и҆ сбыва́етсѧ въ ни́хъ прⷪ҇ро́чество и҆са́їино, глаго́лющее: слꙋ́хомъ ᲂу҆слы́шите, и҆ не и҆́мате разꙋмѣ́ти: и҆ зрѧ́ще ᲂу҆́зрите, и҆ не и҆́мате ви́дѣти:

ѡ҆толстѣ́ бо се́рдце люді́й си́хъ, и҆ ᲂу҆ши́ма тѧ́жкѡ слы́шаша, и҆ ѻ҆́чи своѝ смежи́ша, да не когда̀ ᲂу҆́зрѧтъ ѻ҆чи́ма, и҆ ᲂу҆ши́ма ᲂу҆слы́шатъ, и҆ се́рдцемъ ᲂу҆разꙋмѣ́ютъ, и҆ ѡ҆братѧ́тсѧ, и҆ и҆сцѣлю̀ и҆̀хъ.

Ва̑ша же бл҃жє́нна ѻ҆чеса̀, ꙗ҆́кѡ ви́дѧтъ, и҆ ᲂу҆́ши ва́ши, ꙗ҆́кѡ слы́шатъ:

а҆ми́нь бо гл҃ю ва́мъ, ꙗ҆́кѡ мно́зи прⷪ҇ро́цы и҆ првⷣницы вожделѣ́ша ви́дѣти, ꙗ҆̀же ви́дите, и҆ не ви́дѣша, и҆ слы́шати, ꙗ҆̀же слы́шите, и҆ не слы́шаша.

Вы́ же ᲂу҆слы́шите при́тчꙋ сѣ́ющагѡ:

всѧ́комꙋ слы́шащемꙋ сло́во црⷭ҇твїѧ и҆ не разꙋмѣва́ющꙋ, прихо́дитъ лꙋка́вый и҆ восхища́етъ всѣ́ѧнное въ се́рдцы є҆гѡ̀: сїѐ є҆́сть, є҆́же при пꙋтѝ сѣ́ѧнное.

А҆ на ка́мени сѣ́ѧнное, сїѐ є҆́сть слы́шай сло́во и҆ а҆́бїе съ ра́достїю прїе́млетъ є҆̀:

не и҆́мать же ко́рене въ себѣ̀, но привре́мененъ є҆́сть: бы́вши же печа́ли и҆лѝ гоне́нїю словесѐ ра́ди, а҆́бїе соблажнѧ́етсѧ.

А҆ сѣ́ѧнное въ те́рнїи, сѐ є҆́сть слы́шай сло́во, и҆ печа́ль вѣ́ка сегѡ̀ и҆ ле́сть бога́тства подавлѧ́етъ сло́во, и҆ без̾ плода̀ быва́етъ.

А҆ сѣ́ѧнное на до́брѣй землѝ, сѐ є҆́сть слы́шай сло́во и҆ разꙋмѣва́ѧ: и҆́же ᲂу҆́бѡ пло́дъ прино́ситъ и҆ твори́тъ ѻ҆́во сто̀, ѻ҆́во же шестьдесѧ́тъ, ѻ҆́во три́десѧть.

[Заⷱ҇ 52] И҆́нꙋ при́тчꙋ предложѝ и҆̀мъ, гл҃ѧ: ᲂу҆подо́бисѧ црⷭ҇твїе нбⷭ҇ное человѣ́кꙋ, сѣ́ѧвшꙋ до́брое сѣ́мѧ на селѣ̀ свое́мъ:

спѧ́щымъ же человѣ́кѡмъ, прїи́де вра́гъ є҆гѡ̀ и҆ всѣ́ѧ пле́велы посредѣ̀ пшени́цы и҆ ѿи́де:

є҆гда́ же прозѧбѐ трава̀ и҆ пло́дъ сотворѝ, тогда̀ ꙗ҆ви́шасѧ и҆ пле́велїе.

Прише́дше же рабѝ господи́на, рѣ́ша є҆мꙋ̀: го́споди, не до́брое ли сѣ́мѧ сѣ́ѧлъ є҆сѝ на селѣ̀ твое́мъ; ѿкꙋ́дꙋ ᲂу҆̀бо и҆́мать пле́велы;

Ѻ҆́нъ же речѐ и҆̀мъ: вра́гъ человѣ́къ сїѐ сотворѝ. Раби́ же рѣ́ша є҆мꙋ̀: хо́щеши ли ᲂу҆̀бо, да ше́дше и҆сплеве́мъ ѧ҆̀;

Ѻ҆́нъ же речѐ (и҆̀мъ): нѝ: да не когда̀ восторга́юще пле́велы, восто́ргнете кꙋ́пнѡ съ ни́ми (и҆) пшени́цꙋ:

ѡ҆ста́вите растѝ ѻ҆боѐ кꙋ́пнѡ до жа́твы: и҆ во вре́мѧ жа́твы рекꙋ̀ жа́телємъ: собери́те пе́рвѣе пле́велы и҆ свѧжи́те и҆̀хъ въ снопы̀, ꙗ҆́кѡ сожещѝ ѧ҆̀: а҆ пшени́цꙋ собери́те въ жи́тницꙋ мою̀.

[Заⷱ҇ 53] И҆́нꙋ при́тчꙋ предложѝ и҆̀мъ, гл҃ѧ: подо́бно є҆́сть црⷭ҇твїе нбⷭ҇ное зе́рнꙋ горꙋ́шичнꙋ, є҆́же взе́мъ человѣ́къ всѣ́ѧ на селѣ̀ свое́мъ,

є҆́же ма́лѣйше ᲂу҆́бѡ є҆́сть ѿ всѣ́хъ сѣ́менъ: є҆гда́ же возрасте́тъ, бо́лѣе (всѣ́хъ) ѕе́лїй є҆́сть и҆ быва́етъ дре́во, ꙗ҆́кѡ прїитѝ пти́цамъ небє́снымъ и҆ вита́ти на вѣ́твехъ є҆гѡ̀.

И҆́нꙋ при́тчꙋ гл҃а и҆̀мъ: подо́бно є҆́сть црⷭ҇твїе нбⷭ҇ное ква́сꙋ, є҆го́же взе́мши жена̀ скры̀ въ са́тѣхъ трїе́хъ мꙋкѝ, до́ндеже вскисо́ша всѧ̑.

Сїѧ̑ всѧ̑ гл҃а і҆и҃съ въ при́тчахъ наро́дѡмъ, и҆ без̾ при́тчи ничесо́же гл҃аше къ ни̑мъ:

ꙗ҆́кѡ да сбꙋ́детсѧ рече́нное прⷪ҇ро́комъ, глаго́лющимъ: ѿве́рзꙋ въ при́тчахъ ᲂу҆ста̀ моѧ̑: ѿры́гнꙋ сокровє́ннаѧ ѿ сложе́нїѧ мі́ра.

Тогда̀ ѡ҆ста́вль наро́ды, прїи́де въ до́мъ і҆и҃съ. [Заⷱ҇ 54] И҆ пристꙋпи́ша къ немꙋ̀ ᲂу҆чн҃цы̀ є҆гѡ̀, глаго́люще: скажѝ на́мъ при́тчꙋ пле́вєлъ се́льныхъ.

Ѻ҆́нъ же ѿвѣща́въ речѐ и҆̀мъ: сѣ́ѧвый до́брое сѣ́мѧ є҆́сть сн҃ъ чл҃вѣ́ческїй:

а҆ село̀ є҆́сть мі́ръ: до́брое же сѣ́мѧ, сі́и сꙋ́ть сн҃ове црⷭ҇твїѧ, а҆ пле́велїе сꙋ́ть сы́нове непрїѧ́зненнїи:

а҆ вра́гъ всѣ́ѧвый и҆̀хъ є҆́сть дїа́волъ: а҆ жа́тва кончи́на вѣ́ка є҆́сть: а҆ жа́тєли а҆́гг҃ли сꙋ́ть.

Ꙗ҆́коже ᲂу҆̀бо собира́ютъ пле́велы и҆ ѻ҆гне́мъ сожига́ютъ, та́кѡ бꙋ́детъ въ сконча́нїе вѣ́ка сегѡ̀:

по́слетъ сн҃ъ чл҃вѣ́ческїй а҆́гг҃лы своѧ̑, и҆ соберꙋ́тъ ѿ црⷭ҇твїѧ є҆гѡ̀ всѧ̑ собла́зны и҆ творѧ́щихъ беззако́нїе

и҆ вве́ргꙋтъ и҆̀хъ въ пе́щь ѻ҆́гненнꙋ: тꙋ̀ бꙋ́детъ пла́чь и҆ скре́жетъ зꙋбѡ́мъ:

тогда̀ првⷣницы просвѣтѧ́тсѧ ꙗ҆́кѡ со́лнце въ црⷭ҇твїи ѻ҆ц҃а̀ и҆́хъ. И҆мѣ́ѧй ᲂу҆́шы слы́шати да слы́шитъ.

[Заⷱ҇ 55] Па́ки подо́бно є҆́сть црⷭ҇твїе нбⷭ҇ное сокро́вищꙋ сокрове́нꙋ на селѣ̀, є҆́же ѡ҆брѣ́тъ человѣ́къ скры̀, и҆ ѿ ра́дости є҆гѡ̀ и҆́детъ, и҆ всѧ̑, є҆ли̑ка и҆́мать, продае́тъ, и҆ кꙋпꙋ́етъ село̀ то̀.

Па́ки подо́бно є҆́сть црⷭ҇твїе нбⷭ҇ное человѣ́кꙋ кꙋпцꙋ̀, и҆́щꙋщꙋ до́брыхъ би́серей,

и҆́же ѡ҆брѣ́тъ є҆ди́нъ многоцѣ́ненъ би́серъ, ше́дъ продадѐ всѧ̑, є҆ли̑ка и҆мѧ́ше, и҆ кꙋпѝ є҆го̀.

Па́ки подо́бно є҆́сть црⷭ҇твїе нбⷭ҇ное не́водꙋ вве́рженꙋ въ мо́ре и҆ ѿ всѧ́кагѡ ро́да собра́вшꙋ,

и҆́же є҆гда̀ и҆спо́лнисѧ, и҆звлеко́ша и҆̀ на кра́й, и҆ сѣ́дше и҆збра́ша дѡ́брыѧ въ сосꙋ́ды, а҆ ѕлы̑ѧ и҆зверго́ша во́нъ.

Та́кѡ бꙋ́детъ въ сконча́нїе вѣ́ка: и҆зы́дꙋтъ а҆́гг҃ли, и҆ ѿлꙋча́тъ ѕлы̑ѧ ѿ среды̀ првⷣныхъ,

и҆ вве́ргꙋтъ и҆̀хъ въ пе́щь ѻ҆́гненнꙋю: тꙋ̀ бꙋ́детъ пла́чь и҆ скре́жетъ зꙋбѡ́мъ.

Гл҃а и҆̀мъ і҆и҃съ: разꙋмѣ́сте ли сїѧ̑ всѧ̑; Глаго́лаша є҆мꙋ̀: є҆́й, гдⷭ҇и.

Ѻ҆́нъ же речѐ и҆̀мъ: сегѡ̀ ра́ди всѧ́къ кни́жникъ, наꙋчи́всѧ црⷭ҇твїю нбⷭ҇номꙋ, подо́бенъ є҆́сть человѣ́кꙋ домови́тꙋ, и҆́же и҆зно́ситъ ѿ сокро́вища своегѡ̀ нѡ́ваѧ и҆ вє́тхаѧ.

[Заⷱ҇ 56] И҆ бы́сть, є҆гда̀ сконча̀ і҆и҃съ при̑тчи сїѧ̑, пре́йде ѿтꙋ́дꙋ.

И҆ прише́дъ во ѻ҆те́чествїе своѐ, ᲂу҆ча́ше и҆̀хъ на со́нмищи и҆́хъ, ꙗ҆́кѡ диви́тисѧ и҆̀мъ и҆ глаго́лати: ѿкꙋ́дꙋ семꙋ̀ премⷣрость сїѧ̀ и҆ си̑лы;

не се́й ли є҆́сть текто́новъ сн҃ъ; не мт҃и ли є҆гѡ̀ нарица́етсѧ мр҃їа́мъ, и҆ бра́тїѧ є҆гѡ̀ і҆а́кѡвъ и҆ і҆ѡсі́й, и҆ сі́мѡнъ и҆ і҆ꙋ́да;

и҆ сєстры̀ є҆гѡ̀ не всѧ̑ ли въ на́съ сꙋ́ть; ѿкꙋ́дꙋ ᲂу҆̀бо семꙋ̀ сїѧ̑ всѧ̑;

И҆ блажнѧ́хꙋсѧ ѡ҆ не́мъ. І҆и҃съ же речѐ и҆̀мъ: нѣ́сть прⷪ҇ро́къ без̾ че́сти, то́кмѡ во ѻ҆те́чествїи свое́мъ и҆ въ домꙋ̀ свое́мъ.

И҆ не сотворѝ тꙋ̀ си́лъ мно́гихъ за невѣ́рство и҆́хъ.

Сербский (синод.)

А онога дана, изишавши Исус из куће, сјеђаше крај мора.

И сабра се око њега народ многи, тако да је морао ући у лађу и сјести; а народ сав стајаше на обали.

И он им казива много у причама говорећи: Гле, изиђе сијач да сије.

И кад сијаше, једна зрна падоше покрај пута, и дођоше птице и позобаше их.

А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше, јер не бијаше земља дубока.

И кад обасја сунце, увенуше; и будући да немаху жила, посахнуше.

А друга падоше у трње, и нарасте трње и подави их.

А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто а једно по шездесет, а једно по тридесет.

Ко има уши да чује, нека чује!

И приступивши ученици рекоше му: Зашто им говориш у причама?

А он одговарајући рече им: Зато што је вама дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано.

Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има.

Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумију.

И испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети!

Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим.

А благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују.

Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, а не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше.

Ви пак чујте причу о сијачу!

Свакоме који слуша ријеч о Царству и не разумије, долази нечастиви и краде посијано у срцу његовом; то је оно поред пута посијано.

А на камениту мјесту посијано, то је који слуша ријеч и одмах је с радошћу прима,

Али нема коријена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потјерају због ријечи, одмах се саблазни.

А посијано у трњу, то је који слуша ријеч, но брига овога свијета и превара богатства загуше ријеч и без рода остане.

А посијано на доброј земљи, то је који слуша ријеч и разумије, који, дакле, и род рађа, и доноси један по сто, а један по шездесет, а један по тридесет.

Другу причу каза им говорећи: Царство небеско је као човјек што посија добро сјеме на њиви својој.

А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде.

А када ниче усјев и род донесе, онда се показа кукољ.

Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару, ниси ли ти добро сјеме сијао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ?

А он им рече: Непријатељ човјек то учини. А слуге му рекоше: Хоћеш ли, дакле, да идемо да га почупамо?

А он рече: Не, да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу.

Оставите нека расте обоје заједно до жетве; а у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најприје кукољ и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу моју.

Другу причу каза им говорећи: Царство небеско је као зрно горушично које узме човјек и посије на њиви својој.

Оно је, истина, најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим.

Другу причу каза им: Царство небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне.

Све ово у причама говори Исус људима, и без прича ништа им не говораше.

Да се испуни што је речено преко пророка који говори: Отворићу у причама уста своја, исказаћу сакривено од постања свијета.

Тада отпусти Исус народ, и дође у кућу. И приступише му ученици његови говорећи: Протумачи нам причу о кукољу на њиви.

А он одговарајући рече им: Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији;

А њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла.

А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак вијека, а жетеоци су анђели.

Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека.

Послаће Син Човјечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње.

И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба.

Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!

Још је Царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши, човјек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно.

Још је Царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера.

Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га.

Још је Царство небеско као мрежа која се баци у море и сабере рибе од сваке врсте.

Кад се напуни, извуку је на обалу и, посједавши, изаберу добре у судове, а лоше избаце напоље.

Тако ће бити на свршетку вијека: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведних,

И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба.

Рече им Исус: Разумијете ли све ово? Рекоше му: Да, Господе!

А он им рече: Зато је сваки књижевник који се научио Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо.

И када сврши Исус приче ове, отиде оданде.

И дошавши у постојбину своју, учаше их у синагоги њиховој тако да му се дивљаху и говораху: Откуд овоме премудрост ова и моћи?

Није ли ово дрводјељин син? Не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков и Јосија и Симон и Јуда?

И сестре његове нису ли све код нас? Откуд њему све ово?

И саблажњаваху се о њега. А Исус им рече: Нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме.

И не учини ондје чудеса многа због невјерја њихова.

Синодальный

Языки

1 Притча о сеятеле. 10 Почему Он говорил притчами? 18 Изъяснение притчи о сеятеле. 24 Притчи: о пшенице и плевелах; 31 о зерне горчичном; 33 о закваске. 37 Изъяснение притчи о пшенице и плевелах. 44 Притчи о сокрытом на поле сокровище и драгоценной жемчужине; 47 о закинутом неводе. 53 «Не бывает пророк без чести».

Выйдя же в день тот из дома, Иисус сел у моря.

И собралось к Нему множество народа, так что Он вошел в лодку и сел; а весь народ стоял на берегу.

И поучал их много притчами, говоря: [Зач. 50.] вот, вышел сеятель сеять;

и когда он сеял, иное упало при дороге, и налетели птицы и поклевали то;

иное упало на места каменистые, где немного было земли, и скоро взошло, потому что земля была неглубока.

Когда же взошло солнце, увяло, и, как не имело корня, засохло;

иное упало в терние, и выросло терние и заглушило его;

иное упало на добрую землю и принесло плод: одно во сто крат, а другое в шестьдесят, иное же в тридцать.

Кто имеет уши слышать, да слышит!

[Зач. 51.] И, приступив, ученики сказали Ему: для чего притчами говоришь им?

Он сказал им в ответ: для того, что вам дано знать тайны Царствия Небесного, а им не дано,

ибо кто имеет, тому дано будет и приумножится, а кто не имеет, у того отнимется и то, что имеет;

потому говорю им притчами, что они видя не видят, и слыша не слышат, и не разумеют;

и сбывается над ними пророчество Исаии, которое говорит: слухом услышите – и не уразумеете, и глазами смотреть будете – и не увидите,

ибо огрубело сердце людей сих и ушами с трудом слышат, и глаза свои сомкнули, да не увидят глазами и не услышат ушами, и не уразумеют сердцем, и да не обратятся, чтобы Я исцелил их.

Ваши же блаженны очи, что видят, и уши ваши, что слышат,

ибо истинно говорю вам, что многие пророки и праведники желали видеть, что́ вы видите, и не видели, и слышать, что́ вы слышите, и не слышали.

Вы же выслушайте значение притчи о сеятеле:

ко всякому, слушающему слово о Царствии и не разумеющему, приходит лукавый и похищает посеянное в сердце его – вот кого означает посеянное при дороге.

А посеянное на каменистых местах означает того, кто слышит слово и тотчас с радостью принимает его;

но не имеет в себе корня и непостоянен: когда настанет скорбь или гонение за слово, тотчас соблазняется.

А посеянное в тернии означает того, кто слышит слово, но забота века сего и обольщение богатства заглушает слово, и оно бывает бесплодно.

Посеянное же на доброй земле означает слышащего слово и разумеющего, который и бывает плодоносен, так что иной приносит плод во сто крат, иной в шестьдесят, а иной в тридцать.

[Зач. 52.] Другую притчу предложил Он им, говоря: Царство Небесное подобно человеку, посеявшему доброе семя на поле своем;

когда же люди спали, пришел враг его и посеял между пшеницею плевелы и ушел;

когда взошла зелень и показался плод, тогда явились и плевелы.

Придя же, рабы домовладыки сказали ему: господин! не доброе ли семя сеял ты на поле твоем? откуда же на нем плевелы?

Он же сказал им: враг человека сделал это. А рабы сказали ему: хочешь ли, мы пойдем, выберем их?

Но он сказал: нет, – чтобы, выбирая плевелы, вы не выдергали вместе с ними пшеницы,

оставьте расти вместе то́ и другое до жатвы; и во время жатвы я скажу жнецам: соберите прежде плевелы и свяжите их в снопы, чтобы сжечь их, а пшеницу уберите в житницу мою.

[Зач. 53.] Иную притчу предложил Он им, говоря: Царство Небесное подобно зерну горчичному, которое человек взял и посеял на поле своем,

которое, хотя меньше всех семян, но, когда вырастет, бывает больше всех злаков и становится деревом, так что прилетают птицы небесные и укрываются в ветвях его.

Иную притчу сказал Он им: Царство Небесное подобно закваске, которую женщина, взяв, положила в три меры муки, доколе не вскисло всё.

Всё сие Иисус говорил народу притчами, и без притчи не говорил им,

да сбудется реченное через пророка, который говорит: отверзу в притчах уста Мои; изреку сокровенное от создания мира.

Тогда Иисус, отпустив народ, вошел в дом. [Зач. 54.] И, приступив к Нему, ученики Его сказали: изъясни нам притчу о плевелах на поле.

Он же сказал им в ответ: сеющий доброе семя есть Сын Человеческий;

поле есть мир; доброе семя, это сыны Царствия, а плевелы – сыны лукавого;

враг, посеявший их, есть диавол; жатва есть кончина века, а жнецы суть Ангелы.

Посему как собирают плевелы и огнем сжигают, так будет при кончине века сего:

пошлет Сын Человеческий Ангелов Своих, и соберут из Царства Его все соблазны и делающих беззаконие,

и ввергнут их в печь огненную; там будет плач и скрежет зубов;

тогда праведники воссияют, как солнце, в Царстве Отца их. Кто имеет уши слышать, да слышит!

[Зач. 55.] Еще подобно Царство Небесное сокровищу, скрытому на поле, которое, найдя, человек утаил, и от радости о нем идет и продает всё, что имеет, и покупает поле то.

Еще подобно Царство Небесное купцу, ищущему хороших жемчужин,

который, найдя одну драгоценную жемчужину, пошел и продал всё, что имел, и купил ее.

Еще подобно Царство Небесное неводу, закинутому в море и захватившему рыб всякого рода,

который, когда наполнился, вытащили на берег и, сев, хорошее собрали в сосуды, а худое выбросили вон.

Так будет при кончине века: изыдут Ангелы, и отделят злых из среды праведных,

и ввергнут их в печь огненную: там будет плач и скрежет зубов.

И спросил их Иисус: поняли ли вы всё это? Они говорят Ему: та́к, Господи!

Он же сказал им: поэтому всякий книжник, наученный Царству Небесному, подобен хозяину, который выносит из сокровищницы своей новое и старое.

[Зач. 56.] И, когда окончил Иисус притчи сии, пошел оттуда.

И, придя в отечество Свое, учил их в синагоге их, так что они изумлялись и говорили: откуда у Него такая премудрость и силы?

не плотников ли Он сын? не Его ли Мать называется Мария, и братья Его Иаков и Иосий, и Симон, и Иуда?

и сестры Его не все ли между нами? откуда же у Него всё это?

И соблазнялись о Нем. Иисус же сказал им: не бывает пророк без чести, разве только в отечестве своем и в доме своем.

И не совершил там многих чудес по неверию их.