Скрыть

Неемі́и, Глава 2

Толкования
2:2
2:4
2:5
2:7
2:9
2:11
2:12
2:13
2:15
2:16
2:17
2:18
Церковнославянский (рус)
И бы́сть въ ме́сяцѣ ниса́нѣ лѣ́та двадеся́таго Артаксе́ркса царя́, и вино́ бѣ́ предо мно́ю: и взя́хъ вино́ и да́хъ царю́, и не бѣ́ и́нъ предъ ни́мъ.
И рече́ ми ца́рь: чесо́ ра́ди лице́ твое́ при­­ско́рбно е́сть, а нѣ́си болѣ́знуяй? и нѣ́сть сiе́, ра́звѣ ско́рбь се́рдца. И убоя́хся зѣло́
и реко́хъ царю́: царю́, во вѣ́ки живи́: ка́ко не бы́ти при­­ско́рбну лицу́ мо­ему́, поне́же гра́дъ, до́мъ гробо́въ оте́цъ мо­и́хъ опустѣ́, и врата́ его́ сожже́на су́ть огне́мъ.
И рече́ ми ца́рь: почто́ о се́мъ ты́ вопроша́еши? И помоли́хся Го́споду Бо́гу небе́сному
и реко́хъ ко царю́: а́ще царю́ ви́дит­ся бла́го, и а́ще уго́денъ бу́детъ ра́бъ тво́й предъ тобо́ю, да по́слеши мене́ во Иуде́ю, во гра́дъ гробо́въ оте́цъ мо­и́хъ, и воз­сози́жду его́.
Рече́ же ми́ ца́рь, и нало́жница сѣдя́ше бли́зъ его́: до ко́­его вре́мене бу́детъ пу́ть тво́й, и когда́ воз­врати́шися? И уго́дно бы́сть предъ лице́мъ царе́вымъ, и посла́ мя, и положи́хъ ему́ вре́мя.
И реко́хъ царю́: а́ще царю́ ви́дит­ся бла́го, да́ждь мнѣ́ посла́нiе ко во­ево́дамъ стра́нъ за рѣко́ю, да преведу́тъ мене́, до́ндеже прiиду́ во Иуде́ю,
и посла́нiе ко Аса́фу стра́жу дубра́вы царе́вы, да да́стъ ми́ древа́ покры́ти врата́ столпа́ до́му, и на стѣ́ны гра́дныя, и на до́мъ, въ о́ньже вни́ду. И даде́ ми ца́рь, я́коже рука́ Бо́жiя блага́я [бѣ́] со мно́ю.
И прiидо́хъ ко во­ево́дамъ стра́нъ за рѣко́ю и да́хъ и́мъ посла́нiе царе́во: посла́ же ца́рь со мно́ю нача́лники си́лы и ко́н­ницы.
И услы́ша санавалла́тъ Арони́тинъ и тові́а ра́бъ Аммони́тинъ, и зло́ и́ма бы́сть, я́ко прiи́де человѣ́къ взыска́ти бла́га сыново́мъ Изра́илевымъ.
И прiидо́хъ во Иерусали́мъ и бы́хъ ту́ три́ дни́.
И воста́хъ но́щiю а́зъ и му́жiе не мно́зи со мно́ю, и ни кому́же воз­вѣсти́хъ, что́ Бо́гъ дае́тъ въ се́рдце мое́ сотвори́ти со Изра́илемъ, и скота́ не бѣ́ со мно́ю, то́кмо ско́тъ, на не́мже а́зъ сѣдя́хъ.
И внидо́хъ во врата́ юдо́ли но́щiю, ко у́стiю исто́чника смоко́вничнаго и ко врато́мъ гно́йнымъ, и бы́хъ размышля́я о стѣнѣ́ Иерусали́мстѣй разоре́нѣй и о врата́хъ его́ пояде́ныхъ огне́мъ.
И прiидо́хъ ко врато́мъ исто́чника и ко купѣ́ли царе́вѣ, и не бы́сть мѣ́ста скоту́, на не́мже сѣдя́хъ, да про́йдетъ.
И взыдо́хъ на стѣ́ну пото́ка но́щiю, и размышля́хъ о стѣнѣ́, и бѣ́хъ во вратѣ́хъ юдо́ли, и воз­врати́хся.
Стрегу́щiи же не вѣ́дяху, ка́мо ходи́хъ и что́ а́зъ творю́, и Иуде́омъ и свяще́н­никомъ, и честны́мъ и во­ево́дамъ и про́чымъ творя́щымъ дѣла́ да́же до тогда́ не сказа́хъ.
И реко́хъ и́мъ: вы́ ви́дите озлобле́нiе сiе́, въ не́мже есмы́, ка́ко Иерусали́мъ опустоше́нъ, и врата́ его́ пре́дана огню́: прiиди́те, и сози́ждемъ стѣ́ны Иерусали́ма, и не бу́демъ ктому́ въ поноше́нiе.
И сказа́хъ и́мъ ру́ку Бо́жiю, я́же е́сть блага́ со мно́ю, и словеса́ царе́ва, я́же глаго́ла мнѣ́, и реко́хъ: воста́немъ и сози́ждемъ. И укрѣпи́шася ру́цы и́хъ во благо́е.
И услы́ша санавалла́тъ Арони́тинъ и тові́а ра́бъ Аммони́тинъ и гиса́мъ Арави́тинъ, и посмѣя́шася на́мъ, и прiидо́ша къ на́мъ, и уничижи́ша, и реко́ша: что́ дѣ́ло сiе́, е́же вы́ творите́? еда́ вы́ проти́ву царя́ от­мета́етеся?
И воз­да́хъ и́мъ сло́во и реко́хъ къ ни́мъ: Бо́гъ небесе́, то́й благопоспѣши́тъ на́мъ, и мы́ раби́ его́ чи́стiи, [воста́немъ] и сози́ждемъ: ва́мъ же нѣ́сть ча́сти и пра́вды и па́мяти во Иерусали́мѣ.
Синодальный
1 Неемия говорит царю об опустошении Иерусалима и просит разрешения на его восстановление; 9 Неемия приходит в Иерусалим, встречает сопротивление со стороны Самарян и побуждает начальствующих и священников к помощи при постройке.
В месяце Нисане, в двадцатый год царя Артаксеркса, было перед ним вино. И я взял вино и подал царю, и, казалось, не был печален перед ним.
Но царь сказал мне: отчего лице у тебя печально; ты не болен, этого нет, а верно печаль на сердце? Я сильно испугался
и сказал царю: да живет царь во веки! Как не быть печальным лицу моему, когда город, дом гробов отцов моих, в запустении, и ворота его сожжены огнем!
И сказал мне царь: чего же ты желаешь? Я помолился Богу небесному
и сказал царю: если царю благоугодно, и если в благоволении раб твой пред лицем твоим, то пошли меня в Иудею, в город, где гробы отцов моих, чтоб я обстроил его.
И сказал мне царь и царица, которая сидела подле него: сколько времени продлится путь твой, и когда возвратишься? И благоугодно было царю послать меня, после того как я назначил время.
И сказал я царю: если царю благоугодно, то дал бы мне письма к заречным областеначальникам, чтоб они давали мне пропуск, доколе я не дойду до Иудеи,
и письмо к Асафу, хранителю царских лесов, чтоб он дал мне дерев для ворот крепости, которая при доме Божием, и для городской стены, и для дома, в котором бы мне жить. И дал мне царь, так как благодеющая рука Бога моего была надо мною.
И пришел я к заречным областеначальникам и отдал им царские письма. Послал же со мною царь воинских начальников со всадниками.
Когда услышал сие Санаваллат, Хоронит и Товия, Аммонитский раб, то им было весьма досадно, что пришел человек заботиться о благе сынов Израилевых.
И пришел я в Иерусалим. И пробыв там три дня,
встал я ночью с немногими людьми, бывшими при мне, и никому не сказал, что́ Бог мой положил мне на сердце сделать для Иерусалима; животного же не было со мною никакого, кроме того, на котором я ехал.
И проехал я ночью через ворота Долины перед источником Драконовым к воротам Навозным, и осмотрел я стены Иерусалима разрушенные и его ворота, сожженные огнем.
И подъехал я к воротам Источника и к царскому водоему, но там не было места пройти животному, которое было подо мною, –
и я поднялся назад по лощине ночью и осматривал стену, и проехав опять воротами Долины, возвратился.
И начальствующие не знали, куда я ходил и что я делаю: ни Иудеям, ни священникам, ни знатнейшим, ни начальствующим, ни прочим производителям работ я дотоле ничего не открывал.
И сказал я им: вы видите бедствие, в каком мы находимся; Иерусалим пуст и ворота его сожжены огнем; пойдем, построим стену Иерусалима, и не будем впредь в таком уничижении.
И я рассказал им о благодеявшей мне руке Бога моего, а также и слова царя, которые он говорил мне. И сказали они: будем строить, – и укрепили руки свои на благое дело.
Услышав это, Санаваллат, Хоронит и Товия, Аммонитский раб, и Гешем Аравитянин смеялись над нами и с презрением говорили: что это за дело, которое вы делаете? уже не думаете ли возмутиться против царя?
Я дал им ответ и сказал им: Бог Небесный, Он благопоспешит нам, и мы, рабы Его, станем строить, а вам нет части и права и памяти в Иерусалиме.
Сербский
А месеца Нисана године двадесете Артаксеркса цара беше вино пред њим, и ја узевши вино дадох га цару. А пре не бејах невесео пред њим.
И рече ми цар: Што си лица невеселог, кад ниси болестан? Није друго него туга у срцу. А ја се уплаших врло.
И рекох цару: Да је жив цар до века! Како не бих био лица невеселог, кад је град где су гробови мојих отаца опустео и врата му огњем спаљена?
А цар ми рече: Шта хоћеш? Тада се помолих Богу небеском,
И рекох цару: Ако је угодно цару и ако ти је мио слуга твој, пошљи ме у Јудеју у град где су гробови отаца мојих да га саградим.
А цар ми рече, а жена његова сеђаше до њега: Колико ти времена треба на пут, и кад ћеш се вратити? И би угодно цару, и пусти ме кад му казах време.
Потом рекох цару: Ако је угодно цару, да ми се да књига на кнезове преко реке да ме прате докле не дођем у Јудеју,
И књига на Асафа, чувара шуме цареве да ми да дрва за брвна на врата од двора уз дом Божји и за зид градски и за кућу у коју ћу ући. И даде ми цар, јер добра рука Бога мог беше нада мном.
И тако дођох са кнезовима преко реке, и дадох им књиге цареве. А цар посла са мном војводе и коњике.
А кад то чу Санавалат Ороњанин и Товија, слуга Амонац, би им врло мрско што дође човек да се постара за добро синовима Израиљевим.
Потом дођох у Јерусалим, и бих онде три дана.
Па устах ноћу с неколико људи, а ником не казах шта ми је Бог мој дао у срце да учиним у Јерусалиму; и не имах кљусета са собом осим оног на коме јахах.
И изиђох ноћу на врата од долине, на извор змајевски, и на врата гнојна, и разгледах зидове јерусалимске како беху разваљени и како му врата беху огњем попаљена.
Отуда прођох на изворска врата и на царско језеро, а онде не беше места да кљусе пода мном пређе.
Зато јахах уз поток по ноћи и разгледах зид, па се вратих на врата од долине, и тако дођох натраг.
Али поглавари не знаху куда сам ишао ни шта сам радио, јер дотада не бејах ништа рекао ни Јудејцима ни свештеницима ни кнезовима ни поглаварима ни другима који управљаху послом.
Зато им рекох: Видите у каквом смо злу, Јерусалим пуст и врата му попаљена огњем; дајте да зидамо зидове јерусалимске, да више не будемо руг.
И казах им како је добра рука Бога мог нада мном и речи цареве које ми је рекао. Тада рекоше: Устанимо и зидајмо. И укрепише им се руке на добро.
А кад то чу Санавалат Ороњанин и Товија, слуга Амонац и Гисем Арапин, подсмеваше нам се и ругаше нам се говорећи: Шта то радите? Да се нећете одметнути цару?
А ја им одговорих и рекох: Бог небески даће нам срећу, а ми, слуге Његове устасмо и зидамо; али ви немате дела ни права ни спомена у Јерусалиму.
Nel mese di Nisan dell'anno ventesimo del re Artaserse, appena il vino fu pronto davanti al re, io presi il vino e glielo diedi. Non ero mai stato triste davanti a lui.
Ma il re mi disse: "Perché hai l'aspetto triste? Eppure non sei malato; non può essere altro che un'afflizione del cuore". Allora io ebbi grande timore
e dissi al re: "Viva il re per sempre! Come potrebbe il mio aspetto non essere triste, quando la città dove sono i sepolcri dei miei padri è in rovina e le sue porte sono consumate dal fuoco?".
Il re mi disse: "Che cosa domandi?". Allora io pregai il Dio del cielo
e poi risposi al re: "Se piace al re e se il tuo servo ha trovato grazia ai tuoi occhi, mandami in Giudea, nella città dove sono i sepolcri dei miei padri, perché io possa ricostruirla".
Il re, che aveva la regina seduta al suo fianco, mi disse: "Quanto durerà il tuo viaggio? Quando ritornerai?". Dunque la cosa non spiaceva al re, che mi lasciava andare, e io gli indicai la data.
Poi dissi al re: "Se piace al re, mi si diano le lettere per i governatori dell'Oltrefiume, perché mi lascino passare fino ad arrivare in Giudea,
e una lettera per Asaf, guardiano del parco del re, perché mi dia il legname per munire di travi le porte della cittadella del tempio, per le mura della città e la casa dove andrò ad abitare". Il re mi diede le lettere, perché la mano benefica del mio Dio era su di me.
Giunsi presso i governatori dell'Oltrefiume e diedi loro le lettere del re. Il re aveva mandato con me una scorta di capi dell'esercito e di cavalieri.
Ma lo vennero a sapere Sanballàt, il Coronita, e Tobia, lo schiavo ammonita, e furono molto contrariati per il fatto che fosse venuto un uomo a procurare il bene degli Israeliti.
Giunto a Gerusalemme, vi rimasi tre giorni.
Poi mi alzai di notte, io e pochi uomini che erano con me, senza parlare a nessuno di quello che Dio mi aveva messo in cuore di fare per Gerusalemme e non avendo altro giumento oltre quello che io cavalcavo.
Uscii di notte per la porta della Valle e andai verso la fonte del Drago e alla porta del Letame, osservando le mura di Gerusalemme, che erano diroccate, mentre le sue porte erano consumate dal fuoco.
Mi spinsi verso la porta della Fonte e la piscina del Re, ma non vi era posto per cui potesse passare il giumento che cavalcavo.
Allora risalii di notte lungo il torrente, sempre osservando le mura; poi, rientrato per la porta della Valle, me ne ritornai.
I magistrati non sapevano né dove io fossi andato né che cosa facessi. Fino a quel momento non avevo detto nulla, né ai Giudei né ai sacerdoti né ai notabili né ai magistrati né agli altri che si dovevano occupare del lavoro.
Allora io dissi loro: "Voi vedete la miseria nella quale ci troviamo, poiché Gerusalemme è in rovina e le sue porte sono consumate dal fuoco. Venite, ricostruiamo le mura di Gerusalemme e non saremo più insultati!".
Narrai loro della mano del mio Dio, che era benefica su di me, e riferii anche le parole che il re mi aveva riferite. Quelli dissero: "Su, costruiamo!". E misero mano vigorosamente alla buona impresa.
Ma quando Sanballàt, il Coronita, e Tobia, lo schiavo ammonita, e Ghesem, l'Arabo, seppero la cosa, ci schernirono e ci derisero dicendo: "Che state facendo? Volete forse ribellarvi al re?".
Allora io risposi loro: "Il Dio del cielo ci darà successo. Noi, suoi servi, ci metteremo a costruire. Ma voi non avrete né parte né diritto né ricordo in Gerusalemme".
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible