Скрыть
20:2
20:3
20:4
20:5
20:6
20:7
20:8
20:9
20:10
20:11
20:12
20:13
20:14
20:15
20:17
20:21
20:23
20:25
20:26
20:27
20:31
20:32
20:33
20:34
Церковнославянский (рус)
[Зач. 80.] Подо́бно бо е́сть Ца́р­ст­вiе Небе́сное человѣ́ку домови́ту, и́же изы́де ку́пно {зѣло́} у́тро ная́ти дѣ́латели въ виногра́дъ сво́й,
и совѣща́въ съ дѣ́латели по пѣ́нязю на де́нь, посла́ и́хъ въ виногра́дъ сво́й.
И изше́дъ въ тре́тiй ча́съ, ви́дѣ и́ны стоя́щя на то́ржищи пра́здны,
и тѣ́мъ рече́: иди́те и вы́ въ виногра́дъ мо́й, и е́же бу́детъ пра́вда, да́мъ ва́мъ. Они́ же идо́ша.
Па́ки же изше́дъ въ шесты́й и девя́тый ча́съ, сотвори́ та́коже.
Во единыйже­на́­де­сять ча́съ изше́дъ, обрѣ́те другі́я стоя́щя пра́здны и глаго́ла и́мъ: что́ здѣ́ сто­ите́ ве́сь де́нь пра́здни?
Глаго́лаша ему́: я́ко никто́же на́съ ная́тъ. Глаго́ла и́мъ: иди́те и вы́ въ виногра́дъ [мо́й], и е́же бу́детъ пра́ведно, прiи́мете.
Ве́черу же бы́в­шу, глаго́ла господи́нъ виногра́да къ при­­ста́внику сво­ему́: при­­зови́ дѣ́латели и да́ждь и́мъ мзду́, наче́нъ от­ послѣ́днихъ до пе́рвыхъ.
И при­­ше́дше и́же во единый­на́­де­сять ча́съ, прiя́ша по пѣ́нязю.
Прише́дше же пе́рвiи мня́ху, я́ко вя́щше прiи́мутъ: и прiя́ша и ті́и по пѣ́нязю:
прiе́мше же ропта́ху на господи́на,
глаго́люще, я́ко сі́и послѣ́днiи еди́нъ ча́съ сотвори́ша, и ра́вныхъ на́мъ сотвори́лъ и́хъ еси́, поне́сшымъ тяготу́ дне́ и ва́ръ.
О́нъ же от­вѣща́въ рече́ еди́ному и́хъ: дру́же, не оби́жу тебе́: не по пѣ́нязю ли совѣща́лъ еси́ со мно́ю?
Воз­ми́ твое́ и иди́: хощу́ же и сему́ послѣ́днему да́ти, я́коже и тебѣ́:
или́ нѣ́сть ми́ лѣ́ть сотвори́ти, е́же хощу́, во сво­и́хъ ми́? А́ще о́ко твое́ лука́во е́сть, я́ко а́зъ бла́гъ е́смь?
Та́ко бу́дутъ послѣ́днiи пе́рви, и пе́рвiи послѣ́дни: мно́зи бо су́ть зва́ни, ма́ло же избра́н­ныхъ.
[Зач. 81.] И восходя́ Иису́съ во Иерусали́мъ, поя́тъ оба­на́­де­ся­те ученика́ еди́ны {осо́бь} на пути́ и рече́ и́мъ:
се́, восхо́димъ во Иерусали́мъ, и Сы́нъ Человѣ́ческiй пре́данъ бу́детъ архiере́емъ и кни́жникомъ: и осу́дятъ Его́ на сме́рть,
и предадя́тъ Его́ язы́комъ на поруга́нiе и бiе́нiе и пропя́тiе: и въ тре́тiй де́нь воскре́снетъ.
Тогда́ при­­ступи́ къ Нему́ ма́ти сы́ну Зеведе́ову съ сыно́ма сво­и́ма, кла́ня­ю­щися и прося́щи нѣ́что от­ Него́.
О́нъ же рече́ е́й: чесо́ хо́щеши? Глаго́ла ему́: рцы́, да ся́дета сiя́ о́ба сы́на моя́, еди́нъ одесну́ю Тебе́, и еди́нъ ошу́юю [Тебе́], во Ца́р­ст­вiи Тво­е́мъ.
Отвѣща́въ же Иису́съ рече́: не вѣ́ста, чесо́ про́сита: мо́жета ли пи́ти ча́шу, ю́же А́зъ и́мамъ пи́ти, или́ креще́нiемъ, и́мже А́зъ креща́юся, крести́тися? Глаго́ласта ему́: мо́жева.
И глаго́ла и́ма: ча́шу у́бо Мою́ испiе́та, и креще́нiемъ, и́мже А́зъ креща́юся, и́мате крести́тися: а е́же сѣ́сти одесну́ю Мене́ и ошу́юю Мене́, нѣ́сть Мое́ да́ти, но и́мже угото́вася от­ Отца́ Мо­его́.
И слы́шав­ше де́сять, негодова́ша о обою́ бра́ту.
Иису́съ же при­­зва́въ и́хъ, рече́: вѣ́сте, я́ко кня́зи язы́къ госпо́д­ст­вуютъ и́ми, и вели́цыи облада́ютъ и́ми:
не та́ко же бу́детъ въ ва́съ: но и́же а́ще хо́щетъ въ ва́съ вя́щшiй бы́ти, да бу́детъ ва́мъ слуга́:
и и́же а́ще хо́щетъ въ ва́съ бы́ти пе́рвый, бу́ди ва́мъ ра́бъ:
я́коже Сы́нъ Человѣ́ческiй не прiи́де, да послу́жатъ Ему́, но послужи́ти и да́ти ду́шу Свою́ избавле́нiе за мно́гихъ.
[Зач. 82.] И исходя́щу Ему́ от­ Иерихо́на, по Не́мъ и́де наро́дъ мно́гъ.
И се́, два́ слѣпца́ сѣдя́ща при­­ пути́, слы́шав­ша, я́ко Иису́съ мимохо́дитъ, возопи́ста, глаго́люща: поми́луй ны́, Го́споди, Сы́не Дави́довъ.
Наро́дъ же преща́­ше и́ма, да умолчи́та: о́на же па́че вопiя́ста, глаго́люща: поми́луй ны́, Го́споди, Сы́не Дави́довъ.
И воста́въ Иису́съ воз­гласи́ я́ и рече́: что́ хо́щета, да сотворю́ ва́ма?
Глаго́ласта Ему́: Го́споди, да от­ве́рзетѣся о́чи на́ю.
Милосе́рдовавъ же Иису́съ при­­косну́ся о́чiю и́ма: и а́бiе прозрѣ́ста и́ма о́чи, и по Не́мъ идо́ста.
Французский (LSG)
 Car le royaume des cieux est semblable à un maître de maison qui sortit dès le matin, afin de louer des ouvriers pour sa vigne.
 Il convint avec eux d'un denier par jour, et il les envoya à sa vigne.
 Il sortit vers la troisième heure, et il en vit d'autres qui étaient sur la place sans rien faire.
 Il leur dit: Allez aussi à ma vigne, et je vous donnerai ce qui sera raisonnable.
 Et ils y allèrent. Il sortit de nouveau vers la sixième heure et vers la neuvième, et il fit de même.
 Étant sorti vers la onzième heure, il en trouva d'autres qui étaient sur la place, et il leur dit: Pourquoi vous tenez-vous ici toute la journée sans rien faire?
 Ils lui répondirent: C'est que personne ne nous a loués. Allez aussi à ma vigne, leur dit-il.
 Quand le soir fut venu, le maître de la vigne dit à son intendant: Appelle les ouvriers, et paie-leur le salaire, en allant des derniers aux premiers.
 Ceux de la onzième heure vinrent, et reçurent chacun un denier.
 Les premiers vinrent ensuite, croyant recevoir davantage; mais ils reçurent aussi chacun un denier.
 En le recevant, ils murmurèrent contre le maître de la maison,
 et dirent: Ces derniers n'ont travaillé qu'une heure, et tu les traites à l'égal de nous, qui avons supporté la fatigue du jour et la chaleur.
 Il répondit à l'un d'eux: Mon ami, je ne te fais pas tort; n'es-tu pas convenu avec moi d'un denier?
 Prends ce qui te revient, et va-t'en. Je veux donner à ce dernier autant qu'à toi.
 Ne m'est-il pas permis de faire de mon bien ce que je veux? Ou vois-tu de mauvais oeil que je sois bon? -
 Ainsi les derniers seront les premiers, et les premiers seront les derniers.
 Pendant que Jésus montait à Jérusalem, il prit à part les douze disciples, et il leur dit en chemin:
 Voici, nous montons à Jérusalem, et le Fils de l'homme sera livré aux principaux sacrificateurs et aux scribes. Ils le condamneront à mort,
 et ils le livreront aux païens, pour qu'ils se moquent de lui, le battent de verges, et le crucifient; et le troisième jour il ressuscitera.
 Alors la mère des fils de Zébédée s'approcha de Jésus avec ses fils, et se prosterna, pour lui faire une demande.
 Il lui dit: Que veux-tu? Ordonne, lui dit-elle, que mes deux fils, que voici, soient assis, dans ton royaume, l'un à ta droite et l'autre à ta gauche.
 Jésus répondit: Vous ne savez ce que vous demandez. Pouvez-vous boire la coupe que je dois boire? Nous le pouvons, dirent-ils.
 Et il leur répondit: Il est vrai que vous boirez ma coupe; mais pour ce qui est d'être assis à ma droite et à ma gauche, cela ne dépend pas de moi, et ne sera donné qu'à ceux à qui mon Père l'a réservé.
 Les dix, ayant entendu cela, furent indignés contre les deux frères.
 Jésus les appela, et dit: Vous savez que les chefs des nations les tyrannisent, et que les grands les asservissent.
 Il n'en sera pas de même au milieu de vous. Mais quiconque veut être grand parmi vous, qu'il soit votre serviteur;
 et quiconque veut être le premier parmi vous, qu'il soit votre esclave.
 C'est ainsi que le Fils de l'homme est venu, non pour être servi, mais pour servir et donner sa vie comme la rançon de plusieurs.
 Lorsqu'ils sortirent de Jéricho, une grande foule suivit Jésus.
 Et voici, deux aveugles, assis au bord du chemin, entendirent que Jésus passait, et crièrent: Aie pitié de nous, Seigneur, Fils de David!
 La foule les reprenait, pour les faire taire; mais ils crièrent plus fort: Aie pitié de nous, Seigneur, Fils de David!
 Jésus s'arrêta, les appela, et dit: Que voulez-vous que je vous fasse?
 Ils lui dirent: Seigneur, que nos yeux s'ouvrent.
 Ému de compassion, Jésus toucha leurs yeux; et aussitôt ils recouvrèrent la vue, et le suivirent.
Латинский (Nova Vulgata)
Simile est enim regnum cae lorum homini patri familias, qui exiit primo mane conducere operarios in vineam suam;
conventione autem facta cum operariis ex denario diurno, misit eos in vineam suam.
Et egressus circa horam tertiam vidit alios stantes in foro otiosos
et illis dixit: "Ite et vos in vineam; et, quod iustum fuerit, dabo vobis".
Illi autem abierunt. Iterum autem exiit circa sextam et nonam horam et fecit similiter.
Circa undecimam vero exiit et invenit alios stantes et dicit illis: "Quid hic statis tota die otiosi?".
Dicunt ei: "Quia nemo nos conduxit". Dicit illis: "Ite et vos in vineam".
Cum sero autem factum esset, dicit dominus vineae procuratori suo: «Voca operarios et redde illis mercedem incipiens a novissimis usque ad primos».
Et cum venissent, qui circa undecimam horam venerant, acceperunt singuli denarium.
Venientes autem primi arbitrati sunt quod plus essent accepturi; acceperunt autem et ipsi singuli denarium.
Accipientes autem murmurabant adversus patrem familias
dicentes: "Hi novissimi una hora fecerunt, et pares illos nobis fecisti, qui portavimus pondus diei et aestum!".
At ille respondens uni eorum dixit: "Amice, non facio tibi iniuriam; nonne ex denario convenisti mecum?
Tolle, quod tuum est, et vade; volo autem et huic novissimo dare sicut et tibi.
Aut non licet mihi, quod volo, facere de meis? An oculus tuus nequam est, quia ego bonus sum?".
Sic erunt novissimi primi, et primi novissimi».
Et ascendens Iesus Hierosolymam assumpsit Duodecim discipulos secreto et ait illis in via:
«Ecce ascendimus Hierosolymam, et Filius hominis tradetur principibus sacerdotum et scribis, et condemnabunt eum morte
et tradent eum gentibus ad illudendum et flagellandum et crucifigendum, et tertia die resurget».
Tunc accessit ad eum mater filiorum Zebedaei cum filiis suis, adorans et petens aliquid ab eo.
Qui dixit ei: «Quid vis?». Ait illi: «Dic ut sedeant hi duo filii mei unus ad dexteram tuam et unus ad sinistram in regno tuo».
Respondens autem Iesus dixit: «Nescitis quid petatis. Potestis bibere calicem, quem ego bibiturus sum?». Dicunt ei: «Possumus».
Ait illis: «Calicem quidem meum bibetis, sedere autem ad dexteram meam et sinistram non est meum dare illud, sed quibus paratum est a Patre meo».
Et audientes decem indignati sunt de duobus fratribus.
Iesus autem vocavit eos ad se et ait: «Scitis quia principes gentium dominantur eorum et, qui magni sunt, potestatem exercent in eos.
Non ita erit inter vos, sed quicumque voluerit inter vos magnus fieri, erit vester minister;
et, quicumque voluerit inter vos primus esse, erit vester servus;
sicut Filius hominis non venit ministrari sed ministrare et dare animam suam redemptionem pro multis».
Et egredientibus illis ab Iericho, secuta est eum turba multa.
Et ecce duo caeci sedentes secus viam audierunt quia Iesus transiret et clamaverunt dicentes: «Domine, miserere nostri, fili David!».
Turba autem increpabat eos, ut tacerent; at illi magis clamabant dicentes: «Domine, miserere nostri, fili David!».
Et stetit Iesus et vocavit eos et ait: «Quid vultis, ut faciam vobis?".
Dicunt illi: «Domine, ut aperiantur oculi nostri».
Misertus autem Iesus, tetigit oculos eorum; et confestim viderunt et secuti sunt eum.
“Шундай қилиб, Осмон Шоҳлиги узумзорига эрта саҳарда мардикорлар ёллагани чиққан боғ эгасига ўхшайди.
У мардикорлар билан кунига бир кумуш танга беришга келишиб, уларни ўзининг узумзорига юборибди.
Соат тўққизларда у яна чиқиб, бозор майдонида бекор турган бошқа одамларни кўриб,
уларга:- Сизлар ҳам менинг узумзоримга боринглар, мен сизларга тегишли ҳақингизни бераман, – дебди. Улар эса борибдилар.
Туш чоғи ва соат учга яқин у тағин чиқиб, яна шундай қилибди.
Соат бешларда чиқиб, бекор турган яна бошқаларни кўрибди-да:- Нега сизлар бу ерда кун бўйи бекор турибсизлар? – деб сўрабди.
Улар эса:- Ҳеч ким бизларни ишга ёлламади-да, – дебдилар. Шунда боғ эгаси:- Сизлар ҳам менинг узумзоримга боринглар, тегишли ҳақингизни оласизлар, – дебди.
Кеч бўлгач, узумзор эгаси ўзининг ҳосилотига:- Мардикорларни чақириб, уларга охиргисидан бошлаб биринчисигача хизмат ҳақларини бергин, – деб буюрибди.
Шундай қилиб, соат бешларда иш бошлаганлар бир кумуш тангадан олишибди.
Биринчи келганлар эса кўпроқ оламиз, деб ўйлашибди. Аммо улар ҳам бир кумуш тангадан олишибди.
Улар хизмат ҳақини олгач, боғ эгасига норозилик билдира бошлашибди:
- Бу охирги келганлар бир соатгина ишлади, сиз эса уларни куннинг иссиғию машаққатини тортган бизлар билан тенг кўрдингиз.
Бунга жавобан боғ эгаси улардан бирига:- Дўстим, мен сенга ноҳақлик қилганим йўқ. Сен мен билан бир кумуш тангага келишган эдингми?
Энди ҳақингни олиб, боравер. Мен сенга берганча ақчани бу охирги келганга ҳам берсам, нима бўпти?
Ўз пулимни хоҳлаганча истифода қилиш ўз ихтиёримда эмасми? Ёки менинг сахийлигимни кўролмаяпсанми? – дебди.
Шунга ўхшаб, охиратда ҳам* охиргилар биринчи ва биринчилар эса охирги бўладилар. [Чунки даъват этилганлар кўп, аммо танланганлар оздир.]”
Исо Қуддусга қараб йўл олар экан, ўн икки шогирдини алоҳида чақириб, уларга деди:
“Ҳозир Қуддусга боряпмиз ва Инсон Ўғли олий руҳонийлар билан уламоларга тутиб берилади. Улар эса Уни ўлимга маҳкум этадилар.
Ҳақоратлаш, қамчилаш ва хочга михлаш учун Уни мажусийларга топширадилар. Учинчи куни эса У қайтадан тирилажак”.
Шунда Забадийлар оиласининг онаси ўғиллари билан бирга Исонинг ҳузурига келди. Нимадир сўрамоқчи бўлиб, Унга таъзим қилди.
Исо аёлдан сўради:- Сен нима истайсан?- Сенинг Шоҳлигингда бу менинг икки ўғлимнинг бири ўнг томонингда ва бири чап томонингда ўтиришларини буюргин! – деди Унга аёл.
Исо жавоб бериб деди:- Сизлар нима сўраётганингизни билмайсизлар. Мен ичажак ҳасратли тақдир шаробини ича оласизларми?- Ичамиз! – деди улар.
Исо уларга:- Сизлар-ку Менинг косамдан ичиб, ҳасратларимни чекасизлар, аммо Менинг ўнг ва чап томонимда ўтиришга рухсат бериш Менинг ихтиёримда эмас. Отам бу ўринни кимларга тайёрлаган бўлса, уларга буюради, – деди.
Бошқа ўн шогирд буни эшитгач, икки ака-укага аччиқлана кетишди.
Исо эса уларни ёнига чақириб, деди:- Биласизларки, дунё халқлари устидан салтанатли подшоҳлар бор, эл устидан отабеклар ҳокимлик қилади.
Аммо сизнинг орангизда бундай бўлмасин. Орангизда ким катта бўлишни истаса, сизга хизматкор бўлсин.
Орангизда ким биринчи бўлишни истаса, сизга қул бўлсин.
Зеро Инсон Ўғли ҳам Ўзига хизмат қилдириш учун эмас, балки Ўзи хизмат қилиш ва Ўз жонини фидо қилиб, кўпларни қутқариш учун келган.
Улар Ерихо шаҳридан жўнаётганларида, кўп халқ Исонинг орқасидан эргашиб борди.
Йўл чеккасида ўтирган икки кўр Исо уларнинг олдидан ўтиб бораётганини эшитгач:- Эй Ҳазрат, Довуд Ўғли, бизларга раҳм қил! – деб бақира бошладилар.
Халойиқ уларни жим бўлишга мажбур қилса-да, лекин улар овозларини янада баландроқ қилиб:- Эй Ҳазрат, Довуд Ўғли, бизларга раҳм қил! – деб ёлвордилар.
Исо тўхтаб, уларни ёнига чақирди-да:- Сизлар Мендан нима истайсизлар? – деб сўради.
Улар:- Ҳазрат, кўзларимиз очилсин! – дейишди.
Исонинг уларга раҳми келиб, кўзларига қўл тегизди. Шу онда уларнинг кўзлари очилиб кетди. Улар Исонинг ортидан эргашдилар.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible