Скрыть
1:1
1:2
1:4
1:5
1:7
1:8
1:9
1:12
1:16
1:17
1:18
1:19
1:20
1:22
1:24
1:25
Глава 2 
2:12
2:18
2:20
2:23
2:24
2:25
2:26
2:27
2:28
2:30
Синодальный
1 Приветствие святым в Филиппах. 3 Молитва Павла и благодарность за них. 12 Его узы расширили благовестие; он желает со всем дерзновением возвеличить Христа. 27 «Живите достойно благовествования Христова».
[Зач. 235.] Павел и Тимофей, рабы Иисуса Христа, всем святым во Христе Иисусе, находящимся в Филиппах, с епископами и диаконами:
благодать вам и мир от Бога Отца нашего и Господа Иисуса Христа.
Благодарю Бога моего при всяком воспоминании о вас,
всегда во всякой молитве моей за всех вас принося с радостью молитву мою,
за ваше участие в благовествовании от первого дня даже доныне,
будучи уверен в том, что начавший в вас доброе дело будет совершать его даже до дня Иисуса Христа,
как и должно мне помышлять о всех вас, потому что я имею вас в сердце в узах моих, при защищении и утверждении благовествования, вас всех, как соучастников моих в благодати.
[Зач. 236.] Бог – свидетель, что я люблю всех вас любовью Иисуса Христа;
и молюсь о том, чтобы любовь ваша еще более и более возрастала в познании и всяком чувстве,
чтобы, познавая лучшее, вы были чисты и непреткновенны в день Христов,
исполнены плодов праведности Иисусом Христом, в славу и похвалу Божию.
[Зач. 237.] Желаю, братия, чтобы вы знали, что обстоятельства мои послужили к большему успеху благовествования,
так что узы мои о Христе сделались известными всей претории и всем прочим,
и бо́льшая часть из братьев в Господе, ободрившись узами моими, начали с большею смелостью, безбоязненно проповедовать слово Божие.
Некоторые, правда, по зависти и любопрению, а другие с добрым расположением проповедуют Христа.
Одни по любопрению проповедуют Христа не чисто, думая увеличить тяжесть уз моих;
а другие – из любви, зная, что я поставлен защищать благовествование.
Но что до того? Как бы ни проповедали Христа, притворно или искренно, я и тому радуюсь и буду радоваться,
ибо знаю, что это послужит мне во спасение по вашей молитве и содействием Духа Иисуса Христа,
при уверенности и надежде моей, [Зач. 238.] что я ни в чем посрамлен не буду, но при всяком дерзновении, и ныне, как и всегда, возвеличится Христос в теле моем, жизнью ли то, или смертью.
Ибо для меня жизнь – Христос, и смерть – приобретение.
Если же жизнь во плоти доставляет плод моему делу, то не знаю, что избрать.
Влечет меня то и другое: имею желание разрешиться и быть со Христом, потому что это несравненно лучше;
а оставаться во плоти нужнее для вас.
И я верно знаю, что останусь и пребуду со всеми вами для вашего успеха и радости в вере,
дабы похвала ваша во Христе Иисусе умножилась через меня, при моем вторичном к вам пришествии.
[Зач. 239.] Только живите достойно благовествования Христова, чтобы мне, приду ли я и увижу вас, или не приду, слышать о вас, что вы стоите в одном духе, подвизаясь единодушно за веру Евангельскую,
и не страшитесь ни в чем противников: это для них есть предзнаменование погибели, а для вас – спасения. И сие от Бога,
потому что вам дано ради Христа не только веровать в Него, но и страдать за Него
таким же подвигом, какой вы видели во мне и ныне слышите о мне.
1 Побуждение к единству и смирению. 5 Те же чувствования, какие во Христе, Который смирил Себя… был послушен до смерти; Бог превознес Его… дабы всякий язык исповедал Иисуса Господом. 12 «Совершайте свое спасение»; «содержа слово жизни». 19 Планы Павла для Тимофея и Епафродита.
Итак, если есть какое утешение во Христе, если есть какая отрада любви, если есть какое общение духа, если есть какое милосердие и сострадательность,
то дополните мою радость: имейте одни мысли, имейте ту же любовь, будьте единодушны и единомысленны;
ничего не делайте по любопрению или по тщеславию, но по смиренномудрию почитайте один другого высшим себя.
Не о себе только каждый заботься, но каждый и о других.
[Зач. 240.] Ибо в вас должны быть те же чувствования, какие и во Христе Иисусе:
Он, будучи образом Божиим, не почитал хищением быть равным Богу;
но уничижил Себя Самого, приняв образ раба, сделавшись подобным человекам и по виду став как человек;
смирил Себя, быв послушным даже до смерти, и смерти крестной.
Посему и Бог превознес Его и дал Ему имя выше всякого имени,
дабы пред именем Иисуса преклонилось всякое колено небесных, земных и преисподних,
и всякий язык исповедал, что Господь Иисус Христос в славу Бога Отца.
[Зач. 241.] Итак, возлюбленные мои, как вы всегда были послушны, не только в присутствии моем, но гораздо более ныне во время отсутствия моего, со страхом и трепетом совершайте свое спасение,
потому что Бог производит в вас и хотение и действие по Своему благоволению.
Всё делайте без ропота и сомнения,
чтобы вам быть неукоризненными и чистыми, чадами Божиими непорочными среди строптивого и развращенного рода, в котором вы сияете, как светила в мире,
содержа слово жизни, к похвале моей в день Христов, [Зач. 242.] что я не тщетно подвизался и не тщетно трудился.
Но если я и соделываюсь жертвою за жертву и служение веры вашей, то радуюсь и сорадуюсь всем вам.
О сем самом и вы радуйтесь и сорадуйтесь мне.
Надеюсь же в Господе Иисусе вскоре послать к вам Тимофея, дабы и я, узнав о ваших обстоятельствах, утешился духом.
Ибо я не имею никого равно усердного, кто бы столь искренно заботился о вас,
потому что все ищут своего, а не того, что угодно Иисусу Христу.
А его верность вам известна, потому что он, как сын отцу, служил мне в благовествовании.
Итак я надеюсь послать его тотчас же, как скоро узна́ю, что будет со мною.
[Зач. 243.] Я уверен в Господе, что и сам скоро приду к вам.
Впрочем я почел нужным послать к вам Епафродита, брата и сотрудника и сподвижника моего, а вашего посланника и служителя в нужде моей,
потому что он сильно желал видеть всех вас и тяжко скорбел о том, что до вас дошел слух о его болезни.
Ибо он был болен при смерти; но Бог помиловал его, и не его только, но и меня, чтобы не прибавилась мне печаль к печали.
Посему я скорее послал его, чтобы вы, увидев его снова, возрадовались, и я был менее печален.
Примите же его в Господе со всякою радостью, и таких имейте в уважении,
ибо он за дело Христово был близок к смерти, подвергая опасности жизнь, дабы восполнить недостаток ваших услуг мне.
Церковнославянский (рус)
[Зач. 235.] Па́велъ и Тимоѳе́й, раби́ Иису́съ Христо́вы, всѣ́мъ святы́мъ о Христѣ́ Иису́сѣ су́щымъ въ Фили́ппѣхъ, съ епи́скопы и дiа́коны:
благода́ть ва́мъ и ми́ръ от­ Бо́га Отца́ на́­шего и Го́спода Иису́са Христа́.
Благодарю́ Бо́га мо­его́ о все́й па́мяти ва́­шей,
всегда́ во вся́цѣй моли́твѣ мо­е́й за всѣ́хъ ва́съ съ ра́достiю моли́тву мою́ творя́,
о обще́нiи ва́­шемъ въ благовѣ­ст­вова́нiе от­ пе́рваго дне́ да́же и доны́нѣ,
надѣ́явся на сiе́ и́стое, я́ко начны́й дѣ́ло благо въ ва́съ соверши́тъ е́ да́же до дне́ Иису́съ Христо́ва:
я́коже е́сть пра́ведно мнѣ́ сiе́ му́др­ст­вовати о всѣ́хъ ва́съ, за е́же имѣ́ти ми́ въ се́рдцы ва́съ, во у́захъ мо­и́хъ и во от­вѣ́тѣ и извѣще́нiи благовѣ́стiя, соо́бщниковъ мнѣ́ благода́ти всѣ́хъ ва́съ су́щихъ.
[Зач. 236.] Свидѣ́тель бо ми́ е́сть Бо́гъ, я́ко люблю́ всѣ́хъ ва́съ по ми́лости Иису́съ Христо́вѣ {утро́бою Иису́съ Христо́вою}:
и о се́мъ молю́ся, да любо­́вь ва́ша еще́ па́че и па́че избы́точе­ст­вуетъ въ ра́зумѣ и во вся́цѣмъ чу́в­ст­вiи,
во е́же искуша́ти ва́мъ лу́чшая, да бу́дете чи́сти и непреткнове́н­ни въ де́нь Христо́въ,
испо́лнени плодо́въ пра́вды Иису́съ Христо́мъ, въ сла́ву и похвалу́ Бо́жiю.
[Зач. 237.] Разумѣ́ти же хощу́ ва́мъ, бра́тiе, я́ко я́же о мнѣ́ па́че во успѣ́хъ благовѣ­ст­вова́нiя прiидо́ша,
я́ко у́зы моя́ явле́н­ны о Христѣ́ бы́ша во все́мъ суди́щи и въ про́чихъ всѣ́хъ,
и мно́жайшiи бра́тiя о Го́сподѣ, надѣ́яв­шiися о у́захъ мо­и́хъ, па́че дерза́ютъ безъ стра́ха сло́во Бо́жiе глаго́лати.
Нѣ́цыи у́бо по за́висти и ре́вности, друзі́и же и за благоволе́нiе Христа́ проповѣ́даютъ:
о́ви у́бо от­ рве́нiя Христа́ воз­вѣща́ютъ нечи́стѣ, мня́ще печа́ль нанести́ у́замъ мо­и́мъ:
о́ви же от­ любве́, вѣ́дяще, я́ко во от­вѣ́тѣ благовѣ­ст­вова́нiя лежу́ {во от­вѣ́тъ благовѣ­ст­вова́нiя учине́нъ е́смь}.
Что́ у́бо? Оба́че вся́цѣмъ о́бразомъ, а́ще вино́ю {лицемѣ́рiемъ}, а́ще и́стиною Христо́съ проповѣ́даемь е́сть, и о се́мъ ра́дуюся, но и воз­ра́дуюся:
вѣ́мъ бо, я́ко сiе́ сбу́дет­ся ми́ во спасе́нiе ва́­шею моли́твою и подая́нiемъ Ду́ха Иису́съ Христо́ва,
по ча́янiю и упова́нiю мо­ему́, [Зач. 238.] я́ко ни о еди́нѣмъ же постыжу́ся, но во вся́цѣмъ дерзнове́нiи, я́коже всегда́, и ны́нѣ воз­вели́чит­ся Христо́съ въ тѣ́лѣ мо­е́мъ, а́ще живото́мъ, а́ще ли сме́ртiю.
Мнѣ́ бо е́же жи́ти, Христо́съ, и е́же умре́ти, при­­обрѣ́тенiе [е́сть].
А́ще же, е́же жи́ти [ми́] тѣ́ломъ, сiе́ мнѣ́ пло́дъ дѣ́ла: и что́ изво́лю, не вѣ́мъ.
Обдержи́мь же е́смь от­ обою́, жела́нiе имы́й разрѣши́тися и со Христо́мъ бы́ти, мно́го па́че лу́чше:
а е́же пребыва́ти во пло́ти, ну́жнѣйше [е́сть] ва́съ ра́ди.
И сiе́ извѣ́стнѣ вѣ́мъ, я́ко бу́ду и спребу́ду ва́мъ всѣ́мъ въ ва́шъ успѣ́хъ и ра́дость вѣ́ры,
я́ко да похвала́ ва́ша избы́точе­ст­вуетъ о Христѣ́ Иису́сѣ во мнѣ́, мо­и́мъ при­­ше́­ст­вiемъ па́ки къ ва́мъ.
[Зач. 239.] То́чiю досто́йнѣ благовѣ­ст­вова́нiю Христо́ву жи́тел­ст­вуйте, да а́ще при­­ше́дъ и ви́дѣвъ ва́съ, а́ще и не сы́й у ва́съ, услы́шу я́же о ва́съ, я́ко [и́стиною] сто­ите́ во еди́нѣмъ ду́сѣ, и единоду́шнѣ сподвиза́ющеся по вѣ́рѣ Благовѣ­ст­вова́нiя [во́лею],
и не коле́блющеся ни о еди́нѣмъ же от­ сопроти́вныхъ: е́же тѣ́мъ у́бо е́сть явле́нiе поги́бели, ва́мъ же спасе́нiя. И сiе́ от­ Бо́га:
я́ко ва́мъ дарова́ся, е́же о Христѣ́, не то́кмо е́же въ Него́ вѣ́ровати, но и е́же по Не́мъ страда́ти,
то́йже по́двигъ иму́ще, яко́въ же во мнѣ́ ви́дѣсте и ны́нѣ слы́шите о мнѣ́.
А́ще у́бо ко́е утѣше́нiе о Христѣ́, [или́] а́ще ка́я утѣ́ха любве́, а́ще ко́е обще́нiе ду́ха, а́ще ко́е милосе́рдiе и щедро́ты,
испо́лните мою́ ра́дость, да то́жде му́др­ст­вуете, ту́ же любо­́вь иму́ще, единоду́шни, единому́дрен­ни:
ничто́же по рве́нiю или́ тщесла́вiю, но смиреному́дрiемъ дру́гъ дру́га че́стiю бо́лша себе́ творя́ще.
Не сво­и́хъ си́ кі́йждо, но и дру́жнихъ кі́йждо смотря́йте.
[Зач. 240.] Сiе́ бо да му́др­ст­вует­ся въ ва́съ, е́же и во Христѣ́ Иису́сѣ:
И́же, во о́бразѣ Бо́жiи сы́й, не восхище́нiемъ непщева́ бы́ти ра́венъ Бо́гу:
но Себе́ ума́лилъ {истощи́лъ}, зра́къ раба́ прiи́мъ, въ подо́бiи человѣ́честѣмъ бы́въ, и о́бразомъ обрѣ́теся я́коже человѣ́къ:
смири́лъ Себе́, послушли́въ бы́въ да́же до сме́рти, сме́рти же кре́стныя.
Тѣ́мже и Бо́гъ Его́ превоз­несе́ и дарова́ Ему́ и́мя, е́же па́че вся́каго и́мене,
да о и́мени Иису́совѣ вся́ко колѣ́но поклони́т­ся небе́сныхъ и земны́хъ и преиспо́днихъ,
и вся́къ язы́къ исповѣ́сть, я́ко Госпо́дь Иису́съ Христо́съ въ сла́ву Бо́га Отца́.
[Зач. 241.] Тѣ́мже, воз­лю́блен­нiи мо­и́, я́коже всегда́ послу́шасте мене́, не я́коже въ при­­ше́­ст­вiи мо­е́мъ то́чiю, но ны́нѣ мно́го па́че во от­ше́­ст­вiи мо­е́мъ, со стра́хомъ и тре́петомъ свое́ спасе́нiе содѣва́йте:
Бо́гъ бо е́сть дѣ́й­ст­вуяй въ ва́съ и е́же хотѣ́ти и е́же дѣ́яти о благоволе́нiи.
Вся́ твори́те безъ ропта́нiя и размышле́нiя,
да бу́дете непови́н­ни и цѣ́ли, ча́да Бо́жiя непоро́чна посредѣ́ ро́да стропти́ва и развраще́на, въ ни́хже явля́етеся я́коже свѣти́ла въ мíрѣ,
сло́во живо́тно при­­держа́ще, въ похвалу́ мнѣ́ въ де́нь Христо́въ, [Зач. 242.] я́ко не вотще́ теко́хъ, ни вотще́ труди́хся.
Но а́ще и жре́нъ быва́ю о же́ртвѣ и слу́жбѣ вѣ́ры ва́­шея, ра́дуюся и сора́дуюся всѣ́мъ ва́мъ:
та́кожде и вы́ ра́дуйтеся и сора́дуйтеся мнѣ́.
Упова́ю же о Го́сподѣ Иису́сѣ Тимоѳе́а вско́рѣ посла́ти къ ва́мъ, да и а́зъ благоду́ш­ст­вую, увѣ́дѣвъ я́же о ва́съ.
Ни еди́наго бо и́мамъ равноду́шна, и́же при́снѣе о ва́съ попече́т­ся:
вси́ бо сво­и́хъ си́ и́щутъ, [а] не я́же Христа́ Иису́са.
Иску́с­ст­во же его́ зна́ете, зане́ я́коже отцу́ ча́до, со мно́ю порабо́талъ въ благовѣ́стiи.
Сего́ же у́бо упова́ю посла́ти а́бiе, повнегда́ увѣ́мъ я́же о мнѣ́.
[Зач. 243.] Надѣ́юся же о Го́сподѣ, я́ко и са́мъ ско́ро прiиду́ къ ва́мъ.
Потре́бнѣе же воз­мнѣ́хъ Епафроди́та бра́та и споспѣ́шника и сво́ин­ника мо­его́, ва́­шего же посла́н­ника и служи́теля потре́бѣ мо­е́й, посла́ти къ ва́мъ,
поне́же жела́нiемъ жела́­ше ви́дѣти всѣ́хъ ва́съ, и тужа́­ше, зане́ слы́шасте, я́ко болѣ́.
И́бо болѣ́ бли́зъ сме́рти: но Бо́гъ поми́лова его́, не его́ же то́кмо, но и мене́, да не ско́рбь на ско́рбь прiиму́.
Скорѣ́е у́бо посла́хъ его́, да ви́дѣв­ше его́ па́ки, воз­ра́дуетеся, и а́зъ безпеча́ленъ пребу́ду.
Прiими́те у́бо его́ о Го́сподѣ со вся́кою ра́достiю, и таковы́я че́стны имѣ́йте,
зане́ за дѣ́ло Христо́во да́же до сме́рти при­­бли́жися, пону́дивъ себе́ вседу́шно {презрѣ́въ ду́шу свою́}, да испо́лнитъ ва́­ше лише́нiе слу́жбы я́же ко мнѣ́.
Pablo y Timoteo, siervos de Jesucristo, a todos los santos en Cristo Jesús que están en Filipos, con los obispos y diáconos:
Gracia y paz a vosotros, de Dios nuestro Padre y del Señor Jesucristo.
Doy gracias a mi Dios siempre que me acuerdo de vosotros.
Siempre en todas mis oraciones ruego con gozo por todos vosotros,
por vuestra comunión en el evangelio desde el primer día hasta ahora,
estando persuadido de esto, que el que comenzó en vosotros la buena obra la perfeccionará hasta el día de Jesucristo.
Y es justo que yo sienta esto de todos vosotros, porque os tengo en el corazón; y en mis prisiones, y en la defensa y confirmación del evangelio, todos vosotros sois participantes conmigo de la gracia.
Dios me es testigo de cómo os amo a todos vosotros con el entrañable amor de Jesucristo.
Y esto pido en oración: que vuestro amor abunde aún más y más en conocimiento y en toda comprensión,
para que aprobéis lo mejor, a fin de que seáis sinceros e irreprochables para el día de Cristo,
llenos de frutos de justicia que son por medio de Jesucristo, para gloria y alabanza de Dios.
Quiero que sepáis, hermanos, que las cosas que me han sucedido, han contribuido más bien al progreso del evangelio,
de tal manera que en todo el pretorio y entre todos los demás se ha hecho evidente que estoy preso por causa de Cristo.
Y la mayoría de los hermanos, cobrando ánimo en el Señor con mis prisiones, se atreven mucho más a hablar la palabra sin temor.
Algunos, a la verdad, predican a Cristo por envidia y rivalidad; pero otros lo hacen de buena voluntad.
Los unos anuncian a Cristo por rivalidad, no sinceramente, pensando añadir aflicción a mis prisiones;
pero los otros por amor, sabiendo que estoy puesto para la defensa del evangelio.
¿Qué, pues? Que no obstante, de todas maneras, o por pretexto o por verdad, Cristo es anunciado; y en esto me gozo y me gozaré siempre,
porque sé que por vuestra oración y la suministración del Espíritu de Jesucristo, esto resultará en mi liberación,
conforme a mi anhelo y esperanza de que en nada seré avergonzado; antes bien con toda confianza, como siempre, ahora también será magnificado Cristo en mi cuerpo, tanto si vivo como si muero,
porque para mí el vivir es Cristo y el morir, ganancia.
Pero si el vivir en la carne resulta para mí en beneficio de la obra, no sé entonces qué escoger:
De ambas cosas estoy puesto en estrecho, teniendo deseo de partir y estar con Cristo, lo cual es muchísimo mejor;
pero quedar en la carne es más necesario por causa de vosotros.
Y confiado en esto, sé que quedaré, que aún permaneceré con todos vosotros, para vuestro provecho y gozo de la fe,
para que abunde vuestra gloria de mí en Cristo Jesús por mi presencia otra vez entre vosotros.
Solamente os ruego que os comportéis como es digno del evangelio de Cristo, para que, sea que vaya a veros o que esté ausente, oiga de vosotros que estáis firmes en un mismo espíritu, combatiendo unánimes por la fe del evangelio
y sin dejaros intimidar por los que se oponen, que para ellos ciertamente es indicio de perdición, pero para vosotros de salvación; y esto procede de Dios.
A vosotros os es concedido a causa de Cristo, no sólo que creáis en él, sino también que padezcáis por él,
teniendo el mismo conflicto que habéis visto en mí y ahora oís que hay en mí.
Por tanto, si hay algún consuelo en Cristo, si algún estímulo de amor, si alguna comunión del Espíritu, si algún afecto entrañable, si alguna misericordia,
completad mi gozo, sintiendo lo mismo, teniendo el mismo amor, unánimes, sintiendo una misma cosa.
Nada hagáis por rivalidad o por vanidad; antes bien, con humildad, estimando cada uno a los demás como superiores a él mismo.
No busquéis vuestro propio provecho, sino el de los demás.
Haya, pues, en vosotros este sentir que hubo también en Cristo Jesús:

Él, siendo en forma de Dios,
no estimó el ser igual a Dios como cosa a que aferrarse,
sino que se despojó a sí mismo,
tomó la forma de siervo
y se hizo semejante a los hombres.
Mas aún, hallándose en la condición de hombre,
se humilló a sí mismo,
haciéndose obediente hasta la muerte,
y muerte de cruz.
Por eso Dios también lo exaltó sobre todas las cosas
y le dio un nombre que es sobre todo nombre,
para que en el nombre de Jesús
se doble toda rodilla de los que están en los cielos, en la tierra y debajo de la tierra;
y toda lengua confiese que Jesucristo es el Señor,
para gloria de Dios Padre.
Por tanto, amados míos, como siempre habéis obedecido, no solamente cuando estoy presente, sino mucho más ahora que estoy ausente, ocupaos en vuestra salvación con temor y temblor,
porque Dios es el que en vosotros produce así el querer como el hacer, por su buena voluntad.
Haced todo sin murmuraciones ni discusiones,
para que seáis irreprochables y sencillos, hijos de Dios sin mancha en medio de una generación maligna y perversa, en medio de la cual resplandecéis como lumbreras en el mundo,
asidos de la palabra de vida, para que en el día de Cristo yo pueda gloriarme de que no he corrido en vano, ni en vano he trabajado.
Y aunque sea derramado en libación sobre el sacrificio y servicio de vuestra fe, me gozo y regocijo con todos vosotros.
Asimismo gozaos y regocijaos también vosotros conmigo.
Espero en el Señor Jesús enviaros pronto a Timoteo, para que yo también esté de buen ánimo al tener noticias vuestras,
porque no tengo a ningún otro que comparta mis sentimientos y que tan sinceramente se interese por vosotros,
pues todos buscan sus propios intereses y no los de Cristo Jesús.
Pero ya conocéis los méritos de él, que como hijo a padre ha servido conmigo en el evangelio.
Así que a éste espero enviaros, luego que yo vea cómo van mis asuntos;
y confío en el Señor que yo también iré pronto a vosotros.
Pero me pareció necesario enviaros a Epafrodito, mi hermano, colaborador y compañero de milicia, a quien vosotros enviasteis a ministrar para mis necesidades.
Él tenía gran deseo de veros a todos vosotros, y se angustió mucho porque os habíais enterado de su enfermedad.
En verdad estuvo enfermo, a punto de morir; pero Dios tuvo misericordia de él, y no solamente de él, sino también de mí, para que yo no tuviera tristeza sobre tristeza.
Así que me apresuro a enviarlo, para que al verlo de nuevo, os gocéis, y yo esté con menos tristeza.
Recibidlo, pues, en el Señor, con todo gozo, y tened en estima a los que son como él,
porque por la obra de Cristo estuvo próximo a la muerte, exponiendo su vida para suplir lo que os faltaba en vuestro servicio por mí.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible