли́ко лѣ́тъ е́сть, от­не́лѣже сiе́ бы́сть ему́? О́нъ же рече́: издѣ́тска:
и мно́гажды во о́гнь вве́рже его́ и въ во́ды, да погуби́тъ его́: но а́ще что́ мо́жеши, помози́ на́мъ, милосе́рдовавъ о на́съ.
Иису́съ же рече́ ему́: е́же а́ще что́ мо́жеши вѣ́ровати, вся́ воз­мо́жна вѣ́ру­ю­щему.
И а́бiе возопи́въ оте́цъ отроча́те, со слеза́ми глаго́лаше: вѣ́рую, Го́споди: помози́ мо­ему́ невѣ́рiю.
Ви́дѣвъ же Иису́съ, я́ко сри́щет­ся наро́дъ, запрети́ ду́ху нечи́стому, глаго́ля ему́: ду́ше нѣмы́й и глухі́й, А́зъ ти́ повѣлева́ю: изы́ди изъ него́ и ктому́ не вни́ди въ него́.
И возопи́въ и мно́го пружа́вся, изы́де: и бы́сть я́ко ме́ртвъ, я́коже мно́зѣмъ глаго́лати, я́ко у́мре.
Иису́съ же е́мь его́ за ру́ку, воз­дви́же его́: и воста́.
И в­ше́дшу Ему́ въ до́мъ, ученицы́ Его́ вопроша́ху Его́ еди́наго: я́ко мы́ не воз­мого́хомъ изгна́ти его́?
И рече́ и́мъ: се́й ро́дъ ничи́мже мо́жетъ изы́ти, то́кмо моли́твою и посто́мъ.
И от­ту́ду изше́дше, идя́ху сквоз­ѣ́ Галиле́ю: и не хотя́ше, да кто́ увѣ́сть.
Уча́­ше бо ученики́ Своя́ и глаго́лаше и́мъ, я́ко Сы́нъ Человѣ́ческiй пре́данъ бу́детъ въ ру́цѣ человѣ́честѣ, и убiю́тъ Его́: и убiе́нъ бы́въ, въ тре́тiй де́нь воскре́снетъ.
Они́ же не разумѣва́ху глаго́ла и боя́хуся Его́ вопроси́ти.
[Зач. 41.] И прiи́де въ Капернау́мъ: и въ дому́ бы́въ, вопроша́­ше и́хъ: что́ на пути́ въ себѣ́ помышля́сте?
Они́ же молча́ху: дру́гъ ко дру́гу бо стяза́шася на пути́, кто́ [е́сть] бо́лiй.
И сѣ́дъ при­­гласи́ оба­на́­де­ся­те и глаго́ла и́мъ: а́ще кто́ хо́щетъ ста́рѣй бы́ти, да бу́детъ всѣ́хъ ме́ншiй и всѣ́мъ слуга́.
И прiи́мь отроча́, поста́ви е́ посредѣ́ и́хъ: и объе́мь е́, рече́ и́мъ:
и́же а́ще еди́но таковы́хъ отроча́тъ прiи́метъ во и́мя Мое́, Мене́ прiе́млетъ: и и́же Мене́ прiе́млетъ, не Мене́ прiе́млетъ, но Посла́в­шаго Мя́.
Отвѣща́ ему́ Иоа́н­нъ, глаго́ля: Учи́телю, ви́дѣхомъ нѣ́ко­его и́менемъ Тво­и́мъ изгоня́ща бѣ́сы, и́же не хо́дитъ по на́съ: и воз­брани́хомъ ему́, я́ко не послѣ́дуетъ на́мъ.
Иису́съ же рече́: не брани́те ему́: никто́же бо е́сть, и́же сотвори́тъ си́лу о и́мени Мо­е́мъ, и воз­мо́жетъ вско́рѣ злосло́вити Мя́.
И́же бо нѣ́сть на вы́, по ва́съ е́сть.
И́же бо а́ще напо­и́тъ вы́ ча́­шею воды́ во и́мя Мое́, я́ко Христо́вы есте́, ами́нь глаго́лю ва́мъ, не погуби́тъ мзды́ сво­ея́.
[Зач. 42.] И и́же а́ще соблазни́тъ еди́наго от­ ма́лыхъ си́хъ вѣ́ру­ю­щихъ въ Мя́, до́брѣе е́сть ему́ па́че, а́ще облѣжи́тъ ка́мень же́рновный о вы́и его́, и вве́рженъ бу́детъ въ мо́ре.
И а́ще соблажня́етъ тя́ рука́ твоя́, от­сѣцы́ ю́: до́брѣе ти́ е́сть бѣ́днику {безъ руки́} въ живо́тъ вни́ти, не́же о́бѣ ру́цѣ иму́щу вни́ти въ гее́н­ну, во о́гнь неугаса́ющiй,
идѣ́же че́рвь и́хъ не умира́етъ, и о́гнь не угаса́етъ.
И а́ще нога́ твоя́ соблажня́етъ тя́, от­сѣцы́ ю́: до́брѣе ти́ е́сть вни́ти въ живо́тъ хро́му, не́же двѣ́ но́зѣ иму́щу вве́ржену бы́ти въ гее́н­ну, во о́гнь неугаса́ющiй,
идѣ́же че́рвь и́хъ не умира́етъ, и о́гнь не угаса́етъ.
И а́ще о́ко твое́ соблажня́етъ тя́, исткни́ е́: до́брѣе ти́ е́сть со еди́нѣмъ о́комъ вни́ти въ Ца́р­ст­вiе Бо́жiе, не́же двѣ́ о́цѣ иму́щу вве́ржену бы́ти въ гее́н­ну о́гнен­ную,
идѣ́же че́рвь и́хъ не умира́етъ, и о́гнь не угаса́етъ.
Вся́къ бо огне́мъ осоли́т­ся, и вся́ка же́ртва со́лiю осоли́т­ся.
Добро́ со́ль: а́ще же со́ль не слана́ бу́детъ, чи́мъ осоли́т­ся? Имѣ́йте со́ль въ себѣ́, и ми́ръ имѣ́йте между́ собо́ю.
Узбекский
Ўша кунларда яна кўпдан-кўп одам йиғилган эди. Ейиш учун ҳеч нарсалари қолмаганда, Исо шогирдларини ёнига чақириб деди:
- Халққа ачиняпман. Уч кундан бери Менинг олдимда туришибди ва ейдиган ҳеч нарсалари йўқ.
Агар уларни уйларига овқат бермай жўнатиб юборсам, йўлда ҳолдан тоядилар, чунки баъзилари олис ерлардан келишган.
Шогирдлари бунга жавобан:- Уларни тўйдириш учун бу саҳрода ким қаердан нон топа оларди? – дейишди.
- Қанча нонларингиз бор? – сўради Исо.- Еттита, – деди шогирдлар.
Шундан кейин Исо халққа ерга ўтиришни буюрди. Еттита нонни олиб, шукрона дуосини ўқиб синдирди ва тарқатиш учун шогирдларига берди. Шогирдлар халққа тарқатишди.
Уларда бир оз балиқ ҳам бор эди. Исо дуо ўқиб, буларни ҳам тарқатишни буюрди.
Халқ еб тўйди. Ортиб қолган бурдаларни теришганда, етти сават чиқди.
У ерда тўрт мингга яқин одам бор эди.Исо халойиққа жавоб берди
ва тезда шогирдлари билан қайиққа тушиб, Далманута юртига сузиб ўтди.
Фарзийлар Исонинг олдига бориб, У билан баҳслаша бошладилар. Уни синаб кўриш мақсадида кўкдан далил кўрсатишини сўрадилар.
Лекин Исо чуқур хўрсинди:- Нега бу авлод далилни талаб қиляпти? Сизларга айтиб қўяй, бу авлодга ҳеч қандай далил кўрсатилмайди!
Шундай деди-ю, уларни қолдириб, яна қайиққа тушди ва нариги қирғоққа сузиб ўтди.
Шогирдлар ўзлари билан нон олишни унутибдилар. Қайиқда биттагина нондан бошқа нарса йўқ эди.
Шу орада Исо шогирдларини огоҳлантириб:- Менга қаранглар, фарзийларнинг ва Ҳироднинг хамиртурушидан эҳтиёт бўлинглар! – деди.
Улар ўзларича: “Буни нон олмаганимиз учун айтди, чоғи”, – деб фикр юритишди.
Исо буни билиб қолиб, уларга деди:- Нега сизлар, нонимиз йўқ, деб қайғуряпсизлар? Ҳали ҳам тушунмаяпсизларми, англамаяпсизларми? Ҳали ҳам юрагингиз сўқирми?
Наҳотки кўзларингиз бўлиб, кўрмайсизлар, қулоқларингиз бўлиб, эшитмайсизлар? Эсингизда йўқми?
Мен бешта нонни синдириб, беш минг кишига бўлиб берганимда, сизлар нон бурдаларидан неча сават териб олдинглар?- Ўн икки сават, – деди улар.
- Мен еттита нонни синдириб, тўрт минг кишига бўлиб берганимда, бурдаларидан неча сават териб олдинглар?- Етти сават, – дейишди.
- Ҳали ҳам англамадингларми? – деди уларга Исо.
Исо Байтсайда қишлоғига келди. Унинг олдига бир кўрни олиб келиб, унга қўл тегизишини сўрашди.
Исо кўрнинг қўлидан ушлаб, қишлоқ ташқарисига олиб чиқди. Кўзларига тупуриб, қўлларини унинг бошига қўйди-да:- Бирон нарса кўряпсанми? – деб сўради.
Кўр бошини кўтариб:- Одамларни кўряпман, лекин улар менга юраётган дарахтлардай туюлмоқдалар, – деди.
Шундан кейин Исо қўлларини яна кўрнинг кўзларига тегизиб, унга бир қарашни буюрди. У кўзларини очиб қараса, соғайиб қолган, ҳамма нарсани аниқ кўраётган эди.
Исо уни уйига жўнатаркан:- Қишлоққа кирма, [қишлоқда ҳеч кимга буни айтма,] – деди.
Исо ўз шогирдлари билан Филип Кесариясига мансуб қишлоқларга кетди. Йўлда У шогирдларидан:- Одамлар Мени ким деб ҳисоблайдилар? – деб сўради.
Шогирдлар деди:- Баъзилари Яҳё пайғамбар деб, бошқалари Илёс пайғамбар деб, яна бирлари эса ўтган* пайғамбарлардан бири деб ҳисоблайдилар.
Исо улардан сўради:- Сизлар-чи, Мени ким деб ҳисоблайсизлар?Бутрус Унга жавоб бериб:- Сен Масиҳсан, – деди.
Бундан сўнг Исо, Мен ҳақимда ҳеч кимга гапирманглар, деб шогирдларига қатъий буюрди.
Инсон Ўғли кўп азоб чекиши, оқсоқоллар, олий руҳонийлар ва уламолар томонидан рад қилиниб, ўлдирилиши, учинчи куни эса қайта тирилиши керак, деб Исо шогирдларига уқтира бошлади.
Бу ҳақда очиқдан-очиқ гапирар эди. Шунда Бутрус Исони четга тортиб, фикридан айнитишга ҳаракат қилди.
Лекин Исо ўгирилиб шогирдларини кўрди-да, Бутрусга таъна қилди:- Йўқол кўзимдан, шайтон! Сен Худонинг ишларини эмас, инсон ишларини ўйлаяпсан, – деди.
Шундан сўнг Исо халқ билан шогирдларини олдига чақириб деди:- Кимда-ким Менга эргашишни истаса, ўзидан кечсин ва ўз хочини кўтариб, орқамдан юрсин.
Ким жонини аямоқчи бўлса, жонини йўқотади. Ким Мен ва Инжил учун жонини берса, жонини қутқаради.
Агар инсон бутун дунёни эгаллаб олса-ю, ўз жонига зарар келтирса, бундан унга нима фойда?
Инсон ўз жони эвазига қандай тўлов топиб бераркан?
Кимки бу вафосизу гуноҳкор насл орасида Мендан ва Менинг сўзларимдан уялар экан, Инсон Ўғли ҳам муқаддас фаришталар билан бирга Отасининг улуғворлигида келганда, ундан уялади.
Исо уларга яна деди:- Сизларга чинини айтайин, бу ерда турганлардан баъзилари борки, улар Худо Шоҳлиги қудрат билан келишини кўрмагунча, ўлим кўрмайдилар.
Орадан олти кун ўтгач, Исо Бутрус, Ёқуб ва Юҳаннони алоҳида баланд бир тоққа олиб чиқди. У ерда, уларнинг кўзи олдида Исонинг қиёфаси ўзгариб кетди.
Унинг кийимлари ярқираб, қордай оппоқ тусга кирдики, ер юзида ҳеч бир кир ювувчи бундай оқартира олмас эди.
Тўсатдан шогирдларга Илёс билан Мусо пайғамбарлар кўринди. Улар Исо билан суҳбатлашаётган эдилар.
Шунда Бутрус Исога:- Устоз! Бизлар учун бу ерда бўлиш жуда ёқяпти. Учта чайла ясайлик, бириси Сенга, бириси Мусога, бириси Илёсга, – деди.
Лекин у нима дейишини билмас эди, уларни жуда ваҳима босган эди.
Шу пайтда бир булут пайдо бўлиб, уларга соя солди. Булут ичидан:- Бу Менинг севикли Ўғлимдир, Унга қулоқ солинглар! – деган садо келди.
Бирданига шогирдлар атрофларига қараб, ёлғиз Исодан бошқа ҳеч кимни ёнларида кўришмади.
Тоғдан тушаётганларида Исо уларга:- Инсон Ўғли ўлиб тирилмагунча, бу кўрганларингни ҳеч кимга айтманглар, – деб буюрди.
Улар эса бу сўзни дилига тугиб олиб, ўлиб тирилиш ўзи нима экан, деб ўзаро фикрлашар эдилар.
Исодан сўрадилар:- Нега уламолар, қиёматдан* олдин Илёс пайғамбар келиши керак, деб айтадилар?
Исо уларга жавобан деди:- Тўғри, аввало Илёс пайғамбар келиб, ҳамма нарсани йўлга қўяди. Хўш, қандай қилиб Инсон Ўғли кўп азоб чекиши ва хўрланиши керак, деган оятлар ҳам бор?
Бироқ Мен сизларга шуни айтаман: Илёс аллақачон келди ва, у ҳақида ёзилганидек, у билан ўз билганларича қилдилар.
Исо қолган шогирдлари ёнига қайтиб келгач, уларнинг атрофида кўп халойиқни ва улар билан баҳслашаётган уламоларни кўрди.
Халойиқ Исони кўриши биланоқ ҳаммаси ажабланиб кетишди. Унинг олдига югуриб бориб, салом беришди.
Исо уламолардан:- Улар билан нималар тўғрисида баҳслашяпсизлар? – деб сўради.
Халойиқ орасидан кимдир жавоб берди:- Устоз! Мен Сенинг олдингга ўғлимни олиб келдим, мана уни тилсиз руҳ урган.
Ёвуз руҳ уни қаерда тутиб олса, ерга йиқитиб судрайди. Унинг оғзидан кўпик чиқади, тишларини ғичирлатиб қотиб қолади. Сенинг шогирдларингга, руҳни қувиб чиқаринглар, дедим, лекин улар эплашолмади.
Исо бунга жавобан:- Эй имонсиз авлод! Қачонгача сизлар билан бўламан? Қачонгача сизларга чидайман? Олдимга келтиринглар болани! – деди.
Болани Исонинг олдига келтиришди. Ёвуз руҳ Исони кўриши биланоқ, болани қалтиратиб ташлади. Бола ерга йиқилди-ю, оғзидан кўпик оқизганча ағнаб ётаверди.
Исо унинг отасига қараб:- У бу аҳволга тушганига неча вақт бўлди? – деб сўради.- Болалигидан шунақа.
Руҳ уни ҳалок қилмоқчи бўлиб кўп мартаба оловга, сувга ташлади. Агар қўлингдан келса, бизларга раҳм қил, ёрдам бергин, – деди.
Исо унга:- Қўлимдан келсами? Тўғриси, сен бир оз бўлса ҳам ишона олсанг эди! Эътиқодли киши ҳамма имконга эга бўлади, – деди.
Шу он боланинг отаси кўз ёши билан ҳайқириб:- Эътиқод қиламан, Раббий! Эътиқодсизлигимдан қутқаргин! – деди.
Халқ югуришиб йиғилаётганини кўрган Исо ёвуз руҳга дўқ қилиб:- Эй соқов ва кар руҳ, Мен сенга буюраман: боладан чиқ ва қайтиб унга кирма! – деди.
Шунда руҳ қаттиқ қичқириб юборди-да, болани шиддат билан қалтиратиб ундан чиқиб кетди. Бола ўликдай бўлиб қолганидан, кўплар уни ўлди, деб айтишди.
Лекин Исо уни қўлидан ушлаб кўтарди, бола оёққа турди.
Исо уйга кирди. У ёлғиз экан, шогирдлари Ундан:- Нега биз жинни қувиб чиқаролмадик? – деб сўрадилар.
Исо уларга деди:- Бу тоифа жинларни ибодатдан бошқа йўл билан қувиб бўлмайди.
Улар у ердан жўнаб, Жалила юрти орқали юриб ўтдилар. Исо эса буни ҳеч ким билиб қолишини истамас эди.
У шогирдларига таълим бериб, шундай деди:- Инсон Ўғли одамлар қўлига тутиб берилади. Уни ўлдиришади, ўлдиришгандан уч кун кейин эса У қайта тирилади.
Шогирдлар эса бу сўзларни тушунмасалар-да, аммо Ундан сўрашга ҳам ботина олмадилар.
Исо Кафарнаҳум шаҳрига келди. Уйда бўлганда, шогирдларидан сўради:- Йўлда кетаётганингизда нималар ҳақида баҳслашдинглар?
Улар индамадилар, йўлда улар ким энг катта деб баҳслашган эдилар.
Исо ўтириб, ўн икки шогирдини ёнига чақирди:- Ким биринчи бўлишни истаса, ҳамманинг охирида турсин ва ҳаммага хизматкор бўлсин, – деди.
Сўнгра бир болани олиб, уни ўрталарида турғизиб қўйди ва болани қучоқлаганча, шогирдларига деди:
- Ким шундай болалардан бирини Менинг номимдан қабул қилса, у Мени қабул қилган бўлади. Ким Мени қабул қилса, у Мени эмас, балки Мени Юборганни қабул қилган бўлади.
Юҳанно Исога:- Устоз! Сенинг номинг билан жин қувиб чиқараётган бир одамни кўриб қолдик. У биз билан юрмаяпти, деб унга буни ман қилдик, – деди.
Исо шундай деди:- Ман қилманг! Чунки Менинг номим билан мўъжиза яратган ҳеч ким дарров Мени ёмонлай олмайди.
Ким сизга қарши бўлмаса, у сиз томонда.
Ким сизга Менинг номим учун, Масиҳ уммати бўлганингиз учун бир пиёла сувгина ичирса ҳам, сизларга чиндан айтаманки, у ўз мукофотидан қуруқ қолмас.
“Ким Менга ишонган шу кичиклардан биронтасини йўлдан оздирса, унинг бўйнига бир тегирмон тошини осиб денгизга ташланиши у учун яхшироқ бўлар эди.
Агар қўлинг сени йўлдан оздирса, уни чопиб ташла. Икки қўлинг билан сўнмас дўзах ўтига йўлиққанингдан кўра, майиб бўлиб абадий ҳаётга эришганинг яхшироқдир.
[Дўзахиларнинг қурти ҳам ўлмас, ўти ҳам сўнмас.]
Агар оёғинг сени йўлдан оздирса, уни чопиб ташла. Икки оёғинг билан сўнмас дўзах ўтига ташлангандан кўра, чўлоқ бўлиб абадий ҳаётга эришганинг яхшироқдир.
[Дўзахиларнинг қурти ҳам ўлмас, ўти ҳам сўнмас.]
Агар кўзинг сени йўлдан оздирса, уни ўйиб ташла. Икки кўзинг билан ўтли дўзахга ташлангандан кўра, бир кўз билан Худонинг Шоҳлигига кирганинг яхшироқдир.
Дўзахиларнинг қурти ҳам ўлмас, ўти ҳам сўнмас.
Ҳамма ҳам ўтда покланади, ҳар бир қурбонлик тузга буланади.
Туз – яхши нарса. Лекин туз ўз шўрлигини йўқотса, уни яна нима билан шўр қиласизлар? Гапингиз тузли бўлсин, ўзаро тинч-тотув яшанглар”.
Синодальный
1 Насыщение 4000. 11 Фарисеи требуют знамения; 14 «берегитесь закваски фарисейской». 22 Исцеление слепого в Вифсаиде. 27 Петр исповедует Иисуса Христом. 31 Свой крест, сбереженная и потерянная жизнь.
[Зач. 32.] В те дни, когда собралось весьма много народа и нечего было им есть, Иисус, призвав учеников Своих, сказал им:
жаль Мне народа, что уже три дня находятся при Мне, и нечего им есть.
Если неевшими отпущу их в домы их, ослабеют в дороге, ибо некоторые из них пришли издалека.
Ученики Его отвечали Ему: откуда мог бы кто взять здесь в пустыне хлебов, чтобы накормить их?
И спросил их: сколько у вас хлебов? Они сказали: семь.
Тогда велел народу возлечь на землю; и, взяв семь хлебов и воздав благодарение, преломил и дал ученикам Своим, чтобы они раздали; и они раздали народу.
Было у них и немного рыбок: благословив, Он велел раздать и их.
И ели, и насытились; и набрали оставшихся кусков семь корзин.
Евших же было около четырех тысяч. И отпустил их.
И тотчас войдя в лодку с учениками Своими, прибыл в пределы Далмануфские.
[Зач. 33.] Вышли фарисеи, начали с Ним спорить и требовали от Него знамения с неба, искушая Его.
И Он, глубоко вздохнув, сказал: для чего род сей требует знамения? Истинно говорю вам, не дастся роду сему знамение.
И, оставив их, опять вошел в лодку и отправился на ту сторону.
При сем ученики Его забыли взять хлебов и кроме одного хлеба не имели с собою в лодке.
А Он заповедал им, говоря: смотрите, берегитесь закваски фарисейской и закваски Иродовой.
И, рассуждая между собою, говорили: это значит, что хлебов нет у нас.
Иисус, уразумев, говорит им: что рассуждаете о том, что нет у вас хлебов? Еще ли не понимаете и не разумеете? Еще ли окаменено у вас сердце?
Имея очи, не видите? имея уши, не слышите? и не помните?
Когда Я пять хлебов преломил для пяти тысяч человек, сколько полных коробов набрали вы кусков? Говорят Ему: двенадцать.
А когда семь для четырех тысяч, сколько корзин набрали вы оставшихся кусков? Сказали: семь.
И сказал им: как же не разумеете?
[Зач. 34.] Приходит в Вифсаиду; и приводят к Нему слепого и просят, чтобы прикоснулся к нему.
Он, взяв слепого за руку, вывел его вон из селения и, плюнув ему на глаза, возложил на него руки и спросил его: видит ли что?
Он, взглянув, сказал: вижу проходящих людей, как деревья.
Потом опять возложил руки на глаза ему и велел ему взглянуть. И он исцелел и стал видеть все ясно.
И послал его домой, сказав: не заходи в селение и не рассказывай никому в селении.
[Зач. 35.] И пошел Иисус с учениками Своими в селения Кесарии Филипповой. Дорогою Он спрашивал учеников Своих: за кого почитают Меня люди?
Они отвечали: за Иоанна Крестителя; другие же – за Илию; а иные – за одного из пророков.
Он говорит им: а вы за кого почитаете Меня? Петр сказал Ему в ответ: Ты Христос.
[Зач. 36.] И запретил им, чтобы никому не говорили о Нем.
И начал учить их, что Сыну Человеческому много должно пострадать, быть отвержену старейшинами, первосвященниками и книжниками, и быть убиту, и в третий день воскреснуть.
И говорил о сем открыто. Но Петр, отозвав Его, начал прекословить Ему.
Он же, обратившись и взглянув на учеников Своих, воспретил Петру, сказав: отойди от Меня, сатана, потому что ты думаешь не о том, что Божие, но что человеческое.
И, подозвав народ с учениками Своими, сказал им: [Зач. 37.] кто хочет идти за Мною, отвергнись себя, и возьми крест свой, и следуй за Мною.
Ибо кто хочет душу свою сберечь, тот потеряет ее, а кто потеряет душу свою ради Меня и Евангелия, тот сбережет ее.
Ибо какая польза человеку, если он приобретет весь мир, а душе своей повредит?
Или какой выкуп даст человек за душу свою?
Ибо кто постыдится Меня и Моих слов в роде сем прелюбодейном и грешном, того постыдится и Сын Человеческий, когда приидет в славе Отца Своего со святыми Ангелами.
1 Преображение Господне. 14 Исцеление одержимого духом немым. 30 Иисус Христос снова говорит о Своей смерти и Воскресении. 33 Первенство чрез служение всем. 43 Причина соблазна и геенна огненная.
И сказал им: истинно говорю вам: есть некоторые из стоящих здесь, которые не вкусят смерти, как уже увидят Царствие Божие, пришедшее в силе.
[Зач. 38.] И, по прошествии дней шести, взял Иисус Петра, Иакова и Иоанна, и возвел на гору высокую особо их одних, и преобразился перед ними.
Одежды Его сделались блистающими, весьма белыми, как снег, как на земле белильщик не может выбелить.
И явился им Илия с Моисеем; и беседовали с Иисусом.
При сем Петр сказал Иисусу: Равви́! хорошо нам здесь быть; сделаем три кущи: Тебе одну, Моисею одну, и одну Илии.
Ибо не знал, что сказать; потому что они были в страхе.
И явилось облако, осеняющее их, и из облака исшел глас, глаголющий: Сей есть Сын Мой Возлюбленный; Его слушайте.
И, внезапно посмотрев вокруг, никого более с собою не видели, кроме одного Иисуса.
Когда же сходили они с горы, Он не велел никому рассказывать о том, что видели, доколе Сын Человеческий не воскреснет из мертвых.
[Зач. 39.] И они удержали это слово, спрашивая друг друга, что значит: воскреснуть из мертвых.
И спросили Его: как же книжники говорят, что Илии надлежит прийти прежде?
Он сказал им в ответ: правда, Илия должен прийти прежде и устроить всё; и Сыну Человеческому, как написано о Нем, надлежит много пострадать и быть уничижену.
Но говорю вам, что и Илия пришел, и поступили с ним, как хотели, как написано о нем.
Придя к ученикам, увидел много народа около них и книжников, спорящих с ними.
Тотчас, увидев Его, весь народ изумился, и, подбегая, приветствовали Его.
Он спросил книжников: о чем спорите с ними?
[Зач. 40.] Один из народа сказал в ответ: Учитель! я привел к Тебе сына моего, одержимого духом немым:
где ни схватывает его, повергает его на землю, и он испускает пену, и скрежещет зубами своими, и цепенеет. Говорил я ученикам Твоим, чтобы изгнали его, и они не могли.
Отвечая ему, Иисус сказал: о, род неверный! доколе буду с вами? доколе буду терпеть вас? Приведите его ко Мне.
И привели его к Нему. Как скоро бесноватый увидел Его, дух сотряс его; он упал на землю и валялся, испуская пену.
И спросил Иисус отца его: как давно это сделалось с ним? Он сказал: с детства;
и многократно дух бросал его и в огонь и в воду, чтобы погубить его; но, если что можешь, сжалься над нами и помоги нам.
Иисус сказал ему: если сколько-нибудь можешь веровать, всё возможно верующему.
И тотчас отец отрока воскликнул со слезами: верую, Господи! помоги моему неверию.
Иисус, видя, что сбегается народ, запретил духу нечистому, сказав ему: дух немой и глухой! Я повелеваю тебе, выйди из него и впредь не входи в него.
И, вскрикнув и сильно сотрясши его, вышел; и он сделался, как мертвый, так что многие говорили, что он умер.
Но Иисус, взяв его за руку, поднял его; и он встал.
И как вошел Иисус в дом, ученики Его спрашивали Его наедине: почему мы не могли изгнать его?
И сказал им: сей род не может выйти иначе, как от молитвы и поста.
Выйдя оттуда, проходили через Галилею; и Он не хотел, чтобы кто узнал.
Ибо учил Своих учеников и говорил им, что Сын Человеческий предан будет в руки человеческие и убьют Его, и, по убиении, в третий день воскреснет.
Но они не разумели сих слов, а спросить Его боялись.
[Зач. 41.] Пришел в Капернаум; и когда был в доме, спросил их: о чем дорогою вы рассуждали между собою?
Они молчали; потому что дорогою рассуждали между собою, кто больше.
И, сев, призвал двенадцать и сказал им: кто хочет быть первым, будь из всех последним и всем слугою.
И, взяв дитя, поставил его посреди них и, обняв его, сказал им:
кто примет одно из таких детей во имя Мое, тот принимает Меня; а кто Меня примет, тот не Меня принимает, но Пославшего Меня.
При сем Иоанн сказал: Учитель! мы видели человека, который именем Твоим изгоняет бесов, а не ходит за нами; и запретили ему, потому что не ходит за нами.
Иисус сказал: не запрещайте ему, ибо никто, сотворивший чудо именем Моим, не может вскоре злословить Меня.
Ибо кто не против вас, тот за вас.
И кто напоит вас чашею воды во имя Мое, потому что вы Христовы, истинно говорю вам, не потеряет награды своей.
[Зач. 42.] А кто соблазнит одного из малых сих, верующих в Меня, тому лучше было бы, если бы повесили ему жерновный камень на шею и бросили его в море.
И если соблазняет тебя рука твоя, отсеки ее: лучше тебе увечному войти в жизнь, нежели с двумя руками идти в геенну, в огонь неугасимый,
где червь их не умирает и огонь не угасает.
И если нога твоя соблазняет тебя, отсеки ее: лучше тебе войти в жизнь хромому, нежели с двумя ногами быть ввержену в геенну, в огонь неугасимый,
где червь их не умирает и огонь не угасает.
И если глаз твой соблазняет тебя, вырви его: лучше тебе с одним глазом войти в Царствие Божие, нежели с двумя глазами быть ввержену в геенну огненную,
где червь их не умирает и огонь не угасает.
Ибо всякий огнем осолится, и всякая жертва солью осолится.
Соль – добрая вещь; но ежели соль не солона будет, чем вы ее поправите? Имейте в себе соль, и мир имейте между собою.
У то време, кад беше врло много народа и не имаху шта јести, дозва Исус ученике своје и рече им:
Жао ми је народа, јер већ три дана стоје код мене и немају ништа јести.
И ако их отпустим гладне кућама њиховим, ослабиће на путу; јер су многи од њих дошли издалека.
И одговорише Му ученици Његови: Откуда ћемо узети хлеба овде у пустињи да их нахранимо?
И запита их: Колико имате хлебова? А они казаше: Седам.
И заповеди народу да поседају по земљи; и узевши оних седам хлебова и хвалу давши, преломи, и даде ученицима својим да раздаду; и раздадоше народу.
И имаху мало рибица; и њих благословивши рече да и њих раздаду.
И једоше, и наситише се, и накупише комада што претече седам котарица.
А оних што су јели беше око четири хиљаде. И отпусти их.
И одмах уђе у лађу с ученицима својим, и дође у околине далманутске.
И изађоше фарисеји, и почеше се препирати с Њим, и кушајући Га искаху од Њега знак с неба.
И уздахнувши духом својим рече: Зашто род овај знак тражи? Заиста вам кажем: неће се дати роду овоме знак.
И оставивши их уђе опет у лађу, и оде на оне стране.
И заборавише ученици Његови узети хлеба, и немаху са собом у лађи до један хлеб.
И заповедаше им говорећи: Гледајте, чувајте се квасца фарисејског и квасца Иродовог.
И мишљаху, један другом говорећи: То је што хлеба немамо.
И разумевши Исус рече им: Шта мислите што хлеба немате? Зар још не осећате, нити разумете? Зар је још окамењено срце ваше?
Очи имате и не видите? Уши имате и не чујете? И не памтите ли
Кад ја пет хлебова преломих на пет хиљада, колико котарица пуних комада накуписте? Рекоше Му: Дванаест.
А сад седам на четири хиљаде, колико пуних котарица накуписте комада? А они рекоше: Седам.
И рече им: Како не разумете?
И дође у Витсаиду; и доведоше к Њему слепога, и мољаху Га да га се дотакне.
И узевши за руку слепога изведе га напоље из села, и пљунувши му у очи метну руке на њ, и запита га види ли шта.
И погледавши рече: Видим људе где иду као дрва.
И потом опет метну му руке на очи, и рече му да прогледа: и исцели се, и виде све лепо.
И посла га кући његовој говорећи: Не улази у село, нити казуј коме у селу.
И изађе Исус и ученици Његови у села Ћесарије Филипове; и путем питаше ученике своје говорећи им: Ко говоре људи да сам ја?
А они одговорише: Јован крститељ; други: Илија; а други: Који од пророка.
А Он им рече: А ви шта мислите ко сам ја? А Петар одговарајући рече Му: Ти си Христос.
И запрети им да никоме не казују за Њега.
И поче их учити да Сину човечјем ваља много пострадати, и да ће Га окривити старешине и главари свештенички и књижевници, и да ће Га убити, и трећи дан да ће устати.
И говораше о том не устручавајући се. И Петар узе Га и поче Га одвраћати.
А Он обрнувши се и погледавши на ученике своје запрети Петру говорећи: Иди од мене сотоно; јер ти не мислиш шта је Божје него шта је људско.
И дозвавши народ с ученицима својим рече им: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде.
Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради и јеванђеља онај ће је сачувати.
Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?
Или какав ће откуп дати човек за душу своју?
Јер ко се постиди мене и мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, и Син ће се човечји постидети њега кад дође у слави Оца свог с анђелима светима.
И рече им: Заиста вам кажем: имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрт док не виде царство Божје да дође у сили.
И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована и изведе их на високу гору саме; и преобрази се пред њима.
И хаљине Његове постадоше сјајне и врло беле као снег, као што не може белиља убелити на земљи.
И указа им се Илија с Мојсијем где се разговараху с Исусом.
И Петар одговарајући рече Исусу: Рави! Добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: Теби једну и Мојсију једну и Илији једну.
Јер не знаше шта говори; јер беху врло уплашени.
И постаде облак те их заклони; и дође глас из облака говорећи: Ово је Син мој љубазни; Њега послушајте.
И уједанпут погледавши, никога не видеше осим Исуса самог са собом.
А кад силажаху с горе запрети им да ником не казују шта су видели, док Син човечји не устане из мртвих.
И реч задржаше у себи питајући један другог: Шта то значи устати из мртвих?
И питаху Га говорећи: Како говоре књижевници да Илија треба најпре да дође?
А Он одговарајући рече им: Илија ће доћи најпре, и уредити све; али и Син човечји треба да много пострада и да се понизи, као што је писано.
Али вам кажем да је и Илија дошао и учинише с њим шта хтедоше као што је писано за њега.
И дошавши к ученицима својим виде народ многи око њих и књижевнике где се препиру с њима.
И одмах видевши Га сав народ уплаши се и притрчавши поздрављаху Га.
И упита књижевнике: Шта се препирете с њима?
И одговарајући један од народа рече: Учитељу! Доведох к Теби сина свог у коме је дух неми.
И сваки пут кад га ухвати ломи га, и пену баца и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима Твојим да га истерају; и не могоше.
А Он одговарајући му рече: О роде неверни! Докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени.
И доведоше га к Њему; и кад Га виде одмах га дух стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.
И упита оца његовог: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства.
И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако шта можеш помози нам, смилуј се на нас.
А Исус рече му: Ако можеш веровати: све је могуће ономе који верује.
И одмах повикавши отац детињи са сузама говораше: Верујем, Господе! Помози мом неверју.
А Исус видећи да се стиче народ, запрети духу нечистом говорећи му: Душе неми и глуви! Ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега.
И повикавши и изломивши га врло изађе; и учини се као мртав тако да многи говораху: Умре.
А Исус узевши га за руку подиже га: и уста.
И кад уђе у кућу, питаху Га ученици Његови насамо: Зашто га ми нисмо могли истерати?
И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.
И изашавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтеше да ко дозна.
Јер учаше ученике своје, и говораше им да ће се Син човечји предати у руке људске, и убиће Га, и пошто Га убију устаће трећи дан.
А они не разумеваху реч, и не смеху да Га запитају.
И дође у Капернаум, и кад беше у кући запита их: Шта се препирасте путем међу собом?
А они ћутаху; јер се путем препираше међу собом ко је највећи.
И седавши дозва дванаесторицу и рече им: Који хоће да буде први нека буде од свих најзадњи и свима слуга.
И узевши дете метну га међу њих и загрливши га рече им:
Ко једно овакво дете прими у име моје, мене прима; а ко мене прими, не прима мене него Оног који је мене послао.
Одговори Му Јован говорећи: Учитељу! Видесмо једног где именом Твојим изгони ђаволе који не иде за нама: и забранисмо му, јер не иде за нама.
А Исус рече: Не браните му; јер нема никога који би именом мојим чудо чинио да може брзо зло говорити за мном.
Јер ко није против вас с вама је.
Јер ко вас напоји чашом воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће му пропасти плата.
А који саблазни једног од ових малих који верују мене, боље би му било да обеси камен воденични о врат свој и да се баци у море.
И ако те рука твоја саблажњава, одсеци је: боље ти је без руке у живот ући, неголи с обе руке ући у пакао, у огањ вечни,
Где црв њихов не умире, и огањ се не гаси.
И ако те нога твоја саблажњава, одсеци је: боље ти је ући у живот хром, неголи с две ноге да те баце у пакао, у огањ вечни,
Где црв њихов не умире, и огањ се не гаси.
Ако те и око твоје саблажњава, ископај га: боље ти је с једним оком ући у царство Божје, неголи с два ока да те баце у пакао огњени,
Где црв њихов не умире, и огањ се не гаси.
Јер ће се сваки огњем посолити, и свака ће се жртва сољу посолити.
Добра је со; али ако со буде неслана, чим ће се осолити? Имајте со у себи, и мир имајте међу собом.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible