Скрыть
22:1
22:3
22:4
22:5
22:6
22:8
22:9
22:10
22:11
22:12
22:13
22:16
22:17
22:18
22:19
22:20
22:22
22:25
22:26
22:27
22:28
22:29
22:31
22:33
22:34
22:36
22:38
22:40
22:41
22:43
22:45
22:46
Глава 25 
25:1
25:2
25:3
25:4
25:5
25:6
25:7
25:8
25:9
25:16
25:17
25:18
25:19
25:20
25:22
25:23
25:24
25:25
25:26
25:27
25:28
25:32
25:33
25:36
25:37
25:38
25:39
25:42
25:43
25:44
25:45
Церковнославянский (рус)
[Зач. 89.] И от­вѣща́въ Иису́съ, па́ки рече́ и́мъ въ при́тчахъ, глаго́ля:
уподо́бися Ца́р­ст­вiе Небе́сное человѣ́ку царю́, и́же сотвори́ бра́ки сы́ну сво­ему́
и посла́ рабы́ своя́ при­­зва́ти зва́н­ныя на бра́ки: и не хотя́ху прiити́.
Па́ки посла́ и́ны рабы́, глаго́ля: рцы́те зва́н­нымъ: се́, обѣ́дъ мо́й угото́вахъ, юнцы́ мо­и́ и упита́н­ная исколе́на, и вся́ гото́ва: прiиди́те на бра́ки.
Они́ же небре́гше от­идо́ша, о́въ у́бо на село́ свое́, о́въ же на ку́пли своя́:
про́чiи же е́мше рабо́въ его́, досади́ша и́мъ и уби́ша и́хъ.
И слы́шавъ ца́рь то́й разгнѣ́вася, и посла́въ во́я своя́, погуби́ уби́йцы о́ны и гра́дъ и́хъ зажже́.
Тогда́ глаго́ла рабо́мъ сво­и́мъ: бра́къ у́бо гото́въ е́сть, зва́н­нiи же не бы́ша досто́йни:
иди́те у́бо на исхо́дища путі́й, и ели́цѣхъ а́ще обря́щете, при­­зови́те на бра́ки.
И изше́дше раби́ о́ни на распу́тiя, собра́ша всѣ́хъ, ели́цѣхъ обрѣто́ша, злы́хъ же и до́брыхъ: и испо́лнися бра́къ воз­лежа́щихъ.
Вше́дъ же ца́рь ви́дѣти воз­лежа́щихъ, ви́дѣ ту́ человѣ́ка не оболче́на во одѣя́нiе бра́чное,
и глаго́ла ему́: дру́же, ка́ко в­ше́лъ еси́ сѣ́мо не имы́й одѣя́нiя бра́чна? О́нъ же умолча́.
Тогда́ рече́ ца́рь слуга́мъ: связа́в­ше ему́ ру́цѣ и но́зѣ, воз­ми́те его́ и вве́рзите во тму́ кромѣ́шнюю: ту́ бу́детъ пла́чь и скре́жетъ зубо́мъ:
мно́зи бо су́ть зва́ни, ма́ло же избра́н­ныхъ.
[Зач. 90.] Тогда́ ше́дше фарисе́е, совѣ́тъ воспрiя́ша, я́ко да обольстя́тъ Его́ сло́вомъ.
И посыла́ютъ къ Нему́ ученики́ своя́ со иродiа́ны, глаго́люще: Учи́телю, вѣ́мы, я́ко и́стиненъ еси́, и пути́ Бо́жiю во­и́стин­ну учи́ши, и неради́ши ни о ко́мже: не зри́ши бо на лице́ человѣ́комъ:
рцы́ у́бо на́мъ, что́ Ти́ ся мни́тъ? Досто́йно ли е́сть да́ти кинсо́нъ ке́сареви, или́ ни́?
Разумѣ́въ же Иису́съ лука́в­ст­во и́хъ, рече́: что́ Мя искуша́ете, лицемѣ́ри?
покажи́те Ми́ злати́цу кинсо́н­ную. Они́ же при­­несо́ша Ему́ пѣ́нязь.
И глаго́ла и́мъ: чі́й о́бразъ се́й и написа́нiе?
[И] глаго́лаша Ему́: ке́саревъ. Тогда́ глаго́ла и́мъ: воз­дади́те у́бо ке́сарева ке́сареви, и Бо́жiя Богови.
И слы́шав­ше диви́шася: и оста́вльше Его́ от­идо́ша.
[Зач. 91.] Въ то́й де́нь при­­ступи́ша къ Нему́ саддуке́е, и́же глаго́лютъ не бы́ти воскресе́нiю, и вопроси́ша Его́,
глаго́люще: Учи́телю, Моисе́й рече́: а́ще кто́ у́мретъ не имы́й ча́дъ, [да] по́йметъ бра́тъ его́ жену́ его́ и воскреси́тъ сѣ́мя бра́та сво­его́:
бѣ́ша же въ на́съ се́дмь бра́тiя: и пе́рвый оже́нься у́мре, и не имы́й сѣ́мене, оста́ви жену́ свою́ бра́ту сво­ему́:
та́кожде же и вторы́й, и тре́тiй, да́же до седма́го:
послѣди́ же всѣ́хъ у́мре и жена́:
въ воскресе́нiе у́бо, кото́раго от­ седми́хъ бу́детъ жена́? Вси́ бо имѣ́ша ю́.
Отвѣща́въ же Иису́съ рече́ и́мъ: прельща́етеся, не вѣ́дуще Писа́нiя, ни си́лы Бо́жiя:
въ воскресе́нiе бо ни же́нят­ся, ни посяга́ютъ, но я́ко А́нгели Бо́жiи на небеси́ су́ть:
о воскресе́нiи же ме́ртвыхъ нѣ́сте ли чли́ рече́н­наго ва́мъ Бо́гомъ, глаго́лющимъ:
А́зъ е́смь Бо́гъ Авраа́мовъ, и Бо́гъ Исаа́ковъ, и Бо́гъ Иа́ковль? Нѣ́сть Бо́гъ Бо́гъ ме́ртвыхъ, но [Бо́гъ] живы́хъ.
И слы́шав­ше наро́ди дивля́хуся о уче́нiи Его́.
[Зач. 92.] Фарисе́е же слы́шав­ше, я́ко посрами́ саддуке́и, собра́шася вку́пѣ.
И вопроси́ еди́нъ от­ ни́хъ законо­учи́тель, искуша́я Его́ и глаго́ля:
Учи́телю, ка́я за́повѣдь бо́лши [е́сть] въ зако́нѣ?
Иису́съ же рече́ ему́: воз­лю́биши Го́спода Бо́га тво­его́ всѣ́мъ се́рдцемъ тво­и́мъ, и все́ю душе́ю тво­е́ю, и все́ю мы́слiю тво­е́ю:
сiя́ е́сть пе́рвая и бо́лшая за́повѣдь:
втора́я же подо́бна е́й: воз­лю́биши и́скрен­няго тво­его́ я́ко са́мъ себе́:
въ сiю́ обою́ за́повѣдiю ве́сь зако́нъ и проро́цы ви́сятъ.
Собра́в­шымся же фарисе́омъ, вопроси́ и́хъ Иису́съ,
глаго́ля: что́ ва́мъ мни́т­ся о Христѣ́? Чі́й е́сть Сы́нъ? Глаго́лаша Ему́: Дави́довъ.
Глаго́ла и́мъ: ка́ко у́бо Дави́дъ Ду́хомъ Го́спода Его́ нарица́етъ, глаго́ля:
рече́ Госпо́дь Го́сподеви мо­ему́: сѣди́ одесну́ю Мене́, до́ндеже положу́ враги́ Твоя́ подно́жiе нога́ма Тво­и́ма?
А́ще у́бо Дави́дъ нарица́етъ Его́ Го́спода, ка́ко Сы́нъ ему́ е́сть?
И никто́же можа́­ше от­вѣща́ти Ему́ словесе́: ниже́ смѣ́яше кто́ от­ того́ дне́ вопроси́ти Его́ ктому́.
Тогда́ уподо́бися Ца́р­ст­вiе Небе́сное десяти́мъ дѣ́вамъ, я́же прiя́ша свѣти́лники своя́ и изыдо́ша въ срѣ́тенiе жениху́:
пя́ть же бѣ́ от­ ни́хъ мудры́ и пя́ть юро́дивы.
Юро́дивыя же, прiе́мшя свѣти́лники своя́, не взя́ша съ собо́ю еле́а:
му́дрыя же прiя́ша еле́й въ сосу́дѣхъ со свѣти́лники сво­и́ми:
косня́щу же жениху́, воз­дрема́шася вся́ и спа́ху.
Полу́нощи же во́пль бы́сть: се́, жени́хъ гряде́тъ, исходи́те въ срѣ́тенiе его́.
Тогда́ воста́ша вся́ дѣ́вы ты́я и украси́ша свѣти́лники своя́.
Юро́дивыя же му́дрымъ рѣ́ша: дади́те на́мъ от­ еле́а ва́­шего, я́ко свѣти́лницы на́ши угаса́ютъ.
Отвѣща́ша же му́дрыя, глаго́люща: еда́ ка́ко не доста́нетъ на́мъ и ва́мъ: иди́те же па́че къ продаю́щымъ и купи́те себѣ́.
Иду́щымъ же и́мъ купи́ти, прiи́де жени́хъ: и гото́выя внидо́ша съ ни́мъ на бра́ки, и затворе́ны бы́ша две́ри.
Послѣди́ же прiидо́ша и про́чыя дѣ́вы, глаго́лющя: го́споди, го́споди, от­ве́рзи на́мъ.
О́нъ же от­вѣща́въ рече́ и́мъ: ами́нь глаго́лю ва́мъ, не вѣ́мъ ва́съ.
Бди́те у́бо, я́ко не вѣ́сте дне́ ни часа́, въ о́ньже Сы́нъ Человѣ́ческiй прiи́детъ.
[Зач. 105.] Я́коже бо человѣ́къ нѣ́кiй от­ходя́ при­­зва́ своя́ рабы́ и предаде́ и́мъ имѣ́нiе свое́:
и о́вому у́бо даде́ пя́ть тала́нтъ, о́вому же два́, о́вому же еди́нъ, кому́ждо проти́ву си́лы его́: и отъи́де а́бiе.
Ше́дъ же прiе́мый пя́ть тала́нтъ, дѣ́ла въ ни́хъ и сотвори́ другі́я пя́ть тала́нтъ:
та́кожде и и́же два́, при­­обрѣ́те и то́й друга́я два́:
прiе́мый же еди́нъ, ше́дъ вкопа́ [его́] въ зе́млю и скры́ сребро́ господи́на сво­его́.
По мно́зѣ же вре́мени прiи́де господи́нъ ра́бъ тѣ́хъ и стяза́ся съ ни́ми о словеси́.
И при­­сту́пль пя́ть тала́нтъ прiе́мый, при­­несе́ другі́я пя́ть тала́нтъ, глаго́ля: го́споди, пя́ть тала́нтъ ми́ еси́ пре́далъ: се́, другі́я пя́ть тала́нтъ при­­обрѣто́хъ и́ми.
Рече́ же ему́ госпо́дь его́: до́брѣ, ра́бе благі́й и вѣ́рный: о ма́лѣ бы́лъ еси́ вѣ́ренъ, надъ мно́гими тя́ поста́влю: вни́ди въ ра́дость го́спода тво­его́.
Присту́пль же и и́же два́ тала́нта прiе́мый, рече́: го́споди, два́ тала́нта ми́ еси́ пре́далъ: се́, друга́я два́ тала́нта при­­обрѣто́хъ и́ма.
Рече́ [же] ему́ госпо́дь его́: до́брѣ, ра́бе благі́й и вѣ́рный: о ма́лѣ [ми́] бы́лъ еси́ вѣ́ренъ, надъ мно́гими тя́ поста́влю: вни́ди въ ра́дость го́спода тво­его́.
Присту́пль же и прiе́мый еди́нъ тала́нтъ, рече́: го́споди, вѣ́дяхъ тя́, я́ко же́стокъ еси́ человѣ́къ, жне́ши, идѣ́же не сѣ́ялъ еси́, и собира́еши идѣ́же не расточи́лъ еси́:
и убоя́вся, ше́дъ скры́хъ тала́нтъ тво́й въ земли́: [и] се́, и́маши твое́.
Отвѣща́въ же госпо́дь его́ рече́ ему́: лука́вый ра́бе и лѣни́вый, вѣ́дѣлъ еси́, я́ко жну́ идѣ́же не сѣ́яхъ, и собира́ю идѣ́же не расточи́хъ:
подоба́­ше у́бо тебѣ́ вда́ти сребро́ мое́ торжнико́мъ, и при­­ше́дъ а́зъ взя́лъ бы́хъ свое́ съ ли́хвою:
воз­ми́те у́бо от­ него́ тала́нтъ и дади́те иму́щему де́сять тала́нтъ:
иму́щему бо вездѣ́ дано́ бу́детъ и преизбу́детъ: от­ неиму́щаго же, и е́же мни́т­ся имѣ́я, взя́то бу́детъ от­ него́:
и неключи́маго раба́ вве́рзите во тму́ кромѣ́шнюю: ту́ бу́детъ пла́чь и скре́жетъ зубо́мъ. Сiя́ глаго́ля воз­гласи́: имѣ́яй у́шы слы́шати да слы́шитъ.
[Зач. 106.] Егда́ же прiи́детъ Сы́нъ Человѣ́ческiй въ сла́вѣ Сво­е́й и вси́ святі́и А́нгели съ Ни́мъ, тогда́ ся́детъ на престо́лѣ сла́вы Сво­ея́,
и соберу́т­ся предъ Ни́мъ вси́ язы́цы: и разлучи́тъ и́хъ дру́гъ от­ дру́га, я́коже па́стырь разлуча́етъ о́вцы от­ ко́злищъ:
и поста́витъ о́вцы одесну́ю Себе́, а ко́злища ошу́юю.
Тогда́ рече́тъ Ца́рь су́щымъ одесну́ю Его́: прiиди́те, благослове́н­нiи Отца́ Мо­его́, наслѣ́дуйте угото́ван­ное ва́мъ Ца́р­ст­вiе от­ сложе́нiя мíра:
взалка́хся бо, и да́сте Ми́ я́сти: воз­жада́хся, и напо­и́сте Мя́: стра́ненъ бѣ́хъ, и введо́сте Мене́:
на́гъ, и одѣ́ясте Мя́: бо́ленъ, и посѣти́сте Мене́: въ темни́цѣ бѣ́хъ, и прiидо́сте ко Мнѣ́.
Тогда́ от­вѣща́ютъ Ему́ пра́ведницы, глаго́люще: Го́споди, когда́ Тя́ ви́дѣхомъ а́лчуща, и напита́хомъ? Или́ жа́ждуща, и напо­и́хомъ?
Когда́ же Тя́ ви́дѣхомъ стра́н­на, и введо́хомъ? Или́ на́га, и одѣ́яхомъ?
Когда́ же Тя́ ви́дѣхомъ боля́ща, или́ въ темни́цѣ, и прiидо́хомъ къ Тебѣ́?
И от­вѣща́въ Ца́рь рече́тъ и́мъ: ами́нь глаго́лю ва́мъ, поне́же сотвори́сте еди́ному си́хъ бра́тiй Мо­и́хъ ме́ншихъ, Мнѣ́ сотвори́сте.
Тогда́ рече́тъ и су́щымъ ошу́юю [Его́]: иди́те от­ Мене́, прокля́тiи, во о́гнь вѣ́чный, угото́ван­ный дiа́волу и а́ггеломъ его́:
взалка́хся бо, и не да́сте Ми́ я́сти: воз­жада́хся, и не напо­и́сте Мене́:
стра́ненъ бѣ́хъ, и не введо́сте Мене́: на́гъ, и не одѣ́ясте Мене́: бо́ленъ и въ темни́цѣ, и не посѣти́сте Мене́.
Тогда́ от­вѣща́ютъ Ему́ и ті́и, глаго́люще: Го́споди, когда́ Тя́ ви́дѣхомъ а́лчуща, или́ жа́ждуща, или́ стра́н­на, или́ на́га, или́ бо́льна, или́ въ темни́цѣ, и не послужи́хомъ Тебѣ́?
Тогда́ от­вѣща́етъ и́мъ, глаго́ля: ами́нь глаго́лю ва́мъ, поне́же не сотвори́сте еди́ному си́хъ ме́ншихъ, ни Мнѣ́ сотвори́сте.
И и́дутъ сі́и въ му́ку вѣ́чную, пра́ведницы же въ живо́тъ вѣ́чный.
Латинский (Nova Vulgata)
Et respondens Iesus dixit ite rum in parabolis eis dicens:
«Simile factum est regnum caelorum homini regi, qui fecit nuptias filio suo.
Et misit servos suos vocare invitatos ad nuptias, et nolebant venire.
Iterum misit alios servos dicens: "Dicite invitatis: Ecce prandium meum paravi, tauri mei et altilia occisa, et omnia parata; venite ad nuptias".
Illi autem neglexerunt et abierunt, alius in villam suam, alius vero ad negotiationem suam;
reliqui vero tenuerunt servos eius et contumelia affectos occiderunt.
Rex autem iratus est et, missis exercitibus suis, perdidit homicidas illos et civitatem illorum succendit.
Tunc ait servis suis: "Nuptiae quidem paratae sunt, sed qui invitati erant, non fuerunt digni;
ite ergo ad exitus viarum, et quoscumque inveneritis, vocate ad nuptias".
Et egressi servi illi in vias, congregaverunt omnes, quos invenerunt, malos et bonos; et impletae sunt nuptiae discumbentium.
Intravit autem rex, ut videret discumbentes, et vidit ibi hominem non vestitum veste nuptiali
et ait illi: "Amice, quomodo huc intrasti, non habens vestem nuptialem?". At ille obmutuit.
Tunc dixit rex ministris: "Ligate pedes eius et manus et mittite eum in tenebras exteriores: ibi erit fletus et stridor dentium".
Multi enim sunt vocati, pauci vero electi».
Tunc abeuntes pharisaei consilium inierunt, ut caperent eum in sermone.
Et mittunt ei discipulos suos cum herodianis dicentes: «Magister, scimus quia verax es et viam Dei in veritate doces, et non est tibi cura de aliquo; non enim respicis personam hominum.
Dic ergo nobis quid tibi videatur: Licet censum dare Caesari an non?».
Cognita autem Iesus nequitia eorum, ait: «Quid me tentatis, hypocritae?
Ostendite mihi nomisma census». At illi obtulerunt ei denarium.
Et ait illis: «Cuius est imago haec et suprascriptio?».
Dicunt ei: «Caesaris». Tunc ait illis: «Reddite ergo, quae sunt Caesaris, Caesari et, quae sunt Dei, Deo».
Et audientes mirati sunt et, relicto eo, abierunt.
In illo die accesserunt ad eum sadducaei, qui dicunt non esse resurrectionem, et interrogaverunt eum
dicentes: «Magister, Moyses dixit, si quis mortuus fuerit non habens filios, ut ducat frater eius uxorem illius et suscitet semen fratri suo.
Erant autem apud nos septem fratres: et primus, uxore ducta, defunctus est et non habens semen reliquit uxorem suam fratri suo;
similiter secundus et tertius usque ad septimum.
Novissime autem omnium mulier defuncta est.
In resurrectione ergo cuius erit de septem uxor? Omnes enim habuerunt eam».
Respondens autem Iesus ait illis: «Erratis nescientes Scripturas neque virtutem Dei;
in resurrectione enim neque nubent neque nubentur, sed sunt sicut angeli in caelo.
De resurrectione autem mortuorum non legistis, quod dictum est vobis a Deo dicente:
"Ego sum Deus Abraham et Deus Isaac et Deus Iacob"? Non est Deus mortuorum sed viventium».
Et audientes turbae mirabantur in doctrina eius.
Pharisaei autem audientes quod silentium imposuisset sadducaeis, convenerunt in unum.
Et interrogavit unus ex eis legis doctor tentans eum:
«Magister, quod est mandatum magnum in Lege?».
Ait autem illi: «Diliges Dominum Deum tuum in toto corde tuo et in tota anima tua et in tota mente tua:
hoc est magnum et primum mandatum.
Secundum autem simile est huic: Diliges proximum tuum sicut teipsum.
In his duobus mandatis universa Lex pendet et Prophetae».
Congregatis autem pharisaeis, interrogavit eos Iesus
dicens: «Quid vobis videtur de Christo? Cuius filius est?». Dicunt ei: «David».
Ait illis: «Quomodo ergo David in Spiritu vocat eum Dominum dicens:
"Dixit Dominus Domino meo: Sede a dextris meis, donec ponam inimicos tuos sub pedibus tuis"?
Si ergo David vocat eum Dominum, quomodo filius eius est?».
Et nemo poterat respondere ei verbum, neque ausus fuit quisquam ex illa die eum amplius interrogare.
Tunc simile erit regnum cae lorum decem virginibus, quae accipientes lampades suas exierunt obviam sponso.
Quinque autem ex eis erant fatuae, et quinque prudentes.
Fatuae enim, acceptis lampadibus suis, non sumpserunt oleum secum;
prudentes vero acceperunt oleum in vasis cum lampadibus suis.
Moram autem faciente sponso, dormitaverunt omnes et dormierunt.
Media autem nocte clamor factus est: "Ecce sponsus! Exite obviam ei".
Tunc surrexerunt omnes virgines illae et ornaverunt lampades suas.
Fatuae autem sapientibus dixerunt: "Date nobis de oleo vestro, quia lampades nostrae exstinguuntur".
Responderunt prudentes dicentes: "Ne forte non sufficiat nobis et vobis, ite potius ad vendentes et emite vobis".
Dum autem irent emere, venit sponsus, et quae paratae erant, intraverunt cum eo ad nuptias; et clausa est ianua.
Novissime autem veniunt et reliquae virgines dicentes: "Domine, domine, aperi nobis".
At ille respondens ait: "Amen dico vobis: Nescio vos".
Vigilate itaque, quia nescitis diem neque horam.
Sicut enim homo peregre proficiscens vocavit servos suos et tradidit illis bona sua.
Et uni dedit quinque talenta, alii autem duo, alii vero unum, unicuique secundum propriam virtutem, et profectus est. Statim
abiit, qui quinque talenta acceperat, et operatus est in eis et lucratus est alia quinque;
similiter qui duo acceperat, lucratus est alia duo.
Qui autem unum acceperat, abiens fodit in terra et abscondit pecuniam domini sui.
Post multum vero temporis venit dominus servorum illorum et ponit rationem cum eis.
Et accedens, qui quinque talenta acceperat, obtulit alia quinque talenta dicens: "Domine, quinque talenta tradidisti mihi; ecce alia quinque superlucratus sum".
Ait illi dominus eius: "Euge, serve bone et fidelis. Super pauca fuisti fidelis; supra multa te constituam: intra in gaudium domini tui".
Accessit autem et qui duo talenta acceperat, et ait: "Domine, duo talenta tradidisti mihi; ecce alia duo lucratus sum".
Ait illi dominus eius: "Euge, serve bone et fidelis. Super pauca fuisti fidelis; supra multa te constituam: intra in gaudium domini tui".
Accedens autem et qui unum talentum acceperat, ait: "Domine, novi te quia homo durus es: metis, ubi non seminasti, et congregas, ubi non sparsisti;
et timens abii et abscondi talentum tuum in terra. Ecce habes, quod tuum est".
Respondens autem dominus eius dixit ei: "Serve male et piger! Sciebas quia meto, ubi non seminavi, et congrego, ubi non sparsi?
Oportuit ergo te mittere pecuniam meam nummulariis, et veniens ego recepissem, quod meum est cum usura.
Tollite itaque ab eo talentum et date ei, qui habet decem talenta:
omni enim habenti dabitur, et abundabit; ei autem, qui non habet, et quod habet, auferetur ab eo.
Et inutilem servum eicite in tenebras exteriores: illic erit fletus et stridor dentium".
Cum autem venerit Filius hominis in gloria sua, et omnes angeli cum eo, tunc sedebit super thronum gloriae suae.
Et congregabuntur ante eum omnes gentes; et separabit eos ab invicem, sicut pastor segregat oves ab haedis,
et statuet oves quidem a dextris suis, haedos autem a sinistris.
Tunc dicet Rex his, qui a dextris eius erunt: "Venite, benedicti Patris mei; possidete paratum vobis regnum a constitutione mundi.
Esurivi enim, et dedistis mihi manducare; sitivi, et dedistis mihi bibere; hospes eram, et collegistis me;
nudus, et operuistis me; infirmus, et visitastis me; in carcere eram, et venistis ad me".
Tunc respondebunt ei iusti dicentes: "Domine, quando te vidimus esurientem et pavimus, aut sitientem et dedimus tibi potum?
Quando autem te vidimus hospitem et collegimus, aut nudum et cooperuimus?
Quando autem te vidimus infirmum aut in carcere et venimus ad te?".
Et respondens Rex dicet illis: "Amen dico vobis: Quamdiu fecistis uni de his fratribus meis minimis, mihi fecistis".
Tunc dicet et his, qui a sinistris erunt: "Discedite a me, maledicti, in ignem aeternum, qui praeparatus est Diabolo et angelis eius.
Esurivi enim, et non dedistis mihi manducare; sitivi, et non dedistis mihi potum;
hospes eram, et non collegistis me; nudus, et non operuistis me; infirmus et in carcere, et non visitastis me".
Tunc respondebunt et ipsi dicentes: "Domine, quando te vidimus esurientem aut sitientem aut hospitem aut nudum aut infirmum vel in carcere et non ministravimus tibi?".
Tunc respondebit illis dicens: "Amen dico vobis: Quamdiu non fecistis uni de minimis his, nec mihi fecistis".
Et ibunt hi in supplicium aeternum, iusti autem in vitam aeternam».
1 Притча о брачном пире. 15 «Кесарево кесарю, а Божие Богу». 23 О воскресении. 34 Наибольшая заповедь. 41 Вопросы Иисуса Христа фарисеям.
[Зач. 89.] Иисус, продолжая говорить им притчами, сказал:
Царство Небесное подобно человеку царю, который сделал брачный пир для сына своего
и послал рабов своих звать званых на брачный пир; и не хотели прийти.
Опять послал других рабов, сказав: скажите званым: вот, я приготовил обед мой, тельцы мои и что откормлено, заколото, и всё готово; приходите на брачный пир.
Но они, пренебрегши то, пошли, кто на поле свое, а кто на торговлю свою;
прочие же, схватив рабов его, оскорбили и убили их.
Услышав о сем, царь разгневался, и, послав войска́ свои, истребил убийц оных и сжег город их.
Тогда говорит он рабам своим: брачный пир готов, а званые не были достойны;
итак, пойдите на распутия и всех, кого найдете, зовите на брачный пир.
И рабы те, выйдя на дороги, собрали всех, кого только нашли, и злых и добрых; и брачный пир наполнился возлежащими.
Царь, войдя посмотреть возлежащих, увидел там человека, одетого не в брачную одежду,
и говорит ему: друг! как ты вошел сюда не в брачной одежде? Он же молчал.
Тогда сказал царь слугам: связав ему руки и ноги, возьмите его и бросьте во тьму внешнюю; там будет плач и скрежет зубов;
ибо много званых, а мало избранных.
[Зач. 90.] Тогда фарисеи пошли и совещались, как бы уловить Его в словах.
И посылают к Нему учеников своих с иродианами, говоря: Учитель! мы знаем, что Ты справедлив, и истинно пути Божию учишь, и не заботишься об угождении кому-либо, ибо не смотришь ни на какое лицо;
итак, скажи нам: как Тебе кажется? позволительно ли давать подать кесарю, или нет?
Но Иисус, видя лукавство их, сказал: что искушаете Меня, лицемеры?
покажите Мне монету, которою платится подать. Они принесли Ему динарий.
И говорит им: чье это изображение и надпись?
Говорят Ему: кесаревы. Тогда говорит им: итак, отдавайте кесарево кесарю, а Божие Богу.
Услышав это, они удивились и, оставив Его, ушли.
[Зач. 91.] В тот день приступили к Нему саддукеи, которые говорят, что нет воскресения, и спросили Его:
Учитель! Моисей сказал: если кто умрет, не имея детей, то брат его пусть возьмет за себя жену его и восстановит семя брату своему;
было у нас семь братьев; первый, женившись, умер и, не имея детей, оставил жену свою брату своему;
подобно и второй, и третий, даже до седьмого;
после же всех умерла и жена;
итак, в воскресении, которого из семи будет она женою? ибо все имели ее.
Иисус сказал им в ответ: заблуждаетесь, не зная Писаний, ни силы Божией,
ибо в воскресении ни женятся, ни выходят замуж, но пребывают, как Ангелы Божии на небесах.
А о воскресении мертвых не читали ли вы реченного вам Богом:
Я Бог Авраама, и Бог Исаака, и Бог Иакова? Бог не есть Бог мертвых, но живых.
И, слыша, народ дивился учению Его.
[Зач. 92.] А фарисеи, услышав, что Он привел саддукеев в молчание, собрались вместе.
И один из них, законник, искушая Его, спросил, говоря:
Учитель! какая наибольшая заповедь в законе?
Иисус сказал ему: возлюби Господа Бога твоего всем сердцем твоим и всею душою твоею и всем разумением твоим:
сия есть первая и наибольшая заповедь;
вторая же подобная ей: возлюби ближнего твоего, как самого себя;
на сих двух заповедях утверждается весь закон и пророки.
Когда же собрались фарисеи, Иисус спросил их:
что́ вы думаете о Христе? чей Он Сын? Говорят Ему: Давидов.
Говорит им: как же Давид, по вдохновению, называет Его Господом, когда говорит:
сказал Господь Господу моему: седи одесную Меня, доколе положу врагов Твоих в подножие ног Твоих?
Итак, если Давид называет Его Господом, как же Он Сын ему?
И никто не мог отвечать Ему ни слова; и с того дня никто уже не смел спрашивать Его.
1 Притча о десяти девах; 14 о талантах; 31 О Страшном Суде; отделение праведников от грешников.
[Зач. 104.] Тогда подобно будет Царство Небесное десяти девам, которые, взяв светильники свои, вышли навстречу жениху.
Из них пять было мудрых и пять неразумных.
Неразумные, взяв светильники свои, не взяли с собою масла.
Мудрые же, вместе со светильниками своими, взяли масла в сосудах своих.
И как жених замедлил, то задремали все и уснули.
Но в полночь раздался крик: вот, жених идет, выходите навстречу ему.
Тогда встали все девы те и поправили светильники свои.
Неразумные же сказали мудрым: дайте нам вашего масла, потому что светильники наши гаснут.
А мудрые отвечали: чтобы не случилось недостатка и у нас и у вас, пойдите лучше к продающим и купите себе.
Когда же пошли они покупать, пришел жених, и готовые вошли с ним на брачный пир, и двери затворились;
после приходят и прочие девы, и говорят: Господи! Господи! отвори нам.
Он же сказал им в ответ: истинно говорю вам: не знаю вас.
Итак, бодрствуйте, потому что не знаете ни дня, ни часа, в который приидет Сын Человеческий.
[Зач. 105.] Ибо Он поступит, как человек, который, отправляясь в чужую страну, призвал рабов своих и поручил им имение свое:
и одному дал он пять талантов, другому два, иному один, каждому по его силе; и тотчас отправился.
Получивший пять талантов пошел, употребил их в дело и приобрел другие пять талантов;
точно так же и получивший два таланта приобрел другие два;
получивший же один талант пошел и закопал его в землю и скрыл серебро господина своего.
По долгом времени, приходит господин рабов тех и требует у них отчета.
И, подойдя, получивший пять талантов принес другие пять талантов и говорит: господин! пять талантов ты дал мне; вот, другие пять талантов я приобрел на них.
Господин его сказал ему: хорошо, добрый и верный раб! в малом ты был верен, над многим тебя поставлю; войди в радость господина твоего.
Подошел также и получивший два таланта и сказал: господин! два таланта ты дал мне; вот, другие два таланта я приобрел на них.
Господин его сказал ему: хорошо, добрый и верный раб! в малом ты был верен, над многим тебя поставлю; войди в радость господина твоего.
Подошел и получивший один талант и сказал: господин! я знал тебя, что ты человек жестокий, жнешь, где не сеял, и собираешь, где не рассыпа́л,
и, убоявшись, пошел и скрыл талант твой в земле; вот тебе твое.
Господин же его сказал ему в ответ: лукавый раб и ленивый! ты знал, что я жну, где не сеял, и собираю, где не рассыпа́л;
посему надлежало тебе отдать серебро мое торгующим, и я, придя, получил бы мое с прибылью;
итак, возьмите у него талант и дайте имеющему десять талантов,
ибо всякому имеющему дастся и приумножится, а у неимеющего отнимется и то́, что́ имеет;
а негодного раба выбросьте во тьму внешнюю: там будет плач и скрежет зубов. Сказав сие, возгласил: кто имеет уши слышать, да слышит!
[Зач. 106.] Когда же приидет Сын Человеческий во славе Своей и все святые Ангелы с Ним, тогда сядет на престоле славы Своей,
и соберутся пред Ним все народы; и отделит одних от других, как пастырь отделяет овец от козлов;
и поставит овец по правую Свою сторону, а козлов – по левую.
Тогда скажет Царь тем, которые по правую сторону Его: приидите, благословенные Отца Моего, наследуйте Царство, уготованное вам от создания мира:
ибо алкал Я, и вы дали Мне есть; жаждал, и вы напоили Меня; был странником, и вы приняли Меня;
был наг, и вы одели Меня; был болен, и вы посетили Меня; в темнице был, и вы пришли ко Мне.
Тогда праведники скажут Ему в ответ: Господи! когда мы видели Тебя алчущим, и накормили? или жаждущим, и напоили?
когда мы видели Тебя странником, и приняли? или нагим, и одели?
когда мы видели Тебя больным, или в темнице, и пришли к Тебе?
И Царь скажет им в ответ: истинно говорю вам: так как вы сделали это одному из сих братьев Моих меньших, то сделали Мне.
Тогда скажет и тем, которые по левую сторону: идите от Меня, проклятые, в огонь вечный, уготованный диаволу и ангелам его:
ибо алкал Я, и вы не дали Мне есть; жаждал, и вы не напоили Меня;
был странником, и не приняли Меня; был наг, и не одели Меня; болен и в темнице, и не посетили Меня.
Тогда и они скажут Ему в ответ: Господи! когда мы видели Тебя алчущим, или жаждущим, или странником, или нагим, или больным, или в темнице, и не послужили Тебе?
Тогда скажет им в ответ: истинно говорю вам: так как вы не сделали этого одному из сих меньших, то не сделали Мне.
И пойдут сии в му́ку вечную, а праведники в жизнь вечную.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible