Скрыть

Неемі́и, Глава 9

Толкования
9:2
9:5
9:10
9:31
9:36
9:37
9:38
Церковнославянский (рус)
Въ де́нь же два́десять четве́ртый ме́сяца сего́ собра́шася сы́нове Изра́илевы въ постѣ́ и во вре́тищихъ, и пе́рсть на глава́хъ и́хъ.
И от­лучи́шася сы́нове Изра́илевы от­ вся́каго сы́на чу́жда, и исповѣ́даху грѣхи́ своя́ и беззако́нiя оте́цъ сво­и́хъ.
И ста́ша на стоя́нiи сво­е́мъ и что́ша въ кни́зѣ зако́на Го́спода Бо́га сво­его́ четвери́цею въ де́нь, и бя́ху исповѣ́да­ю­щеся Го́сподеви и покланя́ющеся Го́споду Бо́гу сво­ему́.
И ста́ша на степе́ни леви́товъ Иису́съ и сы́нове кадмiи́ли, сахані́а сы́нъ сараві́инъ, сы́нове хана́ни, и возопи́ша гла́сомъ вели́кимъ ко Го́споду Бо́гу сво­ему́,
и реко́ша леви́ти, Иису́съ и кадмiи́лъ: воста́ните, благослови́те Го́спода Бо́га на́­шего от­ вѣ́ка да́же до вѣ́ка: и благословя́тъ и́мя сла́вы тво­ея́, и воз­несу́тъ во вся́цѣмъ благослове́нiи и хвалѣ́.
И рече́ Е́здра: ты́ еси́ са́мъ Госпо́дь еди́нъ, ты́ сотвори́лъ еси́ небо и небо небесе́ и вся́ во́и и́хъ, зе́млю и вся́, ели́ка на не́й су́ть, моря́ и вся́, я́же въ ни́хъ, и ты́ оживля́еши вся́, и во́и небе́снiи покланя́ют­ся тебѣ́:
ты́ еси́ Госпо́дь Бо́гъ, ты́ избра́лъ еси́ Авра́ма и изве́лъ еси́ его́ от­ страны́ Халде́йскiя, и положи́лъ еси́ и́мя ему́ Авраа́мъ,
и обрѣ́лъ еси́ се́рдце его́ вѣ́рно предъ тобо́ю, и завѣща́лъ еси́ съ ни́мъ завѣ́тъ да́ти ему́ зе́млю Ханане́йску и Хетте́йску, и Аморре́йску и Ферезе́йску, и Иевусе́йску и Гергесе́йску, и сѣ́мени его́: и утверди́лъ еси́ словеса́ твоя́, я́ко пра́веденъ еси́:
и ви́дѣлъ еси́ озлобле́нiе оте́цъ на́шихъ во Еги́птѣ, и во́пль и́хъ услы́шалъ еси́ на мо́ри чермнѣ́мъ,
и да́лъ еси́ зна́менiя и чудеса́ во Еги́птѣ на фарао́на и на вся́ рабы́ его́ и на вся́ лю́ди земли́ его́: позна́лъ бо еси́, я́ко воз­гордѣ́шася на ни́хъ, и сотвори́лъ еси́ себѣ́ и́мя, я́коже де́нь се́й:
и мо́ре расто́рглъ еси́ предъ ни́ми, и про­идо́ша посредѣ́ мо́ря по су́ху, и гони́тели и́хъ вве́рглъ еси́ въ глубину́, я́ко ка́мень въ водѣ́ зѣ́лнѣй:
и въ столпѣ́ о́блачнѣ води́лъ еси́ и́хъ во дни́ и въ столпѣ́ о́гнен­нѣ въ нощи́, е́же освѣти́ти и́мъ пу́ть, по нему́же идо́ша:
и на го́ру Сина́йскую сше́лъ еси́, и глаго́лалъ еси́ къ ни́мъ съ небесе́, и да́лъ еси́ и́мъ судьбы́ пра́вы и зако́нъ и́стин­ный, повелѣ́нiя и за́повѣди бла́ги:
и суббо́ту святу́ю твою́ яви́лъ еси́ и́мъ, за́повѣди, повелѣ́нiя и зако́нъ повелѣ́лъ еси́ и́мъ руко́ю Моисе́а раба́ тво­его́:
хлѣ́бъ же съ небесе́ да́лъ еси́ и́мъ во а́лчбѣ и́хъ въ пи́щу и́мъ, и во́ду изъ ка́мене изве́лъ еси́ и́мъ въ жа́жди и́хъ, и ре́клъ еси́ и́мъ, да вни́дутъ и наслѣ́дятъ зе́млю, на ню́же просте́рлъ еси́ ру́ку твою́ да́ти и́мъ:
ті́и же и отцы́ на́ши воз­гордѣ́шася и ожесточи́ша вы́я своя́ и не послу́шаша за́повѣдiй тво­и́хъ,
и не восхотѣ́ша слы́шати, и не воспомяну́ша чуде́съ тво­и́хъ, я́же сотвори́лъ еси́ и́мъ: и ожесточи́ша вы́ю свою́, и да́ша нача́ло воз­врати́тися на рабо́ту свою́ во Еги́петъ: ты́ же, Бо́же, ми́лостивъ и ще́дръ, долготерпѣли́въ и многоми́лостивъ, и не оста́вилъ еси́ и́хъ:
еще́ же сотвори́ша себѣ́ и телца́ слiя́на и реко́ша: сі́и бо́зи изведо́ша на́съ изъ Еги́пта: и сотвори́ша раздраже́нiя ве́лiя:
ты́ же въ щедро́тахъ тво­и́хъ мно́гихъ не оста́вилъ еси́ и́хъ въ пусты́ни, сто́лпъ о́блачный не уклони́лъ еси́ от­ ни́хъ во дни́, е́же наста́вити и́хъ на пу́ть, и сто́лпъ о́гнен­ный въ нощи́, е́же освѣти́ти и́мъ пу́ть по нему́же идо́ша,
и Ду́хъ тво́й благі́й да́лъ еси́, е́же научи́ти и́хъ, и ма́н­ны тво­ея́ не лиши́лъ еси́ от­ у́стъ и́хъ, и во́ду да́лъ еси́ и́мъ въ жа́жди и́хъ,
и четы́редесять лѣ́тъ препита́лъ еси́ и́хъ въ пусты́ни, ничто́же и́мъ оскудѣ́: одѣя́нiя и́хъ не состарѣ́шася, и сапози́ и́хъ не раздра́шася:
и да́лъ еси́ и́мъ ца́р­ст­ва, и лю́ди раздѣли́лъ еси́ и́мъ, и наслѣ́диша зе́млю сио́на царя́ есево́нска и зе́млю о́га царя́ Васа́нска:
и умно́жилъ еси́ сы́ны и́хъ я́ко звѣ́зды небе́сныя, и вве́лъ еси́ и́хъ въ зе́млю, о не́йже глаго́лалъ еси́ отце́мъ и́хъ вни́ти и наслѣ́дити ю́:
[и внидо́ша сы́нове и́хъ] и наслѣ́диша зе́млю: и сокруши́лъ еси́ предъ ни́ми обита́ющихъ въ земли́ Ханане́йстѣй, и да́лъ еси́ и́хъ въ ру́ку и́хъ, и цари́ и́хъ и лю́ди земли́, да сотворя́тъ и́мъ я́коже уго́дно предъ ни́ми:
и взя́ша гра́ды высо́кiя, и одержа́ша до́мы по́лны всѣ́хъ благи́хъ, кла́дязи огражде́ны ка́менiемъ, виногра́ды и ма́слины и вся́ко дре́во снѣ́дное во мно́же­с­т­во, и ядо́ша и насы́тишася, и утолстѣ́ша и разшири́шася во бла́гости тво­е́й вели́цѣй:
и измѣни́шася и от­ступи́ша от­ тебе́, и поверго́ша зако́нъ тво́й созади́ пло́ти сво­ея́, и проро́ки твоя́ изби́ша, и́же засвидѣ́тел­ст­воваху и́мъ, да обратя́т­ся къ тебѣ́, и сотвори́ша хулы́ вели́ки:
и да́лъ еси́ и́хъ въ ру́ку оскорбля́ющихъ я́, и озло́биша и́хъ: и во бре́мя печа́ли сво­ея́ возопи́ша къ тебѣ́, и ты́ съ небесе́ тво­его́ услы́шалъ еси́, и по щедро́тамъ тво­и́мъ мно́гимъ да́лъ еси́ и́мъ спаси́телей, и спо́столъ еси́ и́хъ от­ ру́къ вра́гъ и́хъ:
и егда́ упоко́ишася, воз­врати́шася сотвори́ти лука́вое предъ тобо́ю: и оста́вилъ еси́ и́хъ въ рука́хъ вра́гъ и́хъ, и облада́ша и́ми: и па́ки возопи́ша къ тебѣ́, ты́ же от­ небесе́ услы́шалъ еси́, и изба́вилъ еси́ и́хъ въ щедро́тахъ тво­и́хъ мно́зѣхъ,
и засвидѣ́тел­ст­вовалъ еси́ и́мъ, да обратя́т­ся къ зако́ну тво­ему́: они́ же воз­гордѣ́шася и не послу́шаша, но въ за́повѣдехъ тво­и́хъ и въ судьба́хъ тво­и́хъ согрѣши́ша, я́же сотвори́въ человѣ́къ жи́въ бу́детъ въ ни́хъ: и да́ша плещы́ непокори́выя, и вы́ю свою́ ожесточи́ша, и не послу́шаша:
и продолжи́лъ еси́ на ни́хъ лѣ́та мно́га, и засвидѣ́тел­ст­вовалъ еси́ и́мъ Ду́хомъ тво­и́мъ и руко́ю проро́къ тво­и́хъ, и не вня́ша, и пре́далъ еси́ и́хъ въ ру́ку люді́й земны́хъ:
въ милосе́рдiихъ же тво­и́хъ мно́гихъ не сотвори́лъ еси́ и́хъ въ сконча́нiе, ниже́ оста́вилъ еси́ и́хъ, я́ко Бо́гъ си́ленъ еси́ и ми́лостивъ и ще́дръ:
и ны́нѣ, Бо́же на́шъ крѣ́пкiй, вели́кiй, держа́вный и стра́шный, храня́й завѣ́тъ тво́й и ми́лость твою́, да не яви́т­ся ма́лъ предъ тобо́ю вся́къ тру́дъ, и́же обрѣ́те на́съ и цари́ на́шя, и нача́лники на́шя и свяще́н­ники на́шя, и проро́ки на́шя и отцы́ на́шя и вся́ лю́ди твоя́, от­ дні́й царе́й Ассу́рскихъ и да́же до дне́ сего́:
и ты́ пра́веденъ во всѣ́хъ, я́же прiидо́ша на на́съ, я́ко и́стину сотвори́лъ еси́, мы́ же согрѣши́хомъ:
и ца́рiе на́ши и нача́лницы на́ши, и свяще́н­ницы на́ши и отцы́ на́ши не сотвори́ша зако́на тво­его́ и не внима́ша повелѣ́ниемъ тво­и́мъ и свидѣ́ниемъ тво­и́мъ, и́миже засвидѣ́тел­ст­вовалъ еси́ и́мъ,
и ті́и во ца́р­ст­вiи тво­е́мъ и во благосты́ни тво­е́й мно́зѣ, ю́же да́лъ еси́ и́мъ, и въ земли́ широ́цѣй и ту́чнѣй, ю́же да́лъ еси́ предъ ни́ми, не послужи́ша тебѣ́ и не от­врати́шася от­ начина́нiй сво­и́хъ лука́выхъ:
се́, мы́ дне́сь есмы́ раби́, и земля́, ю́же да́лъ еси́ отце́мъ на́шымъ я́сти пло́дъ ея́ и блага́я ея́, се́, есмы́ раби́ на не́й:
и плоды́ ея́ мно́зи царе́мъ, и́мже пре́далъ еси́ на́съ за грѣхи́ на́шя, и тѣлесы́ на́шими влады́че­ст­вуютъ и скоты́ на́шими, я́коже уго́дно и́мъ, и въ печа́ли вели́цѣй есмы́:
и во всѣ́хъ си́хъ мы́ полага́емъ завѣ́тъ вѣ́ренъ и пи́шемъ, и печа́таютъ вси́ нача́лницы на́ши, леви́ти на́ши и свяще́н­ницы на́ши.
Таджикский
Ва дар рӯзи бисту чоруми ин моҳ банӣ Исроил ҷамъ шуданд, дар ҳолате ки рӯзадор, палос дар бар ва хок бар сар буданд.
Ва насли Исроил аз ҳамаи зодагони аҷнабӣ ҷудо шуданд ва истода, гуноҳҳои худашон ва исёнҳои падаронашонро эътироф карданд.
Ва дар ҷойҳои худ истода, чоряки рӯз китоби Тавроти Парвардигор Худои худро хонданд, ва чоряки рӯз ба гуноҳҳо иқрор шуда гуноҳҳоро эътироф намуда, Парвардигор Худои худро парастиш карданд.
Ва Ешуа, ва Бонӣ, ва Қадмиил, ва Шабанё, ва Буннӣ, ва Шарабё, ва Бонӣ, ва Канонӣ бар минбари левизодагон истода, бо овози баланд ба ҳузури Парвардигор Худои худ фарёд заданд.
Ва левизодагон – Ешуа, ва Қадмиил, ва Бонӣ, ва Ҳашабниё, ва Шарабё, ва Ҳудиё, ва Шабанё, ва Фатаҳё – гуфтанд: «Бархезед ва Парвардигор Худои худро аз азал то абад муборак бихонед! Ва номи ҷалоли Туро, ки аз тамоми баракатҳо ва ҳамду сано болотар аст, муборак хоҳанд хонд!
Танҳо Ту Парвардигор ҳастӣ, Ту осмон, осмони осмонҳо ва тамоми лашкари онҳоро, замин ва ҳар чиро, ки бар он аст, баҳрҳо ва ҳар чиро, ки дар онҳост, ба вуҷуд овардаӣ, ва Ту ба ҳамаи онҳо ҳаёт мебахшӣ, ва лашкари осмон ба Ту саҷда мекунанд.
Ту Он Парвардигор Худо ҳастӣ, ки Абромро баргузидӣ, ва ӯро аз Ур-Касдим берун овардӣ, ва ба ӯ номи Иброҳимро додӣ.
Ва дили ӯро ба ҳузури Худ вафодор ёфта, бо ӯ паймон бастӣ, ки замини канъониён, ҳиттиён, амӯриён, фариззиён, ябусиён ва ҷирҷошиёнро бидиҳӣ, – ба насли ӯ бидиҳӣ; ва қавли Худро ба ҷо овардӣ, зеро ки Ту росткор ҳастӣ.
Ва мусибати падарони моро дар Миср дидӣ, ва фарёди онҳоро назди баҳри Қулзум шунидӣ,
Ва бар фиръавн, бар ҳамаи ғуломони ӯ ва бар тамоми қавми замини ӯ аломатҳо ва мӯъҷизаҳо зоҳир намудӣ, зеро медонистӣ, ки бар падарони мо ситам мекарданд, ва барои Худ ном пайдо кардӣ, чунон ки имрӯз низ маълум аст.
Ва баҳрро пеши: онҳо пора кардӣ, ва онҳо андаруни баҳр ба хушкӣ гузаштанд, ва таъқибкунандагони онҳоро дар чуқуриҳои қаърҳои умқҳои баҳр, мисли санге дар оби чуқур, андохтӣ.
Ва онҳоро рӯзона дар сутуни абр ва шабона дар сутуни оташ бурдӣ, то роҳеро, ки дар он бояд бираванд, равшан намоӣ.
Ва бар кӯҳи Сино фуруд омадӣ, ва бо онҳо аз осмон сухан рондӣ, ва қонунҳои барҳақ, дастурҳои рост, фароиз ва аҳкоми некӯ ба онҳо додӣ.
Ва шанбеи поки Худро ба онҳо маълум кардӣ, ва аҳкому фароизу қонунҳо ба воситаи бандаи Худ Мусо ба онҳо фармудӣ.
Ва нон аз осмон ба онҳо аз баҳри гуруснагиашон додӣ, ва об аз сахра ба онҳо аз баҳри ташнагиашон берун овардӣ, ва ба онҳо гуфтӣ, ки омада заминеро мерос гиранд, ки Ту бо дасти барафроштаи Худ савганд ёд карда будӣ, ки онро ба онҳо бидиҳӣ.
Вале онҳо, падарони мо, рафтори бадкорона намуда, гарданшахӣ карданд ва ба аҳкоми Ту гӯш надоданд,
Ва аз гӯш додан сар тофтанд, ва мӯъҷизаҳои Туро, ки барои онҳо ба амал овардӣ, ба ёд наоварданд, ва гарданшахӣ карданд, ва исён бардошта, пешвоеро барои худ интихоб карданд, то ки ба ғуломии худ баргарданд; вале Ту Худои бахшанда ғаффор, карим ва раҳим раҳмдил, собир дерхашм ва пур аз меҳру вафо ҳастӣ, ва онҳоро тарк накардӣ.
Гарчанде ки онҳо гӯсолаи рехтае барои худ сохтанд ва гуфтанд: ́Ин аст худои ту, ки туро аз Миср берун овард́, ва куфрҳои хории азиме ба амал оварданд,
Вале Ту, аз рӯи марҳамати бузурги Худ, онҳоро дар биёбон тарк накардӣ: сутуни абре ки рӯзона роҳро ба онҳо нишон медод, аз болои онҳо дур нашуд; ва сутуни оташ низ, ки шабона роҳеро, ки бояд бо он бираванд, барои онҳо равшан мекард.
Ва рӯҳи некӯи Худро барои омӯхтани онҳо додӣ, ва манни Худро аз даҳони онҳо кашида нагирифтӣ, ва об ба онҳо барои ташнагиашон додӣ.
Ва чил сол дар биёбон ба онҳо ғизо додӣ – ба чизе эҳтиёҷ надоштанд; либоси онҳо кӯҳна нашуд, ва пойҳои онҳо варам накард.
Ва мамлакатҳо ва қавмҳоро ба онҳо дода, он қавмҳоро ба ҳар гӯша пароканда намудӣ; ва онҳо замини Сиҳӯн – замини подшоҳи Ҳешбӯн, ва замини Ӯҷ, подшоҳи Бошонро мерос гирифтанд.
Ва писарони онҳоро мисли ситораҳои осмон афзун кардӣ, ва онҳоро ба замине овардӣ, ки ба падаронашон гуфта будӣ, ки омада онро мерос хоҳанд гирифт.
Ва писаронашон омада, он заминро мерос гирифтанд, ва Ту канъониёнро, ки сокинони он замин буданд, пеши онҳо мағлуб намуда, бо подшоҳонашон ва қавмҳои он замин ба дасти онҳо супурдӣ, то ки ба дилхоҳи худ бо онҳо рафтор кунанд.
Ва шаҳрҳои истеҳкомдор ва замини ҳосилхезро гирифтанд, ва хонаҳои пур аз ҳар гуна сарват неъмат, обанборҳои кандашуда чашмаҳои канда, токзорҳо, боғҳои зайтун ва дарахтони мевадори сершуморро мерос гирифтанд; ва ба туфайли некӯии бузурги Ту хӯрда, сер ва фарбеҳ шуданд ва лаззат бурданд;
Ва саркашӣ намуда, ба Ту беитоатӣ намуданд осӣ шуданд, ва аз Тавроти Ту рӯ гардонданд, ва пайғамбарони Туро, барои ба онҳо огоҳӣ доданашон ки барои онҳо шаҳодат меоварданд, то сӯи Ту бозгашт намоянд, куштанд, ва куфрҳои хории азиме ба амал оварданд.
Ва онҳоро ба дасти душманонашон супурдӣ, ва онҳоро ба танг оварданд, ва онҳо дар замони тангии худ сӯи Ту фарёд заданд, ва Ту аз осмон ҷавоб додӣ, ва аз рӯи марҳамати бузурги Худ ба онҳо наҷотдиҳандагонро додӣ, ки онҳоро аз дасти душманонашон раҳо карданд.
Вале ҳамин ки онҳо осуда мешуданд, аз нав ба ҳузури Ту бадкорӣ мекарданд, ва Ту онҳоро ба дасти душманонашон месупурдӣ, ки бар онҳо ҳукмронӣ мекарданд; ва онҳо боз сӯи Ту фарёд мезаданд, ва Ту аз осмон ҷавоб дода, аз рӯи марҳамати Худ онҳоро дафъаҳои бисёр наҷот медодӣ.
Ва ба онҳо хотиррасон намудӣ барои онҳо шаҳодат фиристодӣ, то ки сӯи Тавроти Ту бозгашт намоянд, вале онҳо рафтори бадкорона намуда, ба аҳкоми Ту гӯш надоданд, ва бар хилофи қонунҳои Ту, ки кас агар онҳоро ба ҷо оварад, зиндагии некӯ мебинад, гуноҳ карданд, ва аз итоат рӯ тофта ва гарданшахӣ карда, гӯш надоданд.
Ва солҳои бисёр ба онҳо пурсабрӣ намудӣ, ва бо Рӯҳи Худ ба воситаи пайғамбарони Худ ба онҳо огоҳӣ додӣ барои онҳо шаҳодат фиристодӣ, вале онҳо гӯш надоданд, ва Ту онҳоро ба дасти қавмҳои кишварҳо супурдӣ.
Валекин аз рӯи марҳамати бузурги Худ онҳоро комилан нобуд насохтӣ ва тарк накардӣ, зеро ки Ту Худои карим ва раҳимдил ҳастӣ.
Ва алҳол, эй Худои мо, эй Худои бузург, пурзӯр ва саҳмгин, ки паймон ва марҳаматро нигоҳ медорӣ! Бигзор тамоми он азобу уқубате ки бар мо: бар подшоҳони мо, бар сарварони мо, ва бар коҳинони мо, ва бар пайғамбарони мо, ва бар падарони мо, ва бар тамоми қавми Ту аз айёми подшоҳони Ашшур то имрӯз омадааст, ба ҳузури Ту кам нанамояд.
Валекин Ту дар тамоми он чизҳое ки ба сари мо омадааст, росткор ҳастӣ, зеро ки барҳақ амал кардаӣ, ва мо гуноҳкор ҳастем.
Ва подшоҳони мо, сарварони мо, коҳинони мо ва падарони мо шариати Туро риоя накарданд, ба аҳкоми Ту ва ба огоҳиҳои гувоҳиҳои Ту, ки ба онҳо фармудӣ, гӯш надоданд.
Ва онҳо дар мамлакати худ, бо вуҷуди некии бузурге ки Ту ба онҳо кардӣ, дар замини кушоду ҳосилхезе ки Ту ба онҳо бахшидӣ, Туро парастиш накарданд, ва аз кирдорҳои бади худ даст накашиданд.
Инак, мо имрӯз ғуломон ҳастем, ва дар замине ки ба падарони мо додӣ, то мева ва сарвати бойигарии неъмати онро бихӯрем, инак, мо дар он ғуломон ҳастем.
Ва ҳосилоти фаровони худро он барои подшоҳоне меоварад, ки онҳоро Ту ба сабаби гуноҳҳои мо бар мо гузоштаӣ, ва онҳо бар баданҳои танҳои мо ва бар чорпоёни мо ба дилхоҳи майли хоҳиши худ ҳукмронӣ мекунанд, ва мо ба тангии азиме гирифтор ҳастем.
Ва бо ин ҳама мо паймон бастем ва онро навиштем, ва сарварони мо, левизодагони мо ва коҳинони мо бар он мӯҳр гузоштанд».

Синодальный
1 Чтение закона продолжается, и народ постится и исповедует свои грехи; 5 народ под руководством левитов славит Господа; 9 историческая молитва, описывающая милости Господни и грехи Израиля от Египетского рабства до настоящих дней.
В двадцать четвертый день этого месяца собрались все сыны Израилевы, постящиеся и во вретищах и с пеплом на головах своих.
И отделилось семя Израилево от всех инородных, и встали и исповедовались во грехах своих и в преступлениях отцов своих.
И стояли на своем месте, и четверть дня читали из книги закона Господа Бога своего, и четверть исповедовались и поклонялись Господу Богу своему.
И стали на возвышенное место левитов: Иисус, Вания, Кадмиил, Шевания, Вунний, Шеревия, Вания, Хенани, и громко взывали к Господу Богу своему.
И сказали левиты – Иисус, Кадмиил, Вания, Хашавния, Шеревия, Годия, Шевания, Петахия: встаньте, славьте Господа Бога вашего, от века и до века. Да славословят достославное и превысшее всякого славословия и хвалы имя Твое!
[И сказал Ездра:] Ты, Господи, един, Ты создал небо, небеса небес и все воинство их, землю и все, что на ней, моря и все, что в них, и Ты живишь все сие, и небесные воинства Тебе поклоняются.
Ты Сам, Господи Боже, избрал Аврама, и вывел его из Ура Халдейского, и дал ему имя Авраама,
и нашел сердце его верным пред Тобою, и заключил с ним завет, чтобы дать [ему и] семени его землю Хананеев, Хеттеев, Аморреев, Ферезеев, Иевусеев и Гергесеев. И Ты исполнил слово Свое, потому что Ты праведен.
Ты увидел бедствие отцов наших в Египте и услышал вопль их у Чермного моря,
и явил знамения и чудеса над фараоном и над всеми рабами его, и над всем народом земли его, так как Ты знал, что они надменно поступали с ними, и сделал Ты Себе имя до сего дня.
Ты рассек пред ними море, и они среди моря прошли посуху, и гнавшихся за ними Ты поверг в глубины, как камень в сильные воды.
В столпе облачном Ты вел их днем и в столпе огненном – ночью, чтоб освещать им путь, по которому идти им.
И снисшел Ты на гору Синай и говорил с ними с неба, и дал им суды справедливые, законы верные, уставы и заповеди добрые.
И указал им святую Твою субботу и заповеди, и уставы и закон преподал им чрез раба Твоего Моисея.
И хлеб с неба Ты давал им в голоде их, и воду из камня источал им в жажде их, и сказал им, чтоб они пошли и овладели землею, которую Ты, подняв руку Твою, клялся дать им.
Но они и отцы наши упрямствовали, и шею свою держали упруго, и не слушали заповедей Твоих;
не захотели повиноваться и не вспомнили чудных дел Твоих, которые Ты делал с ними, и держали шею свою упруго, и, по упорству своему, поставили над собою вождя, чтобы возвратиться в рабство свое. Но Ты Бог, любящий прощать, благий и милосердый, долготерпеливый и многомилостивый, и Ты не оставил их.
И хотя они сделали себе литого тельца, и сказали: вот бог твой, который вывел тебя из Египта, и хотя делали великие оскорбления,
но Ты, по великому милосердию Твоему, не оставлял их в пустыне; столп облачный не отходил от них днем, чтобы вести их по пути, и столп огненный – ночью, чтобы светить им на пути, по которому им идти.
И Ты дал им Духа Твоего благого, чтобы наставлять их, и манну Твою не отнимал от уст их, и воду давал им для утоления жажды их.
Сорок лет Ты питал их в пустыне; они ни в чем не терпели недостатка; одежды их не ветшали, и ноги их не пухли.
И Ты дал им царства и народы и разделил им, и они овладели землею Сигона, и землею царя Есевонского, и землею Ога, царя Васанского.
И сыновей их Ты размножил, как звезды небесные, и ввел их в землю, о которой Ты говорил отцам их, что они придут владеть ею.
И вошли сыновья их, и овладели землею. И Ты покорил им жителей земли, Хананеев, и отдал их в руки их, и царей их, и народы земли, чтобы они поступали с ними по своей воле.
И заняли они укрепленные города и тучную землю, и взяли во владение домы, наполненные всяким добром, водоемы, высеченные из камня, виноградные и масличные сады и множество дерев с плодами для пищи. Они ели, насыщались, тучнели и наслаждались по великой благости Твоей;
и сделались упорны и возмутились против Тебя, и презрели закон Твой, убивали пророков Твоих, которые увещевали их обратиться к Тебе, и делали великие оскорбления.
И Ты отдал их в руки врагов их, которые теснили их. Но когда, в тесное для них время, они взывали к Тебе, Ты выслушивал их с небес и, по великому милосердию Твоему, давал им спасителей, и они спасали их от рук врагов их.
Когда же успокаивались, то снова начинали делать зло пред лицем Твоим, и Ты отдавал их в руки неприятелей их, и они господствовали над ними. Но когда они опять взывали к Тебе, Ты выслушивал их с небес и, по великому милосердию Твоему, избавлял их многократно.
Ты напоминал им обратиться к закону Твоему, но они упорствовали и не слушали заповедей Твоих, и отклонялись от уставов Твоих, которыми жил бы человек, если бы исполнял их, и хребет свой сделали упорным, и шею свою держали упруго, и не слушали.
Ожидая их обращения, Ты медлил многие годы и напоминал им Духом Твоим чрез пророков Твоих, но они не слушали. И Ты предал их в руки иноземных народов.
Но, по великому милосердию Твоему, Ты не истребил их до конца, и не оставлял их, потому что Ты Бог благий и милостивый.
И ныне, Боже наш, Боже великий, сильный и страшный, хранящий завет и милость! да не будет малым пред лицем Твоим все страдание, которое постигло нас, царей наших, князей наших, и священников наших, и пророков наших, и отцов наших и весь народ Твой от дней царей Ассирийских до сего дня.
Во всем постигшем нас Ты праведен, потому что Ты делал по правде, а мы виновны.
Цари наши, князья наши, священники наши и отцы наши не исполняли закона Твоего, и не внимали заповедям Твоим и напоминаниям Твоим, которыми Ты напоминал им.
И в царстве своем, при великом добре Твоем, которое Ты давал им, и на обширной и тучной земле, которую Ты отделил им, они не служили Тебе и не обращались от злых дел своих.
И вот, мы ныне рабы; на той земле, которую Ты дал отцам нашим, чтобы питаться ее плодами и ее добром, вот, мы рабствуем.
И произведения свои она во множестве приносит для царей, которым Ты покорил нас за грехи наши. И телами нашими и скотом нашим они владеют по своему произволу, и мы в великом стеснении.
По всему этому мы даем твердое обязательство и подписываем, и на подписи печать князей наших, левитов наших и священников наших.
El día veinticuatro del mismo mes se reunieron los hijos de Israel para ayunar, vestidos de ropas ásperas y cubiertos de polvo.
Ya se había apartado la descendencia de Israel de todos los extranjeros; y en pie, confesaron sus pecados y las iniquidades de sus padres.
Puestos de pie en su lugar, leyeron el libro de la ley de Jehová, su Dios, la cuarta parte del día, y durante otra cuarta parte del día confesaron sus pecados y adoraron a Jehová, su Dios.
Jesúa, Bani, Cadmiel, Sebanías, Buni, Serebías, Bani y Quenani subieron luego al estrado de los levitas y clamaron en voz alta a Jehová, su Dios.
Y esto es lo que dijeron los levitas Jesúa, Cadmiel, Bani, Hasabnías, Serebías, Hodías, Sebanías y Petaías:

—Levantaos y bendecid a Jehová, vuestro Dios:

»Desde la eternidad y hasta la eternidad
sea bendecido tu nombre glorioso,
que supera toda bendición y alabanza.

»Sólo tú eres Jehová.
Tú hiciste los cielos,
y los cielos de los cielos, con todo su ejército,
la tierra y todo lo que está en ella,
los mares y todo lo que hay en ellos.
Tú vivificas todas estas cosas,
y los ejércitos de los cielos te adoran.
»Tú eres, oh Jehová, el Dios que escogió a Abram;
tú lo sacaste de Ur de los caldeos,
y le pusiste por nombre Abraham.
Hallaste fiel su corazón delante de ti,
e hiciste pacto con él
para darle la tierra del cananeo,
del heteo, del amorreo,
del ferezeo, del jebuseo y del gergeseo,
para darla a su descendencia;
y cumpliste tu palabra,
porque eres justo.
»Miraste en Egipto la aflicción de nuestros padres,
y oíste el clamor de ellos en el Mar Rojo.
Hiciste señales y maravillas contra el faraón,
contra todos sus siervos,
y contra todo el pueblo de su tierra,
porque sabías que habían procedido
con soberbia contra ellos;
y te hiciste nombre grande como hasta este día.
Dividiste el mar delante de ellos,
y pasaron por medio de él en seco;
pero a sus perseguidores echaste en las profundidades,
como una piedra en profundas aguas.
Con columna de nube los guiaste de día,
y con columna de fuego de noche,
para alumbrarles el camino por donde habían de ir.
»Sobre el monte Sinaí descendiste,
y hablaste con ellos desde el cielo,
y les diste juicios rectos, leyes verdaderas,
y estatutos y mandamientos buenos.
Les ordenaste guardar tu santo sábado,
y por medio de Moisés, tu siervo,
les prescribiste la Ley, y mandamientos y estatutos.
»Les diste pan del cielo para saciar su hambre,
y para su sed les sacaste aguas de la peña;
y les dijiste que entraran a poseer la tierra,
por la cual alzaste tu mano y juraste que se la darías.
Mas ellos y nuestros padres fueron soberbios,
y endurecieron su cerviz y no escucharon tus mandamientos.
No quisieron oír,
ni se acordaron de las maravillas que con ellos hiciste;
antes endurecieron su cerviz
y, en su rebelión, pensaron poner caudillo
para volverse a su servidumbre.
Pero tú eres Dios perdonador,
clemente y piadoso,
tardo para la ira y grande en misericordia,
pues no los abandonaste.
»Aun cuando hicieron para sí un becerro de fundición
y dijeron: “Éste es tu Dios que te hizo subir de Egipto”,
y cometieron grandes ofensas, 19 tú, con todo, por tus muchas misericordias
no los abandonaste en el desierto.
La columna de nube no se apartó de ellos de día,
para guiarlos por el camino,
ni de noche la columna de fuego,
para alumbrarles el camino por el cual habían de ir.
»Enviaste tu buen espíritu para enseñarles;
no retiraste tu maná de su boca,
y agua les diste para su sed.
Los sustentaste cuarenta años en el desierto;
de ninguna cosa tuvieron necesidad;
sus vestidos no se envejecieron,
ni se hincharon sus pies.
»Les diste reinos y pueblos,
y los repartiste por distritos;
poseyeron la tierra de Sehón,
la tierra del rey de Hesbón,
y la tierra de Og, rey de Basán.
Multiplicaste sus hijos
como las estrellas del cielo,
y los llevaste a la tierra
de la cual habías dicho a sus padres
que habían de entrar a poseerla.
Y los hijos vinieron y poseyeron la tierra,
y humillaste delante de ellos
a los habitantes del país, a los cananeos,
los cuales entregaste en sus manos,
igual que a sus reyes y a los pueblos de la tierra,
para que hicieran de ellos como quisieran.
Tomaron ciudades fortificadas
y tierra fértil,
y heredaron casas llenas de todo bien,
cisternas hechas, viñas y olivares,
y muchos árboles frutales;
comieron, se saciaron y engordaron,
y se deleitaron en tu gran bondad.
»Pero te provocaron a ira
y se rebelaron contra ti,
y echaron tu Ley tras sus espaldas,
mataron a tus profetas
que los amonestaban a volver a ti,
y te ofendieron grandemente.
Entonces los entregaste en manos de sus enemigos,
los cuales los afligieron;
pero clamaron a ti en el tiempo de su tribulación,
y tú desde los cielos los oíste;
y según tu gran misericordia
les enviaste libertadores
para que los salvaran de manos de sus enemigos.
Pero una vez que tenían paz,
volvían a hacer lo malo delante de ti,
por lo cual los abandonaste en manos de sus enemigos
que los dominaron;
pero volvían y clamaban otra vez a ti;
tú desde los cielos los oías,
y según tus misericordias muchas veces los libraste.
Les amonestaste a que se volvieran a tu Ley;
mas ellos se llenaron de soberbia
y no oyeron tus mandamientos,
sino que pecaron contra tus juicios,
los cuales dan vida a quien los cumple;
se rebelaron,
endurecieron su cerviz
y no escucharon.
»Los soportaste por muchos años,
y les testificaste con tu espíritu
por medio de tus profetas,
pero no escucharon;
por lo cual los entregaste
en manos de los pueblos de la tierra.
Mas por tus muchas misericordias
no los consumiste ni los desamparaste;
porque eres Dios clemente y misericordioso.
»Ahora pues, Dios nuestro,
Dios grande, fuerte, temible,
que guardas el pacto y la misericordia,
no sea tenido en poco delante de ti todo el sufrimiento
que ha alcanzado a nuestros reyes, a nuestros gobernantes,
a nuestros sacerdotes, a nuestros profetas,
a nuestros padres y a todo tu pueblo,
desde los días de los reyes de Asiria hasta este día.
Pero tú eres justo
en todo lo que ha venido sobre nosotros;
porque rectamente has hecho,
mas nosotros hemos hecho lo malo.
Nuestros reyes, nuestros gobernantes,
nuestros sacerdotes y nuestros padres
no pusieron por obra tu Ley,
ni atendieron a tus mandamientos
ni a los testimonios con que los amonestabas.
Pero ellos en su reino
y en los muchos bienes que les diste,
y en la tierra espaciosa y fértil
que entregaste delante de ellos,
no te sirvieron,
ni se convirtieron de sus malas obras.
»Míranos hoy, convertidos en siervos;
somos siervos en la tierra que diste a nuestros padres
para que comieran su fruto y su bien.
El fruto de ella se multiplica para los reyes
que has puesto sobre nosotros por nuestros pecados,
quienes se enseñorean sobre nuestros cuerpos,
y sobre nuestros ganados,
conforme a su voluntad.
¡En gran angustia estamos!
»A causa, pues, de todo esto, nosotros hacemos fiel promesa, y la escribimos, firmada por nuestros gobernantes, por nuestros levitas y por nuestros sacerdotes.»
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible