Скрыть
138:0
138:4
138:5
138:6
138:10
138:17
138:20
Церковнославянский (рус)
Въ коне́цъ Дави́ду, псало́мъ Заха́рiинъ, въ разсѣ́янiи.
Го́споди, искуси́лъ мя́ еси́ и позна́лъ мя́ еси́: Ты́ позна́лъ еси́ сѣда́нiе мое́ и воста́нiе мое́.
Ты́ разумѣ́лъ еси́ помышле́нiя моя́ издале́ча:
стезю́ мою́ и у́же мое́ Ты́ еси́ изслѣ́довалъ и вся́ пути́ моя́ прови́дѣлъ еси́.
Я́ко нѣ́сть льсти́ въ язы́цѣ мо­е́мъ: се́, Го́споди, Ты́ позна́лъ еси́
вся́ послѣ́дняя и дре́вняя: Ты́ созда́лъ еси́ мя́ и положи́лъ еси́ на мнѣ́ ру́ку Твою́.
Удиви́ся ра́зумъ Тво́й от­ мене́, утверди́ся, не воз­могу́ къ нему́.
Ка́мо пойду́ от­ Ду́ха тво­его́? И от­ лица́ Тво­его́ ка́мо бѣжу́?
А́ще взы́ду на небо, Ты́ та́мо еси́: а́ще сни́ду во а́дъ, та́мо еси́.
А́ще воз­му́ крилѣ́ мо­и́ ра́но и вселю́ся въ послѣ́днихъ мо́ря,
и та́мо бо рука́ Твоя́ наста́витъ мя́, и удержи́тъ мя́ десни́ца Твоя́.
И рѣ́хъ: еда́ тма́ попере́тъ мя́? И но́щь просвѣще́нiе въ сла́дости мо­е́й.
Я́ко тма́ не помрачи́т­ся от­ Тебе́, и но́щь я́ко де́нь просвѣти́т­ся: я́ко тма́ ея́, та́ко и свѣ́тъ ея́.
Я́ко Ты́ созда́лъ {стяжа́лъ} еси́ утро́бы моя́, воспрiя́лъ мя́ еси́ изъ чре́ва ма́тере мо­ея́.
Исповѣ́мся Тебѣ́, я́ко стра́шно удиви́л­ся еси́: чу́дна дѣла́ Твоя́, и душа́ моя́ зна́етъ зѣло́.
Не утаи́ся ко́сть моя́ от­ Тебе́, ю́же сотвори́лъ еси́ въ та́йнѣ, и соста́въ мо́й въ преиспо́днихъ земли́.
Несодѣ́лан­ное мое́ ви́дѣстѣ о́чи Тво­и́, и въ кни́зѣ Тво­е́й вси́ напи́шут­ся: во дне́хъ сози́ждут­ся, и никто́же въ ни́хъ.
Мнѣ́ же зѣло́ че́стни бы́ша дру́зи Тво­и́, Бо́же, зѣло́ утверди́шася влады́че­ст­вiя и́хъ:
изочту́ и́хъ, и па́че песка́ умно́жат­ся: воста́хъ, и еще́ е́смь съ Тобо́ю.
А́ще избiе́ши грѣ́шники, Бо́же: му́жiе крове́й, уклони́теся от­ мене́.
Я́ко ревни́ви есте́ въ помышле́нiихъ, прiи́мутъ въ суету́ гра́ды Твоя́.
Не ненави́дящыя ли Тя́, Го́споди, воз­ненави́дѣхъ, и о вразѣ́хъ Тво­и́хъ иста́яхъ?
Соверше́н­ною не́навистiю воз­ненави́дѣхъ я́: во враги́ бы́ша ми́.
Искуси́ мя, Бо́же, и увѣ́ждь се́рдце мое́: истяжи́ мя и разумѣ́й стези́ моя́:
и ви́ждь, а́ще пу́ть беззако́нiя во мнѣ́, и наста́ви мя́ на пу́ть вѣ́ченъ.
Синодальный
1 Господи, Ты знаешь мои помышления, слова и поступки, Ты всё видишь и знаешь. 13 Ты соткал меня во чреве матери, дивно устроил меня и всё время моей жизни записано в книге Твоей. 17 Как всё чудно Тобой устроено и как дивны все проявления Твоей творческой мысли, которых не перечислить. 19 Твое величие вызывает во мне ненависть ко всем нечестивым, осмеливающимся порицать Твое имя. 23 Испытай меня, Боже, и не дай мне уклониться от Тебя.
Начальнику хора. Псалом Давида.
Господи! Ты испытал меня и знаешь.
Ты знаешь, когда я сажусь и когда встаю; Ты разумеешь помышления мои издали.
Иду ли я, отдыхаю ли – Ты окружаешь меня, и все пути мои известны Тебе.
Еще нет слова на языке моем, – Ты, Господи, уже знаешь его совершенно.
Сзади и спереди Ты объемлешь меня, и полагаешь на мне руку Твою.
Дивно для меня ведение [Твое], – высоко, не могу постигнуть его!
Куда пойду от Духа Твоего, и от лица Твоего куда убегу?
Взойду ли на небо – Ты там; сойду ли в преисподнюю – и там Ты.
Возьму ли крылья зари и переселюсь на край моря, –
и там рука Твоя поведет меня, и удержит меня десница Твоя.
Скажу ли: «может быть, тьма скроет меня, и свет вокруг меня сделается ночью»;
но и тьма не затмит от Тебя, и ночь светла, как день: как тьма, так и свет.
Ибо Ты устроил внутренности мои и соткал меня во чреве матери моей.
Славлю Тебя, потому что я дивно устроен. Дивны дела Твои, и душа моя вполне сознает это.
Не сокрыты были от Тебя кости мои, когда я созидаем был в тайне, образуем был во глубине утробы.
Зародыш мой видели очи Твои; в Твоей книге записаны все дни, для меня назначенные, когда ни одного из них еще не было.
Как возвышенны для меня помышления Твои, Боже, и как велико число их!
Стану ли исчислять их, но они многочисленнее песка; когда я пробуждаюсь, я все еще с Тобою.
О, если бы Ты, Боже, поразил нечестивого! Удалитесь от меня, кровожадные!
Они говорят против Тебя нечестиво; суетное замышляют враги Твои.
Мне ли не возненавидеть ненавидящих Тебя, Господи, и не возгнушаться восстающими на Тебя?
Полною ненавистью ненавижу их: враги они мне.
Испытай меня, Боже, и узнай сердце мое; испытай меня и узнай помышления мои;
и зри, не на опасном ли я пути, и направь меня на путь вечный.
Цр҃ко́внослав
Въ коне́цъ дв҃дꙋ, ѱало́мъ заха́рїинъ, въ разсѣ́ѧнїи,
Гдⷭ҇и, и҆скꙋси́лъ мѧ̀ є҆сѝ и҆ позна́лъ мѧ̀ є҆сѝ: ты̀ позна́лъ є҆сѝ сѣда́нїе моѐ и҆ воста́нїе моѐ.
Ты̀ разꙋмѣ́лъ є҆сѝ помышлє́нїѧ моѧ̑ и҆здале́ча:
стезю̀ мою̀ и҆ ᲂу҆́же моѐ ты̀ є҆сѝ и҆зслѣ́довалъ и҆ всѧ̑ пꙋти̑ моѧ̑ прови́дѣлъ є҆сѝ.
Ꙗ҆́кѡ нѣ́сть льстѝ въ ѧ҆зы́цѣ мое́мъ: сѐ, гдⷭ҇и, ты̀ позна́лъ є҆сѝ
всѧ̑ послѣ̑днѧѧ и҆ дрє́внѧѧ: ты̀ созда́лъ є҆сѝ мѧ̀ и҆ положи́лъ є҆сѝ на мнѣ̀ рꙋ́кꙋ твою̀.
Оу҆диви́сѧ ра́зꙋмъ тво́й ѿ менє̀, ᲂу҆тверди́сѧ, не возмогꙋ̀ къ немꙋ̀.
Ка́мѡ пойдꙋ̀ ѿ дх҃а твоегѡ̀; и҆ ѿ лица̀ твоегѡ̀ ка́мѡ бѣжꙋ̀;
А҆́ще взы́дꙋ на нб҃о, ты̀ та́мѡ є҆сѝ: а҆́ще сни́дꙋ во а҆́дъ, та́мѡ є҆сѝ.
А҆́ще возмꙋ̀ крилѣ̑ моѝ ра́нѡ и҆ вселю́сѧ въ послѣ́днихъ мо́рѧ,
и҆ та́мѡ бо рꙋка̀ твоѧ̀ наста́витъ мѧ̀, и҆ ᲂу҆держи́тъ мѧ̀ десни́ца твоѧ̀.
И҆ рѣ́хъ: є҆да̀ тьма̀ попере́тъ мѧ̀; и҆ но́щь просвѣще́нїе въ сла́дости мое́й.
Ꙗ҆́кѡ тьма̀ не помрачи́тсѧ ѿ тебє̀, и҆ но́щь ꙗ҆́кѡ де́нь просвѣти́тсѧ: ꙗ҆́кѡ тьма̀ є҆ѧ̀, та́кѡ и҆ свѣ́тъ є҆ѧ̀.
Ꙗ҆́кѡ ты̀ созда́лъ {стѧжа́лъ} є҆сѝ ᲂу҆трѡ́бы моѧ̑, воспрїѧ́лъ мѧ̀ є҆сѝ и҆з̾ чре́ва ма́тере моеѧ̀.
И҆сповѣ́мсѧ тебѣ̀, ꙗ҆́кѡ стра́шнѡ ᲂу҆диви́лсѧ є҆сѝ: чꙋ̑дна дѣла̀ твоѧ̑, и҆ дꙋша̀ моѧ̀ зна́етъ ѕѣлѡ̀.
Не ᲂу҆таи́сѧ ко́сть моѧ̀ ѿ тебє̀, ю҆́же сотвори́лъ є҆сѝ въ та́йнѣ, и҆ соста́въ мо́й въ преиспо́днихъ землѝ.
Несодѣ́ланное моѐ ви́дѣстѣ ѻ҆́чи твоѝ, и҆ въ кни́зѣ твое́й всѝ напи́шꙋтсѧ: во дне́хъ сози́ждꙋтсѧ, и҆ никто́же въ ни́хъ.
Мнѣ́ же ѕѣлѡ̀ че́стни бы́ша дрꙋ́зи твоѝ, бж҃е, ѕѣлѡ̀ ᲂу҆тверди́шасѧ влады́чєствїѧ и҆́хъ:
и҆зочтꙋ̀ и҆̀хъ, и҆ па́че песка̀ ᲂу҆мно́жатсѧ: воста́хъ, и҆ є҆щѐ є҆́смь съ тобо́ю.
А҆́ще и҆збїе́ши грѣ́шники, бж҃е: мꙋ́жїе крове́й, ᲂу҆клони́тесѧ ѿ менє̀.
Ꙗ҆́кѡ ревни́ви є҆стѐ въ помышле́нїихъ, прїи́мꙋтъ въ сꙋетꙋ̀ гра́ды твоѧ̑.
Не ненави́дѧщыѧ ли тѧ̀, гдⷭ҇и, возненави́дѣхъ, и҆ ѡ҆ вразѣ́хъ твои́хъ и҆ста́ѧхъ;
Соверше́нною не́навистїю возненави́дѣхъ ѧ҆̀: во врагѝ бы́ша мѝ.
И҆скꙋси́ мѧ, бж҃е, и҆ ᲂу҆вѣ́ждь се́рдце моѐ: и҆стѧжи́ мѧ и҆ разꙋмѣ́й стєзѝ моѧ̑:
и҆ ви́ждь, а҆́ще пꙋ́ть беззако́нїѧ во мнѣ̀, и҆ наста́ви мѧ̀ на пꙋ́ть вѣ́ченъ.
139:1Ein Lied Davids.

HERR, du durchschaust mich,
du kennst mich bis auf den Grund.

139:2Ob ich sitze oder stehe, du weißt es,
du kennst meine Pläne von ferne.
139:3Ob ich tätig bin oder ausruhe,
du siehst mich;
jeder Schritt, den ich mache, ist dir bekannt.
139:4Noch ehe ein Wort auf meine Zunge kommt,
hast du, HERR, es schon gehört.
139:5Von allen Seiten umgibst du mich,
ich bin ganz in deiner Hand.
139:6Dass du mich so durch und durch kennst,
das übersteigt meinen Verstand;
es ist mir zu hoch, ich kann es nicht fassen.
139:7Wohin kann ich gehen, um dir zu entrinnen,
wohin fliehen, damit du mich nicht siehst?
139:8Steige ich hinauf in den Himmel –
du bist da.
Verstecke ich mich in der Totenwelt –
dort bist du auch.
139:9Fliege ich dorthin, wo die Sonne aufgeht,
oder zum Ende des Meeres, wo sie versinkt:
139:10auch dort wird deine Hand nach mir greifen,
auch dort lässt du mich nicht los.
139:11Sage ich: »Finsternis soll mich bedecken,
rings um mich werde es Nacht«,
139:12so hilft mir das nichts;
denn auch die Finsternis
ist für dich nicht dunkel
und die Nacht ist so hell wie der Tag.
139:13Du hast mich geschaffen mit Leib und Geist,
mich zusammengefügt im Schoß meiner Mutter.
139:14Dafür danke ich dir,
es erfüllt mich mit Ehrfurcht.
An mir selber erkenne ich:
Alle deine Taten sind Wunder!
139:15Ich war dir nicht verborgen,
als ich im Dunkeln Gestalt annahm,
tief unten im Mutterschoß der Erde.
139:16Du sahst mich schon fertig,
als ich noch ungeformt war.
Im Voraus hast du alles aufgeschrieben;
jeder meiner Tage war schon vorgezeichnet,
noch ehe der erste begann.
139:17Wie rätselhaft sind mir deine Gedanken, Gott,
und wie unermesslich ist ihre Fülle!
139:18Sie sind zahlreicher als der Sand am Meer.
Nächtelang denke ich über dich nach
und komme an kein Ende.
139:19Gott, bring sie doch alle um,
die dich und deine Gebote missachten!
Halte mir diese Mörder vom Leib!
139:20Sie reden Lästerworte gegen dich;
HERR, deine Feinde missbrauchen deinen Namen!
139:21Wie ich sie hasse, die dich hassen, HERR!
Wie ich sie verabscheue,
die gegen dich aufstehen!
139:22Deine Feinde sind auch meine Feinde,
ich hasse sie glühend.
139:23Durchforsche mich, Gott, sieh mir ins Herz,
prüfe meine Wünsche und Gedanken!
139:24Und wenn ich in Gefahr bin, mich von dir zu entfernen,
dann bring mich zurück auf den Weg zu dir!
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible