Скрыть
22:8
22:9
22:10
22:12
22:13
22:14
22:15
22:16
22:17
22:19
22:20
22:21
22:22
22:23
22:24
22:25
22:26
22:27
22:29
22:30
22:32
22:33
22:34
22:35
22:36
22:37
22:38
22:39
22:40
22:41
Церковнославянский (рус)
И воз­дви́гшеся сы́нове Изра́илтестiи, ополчи́шася на за́пады Моа́ва у Иорда́на ко Иерихо́ну.
И ви́дѣвъ Вала́къ сы́нъ Сепфо́ровъ вся́, ели́ка сотвори́ Изра́иль Аморре́ю,
и убоя́ся Моа́въ люді́й зѣло́, я́ко мно́зи бя́ху, и оскорбѣ́ Моа́въ от­ лица́ сыно́въ Изра́илевыхъ,
и рече́ Моа́въ старѣ́йшинамъ Мадiа́млимъ: ны́нѣ потреби́тъ со́нмъ се́й всѣ́хъ, и́же о́крестъ на́съ, я́коже потребля́етъ теле́цъ зла́къ на по́ли. И Вала́къ, сы́нъ Сепфо́ровъ, бя́ше ца́рь Моа́вль въ то́ вре́мя,
и посла́ послы́ къ Валаа́му, сы́ну Вео́рову, во Фаѳу́ру я́же е́сть у рѣки́ земли́ сыно́въ люді́й его́, при­­зва́ти его́, глаго́ля: се́, лю́дiе изыдо́ша изъ Еги́пта, и се́, покры́ша лице́ земли́, и сі́и сѣдя́тъ при­­ одержа́нiи мо­е́мъ:
и ны́нѣ прiиди́, проклени́ мнѣ́ лю́ди сiя́, поне́же крѣ́пльшiи су́ть па́че на́съ, а́ще воз­мо́жемъ си́хъ изби́ти, и изжену́ и́хъ изъ земли́: я́ко вѣ́мъ, и́хже а́ще благослови́ши ты́, благослове́ни су́ть, и и́хже а́ще проклене́ши ты́, про́кляти.
И идо́ша старѣ́йшины Моа́вли и старѣ́йшины Мадiа́мли, и волхвова́нiя въ рука́хъ и́хъ: и прiидо́ша къ Валаа́му и глаго́лаша ему́ словеса́ Вала́кова.
И рече́ къ ни́мъ: препочі́йте здѣ́ но́щь [сiю́], и от­вѣща́ю ва́мъ дѣя́нiя, я́же а́ще воз­глаго́летъ Госпо́дь ко мнѣ́. И пребы́ша кня́зи Моа́вли у Валаа́ма.
И прiи́де Бо́гъ къ Валаа́му и рече́ ему́: что́ человѣ́цы сі́и у тебе́?
И рече́ Валаа́мъ къ Бо́гу: Вала́къ сы́нъ Сепфо́ровъ, ца́рь Моа́вль, посла́ и́хъ ко мнѣ́, глаго́ля:
се́, лю́дiе изыдо́ша изъ Еги́пта и покры́ша лице́ земли́, и сі́и сѣдя́тъ при­­ одержа́нiи мо­е́мъ: и ны́нѣ прiиди́, проклени́ ми и́хъ, не́гли воз­могу́ изби́ти и́хъ и изгна́ти я́ от­ земли́.
И рече́ Бо́гъ къ Валаа́му: да не и́деши съ ни́ми, ниже́ да клене́ши люді́й: су́ть бо благослове́ни.
И воста́въ Валаа́мъ зау́тра, рече́ князе́мъ Вала́ковымъ: воз­врати́теся къ господи́ну сво­ему́: не попуща́етъ ми́ Бо́гъ ити́ съ ва́ми.
И воста́в­ше кня́зи Моа́вли прiидо́ша къ Вала́ку и реко́ша ему́: не хо́щетъ Валаа́мъ прiити́ съ на́ми.
И при­­ложи́ Вала́къ еще́ посла́ти кня́зи мно́жайшiи и честнѣ́йшiи си́хъ.
И прiидо́ша къ Валаа́му и глаго́лаша ему́: сiя́ глаго́летъ Вала́къ, сы́нъ Сепфо́ровъ: молю́ тя, не облѣни́ся прiити́ ко мнѣ́:
че́стнѣ бо тя́ почту́, и вся́, ели́ка а́ще рече́ши ми́, сотворю́ тебѣ́: и прiиди́, и проклени́ ми лю́ди сiя́.
И от­вѣща́ Валаа́мъ и рече́ князе́мъ Вала́ковымъ: а́ще ми́ да́стъ Вала́къ по́лну хра́мину свою́ зла́та и сребра́, не могу́ преступи́ти сло́ва Го́спода Бо́га, е́же сотвори́ти то́ ма́ло или́ вели́ко въ ра́зумѣ мо­е́мъ:
и ны́нѣ потерпи́те здѣ́ и вы́ но́щь сiю́, и увѣ́мъ, что́ при­­ложи́тъ Госпо́дь глаго́лати ко мнѣ́.
И прiи́де Бо́гъ къ Валаа́му но́щiю и рече́ ему́: а́ще зва́ти тя́ прiидо́ша человѣ́цы сі́и, воста́въ иди́ вслѣ́дъ и́хъ, но сло́во, е́же а́ще реку́ тебѣ́, то́ да сотвори́ши.
И воста́въ Валаа́мъ зау́тра, осѣдла́ осля́ свое́ и и́де со кня́зи Моа́вли.
И разгнѣ́вася я́ростiю Бо́гъ, я́ко и́де се́й: и воста́ А́нгелъ Бо́жiй препя́ти ему́ на пути́. Се́й же сѣдя́ше на осля́ти сво­е́мъ и два́ раба́ его́ съ ни́мъ.
И узрѣ́въ осе́лъ А́нгела Бо́жiя супроти́въ стоя́ща на пути́, и ме́чь извлече́нъ въ руцѣ́ его́, и соврати́ся осе́лъ съ пути́ и идя́ше на по́ле: и бiя́ше [Валаа́мъ] осля́ жезло́мъ сво­и́мъ, е́же напра́вити е́ на пу́ть:
и ста́ А́нгелъ Бо́жiй на брозда́хъ виногра́дныхъ: огражде́нiе от­сю́ду, и огражде́нiе от­ону́ду:
и узрѣ́въ осе́лъ А́нгела Бо́жiя, при­­ложи́ся ко огра́дѣ и при­­жме́ но́гу Валаа́му ко огра́дѣ, и при­­ложи́ еще́ би́ти его́:
и при­­ложи́ А́нгелъ Бо́жiй, и ше́дъ ста́ въ мѣ́стѣ у́зкомъ, въ не́мже не бя́ше уклони́тися ни на де́сно, ни на лѣ́во:
и ви́дя осля́ А́нгела Бо́жiя, паде́ подъ Валаа́момъ: и разгнѣ́вася Валаа́мъ, и бiя́ше осля́ жезло́мъ.
И от­ве́рзе Бо́гъ уста́ осля́ти, и рече́ Валаа́му: что́ сотвори́хъ тебѣ́, я́ко се́, въ тре́тiе бiе́ши мя́?
И рече́ Валаа́мъ осля́ти: я́ко поруга́лося ми́ еси́: и а́ще бы́хъ ме́чь имѣ́лъ въ руку́ мое́ю, пробо́лъ бы́хъ тя́.
И рече́ осля́ Валаа́му: не а́зъ ли осли́ца твоя́, на не́йже ты́ ѣ́здиши от­ ю́ности сво­ея́ до дне́шняго дне́? Еда́ презо́р­ст­вомъ презрѣ́в­ши сотвори́хъ тебѣ́ сiе́? О́нъ же рече́: ни́.
Отве́рзе же Бо́гъ о́чи Валаа́му, и узрѣ́ А́нгела Бо́жiя противостоя́ща на пути́, и ме́чь извлече́нъ въ руцѣ́ его́: и при­­клони́вся поклони́ся ему́ лице́мъ сво­и́мъ.
И рече́ ему́ А́нгелъ Бо́жiй: почто́ бiе́ши осля́ твое́ сiе́ въ тре́тiе? И се́, А́зъ прiидо́хъ на препя́тiе твое́, я́ко непрiя́тенъ пу́ть тво́й предо Мно́ю: и ви́дя Мя́ осли́ца, соврати́ся от­ Мене́ се́ тре́тiе:
и а́ще бы не уклони́лася от­ Мене́, ны́нѣ тя́ у́бо уби́лъ бы́хъ, сiю́ же сохрани́лъ бы́хъ.
И рече́ Валаа́мъ ко А́нгелу Госпо́дню: согрѣши́хъ, не вѣ́дѣхъ бо, я́ко Ты́ мнѣ́ противостоя́лъ еси́ на пути́: и ны́нѣ а́ще Тебѣ́ не уго́дно, воз­вращу́ся.
И рече́ А́нгелъ Бо́жiй къ Валаа́му: иди́ ты́ съ человѣ́ки: оба́че сло́во, е́же а́ще реку́ тебѣ́, сiе́ сохрани́ глаго́лати. И и́де Валаа́мъ со кня́зи Вала́ковы.
И услы́шавъ Вала́къ, я́ко при­­хо́дитъ Валаа́мъ, изы́де во срѣ́тенiе ему́ во гра́дъ Моа́вль, и́же е́сть въ предѣ́лѣхъ Арно́нихъ, и́же е́сть на краи́ предѣ́ловъ.
И рече́ Вала́къ къ Валаа́му: не посла́хъ ли къ тебѣ́ зва́ти тя́? Почто́ не при­­ше́лъ еси́ ко мнѣ́? Или́ не воз­могу́ почти́ти тебе́?
И рече́ Валаа́мъ къ Вала́ку: се́, при­­хожду́ къ тебѣ́ ны́нѣ: мо́щенъ ли бу́ду глаго́лати что́? Сло́во, е́же а́ще вложи́ть Бо́гъ во уста́ моя́, сiе́ реку́.
И и́де Валаа́мъ съ Вала́комъ, и внидо́ша во Гра́ды Се́лныя.
И закла́ Вала́къ телцы́ и о́вцы, и посла́ Валаа́му и князе́мъ и́же съ ни́мъ.
И бы́сть зау́тра, и взя́въ Вала́къ Валаа́ма, воз­веде́ его́ на сто́лпъ Ваа́ловъ, и показа́ ему́ от­ту́ду ча́сть нѣ́кую люді́й.
Греческий [Greek (Koine)]
καὶ ἀπάραν­τες οἱ υἱοὶ Ισραηλ παρενέβαλον ἐπι­̀ δυσμῶν Μωαβ παρα­̀ τὸν Ιορδάνην κατα­̀ Ιεριχω
καὶ ἰδὼν Βαλακ υἱὸς Σεπφωρ πάν­τα ὅσα ἐποίησεν Ισραηλ τῷ Αμορραίῳ
καὶ ἐφοβήθη Μωαβ τὸν λαὸν σφόδρα ὅτι πολλοὶ ἦσαν καὶ προ­σώχθισεν Μωαβ ἀπο­̀ προ­σώπου υἱῶν Ισραηλ
καὶ εἶπεν Μωαβ τῇ γερουσίᾳ Μαδια­μ νῦν ἐκλείξει ἡ συν­αγωγὴ αὕτη πάν­τας τοὺς κύκλῳ ἡμῶν ὡς ἐκλείξαι ὁ μόσχος τὰ χλωρὰ ἐκ τοῦ πεδίου καὶ Βαλακ υἱὸς Σεπφωρ βασιλεὺς Μωαβ ἦν κατα­̀ τὸν καιρὸν ἐκεῖνον
καὶ ἀπέστειλεν πρέσβεις προ­̀ς Βαλααμ υἱὸν Βεωρ Φαθουρα ὅ ἐστιν ἐπι­̀ τοῦ ποταμοῦ γῆς υἱῶν λαοῦ αὐτοῦ καλέσαι αὐτὸν λέγων ἰδοὺ λαὸς ἐξελήλυθεν ἐξ Αἰγύπτου καὶ ἰδοὺ κατεκάλυψεν τὴν ὄψιν τῆς γῆς καὶ οὗτος ἐγκάθηται ἐχόμενός μου
καὶ νῦν δεῦρο ἄρασαί μοι τὸν λαὸν τοῦτον ὅτι ἰσχύει οὗτος ἢ ἡμεῖς ἐὰν δυνώμεθα πατάξαι ἐξ αὐτῶν καὶ ἐκβαλῶ αὐτοὺς ἐκ τῆς γῆς ὅτι οἶδα οὓς ἐὰν εὐλογήσῃς σύ εὐλόγην­ται καὶ οὓς ἐὰν καταράσῃ σύ κεκατήραν­ται
καὶ ἐπορεύ­θη ἡ γερουσία Μωαβ καὶ ἡ γερουσία Μαδια­μ καὶ τὰ μαν­τεῖα ἐν ταῖς χερσὶν αὐτῶν καὶ ἦλθον προ­̀ς Βαλααμ καὶ εἶπαν αὐτῷ τὰ ῥήματα Βαλακ
καὶ εἶπεν προ­̀ς αὐτούς κατα­λύσατε αὐτοῦ τὴν νύκτα καὶ ἀπο­κριθήσομαι ὑμῖν πράγματα ἃ ἐὰν λαλήσῃ κύριος προ­́ς με καὶ κατέμειναν οἱ ἄρχον­τες Μωαβ παρα­̀ Βαλααμ
καὶ ἦλθεν ὁ θεὸς προ­̀ς Βαλααμ καὶ εἶπεν αὐτῷ τί οἱ ἄνθρωποι οὗτοι παρα­̀ σοί
καὶ εἶπεν Βαλααμ προ­̀ς τὸν θεόν Βαλακ υἱὸς Σεπφωρ βασιλεὺς Μωαβ ἀπέστειλεν αὐτοὺς προ­́ς με λέγων
ἰδοὺ λαὸς ἐξελήλυθεν ἐξ Αἰγύπτου καὶ ἰδοὺ κεκάλυφεν τὴν ὄψιν τῆς γῆς καὶ οὗτος ἐγκάθηται ἐχόμενός μου καὶ νῦν δεῦρο ἄρασαί μοι αὐτόν εἰ ἄρα δυνήσομαι πατάξαι αὐτὸν καὶ ἐκβαλῶ αὐτὸν ἀπο­̀ τῆς γῆς
καὶ εἶπεν ὁ θεὸς προ­̀ς Βαλααμ οὐ πορεύ­σῃ μετ᾿ αὐτῶν οὐδὲ καταράσῃ τὸν λαόν ἔστιν γὰρ εὐλογημένος
καὶ ἀναστὰς Βαλααμ τὸ πρωὶ εἶπεν τοῖς ἄρχουσιν Βαλακ ἀπο­τρέχετε προ­̀ς τὸν κύριον ὑμῶν οὐκ ἀφίησίν με ὁ θεὸς πορεύ­εσθαι μεθ᾿ ὑμῶν
καὶ ἀναστάν­τες οἱ ἄρχον­τες Μωαβ ἦλθον προ­̀ς Βαλακ καὶ εἶπαν οὐ θέλει Βαλααμ πορευθῆναι μεθ᾿ ἡμῶν
καὶ προ­σέθετο Βαλακ ἔτι ἀπο­στεῖλαι ἄρχον­τας πλείους καὶ ἐν­τιμοτέρους τούτων
καὶ ἦλθον προ­̀ς Βαλααμ καὶ λέγουσιν αὐτῷ τάδε λέγει Βαλακ ὁ τοῦ Σεπφωρ ἀξιῶ σε μὴ ὀκνήσῃς ἐλθεῖν προ­́ς με
ἐν­τίμως γὰρ τιμήσω σε καὶ ὅσα ἐὰν εἴπῃς ποιήσω σοι καὶ δεῦρο ἐπι­κατα­́ρασαί μοι τὸν λαὸν τοῦτον
καὶ ἀπεκρίθη Βαλααμ καὶ εἶπεν τοῖς ἄρχουσιν Βαλακ ἐὰν δῷ μοι Βαλακ πλή­ρη τὸν οἶκον αὐτοῦ ἀργυρίου καὶ χρυσίου οὐ δυνήσομαι παρα­βῆναι τὸ ῥῆμα κυρίου τοῦ θεοῦ ποιῆσαι αὐτὸ μικρὸν ἢ μέγα ἐν τῇ δια­νοίᾳ μου
καὶ νῦν ὑπομείνατε αὐτοῦ καὶ ὑμεῖς τὴν νύκτα ταύτην καὶ γνώσομαι τί προ­σθήσει κύριος λαλῆσαι προ­́ς με
καὶ ἦλθεν ὁ θεὸς προ­̀ς Βαλααμ νυκτὸς καὶ εἶπεν αὐτῷ εἰ καλέσαι σε πάρεισιν οἱ ἄνθρωποι οὗτοι ἀναστὰς ἀκολούθησον αὐτοῖς ἀλλὰ τὸ ῥῆμα ὃ ἂν λαλήσω προ­̀ς σέ τοῦτο ποιήσεις
καὶ ἀναστὰς Βαλααμ τὸ πρωὶ ἐπέσαξεν τὴν ὄνον αὐτοῦ καὶ ἐπορεύ­θη μετὰ τῶν ἀρχόν­των Μωαβ
καὶ ὠργίσθη θυμῷ ὁ θεὸς ὅτι ἐπορεύ­θη αὐτός καὶ ἀνέστη ὁ ἄγγελος τοῦ θεοῦ ἐνδια­βάλλειν αὐτόν καὶ αὐτὸς ἐπι­βεβήκει ἐπι­̀ τῆς ὄνου αὐτοῦ καὶ δύο παῖδες αὐτοῦ μετ᾿ αὐτοῦ
καὶ ἰδοῦσα ἡ ὄνος τὸν ἄγγελον τοῦ θεοῦ ἀνθεστηκότα ἐν τῇ ὁδῷ καὶ τὴν ῥομφαίαν ἐσπασμένην ἐν τῇ χειρὶ αὐτοῦ καὶ ἐξέκλινεν ἡ ὄνος ἐκ τῆς ὁδοῦ καὶ ἐπορεύ­ετο εἰς τὸ πεδίον καὶ ἐπάταξεν τὴν ὄνον τῇ ῥάβδῳ τοῦ εὐθῦναι αὐτὴν ἐν τῇ ὁδῷ
καὶ ἔστη ὁ ἄγγελος τοῦ θεοῦ ἐν ταῖς αὔλαξιν τῶν ἀμπέλων φραγμὸς ἐν­τεῦθεν καὶ φραγμὸς ἐν­τεῦθεν
καὶ ἰδοῦσα ἡ ὄνος τὸν ἄγγελον τοῦ θεοῦ προ­σέθλιψεν ἑαυτὴν προ­̀ς τὸν τοῖχον καὶ ἀπέθλιψεν τὸν πόδα Βαλααμ καὶ προ­σέθετο ἔτι μαστίξαι αὐτήν
καὶ προ­σέθετο ὁ ἄγγελος τοῦ θεοῦ καὶ ἀπελθὼν ὑπέστη ἐν τόπῳ στενῷ εἰς ὃν οὐκ ἦν ἐκκλῖναι δεξιὰν οὐδὲ ἀριστεράν
καὶ ἰδοῦσα ἡ ὄνος τὸν ἄγγελον τοῦ θεοῦ συν­εκάθισεν ὑποκάτω Βαλααμ καὶ ἐθυμώθη Βαλααμ καὶ ἔτυπτεν τὴν ὄνον τῇ ῥάβδῳ
καὶ ἤνοιξεν ὁ θεὸς τὸ στόμα τῆς ὄνου καὶ λέγει τῷ Βαλααμ τί ἐποίησά σοι ὅτι πέπαικάς με τοῦτο τρίτον
καὶ εἶπεν Βαλααμ τῇ ὄνῳ ὅτι ἐμπέπαιχάς μοι καὶ εἰ εἶχον μάχαιραν ἐν τῇ χειρί μου ἤδη ἂν ἐξεκέν­τησά σε
καὶ λέγει ἡ ὄνος τῷ Βαλααμ οὐκ ἐγὼ ἡ ὄνος σου ἐφ᾿ ἧς ἐπέβαινες ἀπο­̀ νεότητός σου ἕως τῆς σήμερον ἡμέρας μὴ ὑπεροράσει ὑπεριδοῦσα ἐποίησά σοι οὕτως ὁ δὲ εἶπεν οὐχί
ἀπεκάλυψεν δὲ ὁ θεὸς τοὺς ὀφθαλμοὺς Βαλααμ καὶ ὁρᾷ τὸν ἄγγελον κυρίου ἀνθεστηκότα ἐν τῇ ὁδῷ καὶ τὴν μάχαιραν ἐσπασμένην ἐν τῇ χειρὶ αὐτοῦ καὶ κύψας προ­σεκύνησεν τῷ προ­σώπῳ αὐτοῦ
καὶ εἶπεν αὐτῷ ὁ ἄγγελος τοῦ θεοῦ δια­̀ τί ἐπάταξας τὴν ὄνον σου τοῦτο τρίτον καὶ ἰδοὺ ἐγὼ ἐξῆλθον εἰς δια­βολήν σου ὅτι οὐκ ἀστεία ἡ ὁδός σου ἐναν­τίον μου
καὶ ἰδοῦσά με ἡ ὄνος ἐξέκλινεν ἀπ᾿ ἐμοῦ τρίτον τοῦτο καὶ εἰ μὴ ἐξέκλινεν νῦν οὖν σὲ μὲν ἀπέκτεινα ἐκείνην δὲ περιεποιησάμην
καὶ εἶπεν Βαλααμ τῷ ἀγγέλῳ κυρίου ἡμάρτηκα οὐ γὰρ ἠπιστάμην ὅτι σύ μοι ἀνθέστηκας ἐν τῇ ὁδῷ εἰς συν­άν­τησιν καὶ νῦν εἰ μή σοι ἀρέσκει ἀπο­στραφήσομαι
καὶ εἶπεν ὁ ἄγγελος τοῦ θεοῦ προ­̀ς Βαλααμ συμπορεύ­θητι μετὰ τῶν ἀνθρώπων πλη­̀ν τὸ ῥῆμα ὃ ἐὰν εἴπω προ­̀ς σέ τοῦτο φυλάξῃ λαλῆσαι καὶ ἐπορεύ­θη Βαλααμ μετὰ τῶν ἀρχόν­των Βαλακ
καὶ ἀκούσας Βαλακ ὅτι ἥκει Βαλααμ ἐξῆλθεν εἰς συν­άν­τησιν αὐτῷ εἰς πόλιν Μωαβ ἥ ἐστιν ἐπι­̀ τῶν ὁρίων Αρνων ὅ ἐστιν ἐκ μέρους τῶν ὁρίων
καὶ εἶπεν Βαλακ προ­̀ς Βαλααμ οὐχὶ ἀπέστειλα προ­̀ς σὲ καλέσαι σε δια­̀ τί οὐκ ἤρχου προ­́ς με ὄν­τως οὐ δυνήσομαι τιμῆσαί σε
καὶ εἶπεν Βαλααμ προ­̀ς Βαλακ ἰδοὺ ἥκω προ­̀ς σέ νῦν δυνατὸς ἔσομαι λαλῆσαί τι τὸ ῥῆμα ὃ ἐὰν βάλῃ ὁ θεὸς εἰς τὸ στόμα μου τοῦτο λαλήσω
καὶ ἐπορεύ­θη Βαλααμ μετὰ Βαλακ καὶ ἦλθον εἰς πόλεις ἐπαύλεων
καὶ ἔθυσεν Βαλακ προ­́βατα καὶ μόσχους καὶ ἀπέστειλεν τῷ Βαλααμ καὶ τοῖς ἄρχουσι τοῖς μετ᾿ αὐτοῦ
καὶ ἐγενήθη πρωὶ καὶ παρα­λαβὼν Βαλακ τὸν Βαλααμ ἀνεβίβασεν αὐτὸν ἐπι­̀ τὴν στήλην τοῦ Βααλ καὶ ἔδειξεν αὐτῷ ἐκεῖθεν μέρος τι τοῦ λαοῦ
Ва банӣ Исроил кӯч карда, дар даштҳои Мӯоб, дар он тарафи Урдун, дар наздикии Ериҳӯ ӯрду заданд.
Ва Болоқ ибни Сипӯр ҳар он чиро, ки Исроил ба амӯриён карда буд, дид;
Ва Мӯоб аз ин қавм бағоят ҳаросон шуд, зеро ки онҳо сершумор буданд; ва Мӯоб аз банӣ Исроил дар изтироб афтод.
Ва Мӯоб ба пирони Мидён гуфт «Алҳол ин ҷамоат ҳар он чиро, ки дар атрофи мост, хоҳанд лесид, чунон ки барзагов сабзаи саҳроро мелесад». Ва Болоқ ибни Сипӯр дар он замин подшоҳи Мӯоб буд.
Ва ӯ қосидонро ба Фатӯр, ки дар соҳили дарё аст, назди Билъом ибни Баӯр, ба замини писарони қавми вай фиристод, то ки вайро хонда, бигӯянд: «Инак, қавме аз Миср берун омадаанд, ва онҳо рӯи заминро пӯшонидаанд, ва рӯ ба рӯи ман манзил гирифтаанд.
Ва алҳол, лутфан, омада, ин қавмро лаънат намо, зеро ки онҳо аз ман зӯртаранд: шояд, комёб шавам, ва мо онҳоро зарба занем, ва ман онҳоро аз ин замин бадар ронам; зеро ки медонам: ҳар киро ту баракат диҳӣ, муборак хоҳад буд, ва ҳар киро лаънат намоӣ, малъун хоҳад буд».
Ва пирони Мӯоб бо пирони Мидён рафтанд, ва музди ҷодугарии вай дар дасташон буд, ва назди Билъом омада, суханони Болоқро ба вай гуфтанд.
Ва ӯ ба онҳо гуфт: «Имшаб дар ин ҷо бимонед, ва чӣ тавре ки Парвардигор ба ман бигӯяд, ба шумо ҷавоб хоҳам гардонид». Ва сарварони Мӯоб назди Билъом монданд.
Ва Худо назди Билъом омада, гуфт: «Кистанд ин касоне ки назди ту мебошанд?»
Ва Билъом ба Худо гуфт: «Болоқ ибни Сипӯр, подшоҳи Мӯоб, назди ман фиристодааст, ки:
́Инак, қавми аз Миср баромадае рӯи заминро пӯшонидаанд; акнун омада, онҳоро аз барои ман лаънат намо: шояд, комёб шавам, ки ба онҳо ҷанг карда, онҳоро бадар ронам́».
Ва Худо ба Билъом гуфт: «Бо онҳо нарав, он қавмро лаънат нанамо, зеро ки онҳо қавми мубораканд».
Ва Билъом бомдодон бархоста, ба сарварони Болоқ гуфт: «Ба замини худ биравед, зеро Парвардигор намехоҳад ба ман иҷозат диҳад, ки бо шумо биравам».
Ва сарварони Мӯоб бархостанд, ва назди Болоқ омада, гуфтанд: «Билъом розӣ нашуд, ки бо мо биёяд».
Ва Болоқ боз сарваронеро фиристод, ки назар ба инҳо бештар ва мӯҳтарамтар буданд.
Ва онҳо назди Билъом омада, ба вай гуфтанд: «Болоқ ибни Сипӯр чунин мегӯяд: ́Лутфан, аз омадан назди ман рӯй нагардон.
Зеро ки туро бағоят иззату икром хоҳам кард, ва ҳар он чи ба ман бигӯӣ, ба ҷо хоҳам овард; лутфан, омада, аз барои ман ин қавмро лаънат намо́».
Ва Билъом ҷавоб гардонида, ба бандагони Болоқ гуфт: «Агарчи Болоқ хонаи худро пур аз нуқра ва тилло ба ман бидиҳад, фармони Парвардигор Худои худро наметавонам поймол намуда, кори хурде ё бузурге бикунам;
Ва алҳол, лутфан, шумо низ имшаб дар ин ҷо бимонед, то бидонам, ки Парвардигор ба ман боз чӣ хоҳад гуфт».
Ва Худо шабона назди Билъом омада, ба вай гуфт: «Модоме ки ин одамон барои хондани ту омадаанд, бархоста, бо онҳо бирав; вале фақат он чиро, ки Ман ба ту хоҳам гуфт, ба амал овар».
Ва бомдодон Билъом бархост, ва модахари худро зин карда, бо сарварони Мӯоб равона шуд.
Ва хашми Худо барои рафтани ӯ аланга зад, ва фариштаи Парвардигор дар роҳ истод, то ки ба ӯ зид барояд муқобилат кунад; ва ӯ бар модахараш савор буд, ва ду навкараш ҳамроҳаш буданд.
Ва модахар фариштаи Парвардигорро дид, ки дар сари роҳ истодааст, ва шамшери бараҳнааш дар дасти ӯст, – ва модахар аз роҳ тоб хӯрда, ба киштзор рафт; ва Билъом модахарро зад, то ки онро ба роҳ баргардонад.
Ва фариштаи Парвардигор дар пайроҳае дар миёни токзор истод, ки деворе ба ин тарафаш ва деворе ба он тарафаш буд.
Ва модахар фариштаи Парвардигорро дида, худро ба девор часпонид, ва пои Билъомро ба девор фушурд; ва ӯ боз онро зад.
Ва фариштаи Парвардигор онсӯтар гузашта, дар макони танге истод, ки барои гаштан ба тарафи рост ё чап роҳе набуд.
Ва модахар фариштаи Парвардигорро дида, зери Билъом хобид; ва хашми Билъом аланга зад, ва ӯ модахарро бо асояш задан гирифт.
Ва Парвардигор даҳони модахарро кушод, ва он ба Билъом гуфт: «Ба ту чӣ кардаам, ки маро ин се бор задӣ?»
Ва Билъом ба модахар гуфт: «Зеро ки ту маро ба хашм овардӣ; агар шамшер дар дастам мебуд, алҳол туро мекуштам».
Ва модахар ба Билъом гуфт: «Ман, охир, модахари ту ҳастам, ки дер вақт боз ва то имрӯз ту бар ман савор мешавӣ; оё ягон вақт ман одат доштам, ки бо ту чунин рафтор кунам!» Ва ӯ гуфт: «Не».
Ва Парвардигор чашмони Билъомро кушод, ва ӯ фариштаи Парвардигорро дид, ки дар сари роҳ истодааст, ва шамшери бараҳна дар дасташ; ва ӯ хам шуда, пеши вай саҷда кард.
Ва фариштаи Парвардигор ба ӯ гуфт: «Аз барои чӣ модахари худро ин се бор задӣ? Инак, ман баромадаам, то ки ба ту муқобилат кунам, зеро ки ин роҳи ту ба назари Ман дуруст нест;
Ва модахар маро дида, ин се бор худро аз ман канор гирифт; агар он худро аз ман канор намегирифт, ман ҳатто туро алҳол мекуштам, вале онро зинда мегузоштам».
Ва Билъом ба фариштаи Парвардигор гуфт: «Ман гуноҳ кардам, зеро надонистам, ки ту ба пеши ман дар сари роҳ истодаӣ; ва алҳол, агар ин дар назарат бад бошад, ман хоҳам баргашт».
Ва фариштаи Парвардигор ба Билъом гуфт: «Бо ин одамон бирав, валекин фақат суханеро, ки ман ба ту хоҳам гуфт, бигӯ». Ва Билъом бо сарварони Болоқ рафт.
Ва Болоқ омадани Билъомро шунида, ба пешвози ӯ ба шаҳри Мӯоб, ки дар сарҳади Арнӯн, дар канори ҳудудаш буд, берун омад.
Ва Болоқ ба Билъом гуфт: «Ман, охир, барои хондани ту фиристода будам; пас, чаро назди ман наомадӣ? Оё ҳақиқатан гумон мекунӣ, ки ман наметавонам туро иззату икром намоям?»
Ва Билъом ба Болоқ гуфт: «Инак, назди ту омадаам; алҳол, оё ман метавонам чизе бигӯям? Он чи Худо дар даҳонам бигузорад, ҳамонро хоҳам гуфт».
Ва Билъом бо Болоқ рафт, ва онҳо ба Қирят-Ҳусӯт расиданд.
Ва Болоқ говон ва гӯсфандон забҳ кард, ва назди Билъом ва сарвароне ки бо ӯ буданд, фиристод.
Ва бомдодон Болоқ Билъомро гирифт, ва ӯро ба баландиҳои Баал баровард; ва ӯ аз он ҷо як қисми қавмро мушоҳида намуд.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible