Скрыть
22:1
22:3
22:6
22:9
22:11
22:13
22:14
22:15
22:15-16
22:18
22:21
22:22-23
22:23
22:24
22:25
22:26
22:28
22:29
22:30
22:31
22:32
22:33
22:34
Церковнославянский (рус)
Тогда́ созва́ Иису́съ сы́ны Руви́мли и сы́ны га́довы и полпле́мене Манассі́ина, и рече́ и́мъ:
вы́ слы́шасте вся́, ели́ка заповѣ́да ва́мъ Моисе́й ра́бъ Госпо́день, и послу́шасте гла́са мо­его́, по всему́ ели́ка заповѣ́дахъ ва́мъ:
не оста́висте бра́тiи ва́­шея въ сiя́ дни́ и мно́жайшыя, да́же до дне́ сего́: сохрани́сте за́повѣдь Го́спода Бо́га ва́­шего:
ны́нѣ же упоко́и Госпо́дь Бо́гъ ва́шъ бра́тiю ва́шу, я́коже рече́ и́мъ: ны́нѣ у́бо воз­врати́в­шеся от­иди́те въ до́мы ва́шя и въ зе́млю обдержа́нiя ва́­шего, ю́же даде́ ва́мъ Моисе́й ра́бъ Госпо́день объ ону́ страну́ Иорда́на:
но сохрани́те зѣло́ твори́ти за́повѣди и зако́нъ, его́же заповѣ́да ва́мъ Моисе́й ра́бъ Госпо́день, люби́ти Го́спода Бо́га ва́­шего и ходи́ти во всѣ́хъ путе́хъ его́, храни́ти за́повѣди его́ и при­­лѣжа́ти ему́ и служи́ти ему́ от­ всего́ се́рдца ва́­шего и от­ всея́ души́ ва́­шея.
И благослови́въ и́хъ Иису́съ от­пусти́ и́хъ: и от­идо́ша въ до́мы своя́.
И полу́ [пле́мене] Манассі́ину даде́ Моисе́й [обдержа́нiе] въ Васа́нѣ, и полови́нѣ даде́ Иису́съ съ бра́тiею и́хъ у Иорда́на къ мо́рю. И егда́ от­пусти́ и́хъ Иису́съ въ до́мы и́хъ, и благослови́ и́хъ:
и со имѣ́нiемъ мно́гимъ от­идо́ша въ до́мы своя́: и скоты́ мно́ги зѣло́, и сребро́ и зла́то, и мѣ́дь и желѣ́зо, и ри́зы мно́ги зѣло́, и раздѣли́ша плѣ́нъ враго́въ сво­и́хъ съ бра́тiею сво­е́ю.
И воз­врати́в­шеся от­идо́ша сы́нове Руви́мли и сы́нове га́довы и полпле́мене Манассі́ина от­ сыно́въ Изра́илевыхъ, от­ Сило́ма земли́ Ханаа́ни, от­ити́ въ зе́млю Галаа́дску, въ зе́млю обдержа́нiя сво­его́, ю́же наслѣ́диша по повелѣ́нiю Госпо́дню руко́ю Моисе́овою.
И прiидо́ша въ Галило́ѳъ Иорда́нскъ, и́же е́сть въ земли́ Ханаа́ни: и созда́ша сы́нове Руви́мли и сы́нове га́довы и полпле́мене Манассі́ина та́мо олта́рь у Иорда́на, олта́рь вели́къ е́же ви́дѣти.
И услы́шаша сы́нове Изра́илевы глаго́лющихъ: се́, созда́ша сы́нове Руви́мли и сы́нове га́довы и полпле́мене Манассі́ина олта́рь у предѣ́ловъ земли́ Ханаа́ни, въ Галило́ѳѣ у Иорда́на объ ону́ страну́ сыно́въ Изра́илевыхъ.
И услы́шаша сы́нове Изра́илевы, и собра́шася вси́ сы́нове Изра́илевы въ Сило́нъ, е́же воз­ше́дше во­ева́ти и́хъ.
И посла́ша сы́нове Изра́илевы къ сыно́мъ Руви́млимъ и къ сыно́мъ га́довымъ и къ полупле́мени Манассі́ину въ зе́млю Галаа́дску Финее́са сы́на Елеаза́ра, сы́на Ааро́на жерца́,
и де́сять князе́й съ ни́мъ: кня́зь еди́нъ от­ до́му оте́че­ст­ва, от­ всѣ́хъ племе́нъ сыно́въ Изра́илевыхъ: му́жiе кня́зи домо́въ оте́че­ст­въ и́хъ, и́же су́ть тысященача́лницы Изра́илевы.
И прiидо́ша къ сыно́мъ Руви́млимъ и къ сыно́мъ га́довымъ и къ полупле́мени Манассі́ину въ зе́млю Галаа́дову, и рѣ́ша къ ни́мъ, глаго́люще:
сiя́ глаго́летъ ве́сь со́нмъ Госпо́день: ко́е прегрѣше́нiе сiе́, и́мже согрѣши́сте предъ Го́сподемъ Бо́гомъ Изра́илевымъ, от­врати́тися дне́сь от­ Го́спода Бо́га Изра́илева, созда́в­ше себѣ́ тре́бище, е́же от­сту́пникомъ ва́мъ бы́ти дне́сь от­ Го́спода?
еда́ ма́лъ ва́мъ грѣ́хъ Фого́ровъ, я́ко не очи́стихомся от­ него́ да́же до сего́ дне́? и бы́сть я́зва въ со́нмѣ Госпо́дни:
и вы́ от­врати́стеся дне́сь от­ Го́спода: и бу́детъ егда́ от­сту́пите дне́сь от­ Го́спода, и зау́тра на все́мъ Изра́или бу́детъ гнѣ́въ Госпо́день:
и ны́нѣ а́ще мала́ ва́мъ земля́ обдержа́нiя ва́­шего, прейди́те вы́ въ зе́млю обдержа́нiя Госпо́дня, идѣ́же пребыва́етъ ски́нiя Госпо́дня, и наслѣ́дите средѣ́ на́съ, и не бу́дите от­сту́пницы от­ Го́спода, и от­ на́съ не от­ступи́те, за е́же созда́ти ва́мъ тре́бище кромѣ́ олтаря́ Го́спода Бо́га на́­шего:
не се́ ли Аха́ръ сы́нъ зара́новъ прегрѣше́нiемъ прегрѣши́ от­ прокля́тiя, и бы́сть на ве́сь со́нмъ Изра́илевъ гнѣ́въ? а́ще и еди́нъ бя́ше, но не еди́нъ у́мре грѣхо́мъ сво­и́мъ.
И от­вѣща́ша сы́нове Руви́мли и сы́нове га́довы и полпле́мене Манассі́ина, и рѣ́ша тысященача́лникомъ Изра́илевымъ, глаго́люще:
Бо́гъ Бо́гъ, Госпо́дь е́сть, и Бо́гъ Бо́гъ Госпо́дь са́мъ вѣ́сть, и Изра́иль са́мъ позна́етъ, а́ще во от­ступле́нiи прегрѣши́хомъ предъ Го́сподемъ, да не изба́витъ на́съ во дне́шнiй де́нь:
и а́ще созда́хомъ себѣ́ тре́бище, е́же от­ступи́ти на́мъ от­ Го́спода Бо́га на́­шего, или́ воз­нести́ на́мъ на́нь же́ртву всесожже́нiй, или́ е́же сотвори́ти на не́мъ же́ртву спасе́нiя, са́мъ Госпо́дь взы́щетъ:
но ра́ди благоговѣ́нiя глаго́ла сотвори́хомъ сiе́, глаго́люще: да не реку́тъ зау́тра ча́да ва́ша ча́домъ на́шымъ, глаго́люще: что́ ва́мъ и Го́сподеви Бо́гу Изра́илеву?
и предѣ́лы поста́ви Госпо́дь между́ ва́ми и на́ми, сы́нове Руви́мли и сы́нове га́довы, Иорда́нъ, и нѣ́сть ва́мъ ча́сти Госпо́дни: и от­чуждя́тъ сы́нове ва́ши сыно́въ на́шихъ, я́ко да не слу́жатъ Го́споду:
и реко́хомъ сотвори́ти си́це, е́же созда́ти тре́бище сiе́, не при­­ноше́нiй ра́ди, ниже́ же́ртвъ ра́ди,
но да бу́детъ свидѣ́тел­ст­во сiе́ между́ ва́ми и на́ми и между́ ро́ды на́шими по на́съ, е́же служи́ти слу́жбу Го́сподеви предъ ни́мъ въ при­­ноше́нiихъ на́шихъ и въ же́ртвахъ на́шихъ и въ же́ртвахъ спасе́нiй на́шихъ: и да не реку́тъ ча́да ва́ша зау́тра ча́домъ на́шымъ: нѣ́сть ва́мъ ча́сти Госпо́дни.
И реко́хомъ: а́ще бу́детъ когда́, и воз­глаго́лютъ къ на́мъ или́ къ родо́мъ на́шымъ зау́тра и реку́тъ: зри́те подо́бiе же́ртвен­ника Госпо́дня, его́же сотвори́ша отцы́ на́ши, не при­­ноше́нiя ра́ди, ниже́ же́ртвъ ра́ди, но свидѣ́тел­ст­во е́сть между́ на́ми и между́ ва́ми и между́ сы́ны на́шими:
да не бу́детъ у́бо на́мъ от­ступи́ти от­ Го́спода, е́же от­врати́тися во дне́шнiй де́нь от­ Го́спода, е́же сотвори́ти на́мъ же́ртвен­никъ при­­ноше́ниемъ и же́ртвамъ салами́нъ {ми́рнымъ} и же́ртвѣ спасе́нiя, кромѣ́ олтаря́ Го́спода Бо́га на́­шего, и́же е́сть предъ ски́нiею его́.
И услы́шав­ше Финее́съ жре́цъ и вси́ кня́зи со́нма, и тысященача́лницы Изра́илевы, и́же бы́ша съ ни́мъ, словеса́ сiя́, я́же глаго́лаша сы́нове Руви́мли и сы́нове га́довы и полпле́мене Манассі́ина, и уго́дно и́мъ бы́сть сiе́.
И рече́ Финее́съ жре́цъ сыно́мъ Руви́млимъ и сыно́мъ га́довымъ и полупле́мени Манассі́ину: дне́сь позна́хомъ, я́ко съ на́ми е́сть Госпо́дь, и́же не погрѣши́сте предъ Го́сподемъ прегрѣше́нiя, но дне́сь изба́висте сы́ны Изра́илевы от­ руки́ Госпо́дни.
И воз­врати́ся Финее́съ жре́цъ и кня́зи оте́че­ст­въ от­ сыно́въ Руви́млихъ и от­ сыно́въ га́довыхъ и от­ полупле́мене Манассі́ина от­ земли́ Галаа́довы въ зе́млю Ханаа́ню къ сыно́мъ Изра́илевымъ: и от­вѣща́ша и́мъ словеса́ сiя́.
И уго́дно бы́сть сло́во сiе́ сыно́мъ Изра́илевымъ, и благослови́ша Бо́га сы́нове Изра́илевы и реко́ша: ктому́ да не изы́демъ къ ни́мъ на бра́нь потреби́ти зе́млю сыно́въ Руви́млихъ и сыно́въ га́довыхъ и полупле́мене Манассі́ина. И всели́шася на не́й.
И нарече́ Иису́съ тре́бище сыно́въ Руви́млихъ и сыно́въ га́довыхъ и полупле́мене Манассі́ина и рече́: я́ко свидѣ́нiе е́сть между́ и́ми, я́ко Госпо́дь Бо́гъ Бо́гъ и́хъ е́сть.
Немецкий (GNB)
Josua rief die Männer der Stämme Ruben, Gad und Ost-Manasse zusammen
und sagte zu ihnen: »Ihr habt alles getan, was Mose, der Diener des HERRN, euch befohlen hatte, und habt stets meinen Anweisungen gehorcht.
Die ganze Zeit über habt ihr eure Brüder, die übrigen Israeliten, nicht im Stich gelassen und habt sorgfältig darauf geachtet, die Gebote des HERRN, eures Gottes, zu befolgen.
Jetzt aber hat der HERR euren Brüdern Ruhe und Frieden verschafft, wie er es versprochen hatte, und ihr dürft heimziehen in das Land, das Mose, der Diener des HERRN, euch auf der anderen Seite des Jordans gegeben hat.
Aber vergesst nie, was Mose euch eingeschärft hat, als er sagte: ́Ihr sollt den HERRN, euren Gott, lieben, auf seinen Wegen gehen, seine Gebote befolgen, ihm Treue halten und ihm dienen mit ganzem Herzen und allen euren Kräften.́«
Josua segnete sie zum Abschied und ließ sie nach Hause ziehen.
Der einen Hälfte des Stammes Manasse hatte Mose östlich des Jordans in der Landschaft Baschan Landbesitz gegeben, die andere Hälfte hatte ihren Anteil zusammen mit den übrigen Stämmen westlich des Jordans durch Josua bekommen. Josua entließ die Männer von Ost-Manasse mit einem Segenswunsch nach Hause
und sagte noch zu ihnen: »Ihr kehrt reich beladen nach Hause zurück, mit Silber, Gold, Bronze, Eisen, mit vielen Kleidern und einer Menge Vieh. Teilt die Beute mit euren Stammesbrüdern!«
Die Männer der Stämme Ruben, Gad und Ost-Manasse zogen nun von den übrigen Israeliten weg. Von Schilo im Land Kanaan brachen sie auf, um ins Land Gilead zu ziehen. Dort lag der Landanteil, den der HERR ihnen durch Mose zugesprochen hatte und in dem sie sich schon früher angesiedelt hatten.
Als sie zu den Gelilot in der Jordanebene kamen, bauten sie direkt am Fluss einen großen Altar, noch auf dieser Seite des Jordans im Land Kanaan.
Bei den anderen Israeliten sprach es sich herum: »Die Männer von Ruben, Gad und Ost-Manasse haben bei den Gelilot am Jordan einen Altar gebaut, jenseits der Grenze des Landes Kanaan, nicht mehr im Gebiet Israels!«
Da kamen alle Männer Israels in Schilo zusammen, um gegen die Oststämme in den Kampf zu ziehen.
Sie schickten eine Gesandtschaft zu den Männern von Ruben, Gad und Ost-Manasse nach Gilead: Pinhas, den Sohn des Priesters Eleasar,
und dazu die zehn Oberhäupter der westlichen Stämme Israels, lauter Sippenälteste.
Sie kamen dorthin und fragten im Namen der ganzen Gemeinde des HERRN:

»Warum habt ihr dem Gott Israels die Treue gebrochen und euch von ihm abgewandt? Ihr habt einen Altar gebaut; damit habt ihr ihm den Rücken gekehrt!

Reicht die Schuld noch nicht, die wir bei Pegor auf uns geladen haben und die bis heute auf uns liegt? Ihr wisst, dass der HERR deswegen die ganze Gemeinde gestraft hat.
Und trotzdem wendet ihr euch jetzt von ihm ab! Seht ihr nicht, wie das ausgehen wird? Heute lehnt ihr euch gegen den HERRN auf und morgen wird sein Zorn die ganze Gemeinde Israel treffen.
Wenn ihr aber meint, dass euer Land unrein ist, dann kommt herüber zu uns in das Land des HERRN, wo er seine Wohnung aufgeschlagen hat. Siedelt euch doch bei uns an! Aber baut auf keinen Fall einen zweiten Altar neben dem Altar des HERRN, unseres Gottes! Damit lehnt ihr euch gegen den HERRN auf und zieht uns in eure Auflehnung mit hinein.
Denkt an Achan, den Sohn Serachs, der sich an der Beute vergriff, die der HERR zur Vernichtung bestimmt hatte. Er war nur ein einzelner Mann und doch wurde die ganze Gemeinde Israel dafür bestraft. Hat sein Vergehen ihn nicht das Leben gekostet?«
Die Männer von Ruben, Gad und OstManasse antworteten den zehn Stammesoberhäuptern:
»Gott, der Mächtige, der HERR – Gott, der Mächtige, der HERR –, er weiß es und ganz Israel soll es ebenfalls wissen: Uns trifft keine Schuld. Wenn wir diesen Altar gebaut haben, um uns vom HERRN abzuwenden und ihm die Treue zu brechen, dann soll der HERR uns heute nicht beistehen. Er selbst soll den Fall untersuchen.

Wir hatten nie die Absicht, auf dem Altar irgendwelche Opfer darzubringen.

Vielmehr hatten wir Sorge, dass in Zukunft eure Nachkommen zu unseren Nachkommen sagen könnten: ́Was verbindet denn euch mit dem HERRN, dem Gott Israels?
Er hat doch zwischen euch und uns den Jordan als Grenze gesetzt! Also gehört ihr nicht zum Volk des HERRN!́ So könnten dann eure Nachkommen die unseren daran hindern, dem HERRN unsere Opfer zu bringen.
Deshalb haben wir diesen Altar gebaut – nicht für Brand- oder Mahlopfer,
sondern als ein Zeichen, das zwischen uns und euch und zwischen unseren und euren Nachkommen aufgerichtet ist. Es soll bezeugen, dass wir tatsächlich das Recht haben, zum Heiligtum des HERRN zu kommen und ihm Brandopfer, Mahlopfer und andere Opfer darzubringen. Eure Nachkommen sollen nicht zu den unseren sagen dürfen, sie gehörten nicht zur Gemeinde des HERRN.
Wenn es aber je so weit käme, sollten unsere Nachkommen sagen können: ́Seht diesen Altar! Unsere Vorfahren haben ihn genau nach dem Vorbild des Altars am Heiligtum des HERRN gebaut – nicht um Brand- oder Mahlopfer darzubringen, sondern als Zeichen, das unsere Zugehörigkeit zum HERRN bezeugt.́
Wir denken nicht entfernt daran, uns vom HERRN abzuwenden und neben dem Altar vor der Wohnung des HERRN, unseres Gottes, noch einen weiteren Altar zu bauen, auf dem Opfer dargebracht werden.«
Der Priester Pinhas und die Abgeordneten der Gemeinde, die Oberhäupter der Stämme, ließen gelten, was die Männer der Stämme Ruben, Gad und Ost-Manasse zu ihrer Verteidigung vorbrachten.
Pinhas sagte: »Jetzt erkennen wir, dass der HERR in unserer Mitte ist und sich nicht von uns abgewandt hat. Ihr habt euch mit dem Bau dieses Altars nicht gegen den HERRN aufgelehnt und so habt ihr die Israeliten vor der Strafe des HERRN bewahrt.«
Dann kehrten Pinhas und die übrigen Abgesandten ins Land Kanaan zurück und berichteten alles den Israeliten.
Diese billigten das Verhalten der Männer von Ruben und Gad und priesen Gott. Sie sahen jetzt keinen Anlass mehr, gegen sie in den Kampf zu ziehen und ihr Land zu verwüsten.
Die Leute von Ruben und Gad aber gaben dem Altar einen Namen und erklärten: »Er ist ein Zeichen zwischen uns, das bezeugt, dass der HERR unser Gott ist.«
Таджикский
Он гоҳ Еҳушаъ реубениён ва ҷодиён ва нисфи хонадони Менашшеро даъват намуд,
Ва ба онҳо гуфт: «Шумо ҳар он чиро, ки Мусо, бандаи Парвардигор, ба шумо фармуда буд, ба ҷо овардед, ва ба овози ман дар ҳар чи ба шумо фармудам, гӯш додед.
Бародарони худро дар ин айёми дуру дароз то имрӯз тарк накардед, ва иҷрои фармони Парвардигор Худои худро риоя намудед.
Ва алҳол Парвардигор Худои шумо ба бародарони шумо оромӣ бахшидааст, чунон ки ба онҳо гуфта буд; ва алҳол сӯи хаймаҳои худ ба замини моликияти худ, ки Мусо, бандаи Парвардигор, дар он тарафи Урдун ба шумо додааст, рӯй оварда, биравед.
Фақат саъю кӯшиш намоед, ки аҳком ва шариатеро, ки Мусо, бандаи Худо, ба шумо фармудааст, ба амал оваред, то ки Парвардигор Худои худро дӯст дошта, ба ҳамаи роҳҳои Ӯ рафтор кунед ва аҳкоми Ӯро ба ҷо оварда, ба Ӯ бичаспед, ва Ӯро бо тамоми дили худ ва бо тамоми ҷони худ парастиш намоед».
Ва Еҳушаъ онҳоро баракат дода, равона кард, ва онҳо сӯи хаймаҳои худ рафтанд.
Ба нисфи сибти Менашше Мусо дар Бошон мулк дода буд, ва ба нисфи дигари он Еҳушаъ бо бародаронашон дар ин тарафи Урдун ба самти ғарб мулк дод; ва ҳангоме ки Еҳушаъ онҳоро сӯи хаймаҳошон равона мекард, онҳоро баракат дод,
Ва ба онҳо сухан ронда, гуфт: «Бо сарвати бисёр ва бо чорвои сершумор, бо нуқра ва тилло ва мис ва оҳан ва либоси бағоят зиёде ба хаймаҳои худ бармегардед; пас, ғанимати душманони худро бо бародарони худ тақсим кунед».
Ва банӣ Реубен ва банӣ Ҷод ва нисфи сибти Менашше аз пеши банӣ Исроил, аз Шилӯ, ки дар замини Канъон аст, баргашта, равона шуданд, то сӯи замини Ҷилъод, ба замини моликияти худ, ки онро мувофиқи амри Парвардигор ба воситаи Мусо ба соҳибии худ даровардаанд, бираванд.
Ва ба ноҳияи Урдун, ки дар замини Канъон аст, расида, банӣ Реубен ва банӣ Ҷод ва нисфи сибти Менашше дар он ҷо назди Урдун қурбонгоҳ бино карданд, – қурбонгоҳи бузурге ки аз дурдаст ба назар намоён мешуд.
Ва банӣ Исроил овозаи онро шуниданд, ки инак, банӣ Реубен ва банӣ Ҷод ва нисфи сибти Менашше дар рӯ ба рӯи замини Канъон дар ноҳияи Урдун, дар соҳиле ки аз они банӣ Исроил аст, қурбонгоҳ бино кардаанд.
Ва ҳангоме ки банӣ Исроил инро шуниданд, тамоми ҷамоати банӣ Исроил дар Шилӯ ҷамъ шуданд, то ки бар зидди онҳо ба ҷанг бароянд.
Ва банӣ Исроил Финҳос ибни Элъозори коҳинро назди банӣ Реубен ва банӣ Ҷод ва нисфи сибти Менашше ба замини Ҷилъод фиристоданд.
Ва бо ӯ даҳ раис: як раис аз ҳар хонадон, аз ҳамаи сибтҳои Исроил буданд, ки ҳар яке раиси хонадони қабилаҳои Исроил буд.
Ва онҳо назди банӣ Реубен ва банӣ Ҷод ва нисфи сибти Менашше ба замини Ҷилъод омаданд, ва ба онҳо сухан ронда, гуфтанд:
«Тамоми ҷамоати Парвардигор чунин мегӯянд: ́Ин чӣ хиёнат аст, ки дар хаққи Худои Исроил кардаед, ки имрӯз аз Парвардигор гашта, барои худ қурбонгоҳе сохтаед, яъне имрӯз бар зидди Парвардигор исён бардоштаед?
Оё гуноҳи Фаӯр барои мо кам аст, ки то имрӯз аз он пок нашудаем, ва он вақт вабое ба сари ҷамоати Парвардигор омада буд?
Ва шумо имрӯз аз Парвардигор гаштаед! Ва чунин воқеъ хоҳад шуд, ки шумо имрӯз бар зидди Парвардигор исён мебардоред, ва Ӯ фардо бар тамоми ҷамоати Исроил ғазаб мекунад.
Вале агар замини моликияти шумо дар назаратон палид бошад, пас ба замини моликияти Парвардигор, ки хаймаи Парвардигор дар он сокин аст, бигзаред, ва дар миёни мо мулке барои худ бигиред, валекин бар зидди Парвардигор исён набардоред ва, ғайр аз қурбонгоҳи Парвардигор Худои мо, барои худ қурбонгоҳ сохта, моро ба исёни худ шарик нагардонед.
Охир, танҳо Охон ибни Зораҳ аз чизи ҳаром гирифта хиёнат карда буд, валекин ғазаб бар сари тамоми ҷамоати Исроил омад, ва он шахс барои гуноҳи худ танҳо ба ҳалокат нарасид́».
Ва банӣ Реубен ва банӣ Ҷод ва нисфи сибти Менашше ҷавоб гардонида, ба раисони хонадонҳои Исроил гуфтанд:
«Парвардигор Худои худоён аст, Парвардигор Худои худоён аст, Ӯ медонад, ва Исроил хоҳанд донист! Агар мо дар ҳаққи Парвардигор исён ё хиёнат карда бошем, Ту моро имрӯз наҷот надеҳ!
Агар мо қурбонгоҳро барои он сохта бошем, ки аз Парвардигор гардем, ва ё барои он ки қурбонии сӯхтанӣ ва ҳадияи ордӣ бар он барорем ва ё қурбониҳои саломатӣ бар он забҳ кунем, бигзор Парвардигор Худаш бозхост намояд!
Балки ин корро мо аз хавфи он кардаем, ки шояд фардо писарони шумо ба писарони мо бигӯянд: ́Шуморо бо Парвардигор Худои Исроил чӣ кор аст?
Охир, Парвардигор дар миёни мо ва шумо, эй банӣ Реубен ва банӣ Ҷод, Урдунро чун ҳадде гузоштааст, ва шуморо дар Парвардигор ҳиссае нест!́ Ва писарони шумо писарони моро ба парастиши Парвардигор роҳ нахоҳанд дод.
Бинобар ин мо гуфтем: барои худ ғамхорӣ намуда, қурбонгоҳе бисозем, аммо на барои қурбонии сӯхтанӣ ва на барои забҳ кардан,
Балки барои он ки ин дар миёни мо ва шумо ва дар миёни наслҳои мо баъд аз мо шоҳиде бошад, то ки мо парастиши Парвардигорро ба ҳузури Ӯ бо қурбониҳои сӯхтанӣ ва забҳҳо ва қурбониҳои саломатии худ ба ҷо оварем, ва писарони шумо фардо ба писарони мо нагӯянд: ́Шуморо дар Парвардигор ҳиссае нест!́
Ва мо гуфтем: агар ба мо ва ба наслҳои мо фардо чунин бигӯянд, мо хоҳем гуфт: ́Ин намунаи қурбонгоҳи Парвардигорро бубинед, ки падарони мо на барои қурбонии сӯхтанӣ ва на барои забҳ сохтаанд, балки барои он ки дар миёни мо ва шумо шоҳид бошад́.
Ҳошо ва калло, ки мо бар зидди Парвардигор исён бардошта, имрӯз аз Парвардигор гардем, ва ғайр аз қурбонгоҳи Парвардигор Худои мо, ки ба ҳузури хаймаи Ӯст, қурбонгоҳе барои қурбонии сӯхтанӣ, ҳадияи ордӣ ва забҳ бисозем!»
Ва ҳангоме ки Финҳоси коҳин ва раисони ҷамоат ва сарварони Исроил, ки бо ӯ буданд, суханонеро, ки банӣ Реубен ва банӣ Ҷод ва банӣ Менашше гуфта буданд, шуниданд, ин дар назарашон писанд омад.
Ва Финҳос ибни Элъозори коҳин ба банӣ Реубен ва банӣ Ҷод ва банӣ Менашше гуфт: «Имрӯз мо донистем, ки Парвардигор дар миёни мост, чунки шумо ин хиёнатро дар ҳаққи Парвардигор накардаед; акнун шумо банӣ Исроилро аз дасти Парвардигор раҳо кардед».
Ва Финҳос ибни Элъозори коҳин ва раисон аз пеши банӣ Реубен ва банӣ Ҷод аз замини Ҷилъод ба замини Канъон назди банӣ Исроил баргашта, инро ба онҳо хабар доданд.
Ин дар назари банӣ Исроил писанд омад, ва банӣ Исроил Худоро муборак хонданд; ва аз нияти худ дар бораи он ки бар зидди онҳо ба ҷанг бароянд ва заминеро, ки банӣ Реубен ва банӣ Ҷод дар он сокинанд, хароб кунанд, даст кашиданд.
Ва банӣ Реубен ва банӣ Ҷод дар бораи қурбонгоҳ гуфтанд, ки «он дар миёни мо шоҳид аст, ки Парвардигор Худост».

1 Иисус Навин отпускает мужей Рувима, Гада и половину колена Манассиина, чтобы они вернулись к своим семейcтвам и в свои уделы на восток от Иордана; 10 они соорудили жертвенник у Иордана, а остальной Израиль протестовал против этого восстания против Господа; 21 построившие объяснили, что жертвенник — постоянный свидетель, что два с половиной колена — истинные члены Израиля, 30 и что жертвенник будет не для всесожжения, но «свидетель между нами и вами».
Тогда Иисус призвал колено Рувимово, Гадово и половину колена Манассиина и сказал им:
вы исполнили всё, что повелел вам Моисей, раб Господень, и слушались слов моих во всем, что я приказывал вам;
вы не оставляли братьев своих в продолжение многих дней до сего дня и исполнили, что надлежало исполнить по повелению Господа, Бога вашего:
ныне Господь, Бог ваш, успокоил братьев ваших, как говорил им; итак возвратитесь и пойдите в шатры ваши, в землю вашего владения, которую дал вам Моисей, раб Господень, за Иорданом;
только старайтесь тщательно исполнять заповеди и закон, который завещал вам Моисей, раб Господень: любить Господа Бога вашего, ходить всеми путями Его, хранить заповеди Его, прилепляться к Нему и служить Ему всем сердцем вашим и всею душею вашею.
Потом Иисус благословил их и отпустил их, и они разошлись по шатрам своим.
Одной половине колена Манассиина дал Моисей удел в Васане, а другой половине его дал Иисус удел с братьями его по эту сторону Иордана к западу. И когда отпускал их Иисус в шатры их и благословил их,
то сказал им: с великим богатством возвращаетесь вы в шатры ваши, с великим множеством скота, с серебром, с золотом, с медью и с железом, и с великим множеством одежд; разделите же добычу, взятую у врагов ваших, с братьями своими.
И возвратились, и пошли сыны Рувимовы и сыны Гадовы и половина колена Манассиина от сынов Израилевых из Силома, который в земле Ханаанской, чтоб идти в землю Галаад, в землю своего владения, которую получили во владение по повелению Господню, данному чрез Моисея.
Придя в окрестности Иордана, что в земле Ханаанской, сыны Рувимовы и сыны Гадовы и половина колена Манассиина соорудили там подле Иордана жертвенник, жертвенник большой по виду.
И услышали сыны Израилевы, что говорят: вот, сыны Рувимовы и сыны Гадовы и половина колена Манассиина соорудили жертвенник на земле Ханаанской, в окрестностях Иордана, напротив сынов Израилевых.
Когда услышали сие сыны Израилевы, то собралось все общество сынов Израилевых в Силом, чтоб идти против них войною.
Впрочем сыны Израилевы прежде послали к сынам Рувимовым и к сынам Гадовым и к половине колена Манассиина в землю Галаадскую Финееса, сына Елеазара, священника,
и с ним десять начальников, по начальнику поколения от всех колен Израилевых; каждый из них был начальником поколения в тысячах Израилевых.
И пришли они к сынам Рувимовым и к сынам Гадовым и к половине колена Манассиина в землю Галаад и говорили им и сказали:
так говорит все общество Господне: что это за преступление сделали вы пред [Господом] Богом Израилевым, отступив ныне от Господа [Бога Израилева], соорудив себе жертвенник и восстав ныне против Господа?
Разве мало для нас беззакония Фегорова, от которого мы не очистились до сего дня и за которое поражено было общество Господне?
А вы отступаете сегодня от Господа! Сегодня вы восстаете против Господа, а завтра прогневается [Господь] на все общество Израилево;
если же земля вашего владения кажется вам нечистою, то перейдите в землю владения Господня, в которой находится скиния Господня, возьмите удел среди нас, но не восставайте против Господа и против нас не восставайте, сооружая себе жертвенник, кроме жертвенника Господа, Бога нашего;
не один ли Ахан, сын Зары, сделал преступление, взяв из заклятого, а гнев был на все общество Израилево? не один он умер за свое беззаконие.
Сыны Рувимовы и сыны Гадовы и половина колена Манассиина в ответ на сие говорили начальникам тысяч Израилевых:
Бог богов Господь, Бог богов Господь, Он знает, и Израиль да знает! Если мы восстаем и отступаем от Господа, то да не пощадит нас Господь в сей день!
Если мы соорудили жертвенник для того, чтоб отступить от Господа [Бога нашего], и для того, чтобы приносить на нем всесожжение и приношение хлебное и чтобы совершать на нем жертвы мирные, то да взыщет Сам Господь!
Но мы сделали сие по опасению того, чтобы в последующее время не сказали ваши сыны нашим сынам: «что вам до Господа Бога Израилева!
Господь поставил пределом между нами и вами, сыны Рувимовы и сыны Гадовы, Иордан: нет вам части в Господе». Таким образом ваши сыны не допустили бы наших сынов чтить Господа.
Поэтому мы сказали: соорудим себе жертвенник не для всесожжения и не для жертв,
но чтобы он между нами и вами, между последующими родами нашими, был свидетелем, что мы можем служить Господу всесожжениями нашими и жертвами нашими и благодарениями нашими, и чтобы в последующее время не сказали ваши сыны сынам нашим: «нет вам части в Господе».
Мы говорили: если скажут так нам и родам нашим в последующее время, то мы скажем: видите подобие жертвенника Господа, которое сделали отцы наши не для всесожжения и не для жертвы, но чтобы это было свидетелем между нами и вами [и между сынами нашими].
Да не будет этого, чтобы восстать нам против Господа и отступить ныне от Господа, и соорудить жертвенник для всесожжения и для приношения хлебного и для жертв, кроме жертвенника Господа Бога нашего, который пред скиниею Его.
Финеес священник, [все] начальники общества и головы тысяч Израилевых, которые были с ним, услышав слова, которые говорили сыны Рувимовы и сыны Гадовы и сыны Манассиины, одобрили их.
И сказал Финеес, сын Елеазара, священник, сынам Рувимовым и сынам Гадовым и сынам Манассииным: сегодня мы узнали, что Господь среди нас, что вы не сделали пред Господом преступления сего; теперь вы избавили сынов Израиля от руки Господней.
И возвратился Финеес, сын Елеазара, священник, и начальники от сынов Рувимовых и от сынов Гадовых [и от половины колена Манассиина] в землю Ханаанскую к сынам Израилевым и принесли им ответ.
И сыны Израилевы одобрили это, и благословили сыны Израилевы Бога и отложили идти против них войною, чтобы разорить землю, на которой жили сыны Рувимовы и сыны Гадовы [и половина колена Манассиина].
И назвали сыны Рувимовы и сыны Гадовы [и половина колена Манассиина] жертвенник: Ед*, потому что, сказали они, он свидетель между нами, что Господь есть Бог наш. //*Свидетель.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible