Скрыть
22:1
22:3
22:4
22:5
22:6
22:8
22:9
22:10
22:11
22:12
22:13
22:16
22:17
22:18
22:19
22:20
22:22
22:25
22:26
22:27
22:28
22:29
22:31
22:33
22:34
22:36
22:38
22:40
22:41
22:43
22:45
22:46
Церковнославянский (рус)
[Зач. 89.] И от­вѣща́въ Иису́съ, па́ки рече́ и́мъ въ при́тчахъ, глаго́ля:
уподо́бися Ца́р­ст­вiе Небе́сное человѣ́ку царю́, и́же сотвори́ бра́ки сы́ну сво­ему́
и посла́ рабы́ своя́ при­­зва́ти зва́н­ныя на бра́ки: и не хотя́ху прiити́.
Па́ки посла́ и́ны рабы́, глаго́ля: рцы́те зва́н­нымъ: се́, обѣ́дъ мо́й угото́вахъ, юнцы́ мо­и́ и упита́н­ная исколе́на, и вся́ гото́ва: прiиди́те на бра́ки.
Они́ же небре́гше от­идо́ша, о́въ у́бо на село́ свое́, о́въ же на ку́пли своя́:
про́чiи же е́мше рабо́въ его́, досади́ша и́мъ и уби́ша и́хъ.
И слы́шавъ ца́рь то́й разгнѣ́вася, и посла́въ во́я своя́, погуби́ уби́йцы о́ны и гра́дъ и́хъ зажже́.
Тогда́ глаго́ла рабо́мъ сво­и́мъ: бра́къ у́бо гото́въ е́сть, зва́н­нiи же не бы́ша досто́йни:
иди́те у́бо на исхо́дища путі́й, и ели́цѣхъ а́ще обря́щете, при­­зови́те на бра́ки.
И изше́дше раби́ о́ни на распу́тiя, собра́ша всѣ́хъ, ели́цѣхъ обрѣто́ша, злы́хъ же и до́брыхъ: и испо́лнися бра́къ воз­лежа́щихъ.
Вше́дъ же ца́рь ви́дѣти воз­лежа́щихъ, ви́дѣ ту́ человѣ́ка не оболче́на во одѣя́нiе бра́чное,
и глаго́ла ему́: дру́же, ка́ко в­ше́лъ еси́ сѣ́мо не имы́й одѣя́нiя бра́чна? О́нъ же умолча́.
Тогда́ рече́ ца́рь слуга́мъ: связа́в­ше ему́ ру́цѣ и но́зѣ, воз­ми́те его́ и вве́рзите во тму́ кромѣ́шнюю: ту́ бу́детъ пла́чь и скре́жетъ зубо́мъ:
мно́зи бо су́ть зва́ни, ма́ло же избра́н­ныхъ.
[Зач. 90.] Тогда́ ше́дше фарисе́е, совѣ́тъ воспрiя́ша, я́ко да обольстя́тъ Его́ сло́вомъ.
И посыла́ютъ къ Нему́ ученики́ своя́ со иродiа́ны, глаго́люще: Учи́телю, вѣ́мы, я́ко и́стиненъ еси́, и пути́ Бо́жiю во­и́стин­ну учи́ши, и неради́ши ни о ко́мже: не зри́ши бо на лице́ человѣ́комъ:
рцы́ у́бо на́мъ, что́ Ти́ ся мни́тъ? Досто́йно ли е́сть да́ти кинсо́нъ ке́сареви, или́ ни́?
Разумѣ́въ же Иису́съ лука́в­ст­во и́хъ, рече́: что́ Мя искуша́ете, лицемѣ́ри?
покажи́те Ми́ злати́цу кинсо́н­ную. Они́ же при­­несо́ша Ему́ пѣ́нязь.
И глаго́ла и́мъ: чі́й о́бразъ се́й и написа́нiе?
[И] глаго́лаша Ему́: ке́саревъ. Тогда́ глаго́ла и́мъ: воз­дади́те у́бо ке́сарева ке́сареви, и Бо́жiя Богови.
И слы́шав­ше диви́шася: и оста́вльше Его́ от­идо́ша.
[Зач. 91.] Въ то́й де́нь при­­ступи́ша къ Нему́ саддуке́е, и́же глаго́лютъ не бы́ти воскресе́нiю, и вопроси́ша Его́,
глаго́люще: Учи́телю, Моисе́й рече́: а́ще кто́ у́мретъ не имы́й ча́дъ, [да] по́йметъ бра́тъ его́ жену́ его́ и воскреси́тъ сѣ́мя бра́та сво­его́:
бѣ́ша же въ на́съ се́дмь бра́тiя: и пе́рвый оже́нься у́мре, и не имы́й сѣ́мене, оста́ви жену́ свою́ бра́ту сво­ему́:
та́кожде же и вторы́й, и тре́тiй, да́же до седма́го:
послѣди́ же всѣ́хъ у́мре и жена́:
въ воскресе́нiе у́бо, кото́раго от­ седми́хъ бу́детъ жена́? Вси́ бо имѣ́ша ю́.
Отвѣща́въ же Иису́съ рече́ и́мъ: прельща́етеся, не вѣ́дуще Писа́нiя, ни си́лы Бо́жiя:
въ воскресе́нiе бо ни же́нят­ся, ни посяга́ютъ, но я́ко А́нгели Бо́жiи на небеси́ су́ть:
о воскресе́нiи же ме́ртвыхъ нѣ́сте ли чли́ рече́н­наго ва́мъ Бо́гомъ, глаго́лющимъ:
А́зъ е́смь Бо́гъ Авраа́мовъ, и Бо́гъ Исаа́ковъ, и Бо́гъ Иа́ковль? Нѣ́сть Бо́гъ Бо́гъ ме́ртвыхъ, но [Бо́гъ] живы́хъ.
И слы́шав­ше наро́ди дивля́хуся о уче́нiи Его́.
[Зач. 92.] Фарисе́е же слы́шав­ше, я́ко посрами́ саддуке́и, собра́шася вку́пѣ.
И вопроси́ еди́нъ от­ ни́хъ законо­учи́тель, искуша́я Его́ и глаго́ля:
Учи́телю, ка́я за́повѣдь бо́лши [е́сть] въ зако́нѣ?
Иису́съ же рече́ ему́: воз­лю́биши Го́спода Бо́га тво­его́ всѣ́мъ се́рдцемъ тво­и́мъ, и все́ю душе́ю тво­е́ю, и все́ю мы́слiю тво­е́ю:
сiя́ е́сть пе́рвая и бо́лшая за́повѣдь:
втора́я же подо́бна е́й: воз­лю́биши и́скрен­няго тво­его́ я́ко са́мъ себе́:
въ сiю́ обою́ за́повѣдiю ве́сь зако́нъ и проро́цы ви́сятъ.
Собра́в­шымся же фарисе́омъ, вопроси́ и́хъ Иису́съ,
глаго́ля: что́ ва́мъ мни́т­ся о Христѣ́? Чі́й е́сть Сы́нъ? Глаго́лаша Ему́: Дави́довъ.
Глаго́ла и́мъ: ка́ко у́бо Дави́дъ Ду́хомъ Го́спода Его́ нарица́етъ, глаго́ля:
рече́ Госпо́дь Го́сподеви мо­ему́: сѣди́ одесну́ю Мене́, до́ндеже положу́ враги́ Твоя́ подно́жiе нога́ма Тво­и́ма?
А́ще у́бо Дави́дъ нарица́етъ Его́ Го́спода, ка́ко Сы́нъ ему́ е́сть?
И никто́же можа́­ше от­вѣща́ти Ему́ словесе́: ниже́ смѣ́яше кто́ от­ того́ дне́ вопроси́ти Его́ ктому́.
Французский (LSG)
 Jésus, prenant la parole, leur parla de nouveau en parabole, et il dit:
 Le royaume des cieux est semblable à un roi qui fit des noces pour son fils.
 Il envoya ses serviteurs appeler ceux qui étaient invités aux noces; mais ils ne voulurent pas venir.
 Il envoya encore d'autres serviteurs, en disant: Dites aux conviés: Voici, j'ai préparé mon festin; mes boeufs et mes bêtes grasses sont tués, tout est prêt, venez aux noces.
 Mais, sans s'inquiéter de l'invitation, ils s'en allèrent, celui-ci à son champ, celui-là à son trafic;
 et les autres se saisirent des serviteurs, les outragèrent et les tuèrent.
 Le roi fut irrité; il envoya ses troupes, fit périr ces meurtriers, et brûla leur ville.
 Alors il dit à ses serviteurs: Les noces sont prêtes; mais les conviés n'en étaient pas dignes.
 Allez donc dans les carrefours, et appelez aux noces tous ceux que vous trouverez.
 Ces serviteurs allèrent dans les chemins, rassemblèrent tous ceux qu'ils trouvèrent, méchants et bons, et la salle des noces fut pleine de convives.
 Le roi entra pour voir ceux qui étaient à table, et il aperçut là un homme qui n'avait pas revêtu un habit de noces.
 Il lui dit: Mon ami, comment es-tu entré ici sans avoir un habit de noces? Cet homme eut la bouche fermée.
 Alors le roi dit aux serviteurs: Liez-lui les pieds et les mains, et jetez-le dans les ténèbres du dehors, où il y aura des pleurs et des grincements de dents.
 Car il y a beaucoup d'appelés, mais peu d'élus.
 Alors les pharisiens allèrent se consulter sur les moyens de surprendre Jésus par ses propres paroles.
 Ils envoyèrent auprès de lui leurs disciples avec les hérodiens, qui dirent: Maître, nous savons que tu es vrai, et que tu enseignes la voie de Dieu selon la vérité, sans t'inquiéter de personne, car tu ne regardes pas à l'apparence des hommes.
 Dis-nous donc ce qu'il t'en semble: est-il permis, ou non, de payer le tribut à César?
 Jésus, connaissant leur méchanceté, répondit: Pourquoi me tentez-vous, hypocrites?
 Montrez-moi la monnaie avec laquelle on paie le tribut. Et ils lui présentèrent un denier.
 Il leur demanda: De qui sont cette effigie et cette inscription?
 De César, lui répondirent-ils. Alors il leur dit: Rendez donc à César ce qui est à César, et à Dieu ce qui est à Dieu.
 Étonnés de ce qu'ils entendaient, ils le quittèrent, et s'en allèrent.
 Le même jour, les sadducéens, qui disent qu'il n'y a point de résurrection, vinrent auprès de Jésus, et lui firent cette question:
 Maître, Moïse a dit: Si quelqu'un meurt sans enfants, son frère épousera sa veuve, et suscitera une postérité à son frère.
 Or, il y avait parmi nous sept frères. Le premier se maria, et mourut; et, comme il n'avait pas d'enfants, il laissa sa femme à son frère.
 Il en fut de même du second, puis du troisième, jusqu'au septième.
 Après eux tous, la femme mourut aussi.
 A la résurrection, duquel des sept sera-t-elle donc la femme? Car tous l'ont eue.
 Jésus leur répondit: Vous êtes dans l'erreur, parce que vous ne comprenez ni les Écritures, ni la puissance de Dieu.
 Car, à la résurrection, les hommes ne prendront point de femmes, ni les femmes de maris, mais ils seront comme les anges de Dieu dans le ciel.
 Pour ce qui est de la résurrection des morts, n'avez-vous pas lu ce que Dieu vous a dit:
 Je suis le Dieu d'Abraham, le Dieu d'Isaac, et le Dieu de Jacob? Dieu n'est pas Dieu des morts, mais des vivants.
 La foule, qui écoutait, fut frappée de l'enseignement de Jésus.
 Les pharisiens, ayant appris qu'il avait réduit au silence les sadducéens, se rassemblèrent,
 et l'un d'eux, docteur de la loi, lui fit cette question, pour l'éprouver:
 Maître, quel est le plus grand commandement de la loi?
 Jésus lui répondit: Tu aimeras le Seigneur, ton Dieu, de tout ton coeur, de toute ton âme, et de toute ta pensée.
 C'est le premier et le plus grand commandement.
 Et voici le second, qui lui est semblable: Tu aimeras ton prochain comme toi-même.
 De ces deux commandements dépendent toute la loi et les prophètes.
 Comme les pharisiens étaient assemblés, Jésus les interrogea,
 en disant: Que pensez-vous du Christ? De qui est-il fils? Ils lui répondirent: De David.
 Et Jésus leur dit: Comment donc David, animé par l'Esprit, l'appelle-t-il Seigneur, lorsqu'il dit:
 Le Seigneur a dit à mon Seigneur: Assieds-toi à ma droite, Jusqu'à ce que je fasse de tes ennemis ton marchepied?
 Si donc David l'appelle Seigneur, comment est-il son fils?
 Nul ne put lui répondre un mot. Et, depuis ce jour, personne n'osa plus lui proposer des questions.
Арабский (Arabic Van Dyke)
وَجَعَلَ يَسُوعُ يُكَلِّمُهُمْ أَيْضًا بِأَمْثَال قَائِلاً:
«يُشْبِهُ مَلَكُوتُ السَّمَاوَاتِ إِنْسَانًا مَلِكًا صَنَعَ عُرْسًا لابْنِهِ،
وَأَرْسَلَ عَبِيدَهُ لِيَدْعُوا الْمَدْعُوِّينَ إِلَى الْعُرْسِ، فَلَمْ يُرِيدُوا أَنْ يَأْتُوا.
فَأَرْسَلَ أَيْضًا عَبِيدًا آخَرِينَ قَائِلاً: قُولُوا لِلْمَدْعُوِّينَ: هُوَذَا غَدَائِي أَعْدَدْتُهُ. ثِيرَانِي وَمُسَمَّنَاتِي قَدْ ذُبِحَتْ، وَكُلُّ شَيْءٍ مُعَدٌّ. تَعَالَوْا إِلَى الْعُرْسِ!
وَلكِنَّهُمْ تَهَاوَنُوا وَمَضَوْا، وَاحِدٌ إِلَى حَقْلِهِ، وَآخَرُ إِلَى تِجَارَتِهِ،
وَالْبَاقُونَ أَمْسَكُوا عَبِيدَهُ وَشَتَمُوهُمْ وَقَتَلُوهُمْ.
فَلَمَّا سَمِعَ الْمَلِكُ غَضِبَ، وَأَرْسَلَ جُنُودَهُ وَأَهْلَكَ أُولئِكَ الْقَاتِلِينَ وَأَحْرَقَ مَدِينَتَهُمْ.
ثُمَّ قَالَ لِعَبِيدِهِ: أَمَّا الْعُرْسُ فَمُسْتَعَدٌّ، وَأَمَّا الْمَدْعُوُّونَ فَلَمْ يَكُونُوا مُسْتَحِقِّينَ.
فَاذْهَبُوا إِلَى مَفَارِقِ الطُّرُقِ، وَكُلُّ مَنْ وَجَدْتُمُوهُ فَادْعُوهُ إِلَى الْعُرْسِ.
فَخَرَجَ أُولئِكَ الْعَبِيدُ إِلَى الطُّرُقِ، وَجَمَعُوا كُلَّ الَّذِينَ وَجَدُوهُمْ أَشْرَارًا وَصَالِحِينَ. فَامْتَلأَ الْعُرْسُ مِنَ الْمُتَّكِئِينَ.
فَلَمَّا دَخَلَ الْمَلِكُ لِيَنْظُرَ الْمُتَّكِئِينَ، رَأَى هُنَاكَ إِنْسَانًا لَمْ يَكُنْ لاَبِسًا لِبَاسَ الْعُرْسِ.
فَقَالَ لَهُ: يَا صَاحِبُ، كَيْفَ دَخَلْتَ إِلَى هُنَا وَلَيْسَ عَلَيْكَ لِبَاسُ الْعُرْسِ؟ فَسَكَتَ.
حِينَئِذٍ قَالَ الْمَلِكُ لِلْخُدَّامِ: ارْبُطُوا رِجْلَيْهِ وَيَدَيْهِ، وَخُذُوهُ وَاطْرَحُوهُ فِي الظُّلْمَةِ الْخَارِجِيَّةِ. هُنَاكَ يَكُونُ الْبُكَاءُ وَصَرِيرُ الأَسْنَانِ.
لأَنَّ كَثِيرِينَ يُدْعَوْنَ وَقَلِيلِينَ يُنْتَخَبُونَ».
حِينَئِذٍ ذَهَبَ الْفَرِّيسِيُّونَ وَتَشَاوَرُوا لِكَيْ يَصْطَادُوهُ بِكَلِمَةٍ.
فَأَرْسَلُوا إِلَيْهِ تَلاَمِيذَهُمْ مَعَ الْهِيرُودُسِيِّينَ قَائِلِينَ:«يَا مُعَلِّمُ، نَعْلَمُ أَنَّكَ صَادِقٌ وَتُعَلِّمُ طَرِيقَ اللهِ بِالْحَقِّ، وَلاَ تُبَالِي بِأَحَدٍ، لأَنَّكَ لاَ تَنْظُرُ إِلَى وُجُوهِ النَّاسِ.
فَقُلْ لَنَا: مَاذَا تَظُنُّ؟ أَيَجُوزُ أَنْ تُعْطَى جِزْيَةٌ لِقَيْصَرَ أَمْ لاَ؟»
فَعَلِمَ يَسُوعُ خُبْثَهُمْ وَقَالَ:«لِمَاذَا تُجَرِّبُونَنِي يَا مُرَاؤُونَ؟
أَرُونِي مُعَامَلَةَ الْجِزْيَةِ». فَقَدَّمُوا لَهُ دِينَارًا.
فَقَالَ لَهُمْ:«لِمَنْ هذِهِ الصُّورَةُ وَالْكِتَابَةُ؟»
قَالُوا لَهُ:«لِقَيْصَرَ». فَقَالَ لَهُمْ:«أَعْطُوا إِذًا مَا لِقَيْصَرَ لِقَيْصَرَ وَمَا ِللهِ ِللهِ».
فَلَمَّا سَمِعُوا تَعَجَّبُوا وَتَرَكُوهُ وَمَضَوْا.
فِي ذلِكَ الْيَوْمِ جَاءَ إِلَيْهِ صَدُّوقِيُّونَ، الَّذِينَ يَقُولُونَ لَيْسَ قِيَامَةٌ، فَسَأَلُوهُ
قَائِلِينَ: «يَا مُعَلِّمُ، قَالَ مُوسَى: إِنْ مَاتَ أَحَدٌ وَلَيْسَ لَهُ أَوْلاَدٌ، يَتَزَوَّجْ أَخُوهُ بِامْرَأَتِهِ وَيُقِمْ نَسْلاً لأَخِيهِ.
فَكَانَ عِنْدَنَا سَبْعَةُ إِخْوَةٍ، وَتَزَوَّجَ الأَوَّلُ وَمَاتَ. وَإِذْ لَمْ يَكُنْ لَهُ نَسْلٌ تَرَكَ امْرَأَتَهُ لأَخِيهِ.
وَكَذلِكَ الثَّانِي وَالثَّالِثُ إِلَى السَّبْعَةِ.
وَآخِرَ الْكُلِّ مَاتَتِ الْمَرْأَةُ أَيْضًا.
فَفِي الْقِيَامَةِ لِمَنْ مِنَ السَّبْعَةِ تَكُونُ زَوْجَةً؟ فَإِنَّهَا كَانَتْ لِلْجَمِيعِ!»
فَأَجَابَ يَسُوعُ وَقَالَ لَهُمْ:«تَضِلُّونَ إِذْ لاَ تَعْرِفُونَ الْكُتُبَ وَلاَ قُوَّةَ اللهِ.
لأَنَّهُمْ فِي الْقِيَامَةِ لاَ يُزَوِّجُونَ وَلاَ يَتَزَوَّجُونَ، بَلْ يَكُونُونَ كَمَلاَئِكَةِ اللهِ فِي السَّمَاءِ.
وَأَمَّا مِنْ جِهَةِ قِيَامَةِ الأَمْوَاتِ، أَفَمَا قَرَأْتُمْ مَا قِيلَ لَكُمْ مِنْ قِبَلِ اللهِ الْقَائِلِ:
أَنَا إِلهُ إِبْرَاهِيمَ وَإِلهُ إِسْحَاقَ وَإِلهُ يَعْقُوبَ؟ لَيْسَ اللهُ إِلهَ أَمْوَاتٍ بَلْ إِلهُ أَحْيَاءٍ».
فَلَمَّا سَمِعَ الْجُمُوعُ بُهِتُوا مِنْ تَعْلِيمِهِ.
أَمَّا الْفَرِّيسِيُّونَ فَلَمَّا سَمِعُوا أَنَّهُ أَبْكَمَ الصَّدُّوقِيِّينَ اجْتَمَعُوا مَعًا،
وَسَأَلَهُ وَاحِدٌ مِنْهُمْ، وَهُوَ نَامُوسِيٌّ، لِيُجَرِّبَهُ قِائِلاً:
«يَا مُعَلِّمُ، أَيَّةُ وَصِيَّةٍ هِيَ الْعُظْمَى فِي النَّامُوسِ؟»
فَقَالَ لَهُ يَسُوعُ:«تُحِبُّ الرَّبَّ إِلهَكَ مِنْ كُلِّ قَلْبِكَ، وَمِنْ كُلِّ نَفْسِكَ، وَمِنْ كُلِّ فِكْرِكَ.
هذِهِ هِيَ الْوَصِيَّةُ الأُولَى وَالْعُظْمَى.
وَالثَّانِيَةُ مِثْلُهَا: تُحِبُّ قَرِيبَكَ كَنَفْسِكَ.
بِهَاتَيْنِ الْوَصِيَّتَيْنِ يَتَعَلَّقُ النَّامُوسُ كُلُّهُ وَالأَنْبِيَاءُ».
وَفِيمَا كَانَ الْفَرِّيسِيُّونَ مُجْتَمِعِينَ سَأَلَهُمْ يَسُوعُ
قَائلاً:«مَاذَا تَظُنُّونَ فِي الْمَسِيحِ؟ ابْنُ مَنْ هُوَ؟» قَالُوا لَهُ:«ابْنُ دَاوُدَ».
قَالَ لَهُمْ: «فَكَيْفَ يَدْعُوهُ دَاوُدُ بِالرُّوحِ رَبًّا؟ قَائِلاً:
قَالَ الرَّبُّ لِرَبِّي: اجْلِسْ عَنْ يَمِيني حَتَّى أَضَعَ أَعْدَاءَكَ مَوْطِئًا لِقَدَمَيْكَ.
فَإِنْ كَانَ دَاوُدُ يَدْعُوهُ رَبًّا، فَكَيْفَ يَكُونُ ابْنَهُ؟»
فَلَمْ يَسْتَطِعْ أَحَدٌ أَنْ يُجِيبَهُ بِكَلِمَةٍ. وَمِنْ ذلِكَ الْيَوْمِ لَمْ يَجْسُرْ أَحَدٌ أَنْ يَسْأَلَهُ بَتَّةً.
Ва Исо суханашро бо масалҳо давом дода, ба онҳо гуфт:
Малакути Осмон монанди подшоҳест, ки барои писари худ тӯи арӯсӣ барпо кард,
Ва ғуломони худро фиристод, то ки даъватшудагонро ба тӯи арӯсӣ бохонанд; лекин онҳо нахостанд биёянд.
Боз ғуломони дигарро фиристод ва гуфт: ́Ба даъватшудагон бигӯед, ки «инак, дастурхони худро оростаам, говҳо ва бӯрдоқиҳои ман сар бурида шудаанд, ва ҳама чиз тайёр аст; ба тӯи арӯсӣ биёед»́.
Лекин онҳо беэътиноӣ карда, яке ба киштзори худ ва дигаре ба тиҷоратхонаи худ рафтанд;
Ва баъзеи дигарон ғуломони ӯро гирифта, ҳақорат доданд ва куштанд.
Подшоҳ, чун шунид, хашмгин шуд ва аскарони худро фиристода, он қотилонро маҳв намуд ва шаҳрашонро оташ дода сӯзонд.
Он гоҳ ба ғуломони худ гуфт: ́Тӯй тайёр аст, лекин даъватшудагон сазовори он набуданд;
Пас, ба сари гузар бароед ва ҳар киро биёбед, ба тӯи арӯсӣ даъват кунед́.
Ва ғуломон ба сари роҳ баромада, ҳар киро ёфтанд, хоҳ нек буд хоҳ бад, ҷамъ карданд; ва тӯйхона аз меҳмонон пур шуд.
Подшоҳ барои дидани аҳли маҷлис даромада, шахсеро дид, ки ҷомаи тӯёна дар бар надорад,
Ва ба вай гуфт: ́Эй рафиқ, чӣ тавр ба ин ҷо даромадӣ, дар ҳолате ки ҷомаи тӯёна дар бар надорӣ?́ Лекин вай хомӯш монд.
Подшоҳ ба ходимони худ гуфт: ́Дасту пои вайро баста, ба зулмоти берун бароварда партоед: дар он ҷо гиря ва ғиҷирроси дандон хоҳад буд́.
Зеро ки даъватшудагон бисёранд, аммо баргузидагон – кам».
Он вақт фарисиён рафта, машварат карданд, ки чӣ тавр Ӯро аз суханаш афтонанд.
Ва шогидони худро бо ҳиродиён назди Ӯ фиристода, гуфтанд: «Эй Устод! Медонем, ки Ту ҳақгӯй ҳастӣ ва роҳи Худоро ба ростӣ таълим медиҳӣ ва аз касе парвое надорӣ, зеро ҳеҷ рӯбинӣ намекунӣ;
Пас ба мо бигӯ, ки фикри Ту чист? Оё ба қайсар ҷизя додан ҷоиз аст, ё не?
Аммо Исо макри онҳоро дарёфта, гуфт: «Эй риёкорон, чаро Маро меозмоед?
Сиккаи ҷизяро ба Ман нишон диҳед». Онҳо ба Ӯ диноре оварданд.
Ба онҳо гуфт: «Ин сурат ва рақам аз они кист?»
Ба Ӯ гуфтанд: «Аз они қайсар». Ба онҳо гуфт: «Пас, он чи аз они қайсар аст, ба қайсар диҳед, ва он чи аз они Худост – ба Худо».
Чун инро шуниданд, дар ҳайрат монданд ва Ӯро гузошта, рафтанд.
Ҳамон рӯз саддуқиён, ки мункири қиёмат ҳастанд, назди Ӯ омада пурсиданд:
«Эй Устод! Мусо гуфтааст: ́Агар касе бимирад ва фарзанде надошта бошад, бояд бародараш зани вайро ба никоҳи худ дароварад ва барои бародари худ насле ба вуҷуд оварад́.
Назди мо ҳафт бародар буданд: яке зан гирифта, мурд ва чун фарзанд надошт, занашро ба бародари худ гузошт;
Ҳамчунин дуюм ва сеюм, то ҳафтум;
Бад аз ҳама зан низ мурд.
Пас, дар эҳёи мурдагон вай зани кадоме аз он ҳафт нафар хоҳад буд? Зеро ки ҳама вайро ба занӣ гирифта буданд».
Исо дар ҷавоби онҳо гуфт: «Шумо гумроҳ ҳастед, аз он рӯ ки на Навиштаҳоро медонед, ва на қудрати Худоро;
Зеро ки дар эҳёи мурдагон на зан мегиранд ва на ба шавҳар мераванд, балки монанди фариштагони Худо дар осмон мебошанд.
Аммо дар бораи эҳёи мурдагон оё суханеро, ки Худо ба шумо гуфтааст, нахондаед:
́Ман Худои Иброҳим ва Худои Исҳоқ ва Худои Яъқуб́? Худо на Худои мурдагон аст, балки Худои зиндагон».
Ва мардум шунида, аз таълими Ӯ дар ҳайрат монданд.
Аммо чун фарисиён шуниданд, ки Ӯ даҳони саддуқиёнро бастааст, бо ҳам ҷамъ омаданд.
Ва яке аз онҳо ки шариатдон буд, Ӯро озмуданӣ шуда, чунин савол дод:
«Эй Устод! Кадом ҳукм дар шариат бузургтар аст?»
Исо ба вай гуфт: «́Худованд Худои худро бо тамоми дили ту ва бо тамоми ҷони ту ва бо тамоми ҳуши ту дӯст бидор́.
Ҳамин аст ҳукми аввалин ва бузургтарин;
Ва дуюмаш монанди он аст: ́Ёри худро мисли худ дӯст бидор́.
Ба ин ду ҳукм тамоми Таврот ва суҳафи пайғамбарон асос ёфтааст.
Ҳангоме ки фарисиён бо ҳам ҷамъ омаданд, Исо ба онҳо саволе дода,
Гуфт: «Дар бораи Масеҳ чӣ фикр доред? Ӯ писари кист?» Ба Ӯ гуфтанд: «Писари Довуд».
Ба онҳо гуфт: «Пас чӣ тавр Довуд, аз рӯи илҳом, Ӯро Худованд хонда, чунин мегӯяд:
́Худованд ба Худованди ман гуфт: «Ба ямини Ман бинишин, то душманони Туро зери пои Ту андозам»́?
Модоме ки Довуд Ӯро Худованд мехонад, чӣ сон Ӯ писари вай будааст?
Ва ҳеҷ кас дар ҷавоби Ӯ сухане гуфта натавонист; ва пас аз он рӯз касе ҷуръат накард, ки аз Ӯ чизе пурсад.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible