Азбука веры » Би́блия » При́тчей Соломо́нихъ » гл.31

При́тчей Соломо́нихъ, Глава 31

Толкования

Толкования главы

31:1

31:2

31:3

см.:Втор.17:17;

31:4

31:5

см.:Есф.3:15;Ис.5:22;

31:6

см.:Неем.8:10;

31:7

31:8

см.:Притч.24:11;

31:9

см.:Лев.19:15;Втор.1:16;

31:10

см.:Притч.12:4;Притч.18:23;

31:11

см.:Притч.14:1;

31:12

см.:Сир.26:2;

31:13

31:14

31:15

31:16

31:17

31:18

31:19

31:20

31:21

см.:Еккл.10:18;

31:22

31:23

см.:Сир.40:19;

31:24

31:25

см.:1Пет.3:4;

31:26

см.:Тит.2:3;

31:27

31:28

31:29

31:30

см.:Притч.11:22;

31:31

см.:Мк.14:9;

Церковнославянский (рус)

Моя́ словеса́ реко́шася от Бо́га, царе́во проро́чество, его́же наказа́ ма́ти его́:

что́, ча́до, [соблюде́ши,] что́ рѣче́нiе Бо́жiе? перворо́дне, тебѣ́ глаго́лю, сы́не: что́, ча́до моего́ чре́ва? что́, ча́до мои́хъ моли́твъ?

Не да́ждь жена́мъ твоего́ бога́тства и твоего́ ума́ и житiя́ въ послѣ́днiй совѣ́тъ.

Съ совѣ́томъ все́ твори́, съ совѣ́томъ пі́й вино́: си́льнiи гнѣвли́ви су́ть, вина́ да не пiю́тъ,

да напи́вшеся не забу́дутъ му́дрости и пра́во суди́ти немощны́мъ не возмо́гутъ.

Дади́те Сике́ра су́щымъ въ печа́лехъ и вино́ пи́ти су́щымъ въ болѣ́знехъ,

да забу́дутъ убоже́ства и болѣ́зней не воспомя́нутъ ктому́.

Сы́не, отверза́й уста́ твоя́ сло́ву Бо́жiю и суди́ вся́ здра́во:

отверза́й уста́ твоя́ и суди́ пра́ведно, разсужда́й же убо́га и не́мощна.

Жену́ до́блю кто́ обря́щетъ, дража́йши е́сть ка́менiя многоцѣ́ннаго такова́я:

дерза́етъ на ню́ се́рдце му́жа ея́: такова́я до́брыхъ коры́стей не лиши́тся:

дѣ́лаетъ бо му́жу своему́ блага́я во все́ житiе́:

обрѣ́тши во́лну и ле́нъ, сотвори́ благопотре́бное рука́ма свои́ма.

Бы́сть я́ко кора́бль ку́плю дѣ́я, издале́ча собира́етъ себѣ́ бога́тство:

и востае́тъ изъ но́щи, и даде́ бра́шна до́му и дѣла́ рабы́нямъ.

Узрѣ́вши село́ купи́, от плодо́въ же ру́къ свои́хъ насади́ стяжа́нiе.

Препоя́савши крѣ́пко чре́сла своя́, утверди́тъ мы́шцы своя́ на дѣ́ло,

и вкуси́, я́ко добро́ е́сть дѣ́лати, и не угаса́етъ свѣти́лникъ ея́ всю́ но́щь.

Ла́кти своя́ простира́етъ на поле́зная, ру́цѣ же свои́ утвержда́етъ на вретено́,

и ру́цѣ свои́ отверза́етъ убо́гому, дла́нь же простре́ ни́щу.

Не пече́тся о су́щихъ въ дому́ му́жъ ея́, егда́ гдѣ́ заме́длитъ: вси́ бо у нея́ одѣ́яни су́ть.

Сугу́ба одѣя́нiя сотвори́ му́жу своему́, от виссо́на же и порфи́ры себѣ́ одѣя́нiя.

Сла́венъ быва́етъ во вратѣ́хъ му́жъ ея́, внегда́ а́ще ся́детъ въ со́нмищи со старѣ́йшины жи́тельми земли́.

Плащани́цы сотвори́ и продаде́ Финикі́аномъ, опоя́санiя же Ханане́омъ.

²⁶Крѣ́постiю и лѣ́потою облече́ся, и возвесели́ся во дни́ послѣ́днiя.

²⁵Уста́ своя́ отве́рзе внима́телно и зако́нно и чи́нъ заповѣ́да язы́ку своему́.

Тѣ́сны стези́ до́му ея́, бра́шна же лѣ́ностнаго не яде́. ²⁸Уста́ своя́ отве́рзе му́дро и зако́нно.

²⁹Ми́лостыня же ея́ ^*возста́ви ча́да ея́, и обогати́шася: и му́жъ ея́ похвали́ ю́:

³⁰мно́ги дще́ри стяжа́ша бога́тство, мно́ги сотвори́ша си́лу: ты́ же предуспѣ́ла и превознесла́ся еси́ надъ всѣ́ми:

³¹ло́жнаго угожде́нiя и су́етныя добро́ты же́нскiя нѣ́сть въ тебѣ́: жена́ бо разу́мная благослове́на е́сть: стра́хъ же Госпо́день сiя́ да хва́литъ.

³²Дади́те е́й от плодо́въ усте́нъ ея́, и да хвали́мь бу́детъ во вратѣ́хъ му́жъ ея́.
Коне́цъ кни́зѣ при́тчей Соломо́нихъ: и́мать въ себѣ́гла́въ 31.

Синодальный

1 Слова царя Лемуила; 10 похвала добродетельной жены.

Слова Лемуила царя. Наставление, которое преподала ему мать его:

что, сын мой? что, сын чрева моего? что, сын обетов моих?

Не отдавай женщинам сил твоих, ни путей твоих губительницам царей.

Не царям, Лемуил, не царям пить вино, и не князьям – сикеру,

чтобы, напившись, они не забыли закона и не превратили суда всех угнетаемых.

Дайте сикеру погибающему и вино огорченному душею;

пусть он выпьет и забудет бедность свою и не вспомнит больше о своем страдании.

Открывай уста твои за безгласного и для защиты всех сирот.

Открывай уста твои для правосудия и для дела бедного и нищего.

Кто найдет добродетельную жену? цена ее выше жемчугов;

уверено в ней сердце мужа ее, и он не останется без прибытка;

она воздает ему добром, а не злом, во все дни жизни своей.

Добывает шерсть и лен, и с охотою работает своими руками.

Она, как купеческие корабли, издалека добывает хлеб свой.

Она встает еще ночью и раздает пищу в доме своем и урочное служанкам своим.

Задумает она о поле, и приобретает его; от плодов рук своих насаждает виноградник.

Препоясывает силою чресла свои и укрепляет мышцы свои.

Она чувствует, что занятие ее хорошо, и – светильник ее не гаснет и ночью.

Протягивает руки свои к прялке, и персты ее берутся за веретено.

Длань свою она открывает бедному, и руку свою подает нуждающемуся.

Не боится стужи для семьи своей, потому что вся семья ее одета в двойные одежды.

Она делает себе ковры; виссон и пурпур – одежда ее.

Муж ее известен у ворот, когда сидит со старейшинами земли.

Она делает покрывала и продает, и поясы доставляет купцам Финикийским.

Крепость и красота – одежда ее, и весело смотрит она на будущее.

Уста свои открывает с мудростью, и кроткое наставление на языке ее.

Она наблюдает за хозяйством в доме своем и не ест хлеба праздности.

^*Встают дети и ублажают ее, – муж, и хвалит ее:

«много было жен добродетельных, но ты превзошла всех их».

Миловидность обманчива и красота суетна; но жена, боящаяся Господа, достойна хвалы.

Дайте ей от плода рук ее, и да прославят ее у ворот дела́ ее!

Сербский

Речи цара Лемуила; сабране речи, којима га је учила мати његова.

Шта, сине мој, шта, сине утробе моје, и шта, сине завета мојих?

Не дај крепост своју женама, ни путеве своје онима што сатиру цареве.

Није за цареве, Лемуило, није за цареве да пију вино, ни за кнезове да пију силовито пиће,

Да не би пијући заборавио уредбе, и изменио правицу коме невољнику.

Подајте силовито пиће ономе који хоће да пропадне, и вино онима који су тужног срца;

Нека се напије и заборави своје сиромаштво, и да се више не сећа своје муке.

Отварај уста своја за немога, за ствар свих намењених смрти.

Отварај уста своја, суди право, дај правицу невољноме и убогоме.

Ко ће наћи врсну жену? Јер вреди више него бисер.

Ослања се на њу срце мужа њеног, и добитка неће недостајати.

Чини му добро, а не зло, свега века свог.

Тражи вуне и лана, и ради по вољи рукама својим.

Она је као лађа трговачка, из далека доноси храну своју.

Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао девојкама својим.

Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград.

Опасује снагом бедра своја и крепи мишице своје.

Види како јој је добра радња, не гаси јој се ноћу жижак.

Рукама својим маша се преслице, и прстима својим држи вретено.

Руку своју отвара сиромаху, и пружа руке убогоме.

Не боји се снега за своју чељад, јер сва чељад њена има по двоје хаљине.

Покриваче сама себи гради, тако платно и скерлет одело јој је

Зна се муж њен на вратима кад седи са старешинама земаљским.

Кошуље гради и продаје, и појасе даје трговцу.

Одело јој је крепост и лепота, и осмева се на време које иде.

Уста своја отвара мудро и на језику јој је наука блага.

Пази на владање чељади своје, и хлеба у лењости не једе.

Синови њени подижу се и благосиљају је; муж њен такође хвали је;

Многе су жене биле врсне, али ти их надвишујеш све.

Љупкост је преварна и лепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу.

Подајте јој од плода руку њених, и нека је хвале на вратима дела њена.

Французский (LSG)

Языки

Paroles du roi Lemuel. Sentences par lesquelles sa mère l'instruisit.

Que te dirai-je, mon fils? que te dirai-je, fils de mes entrailles? Que te dirai-je, mon fils, objet de mes voeux?

Ne livre pas ta vigueur aux femmes, Et tes voies à celles qui perdent les rois.

Ce n'est point aux rois, Lemuel, Ce n'est point aux rois de boire du vin, Ni aux princes de rechercher des liqueurs fortes,

De peur qu'en buvant ils n'oublient la loi, Et ne méconnaissent les droits de tous les malheureux.

Donnez des liqueurs fortes à celui qui périt, Et du vin à celui qui a l'amertume dans l'âme;

Qu'il boive et oublie sa pauvreté, Et qu'il ne se souvienne plus de ses peines.

Ouvre ta bouche pour le muet, Pour la cause de tous les délaissés.

Ouvre ta bouche, juge avec justice, Et défends le malheureux et l'indigent.

Qui peut trouver une femme vertueuse? Elle a bien plus de valeur que les perles.

Le coeur de son mari a confiance en elle, Et les produits ne lui feront pas défaut.

Elle lui fait du bien, et non du mal, Tous les jours de sa vie.

Elle se procure de la laine et du lin, Et travaille d'une main joyeuse.

Elle est comme un navire marchand, Elle amène son pain de loin.

Elle se lève lorsqu'il est encore nuit, Et elle donne la nourriture à sa maison Et la tâche à ses servantes.

Elle pense à un champ, et elle l'acquiert; Du fruit de son travail elle plante une vigne.

Elle ceint de force ses reins, Et elle affermit ses bras.

Elle sent que ce qu'elle gagne est bon; Sa lampe ne s'éteint point pendant la nuit.

Elle met la main à la quenouille, Et ses doigts tiennent le fuseau.

Elle tend la main au malheureux, Elle tend la main à l'indigent.

Elle ne craint pas la neige pour sa maison, Car toute sa maison est vêtue de cramoisi.

Elle se fait des couvertures, Elle a des vêtements de fin lin et de pourpre.

Son mari est considéré aux portes, Lorsqu'il siège avec les anciens du pays.

Elle fait des chemises, et les vend, Et elle livre des ceintures au marchand.

Elle est revêtue de force et de gloire, Et elle se rit de l'avenir.

Elle ouvre la bouche avec sagesse, Et des instructions aimables sont sur sa langue.

Elle veille sur ce qui se passe dans sa maison, Et elle ne mange pas le pain de paresse.

Ses fils se lèvent, et la disent heureuse; Son mari se lève, et lui donne des louanges:

Plusieurs filles ont une conduite vertueuse; Mais toi, tu les surpasses toutes.

La grâce est trompeuse, et la beauté est vaine; La femme qui craint l'Éternel est celle qui sera louée.

Récompensez-la du fruit de son travail, Et qu'aux portes ses oeuvres la louent.