Скрыть

Неемі́и, Глава 9

Толкования
9:2
9:5
9:10
9:31
9:36
9:37
9:38
Церковнославянский (рус)
Въ де́нь же два́десять четве́ртый ме́сяца сего́ собра́шася сы́нове Изра́илевы въ постѣ́ и во вре́тищихъ, и пе́рсть на глава́хъ и́хъ.
И от­лучи́шася сы́нове Изра́илевы от­ вся́каго сы́на чу́жда, и исповѣ́даху грѣхи́ своя́ и беззако́нiя оте́цъ сво­и́хъ.
И ста́ша на стоя́нiи сво­е́мъ и что́ша въ кни́зѣ зако́на Го́спода Бо́га сво­его́ четвери́цею въ де́нь, и бя́ху исповѣ́да­ю­щеся Го́сподеви и покланя́ющеся Го́споду Бо́гу сво­ему́.
И ста́ша на степе́ни леви́товъ Иису́съ и сы́нове кадмiи́ли, сахані́а сы́нъ сараві́инъ, сы́нове хана́ни, и возопи́ша гла́сомъ вели́кимъ ко Го́споду Бо́гу сво­ему́,
и реко́ша леви́ти, Иису́съ и кадмiи́лъ: воста́ните, благослови́те Го́спода Бо́га на́­шего от­ вѣ́ка да́же до вѣ́ка: и благословя́тъ и́мя сла́вы тво­ея́, и воз­несу́тъ во вся́цѣмъ благослове́нiи и хвалѣ́.
И рече́ Е́здра: ты́ еси́ са́мъ Госпо́дь еди́нъ, ты́ сотвори́лъ еси́ небо и небо небесе́ и вся́ во́и и́хъ, зе́млю и вся́, ели́ка на не́й су́ть, моря́ и вся́, я́же въ ни́хъ, и ты́ оживля́еши вся́, и во́и небе́снiи покланя́ют­ся тебѣ́:
ты́ еси́ Госпо́дь Бо́гъ, ты́ избра́лъ еси́ Авра́ма и изве́лъ еси́ его́ от­ страны́ Халде́йскiя, и положи́лъ еси́ и́мя ему́ Авраа́мъ,
и обрѣ́лъ еси́ се́рдце его́ вѣ́рно предъ тобо́ю, и завѣща́лъ еси́ съ ни́мъ завѣ́тъ да́ти ему́ зе́млю Ханане́йску и Хетте́йску, и Аморре́йску и Ферезе́йску, и Иевусе́йску и Гергесе́йску, и сѣ́мени его́: и утверди́лъ еси́ словеса́ твоя́, я́ко пра́веденъ еси́:
и ви́дѣлъ еси́ озлобле́нiе оте́цъ на́шихъ во Еги́птѣ, и во́пль и́хъ услы́шалъ еси́ на мо́ри чермнѣ́мъ,
и да́лъ еси́ зна́менiя и чудеса́ во Еги́птѣ на фарао́на и на вся́ рабы́ его́ и на вся́ лю́ди земли́ его́: позна́лъ бо еси́, я́ко воз­гордѣ́шася на ни́хъ, и сотвори́лъ еси́ себѣ́ и́мя, я́коже де́нь се́й:
и мо́ре расто́рглъ еси́ предъ ни́ми, и про­идо́ша посредѣ́ мо́ря по су́ху, и гони́тели и́хъ вве́рглъ еси́ въ глубину́, я́ко ка́мень въ водѣ́ зѣ́лнѣй:
и въ столпѣ́ о́блачнѣ води́лъ еси́ и́хъ во дни́ и въ столпѣ́ о́гнен­нѣ въ нощи́, е́же освѣти́ти и́мъ пу́ть, по нему́же идо́ша:
и на го́ру Сина́йскую сше́лъ еси́, и глаго́лалъ еси́ къ ни́мъ съ небесе́, и да́лъ еси́ и́мъ судьбы́ пра́вы и зако́нъ и́стин­ный, повелѣ́нiя и за́повѣди бла́ги:
и суббо́ту святу́ю твою́ яви́лъ еси́ и́мъ, за́повѣди, повелѣ́нiя и зако́нъ повелѣ́лъ еси́ и́мъ руко́ю Моисе́а раба́ тво­его́:
хлѣ́бъ же съ небесе́ да́лъ еси́ и́мъ во а́лчбѣ и́хъ въ пи́щу и́мъ, и во́ду изъ ка́мене изве́лъ еси́ и́мъ въ жа́жди и́хъ, и ре́клъ еси́ и́мъ, да вни́дутъ и наслѣ́дятъ зе́млю, на ню́же просте́рлъ еси́ ру́ку твою́ да́ти и́мъ:
ті́и же и отцы́ на́ши воз­гордѣ́шася и ожесточи́ша вы́я своя́ и не послу́шаша за́повѣдiй тво­и́хъ,
и не восхотѣ́ша слы́шати, и не воспомяну́ша чуде́съ тво­и́хъ, я́же сотвори́лъ еси́ и́мъ: и ожесточи́ша вы́ю свою́, и да́ша нача́ло воз­врати́тися на рабо́ту свою́ во Еги́петъ: ты́ же, Бо́же, ми́лостивъ и ще́дръ, долготерпѣли́въ и многоми́лостивъ, и не оста́вилъ еси́ и́хъ:
еще́ же сотвори́ша себѣ́ и телца́ слiя́на и реко́ша: сі́и бо́зи изведо́ша на́съ изъ Еги́пта: и сотвори́ша раздраже́нiя ве́лiя:
ты́ же въ щедро́тахъ тво­и́хъ мно́гихъ не оста́вилъ еси́ и́хъ въ пусты́ни, сто́лпъ о́блачный не уклони́лъ еси́ от­ ни́хъ во дни́, е́же наста́вити и́хъ на пу́ть, и сто́лпъ о́гнен­ный въ нощи́, е́же освѣти́ти и́мъ пу́ть по нему́же идо́ша,
и Ду́хъ тво́й благі́й да́лъ еси́, е́же научи́ти и́хъ, и ма́н­ны тво­ея́ не лиши́лъ еси́ от­ у́стъ и́хъ, и во́ду да́лъ еси́ и́мъ въ жа́жди и́хъ,
и четы́редесять лѣ́тъ препита́лъ еси́ и́хъ въ пусты́ни, ничто́же и́мъ оскудѣ́: одѣя́нiя и́хъ не состарѣ́шася, и сапози́ и́хъ не раздра́шася:
и да́лъ еси́ и́мъ ца́р­ст­ва, и лю́ди раздѣли́лъ еси́ и́мъ, и наслѣ́диша зе́млю сио́на царя́ есево́нска и зе́млю о́га царя́ Васа́нска:
и умно́жилъ еси́ сы́ны и́хъ я́ко звѣ́зды небе́сныя, и вве́лъ еси́ и́хъ въ зе́млю, о не́йже глаго́лалъ еси́ отце́мъ и́хъ вни́ти и наслѣ́дити ю́:
[и внидо́ша сы́нове и́хъ] и наслѣ́диша зе́млю: и сокруши́лъ еси́ предъ ни́ми обита́ющихъ въ земли́ Ханане́йстѣй, и да́лъ еси́ и́хъ въ ру́ку и́хъ, и цари́ и́хъ и лю́ди земли́, да сотворя́тъ и́мъ я́коже уго́дно предъ ни́ми:
и взя́ша гра́ды высо́кiя, и одержа́ша до́мы по́лны всѣ́хъ благи́хъ, кла́дязи огражде́ны ка́менiемъ, виногра́ды и ма́слины и вся́ко дре́во снѣ́дное во мно́же­с­т­во, и ядо́ша и насы́тишася, и утолстѣ́ша и разшири́шася во бла́гости тво­е́й вели́цѣй:
и измѣни́шася и от­ступи́ша от­ тебе́, и поверго́ша зако́нъ тво́й созади́ пло́ти сво­ея́, и проро́ки твоя́ изби́ша, и́же засвидѣ́тел­ст­воваху и́мъ, да обратя́т­ся къ тебѣ́, и сотвори́ша хулы́ вели́ки:
и да́лъ еси́ и́хъ въ ру́ку оскорбля́ющихъ я́, и озло́биша и́хъ: и во бре́мя печа́ли сво­ея́ возопи́ша къ тебѣ́, и ты́ съ небесе́ тво­его́ услы́шалъ еси́, и по щедро́тамъ тво­и́мъ мно́гимъ да́лъ еси́ и́мъ спаси́телей, и спо́столъ еси́ и́хъ от­ ру́къ вра́гъ и́хъ:
и егда́ упоко́ишася, воз­врати́шася сотвори́ти лука́вое предъ тобо́ю: и оста́вилъ еси́ и́хъ въ рука́хъ вра́гъ и́хъ, и облада́ша и́ми: и па́ки возопи́ша къ тебѣ́, ты́ же от­ небесе́ услы́шалъ еси́, и изба́вилъ еси́ и́хъ въ щедро́тахъ тво­и́хъ мно́зѣхъ,
и засвидѣ́тел­ст­вовалъ еси́ и́мъ, да обратя́т­ся къ зако́ну тво­ему́: они́ же воз­гордѣ́шася и не послу́шаша, но въ за́повѣдехъ тво­и́хъ и въ судьба́хъ тво­и́хъ согрѣши́ша, я́же сотвори́въ человѣ́къ жи́въ бу́детъ въ ни́хъ: и да́ша плещы́ непокори́выя, и вы́ю свою́ ожесточи́ша, и не послу́шаша:
и продолжи́лъ еси́ на ни́хъ лѣ́та мно́га, и засвидѣ́тел­ст­вовалъ еси́ и́мъ Ду́хомъ тво­и́мъ и руко́ю проро́къ тво­и́хъ, и не вня́ша, и пре́далъ еси́ и́хъ въ ру́ку люді́й земны́хъ:
въ милосе́рдiихъ же тво­и́хъ мно́гихъ не сотвори́лъ еси́ и́хъ въ сконча́нiе, ниже́ оста́вилъ еси́ и́хъ, я́ко Бо́гъ си́ленъ еси́ и ми́лостивъ и ще́дръ:
и ны́нѣ, Бо́же на́шъ крѣ́пкiй, вели́кiй, держа́вный и стра́шный, храня́й завѣ́тъ тво́й и ми́лость твою́, да не яви́т­ся ма́лъ предъ тобо́ю вся́къ тру́дъ, и́же обрѣ́те на́съ и цари́ на́шя, и нача́лники на́шя и свяще́н­ники на́шя, и проро́ки на́шя и отцы́ на́шя и вся́ лю́ди твоя́, от­ дні́й царе́й Ассу́рскихъ и да́же до дне́ сего́:
и ты́ пра́веденъ во всѣ́хъ, я́же прiидо́ша на на́съ, я́ко и́стину сотвори́лъ еси́, мы́ же согрѣши́хомъ:
и ца́рiе на́ши и нача́лницы на́ши, и свяще́н­ницы на́ши и отцы́ на́ши не сотвори́ша зако́на тво­его́ и не внима́ша повелѣ́ниемъ тво­и́мъ и свидѣ́ниемъ тво­и́мъ, и́миже засвидѣ́тел­ст­вовалъ еси́ и́мъ,
и ті́и во ца́р­ст­вiи тво­е́мъ и во благосты́ни тво­е́й мно́зѣ, ю́же да́лъ еси́ и́мъ, и въ земли́ широ́цѣй и ту́чнѣй, ю́же да́лъ еси́ предъ ни́ми, не послужи́ша тебѣ́ и не от­врати́шася от­ начина́нiй сво­и́хъ лука́выхъ:
се́, мы́ дне́сь есмы́ раби́, и земля́, ю́же да́лъ еси́ отце́мъ на́шымъ я́сти пло́дъ ея́ и блага́я ея́, се́, есмы́ раби́ на не́й:
и плоды́ ея́ мно́зи царе́мъ, и́мже пре́далъ еси́ на́съ за грѣхи́ на́шя, и тѣлесы́ на́шими влады́че­ст­вуютъ и скоты́ на́шими, я́коже уго́дно и́мъ, и въ печа́ли вели́цѣй есмы́:
и во всѣ́хъ си́хъ мы́ полага́емъ завѣ́тъ вѣ́ренъ и пи́шемъ, и печа́таютъ вси́ нача́лницы на́ши, леви́ти на́ши и свяще́н­ницы на́ши.
Латинский (Nova Vulgata)
In die autem vicesimo quarto mensis huius convenerunt filii Is rael in ieiunio et in saccis, et humus super eos.
Et separatum est semen filiorum Israel ab omni alienigena; et steterunt et confitebantur peccata sua et iniquitates patrum suorum.
Et consurrexerunt ad standum et legerunt in volumine legis Domini Dei sui per quartam partem diei; et per quartam partem confitebantur et adorabant Dominum Deum suum.
Surrexerunt autem super gradum Levitarum Iesua et Bani et Cadmihel, Sebania, Bunni, Serebia, Bani et Chanani et clamaverunt voce magna ad Dominum Deum suum.
Et dixerunt Levitae Iesua et Cadmihel, Bani, Hasabneia, Serebia, Hodia, Sebania, Phethahia: «Surgite, benedicite Domino Deo vestro ab aetemo usque in aeternum, et benedicant nomini gloriae tuae excelso super omnem benedictionem et laudem.
Tu ipse, Domine, solus; tu fecisti caelum et caelum caelorum et omnem exercitum eorum, terram et universa, quae in ea sunt, maria et omnia, quae in eis sunt; et tu vivificas omnia haec, et exercitus caeli te adorat.
Tu ipse, Domine Deus, qui elegisti Abram et eduxisti eum de Ur Chaldaeorum et posuisti nomen eius Abraham.
Et invenisti cor eius fidele coram te et percussisti cum eo foedus, ut dares terram Chananaei, Hetthaei et Amorraei et Pherezaei et Iebusaei et Gergesaei, nempe ut dares semini eius; et implesti verba tua, quoniam iustus es.
Et vidisti afflictionem patrum nostrorum in Aegypto clamoremque eorum audisti iuxta mare Rubrum.
Et dedisti signa atque portenta in pharaone et in universis servis eius et in omni populo terrae illius; cognovisti enim quia superbe egerant contra eos, et fecisti tibi nomen, sicut et in hac die.
Et mare divisisti ante eos, et transierunt per medium maris in sicco; persecutores autem eorum proiecisti in profundum, quasi lapidem in aquas validas.
Et in columna nubis ductor eorum fuisti per diem et in columna ignis per noctem, ut illuminaret eis viam, per quam ingrediebantur.
Ad montem quoque Sinai descendisti et locutus es cum eis de caelo; et dedisti eis iudicia recta et legem rectam, mandata et praecepta bona.
Et sabbatum sanctificatum tuum ostendisti eis et praecepta et mandata et legem praecepisti eis in manu Moysi servi tui.
Panem quoque de caelo dedisti eis in fame eorum et aquam de petra eduxisti eis in siti eorum; et dixisti eis, ut ingrederentur et possiderent terram, super quam levasti manum tuam, ut traderes eis.
Ipsi vero patres nostri superbe egerunt et induraverunt cervices suas et non audierunt mandata tua.
Et noluerunt audire et non sunt recordati mirabilium tuorum, quae feceras eis, et induraverunt cervices suas et posuerunt caput suum, ut reverterentur ad servitutem suam in Aegyptum. Tu autem Deus propitius, clemens et misericors, longanimis et multae miserationis, non dereliquisti eos.
Et quidem, cum fecissent sibi vitulum conflatilem et dixissent: "Iste est Deus tuus, qui eduxit te de Aegypto" feceruntque blasphemias magnas;
tu autem in misericordiis tuis multis non dimisisti eos in deserto: columna nubis non recessit ab eis per diem, ut duceret eos in viam; et columna ignis per noctem, ut illuminaret eis iter, per quod ingrederentur.
Et spiritum tuum bonum dedisti, qui doceret eos, et manna tuum non prohibuisti ab ore eorum et aquam dedisti eis in siti eorum.
Quadraginta annis pavisti eos in deserto, nihilque eis defuit; vestimenta eorum non inveteraverunt, et pedes eorum non intumuerunt.
Et dedisti eis regna et populos et partitus es eis sortes; et possederunt terram Sehon et terram regis Hesebon et terram Og regis Basan.
Et multiplicasti filios eorum sicut stellas caeli; et adduxisti eos ad terram, de qua dixeras patribus eorum, ut ingrederentur et possiderent.
Et venerunt filii et possederunt terram, et humiliasti coram eis habitatores terrae Chananaeos; et dedisti eos in manu eorum et reges eorum et populos terrae, ut facerent eis, sicut placebat illis.
Ceperunt itaque urbes munitas et humum pinguem; et possederunt domos plenas cunctis bonis, cisternas ab aliis fabricatas, vineas et oliveta et ligna pomifera multa. Et comederunt et saturati sunt et impinguati sunt et delectati sunt in bonitate tua magna.
Vexaverunt autem te et rebellaverunt contra te et proiecerunt legem tuam post terga sua; et prophetas tuos occiderunt, qui contestabantur eos, ut reverterentur ad te; feceruntque blasphemias grandes.
Et dedisti eos in manu hostium suorum, et afflixerunt eos; et in tempore tribulationis suae clamaverunt ad te, et tu de caelo audisti et secundum miserationes tuas multas dedisti eis salvatores, qui salvarent eos da manu hostium suorum.
Cumque requievissent, reversi sunt, ut facerent malum in conspectu tuo; et dereliquisti eos in manu inimicorum suorum, et dominati sunt eis. Conversique sunt et clamaverunt ad te; tu autem de caelo exaudisti et liberasti eos in misericordiis tuis multis vicibus.
Et contestatus es eos, ut reduceres eos ad legem tuam; ipsi vero superbe egerunt et non audierunt mandata tua et in iudicia tua peccaverunt, quae si fecerit homo, vivet in eis, et dederunt umerum rebellem et cervicem suam induraverunt nec audierunt.
Et pepercisti eis annos multos et contestatus es eos in spiritu tuo per manum prophetarum tuorum, et non audierunt; et tradidisti eos in manu populorum terrarum.
In misericordiis autem tuis plurimis non fecisti eos in consumptionem nec dereliquisti eos; quoniam Deus misericors et clemens es tu.
Nunc itaque, Deus noster magne, fortis et terribilis, custodiens pactum et misericordiam, ne parvipendas omnem laborem, qui invenit nos, reges nostros et principes nostros et sacerdotes nostros et prophetas nostros et patres nostros et omnem populum tuum a diebus regum Assyriae usque in diem hanc.
Et tu iustus es in omnibus, quae venerunt super nos, quia recte fecisti, nos autem impie egimus.
Reges nostri, principes nostri, sacerdotes nostri et patres nostri non fecerunt legem tuam et non attenderunt mandata tua et testimonia tua, quae testificatus es in eis.
Et ipsi in regnis suis et in bonitate tua multa, quam dederas eis, et in terra latissima et pingui, quam tradideras in conspectu eorum, non servierunt tibi nec reversi sunt a studiis suis pessimis.
Ecce nos ipsi hodie servi sumus; et in terra, quam dedisti patribus nostris, ut comederent fructum eius et bona eius, nos ipsi servi sumus.
Et fruges eius multiplicantur regibus, quos posuisti super nos propter peccata nostra, et corporibus nostris dominantur et iumentis nostris secundum voluntatem suam, et in tribulatione magna sumus».
Немецкий (GNB)
Am 24. Tag desselben Monats versammelten sich die Israeliten zu einem Fasttag. Sie hatten den Sack angelegt und sich Erde auf den Kopf gestreut.
Alle, die als Nachkommen Jakobs zu Israel gehörten, trennten sich ausdrücklich von allen Fremden und traten vor den HERRN, um ihre Schuld und die Schuld ihrer Vorfahren zu bekennen.
Sie erhoben sich von ihren Plätzen und drei Stunden lang wurde ihnen aus dem Gesetzbuch des HERRN, ihres Gottes, vorgelesen. Dann warfen sie sich vor dem HERRN nieder und bekannten ihm ihre Verfehlungen, ebenfalls drei Stunden lang.
Auf dem Podium der Leviten erhoben sich Jeschua, Bani, Kadmiël, Schebanja, Bunni, Scherebja, Bani und Kenani. Sie riefen mit lauter Stimme zum HERRN, ihrem Gott.
Die Leviten Jeschua, Kadmiël, Bani, Haschabneja, Scherebja, Hodija, Schebanja und Petachja aber sagten zum Volk: »Auf, preist den HERRN, euren Gott, von Ewigkeit zu Ewigkeit!«
Und die Leviten beteten dem Volk vor:

»Dein großer Name, HERR, sei gepriesen!
Alles Preisen und Rühmen der Menschen
reicht nicht an ihn heran.
Du, HERR, allein bist Gott!
Du hast den Himmel geschaffen,
die Himmelswelt mit dem Heer der Engel.
Du hast die Erde und das Meer geschaffen
und alle Geschöpfe, die dort leben.
Ihnen allen hast du das Leben geschenkt
und die Himmelsmächte beten dich an!

Du, HERR, unser Gott, erwähltest Abram
und holtest ihn heraus aus Ur in Chaldäa;
du gabst ihm den Namen Abraham.
Du sahst, dass er in Treue zu dir hielt,
und schlossest einen Bund mit ihm
und gabst ihm dabei das Versprechen:
́Deinen Nachkommen gebe ich das Land,
in dem die Kanaaniter wohnen,
die Hetiter und die Amoriter,
die Perisiter, Jebusiter und Girgaschiter.́
Und du hast dein Versprechen gehalten,
auf dich ist in allem Verlass!
Unsere Vorfahren wurden unterdrückt in Ägypten –
du sahst es und griffest ein.
Am Schilfmeer schrien sie zu dir um Hilfe –
du hörtest es und schicktest Rettung.
Der Pharao, seine Minister und sein Volk
behandelten unsere Väter mit Hochmut.
Da zeigtest du ihnen deine Macht
und ließest sie deine gewaltigen Taten spüren.
So machtest du dir einen großen Namen,
er wird gerühmt bis zum heutigen Tag.
Vor den Augen unserer Vorfahren zerteiltest du das Meer,
trockenen Fußes zogen sie mitten hindurch.
Doch ihre Verfolger stürztest du in die Fluten,
wie Steine sanken sie in die Tiefe.
Du leitetest sie bei Tag durch eine Wolkensäule
und nachts erhelltest du ihren Weg
mit dem leuchtenden Schein der Feuersäule.
Du kamst hernieder auf den Berg Sinai,
du sprachst zu ihnen vom Himmel her.
Klare Ordnungen gabst du ihnen,
Gesetze, die das Leben verlässlich regeln,
mit guten Vorschriften und Geboten.
Du lehrtest sie, den Sabbat zu achten
als heiligen Tag, der dir gehört;
du gabst ihnen Vorschriften und Gebote
und ein Gesetz durch deinen Diener Mose.
Als der Hunger sie plagte,
gabst du ihnen Brot vom Himmel;
aus dem Felsen ließest du Wasser strömen,
um ihren Durst damit zu löschen.
Dann befahlst du ihnen, das Land einzunehmen,
das Land, das du ihnen zugesagt hattest
mit zum Schwur erhobener Hand.
Doch unsere Vorfahren wurden übermütig,
trotzig schlugen sie deine Weisungen in den Wind.
Sie weigerten sich, auf dich zu hören;
nur allzu schnell vergaßen sie die Wunder,
mit denen du ihnen geholfen hattest.
Sie setzten es sich in den Kopf, zurückzukehren
nach Ägypten, in die Sklaverei.
Du aber bist ein Gott, der vergibt,
voll Liebe und Erbarmen bist du,
voll Geduld und von grenzenloser Güte.
Du hast sie nicht im Stich gelassen,
nicht einmal, als sie sich das Stierbild gossen
und sagten: ́Das ist dein Gott,
der dich aus Ägypten herausgeführt hat.́
Wie tief sie dich damit beleidigt haben!
Du aber, in deinem großen Erbarmen,
hast sie dort in der Wüste nicht verlassen.
Du nahmst die Wolkensäule nicht weg,
sie blieb ihr Begleiter an jedem Tag;
und die Feuersäule leuchtete ihnen,
damit sie auch nachts ihren Weg erkannten.
Du gabst ihnen deinen guten Geist,
um sie zu rechter Einsicht zu führen.
Auch weiterhin sättigtest du sie mit Manna
und gabst ihnen Wasser für ihren Durst.
Vierzig Jahre, bei ihrem Zug durch die Wüste,
versorgtest du sie mit dem, was sie brauchten.
Ihre Kleider zerfielen nicht zu Lumpen,
ihre Füße schwollen vom Gehen nicht an.
Du gabst Könige und Völker in ihre Macht,
ein Land nach dem andern eroberten sie.
Sie besetzten das Land des Königs Sihon von Heschbon
und das Land Baschan, wo König Og regierte.
Du schenktest ihnen so viele Kinder,
wie Sterne am Himmel stehen.
Und du brachtest ihre Kinder in das Land,
das schon die Väter in Besitz nehmen sollten
nach deinem Befehl.
Nun kamen die Söhne hinein
und nahmen es in Besitz.
Die Kanaaniter, die früher dort wohnten,
zwangst du vor ihnen in die Knie.
Die Herrscher des Landes und ihre Völker,
du gabst sie alle in ihre Hand,
dass sie mit ihnen taten, was sie wollten.
Befestigte Städte nahmen sie ein,
ein fruchtbares Land eroberten sie
und Häuser, angefüllt mit reichem Gut,
aus dem Felsen ausgehauene Zisternen,
Weinberge und Olivengärten
und Obstbäume in großer Zahl.
Es ging ihnen gut, sie aßen und wurden satt
und genossen die Fülle deiner Gaben.
Dann aber wurden sie widerspenstig
und rebellierten gegen dich;
sie kehrten deinem Gesetz den Rücken.
Sie brachten deine Propheten um,
die ihnen ihre Schuld vorhielten
und sie mahnten, zu dir zurückzukehren.
So kränkten sie dich immer von neuem.
Darum gabst du sie in die Hand ihrer Feinde
und sie wurden von ihnen hart bedrängt.
Aber wenn sie vor Not nicht mehr weiterwussten,
wenn sie laut zu dir um Hilfe schrien,
dann erhörtest du sie vom Himmel her;
denn dein Erbarmen ist ja so groß.
Du sandtest ihnen starke Retter,
die sie von ihren Unterdrückern befreiten.
Doch kaum hattest du ihnen Ruhe verschafft,
da lehnten sie sich von neuem gegen dich auf,
und du gabst sie in die Hand ihrer Feinde
die ihnen hart zusetzten.
Wieder schrien sie zu dir um Hilfe
und du erhörtest sie vom Himmel her:
Du erwiest ihnen dein Erbarmen
und halfst ihnen wieder und wieder.
Du ermahntest sie, zurückzukehren
und wieder auf dein Gesetz zu hören.
Sie aber blieben übermütig
und hielten sich nicht an deine Gebote.
Sie missachteten deine Ordnungen,
von denen du gesagt hattest:
́Wer sie einhält, bewahrt sein Leben.́
Sie zeigten dir die kalte Schulter,
trotzig boten sie dir die Stirn
und weigerten sich, dir zu gehorchen.
Geduldig ertrugst du sie viele Jahre,
du warntest sie durch deinen Geist,
der deinen Propheten die Worte eingab;
doch sie blieben für dich taub.
Darum liefertest du sie schließlich aus
an die Völker fremder Länder.
Aber weil dein Erbarmen so groß ist,
hast du dennoch kein Ende mit ihnen gemacht
und sie nicht verlassen,
du Gott voller Liebe und Erbarmen!
Nun, Gott, unser Gott, du bist so groß,
so mächtig und ehrfurchtgebietend!
Du hast mit uns einen Bund geschlossen
und stehst dazu mit unerschütterlicher Treue.
Lass dir nun nicht gleichgültig sein,
was an Leiden über uns gekommen ist!
Unsere Könige und Führer haben gelitten,
unsere Priester und Propheten, das ganze Volk,
schon unsere Vorfahren haben gelitten,
seit der Zeit der assyrischen Herrschaft bis heute!
Du warst im Recht, dir ist nichts vorzuwerfen,
wenn uns dies alles getroffen hat;
denn du bist treu geblieben,
wir aber sind dir untreu geworden.
Unsere Könige und führenden Männer,
unsere Priester und das ganze Volk, unsere Vorfahren,
haben dein Gesetz nicht befolgt,
auf deine Gebote nicht geachtet
und deine Warnungen in den Wind geschlagen.
Du hattest ihnen ein eigenes Königreich gegeben
und sie mit Wohltaten überschüttet,
du hattest ihnen ein Land gegeben,
das weit und reich vor ihnen lag.
Sie aber weigerten sich, dir zu dienen
und von ihrem Unrecht zu lassen.
Deshalb sind wir nun Sklaven,
hier in diesem Land,
das du unseren Vorfahren gegeben hast,
damit sie all das Gute genießen,
das es hervorbringt –
Sklaven sind wir in diesem Land!
Sein Ertrag kommt den Königen zugute,
die du über uns gesetzt hast
zur Strafe für unsere Sünden.
Sie sind die Herren über uns und unser Vieh
und tun mit uns, was ihnen gefällt.
Darum sind wir in so tiefer Not!«
Ва дар рӯзи бисту чоруми ин моҳ банӣ Исроил ҷамъ шуданд, дар ҳолате ки рӯзадор, палос дар бар ва хок бар сар буданд.
Ва насли Исроил аз ҳамаи зодагони аҷнабӣ ҷудо шуданд ва истода, гуноҳҳои худашон ва исёнҳои падаронашонро эътироф карданд.
Ва дар ҷойҳои худ истода, чоряки рӯз китоби Тавроти Парвардигор Худои худро хонданд, ва чоряки рӯз ба гуноҳҳо иқрор шуда гуноҳҳоро эътироф намуда, Парвардигор Худои худро парастиш карданд.
Ва Ешуа, ва Бонӣ, ва Қадмиил, ва Шабанё, ва Буннӣ, ва Шарабё, ва Бонӣ, ва Канонӣ бар минбари левизодагон истода, бо овози баланд ба ҳузури Парвардигор Худои худ фарёд заданд.
Ва левизодагон – Ешуа, ва Қадмиил, ва Бонӣ, ва Ҳашабниё, ва Шарабё, ва Ҳудиё, ва Шабанё, ва Фатаҳё – гуфтанд: «Бархезед ва Парвардигор Худои худро аз азал то абад муборак бихонед! Ва номи ҷалоли Туро, ки аз тамоми баракатҳо ва ҳамду сано болотар аст, муборак хоҳанд хонд!
Танҳо Ту Парвардигор ҳастӣ, Ту осмон, осмони осмонҳо ва тамоми лашкари онҳоро, замин ва ҳар чиро, ки бар он аст, баҳрҳо ва ҳар чиро, ки дар онҳост, ба вуҷуд овардаӣ, ва Ту ба ҳамаи онҳо ҳаёт мебахшӣ, ва лашкари осмон ба Ту саҷда мекунанд.
Ту Он Парвардигор Худо ҳастӣ, ки Абромро баргузидӣ, ва ӯро аз Ур-Касдим берун овардӣ, ва ба ӯ номи Иброҳимро додӣ.
Ва дили ӯро ба ҳузури Худ вафодор ёфта, бо ӯ паймон бастӣ, ки замини канъониён, ҳиттиён, амӯриён, фариззиён, ябусиён ва ҷирҷошиёнро бидиҳӣ, – ба насли ӯ бидиҳӣ; ва қавли Худро ба ҷо овардӣ, зеро ки Ту росткор ҳастӣ.
Ва мусибати падарони моро дар Миср дидӣ, ва фарёди онҳоро назди баҳри Қулзум шунидӣ,
Ва бар фиръавн, бар ҳамаи ғуломони ӯ ва бар тамоми қавми замини ӯ аломатҳо ва мӯъҷизаҳо зоҳир намудӣ, зеро медонистӣ, ки бар падарони мо ситам мекарданд, ва барои Худ ном пайдо кардӣ, чунон ки имрӯз низ маълум аст.
Ва баҳрро пеши: онҳо пора кардӣ, ва онҳо андаруни баҳр ба хушкӣ гузаштанд, ва таъқибкунандагони онҳоро дар чуқуриҳои қаърҳои умқҳои баҳр, мисли санге дар оби чуқур, андохтӣ.
Ва онҳоро рӯзона дар сутуни абр ва шабона дар сутуни оташ бурдӣ, то роҳеро, ки дар он бояд бираванд, равшан намоӣ.
Ва бар кӯҳи Сино фуруд омадӣ, ва бо онҳо аз осмон сухан рондӣ, ва қонунҳои барҳақ, дастурҳои рост, фароиз ва аҳкоми некӯ ба онҳо додӣ.
Ва шанбеи поки Худро ба онҳо маълум кардӣ, ва аҳкому фароизу қонунҳо ба воситаи бандаи Худ Мусо ба онҳо фармудӣ.
Ва нон аз осмон ба онҳо аз баҳри гуруснагиашон додӣ, ва об аз сахра ба онҳо аз баҳри ташнагиашон берун овардӣ, ва ба онҳо гуфтӣ, ки омада заминеро мерос гиранд, ки Ту бо дасти барафроштаи Худ савганд ёд карда будӣ, ки онро ба онҳо бидиҳӣ.
Вале онҳо, падарони мо, рафтори бадкорона намуда, гарданшахӣ карданд ва ба аҳкоми Ту гӯш надоданд,
Ва аз гӯш додан сар тофтанд, ва мӯъҷизаҳои Туро, ки барои онҳо ба амал овардӣ, ба ёд наоварданд, ва гарданшахӣ карданд, ва исён бардошта, пешвоеро барои худ интихоб карданд, то ки ба ғуломии худ баргарданд; вале Ту Худои бахшанда ғаффор, карим ва раҳим раҳмдил, собир дерхашм ва пур аз меҳру вафо ҳастӣ, ва онҳоро тарк накардӣ.
Гарчанде ки онҳо гӯсолаи рехтае барои худ сохтанд ва гуфтанд: ́Ин аст худои ту, ки туро аз Миср берун овард́, ва куфрҳои хории азиме ба амал оварданд,
Вале Ту, аз рӯи марҳамати бузурги Худ, онҳоро дар биёбон тарк накардӣ: сутуни абре ки рӯзона роҳро ба онҳо нишон медод, аз болои онҳо дур нашуд; ва сутуни оташ низ, ки шабона роҳеро, ки бояд бо он бираванд, барои онҳо равшан мекард.
Ва рӯҳи некӯи Худро барои омӯхтани онҳо додӣ, ва манни Худро аз даҳони онҳо кашида нагирифтӣ, ва об ба онҳо барои ташнагиашон додӣ.
Ва чил сол дар биёбон ба онҳо ғизо додӣ – ба чизе эҳтиёҷ надоштанд; либоси онҳо кӯҳна нашуд, ва пойҳои онҳо варам накард.
Ва мамлакатҳо ва қавмҳоро ба онҳо дода, он қавмҳоро ба ҳар гӯша пароканда намудӣ; ва онҳо замини Сиҳӯн – замини подшоҳи Ҳешбӯн, ва замини Ӯҷ, подшоҳи Бошонро мерос гирифтанд.
Ва писарони онҳоро мисли ситораҳои осмон афзун кардӣ, ва онҳоро ба замине овардӣ, ки ба падаронашон гуфта будӣ, ки омада онро мерос хоҳанд гирифт.
Ва писаронашон омада, он заминро мерос гирифтанд, ва Ту канъониёнро, ки сокинони он замин буданд, пеши онҳо мағлуб намуда, бо подшоҳонашон ва қавмҳои он замин ба дасти онҳо супурдӣ, то ки ба дилхоҳи худ бо онҳо рафтор кунанд.
Ва шаҳрҳои истеҳкомдор ва замини ҳосилхезро гирифтанд, ва хонаҳои пур аз ҳар гуна сарват неъмат, обанборҳои кандашуда чашмаҳои канда, токзорҳо, боғҳои зайтун ва дарахтони мевадори сершуморро мерос гирифтанд; ва ба туфайли некӯии бузурги Ту хӯрда, сер ва фарбеҳ шуданд ва лаззат бурданд;
Ва саркашӣ намуда, ба Ту беитоатӣ намуданд осӣ шуданд, ва аз Тавроти Ту рӯ гардонданд, ва пайғамбарони Туро, барои ба онҳо огоҳӣ доданашон ки барои онҳо шаҳодат меоварданд, то сӯи Ту бозгашт намоянд, куштанд, ва куфрҳои хории азиме ба амал оварданд.
Ва онҳоро ба дасти душманонашон супурдӣ, ва онҳоро ба танг оварданд, ва онҳо дар замони тангии худ сӯи Ту фарёд заданд, ва Ту аз осмон ҷавоб додӣ, ва аз рӯи марҳамати бузурги Худ ба онҳо наҷотдиҳандагонро додӣ, ки онҳоро аз дасти душманонашон раҳо карданд.
Вале ҳамин ки онҳо осуда мешуданд, аз нав ба ҳузури Ту бадкорӣ мекарданд, ва Ту онҳоро ба дасти душманонашон месупурдӣ, ки бар онҳо ҳукмронӣ мекарданд; ва онҳо боз сӯи Ту фарёд мезаданд, ва Ту аз осмон ҷавоб дода, аз рӯи марҳамати Худ онҳоро дафъаҳои бисёр наҷот медодӣ.
Ва ба онҳо хотиррасон намудӣ барои онҳо шаҳодат фиристодӣ, то ки сӯи Тавроти Ту бозгашт намоянд, вале онҳо рафтори бадкорона намуда, ба аҳкоми Ту гӯш надоданд, ва бар хилофи қонунҳои Ту, ки кас агар онҳоро ба ҷо оварад, зиндагии некӯ мебинад, гуноҳ карданд, ва аз итоат рӯ тофта ва гарданшахӣ карда, гӯш надоданд.
Ва солҳои бисёр ба онҳо пурсабрӣ намудӣ, ва бо Рӯҳи Худ ба воситаи пайғамбарони Худ ба онҳо огоҳӣ додӣ барои онҳо шаҳодат фиристодӣ, вале онҳо гӯш надоданд, ва Ту онҳоро ба дасти қавмҳои кишварҳо супурдӣ.
Валекин аз рӯи марҳамати бузурги Худ онҳоро комилан нобуд насохтӣ ва тарк накардӣ, зеро ки Ту Худои карим ва раҳимдил ҳастӣ.
Ва алҳол, эй Худои мо, эй Худои бузург, пурзӯр ва саҳмгин, ки паймон ва марҳаматро нигоҳ медорӣ! Бигзор тамоми он азобу уқубате ки бар мо: бар подшоҳони мо, бар сарварони мо, ва бар коҳинони мо, ва бар пайғамбарони мо, ва бар падарони мо, ва бар тамоми қавми Ту аз айёми подшоҳони Ашшур то имрӯз омадааст, ба ҳузури Ту кам нанамояд.
Валекин Ту дар тамоми он чизҳое ки ба сари мо омадааст, росткор ҳастӣ, зеро ки барҳақ амал кардаӣ, ва мо гуноҳкор ҳастем.
Ва подшоҳони мо, сарварони мо, коҳинони мо ва падарони мо шариати Туро риоя накарданд, ба аҳкоми Ту ва ба огоҳиҳои гувоҳиҳои Ту, ки ба онҳо фармудӣ, гӯш надоданд.
Ва онҳо дар мамлакати худ, бо вуҷуди некии бузурге ки Ту ба онҳо кардӣ, дар замини кушоду ҳосилхезе ки Ту ба онҳо бахшидӣ, Туро парастиш накарданд, ва аз кирдорҳои бади худ даст накашиданд.
Инак, мо имрӯз ғуломон ҳастем, ва дар замине ки ба падарони мо додӣ, то мева ва сарвати бойигарии неъмати онро бихӯрем, инак, мо дар он ғуломон ҳастем.
Ва ҳосилоти фаровони худро он барои подшоҳоне меоварад, ки онҳоро Ту ба сабаби гуноҳҳои мо бар мо гузоштаӣ, ва онҳо бар баданҳои танҳои мо ва бар чорпоёни мо ба дилхоҳи майли хоҳиши худ ҳукмронӣ мекунанд, ва мо ба тангии азиме гирифтор ҳастем.
Ва бо ин ҳама мо паймон бастем ва онро навиштем, ва сарварони мо, левизодагони мо ва коҳинони мо бар он мӯҳр гузоштанд».

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible