Псалом 24
24:0
24:2
24:5
24:9
24:12
24:16
24:18
24:20
24:21
24:22
Псалом 25
25:0
25:1
25:3
25:7
25:9
25:10
25:11
Псалом 26
26:0
26:2
26:6
Псалом 27
27:0
27:6
27:9
Псалом 28
28:0
28:2
28:4
28:7
28:8
28:11
Псалом 29
29:8
29:9
29:11
29:12
Псалом 30
30:1
30:3
30:5
30:8
30:15
30:18
30:19
30:25
Псалом 31
31:0
31:3
31:11
Псало́мъ Дави́ду.
Къ Тебѣ́, Го́споди, воздвиго́хъ ду́шу мою́, Бо́же мо́й, на Тя́ упова́хъ, да не постыжу́ся во вѣ́къ, ниже́ да посмѣю́тмися врази́ мои́:
и́бо вси́ терпя́щiи Тя́ не постыдя́тся.
Да постыдя́тся беззако́ннующiи вотще́.
Пути́ Твоя́, Го́споди, скажи́ ми и стезя́мъ Твои́мъ научи́ мя.
Наста́ви мя́ на и́стину Твою́ и научи́ мя: я́ко Ты́ еси́ Бо́гъ Спа́съ мо́й, и Тебе́ терпѣ́хъ ве́сь де́нь.
Помяни́ щедро́ты Твоя́, Го́споди, и ми́лости Твоя́, я́ко от вѣ́ка су́ть.
Грѣ́хъ ю́ности моея́ и невѣ́дѣнiя моего́ не помяни́: по ми́лости Твое́й помяни́ мя Ты́, ра́ди бла́гости Твоея́, Го́споди.
Бла́гъ и пра́въ Госпо́дь, сего́ ра́ди законоположи́тъ согрѣша́ющымъ на пути́.
Наста́витъ кро́ткiя на су́дъ, научи́тъ кро́ткiя путе́мъ Свои́мъ.
Вси́ путiе́ Госпо́дни ми́лость и и́стина, взыска́ющымъ завѣ́та Его́ и свидѣ́нiя Его́.
Ра́ди и́мене Твоего́, Го́споди, и очи́сти грѣ́хъ мо́й, мно́гъ бо е́сть.
Кто́ есть человѣ́къ боя́йся Го́спода? Законоположи́тъ ему́ на пути́, его́же изво́ли.
Душа́ его́ во благи́хъ водвори́тся, и сѣ́мя его́ наслѣ́дитъ зе́млю.
Держа́ва Госпо́дь боя́щихся Его́, и завѣ́тъ Его́ яви́тъ и́мъ.
О́чи мои́ вы́ну ко Го́споду, я́ко То́й исто́ргнетъ от сѣ́ти но́зѣ мои́.
При́зри на мя́ и поми́луй мя́, я́ко единоро́дъ и ни́щ е́смь а́зъ.
Ско́рби се́рдца моего́ умно́жишася, от ну́ждъ мои́хъ изведи́ мя.
Ви́ждь смире́нiе мое́ и тру́дъ мо́й, и оста́ви вся́ грѣхи́ моя́.
Ви́ждь враги́ моя́, я́ко умно́жишася, и ненавидѣ́нiемъ непра́веднымъ возненави́дѣша мя́.
Сохрани́ ду́шу мою́ и изба́ви мя́, да не постыжу́ся, я́ко упова́хъ на Тя́.
Незло́бивiи и пра́вiи прилѣпля́хуся мнѣ́, я́ко потерпѣ́хъ Тя́, Го́споди.
Изба́ви, Бо́же, Изра́иля от всѣ́хъ скорбе́й его́.
Псало́мъ Дави́ду.
Суди́ ми, Го́споди, я́ко а́зъ незло́бою мое́ю ходи́хъ: и на Го́спода упова́я не изнемогу́.
Искуси́ мя, Го́споди, и испыта́й мя́, разжжи́ утро́бы моя́ и се́рдце мое́.
Я́ко ми́лость Твоя́ предъ очи́ма мои́ма е́сть, и благоугоди́хъ во и́стинѣ Твое́й.
Не сѣдо́хъ съ со́нмомъ су́етнымъ, и со законопресту́пными не вни́ду.
Возненави́дѣхъ це́рковь лука́внующихъ, и съ нечести́выми не ся́ду.
Умы́ю въ непови́нныхъ ру́цѣ мои́, и обы́ду же́ртвенникъ Тво́й, Го́споди,
е́же услы́шати ми́ гла́съ хвалы́ Твоея́ и повѣ́дати вся́ чудеса́ Твоя́.
Го́споди, возлюби́хъ благолѣ́пiе до́му Твоего́ и мѣ́сто селе́нiя сла́вы Твоея́.
Да не погуби́ши съ нечести́выми ду́шу мою́ и съ му́жи крове́й живо́тъ мо́й,
и́хже въ руку́ беззако́нiя, десни́ца и́хъ испо́лнися мзды́.
А́зъ же незло́бою мое́ю ходи́хъ: изба́ви мя́, Го́споди, и поми́луй мя́.
Нога́ моя́ ста́ на правотѣ́: въ це́рквахъ благословлю́ Тя, Го́споди.
Псало́мъ Дави́ду, пре́жде пома́занiя.
Госпо́дь просвѣще́нiе мое́ и спаси́тель мо́й, кого́ убою́ся? Госпо́дь защи́титель живота́ моего́, от кого́ устрашу́ся?
Внегда́ приближа́тися на мя́ зло́бующымъ, е́же снѣ́сти пло́ти моя́, оскорбля́ющiи мя́ и врази́ мои́, ті́и изнемого́ша и падо́ша.
А́ще ополчи́тся на мя́ по́лкъ, не убои́тся се́рдце мое́: а́ще воста́нетъ на мя́ бра́нь, на Него́ азъ упова́ю.
Еди́но проси́хъ от Го́спода, то́ взыщу́: е́же жи́ти ми́ въ дому́ Госпо́дни вся́ дни́ живота́ моего́, зрѣ́ти ми́ красоту́ Госпо́дню и посѣща́ти хра́мъ святы́й Его́.
Я́ко скры́ мя въ селе́нiи Свое́мъ въ де́нь зо́лъ мои́хъ, покры́ мя въ та́йнѣ селе́нiя Своего́, на ка́мень вознесе́ мя.
И ны́нѣ се́, вознесе́ главу́ мою́ на враги́ моя́: обыдо́хъ и пожро́хъ въ селе́нiи Его́ же́ртву хвале́нiя и воскликнове́нiя: пою́ и воспою́ Го́сподеви.
Услы́ши, Го́споди, гла́съ мо́й, и́мже воззва́хъ, поми́луй мя́ и услы́ши мя́.
Тебѣ́ рече́ се́рдце мое́: Го́спода взыщу́, взыска́ Тебе́ лице́ мое́, лица́ Твоего́, Го́споди, взыщу́.
Не отврати́ лица́ Твоего́ от мене́ и не уклони́ся гнѣ́вомъ от раба́ Твоего́: помо́щникъ мо́й бу́ди, не отри́ни мене́ и не оста́ви мене́, Бо́же, Спаси́телю мо́й.
Я́ко оте́цъ мо́й и ма́ти моя́ оста́виста мя́, Госпо́дь же воспрiя́тъ мя́.
Законоположи́ ми, Го́споди, въ пути́ Твое́мъ, и наста́ви мя́ на стезю́ пра́вую вра́гъ мои́хъ ра́ди.
Не преда́ждь мене́ въ ду́шы стужа́ющихъ ми́: я́ко воста́ша на мя́ свидѣ́теле непра́веднiи, и солга́ непра́вда себѣ́.
Вѣ́рую ви́дѣти блага́я Госпо́дня на земли́ живы́хъ.
Потерпи́ Го́спода, мужа́йся, и да крѣпи́тся се́рдце твое́, и потерпи́ Го́спода.
Псало́мъ Дави́ду.
Къ Тебѣ́, Го́споди, воззову́, Бо́же мо́й: да не премолчи́ши от мене́ {о мнѣ́}: да не когда́ премолчи́ши от мене́ {о мнѣ́}, и уподо́блюся низходя́щымъ въ ро́въ.
Услы́ши, Го́споди, гла́съ моле́нiя моего́, внегда́ моли́тимися къ Тебѣ́, внегда́ воздѣ́ти ми́ ру́цѣ мои́ ко хра́му свято́му Твоему́.
Не привлецы́ мене́ со грѣ́шники, и съ дѣ́лающими непра́вду не погуби́ мене́, глаго́лющими ми́ръ съ бли́жними свои́ми, зла́я же въ сердца́хъ свои́хъ.
Да́ждь и́мъ, Го́споди, по дѣло́мъ и́хъ и по лука́вству начина́нiй и́хъ, по дѣло́мъ руку́ и́хъ да́ждь и́мъ, возда́ждь воздая́нiе и́хъ и́мъ.
Я́ко не разумѣ́ша въ дѣла́ Госпо́дня и въ дѣла́ руку́ Его́: разори́ши я́ и не сози́ждеши я́.
Благослове́нъ Госпо́дь, я́ко услы́ша гла́съ моле́нiя моего́.
Госпо́дь помо́щникъ мо́й и защи́титель мо́й: на Него́ упова́ се́рдце мое́, и помо́же ми́, и процвѣте́ пло́ть моя́: и во́лею мое́ю исповѣ́мся Ему́.
Госпо́дь утвержде́нiе люді́й Свои́хъ и защи́титель спасе́нiй Христа́ Своего́ е́сть.
Спаси́ лю́ди Твоя́, и благослови́ достоя́нiе Твое́, и упаси́ я́, и возми́ {и вознеси́} я́ до вѣ́ка.
Псало́мъ Дави́ду, исхо́да ски́нiи.
Принеси́те Го́сподеви, сы́нове Бо́жiи, принеси́те Го́сподеви сы́ны о́вни, принеси́те Го́сподеви сла́ву и че́сть:
принеси́те Го́сподеви сла́ву и́мени Его́: поклони́теся Го́сподеви во дворѣ́ святѣ́мъ Его́.
Гла́съ Госпо́день на вода́хъ, Бо́гъ сла́вы возгремѣ́, Госпо́дь на вода́хъ мно́гихъ.
Гла́съ Госпо́день въ крѣ́пости, гла́съ Госпо́день въ великолѣ́пiи.
Гла́съ Го́спода, сокруша́ющаго ке́дры: и стры́етъ Госпо́дь ке́дры Лива́нскiя,
и истни́тъ я́ я́ко телца́ Лива́нска: и возлю́бленный я́ко сы́нъ единоро́жь.
Гла́съ Го́спода, пресѣца́ющаго пла́мень огня́.
Гла́съ Го́спода, стряса́ющаго пусты́ню: и стрясе́тъ Госпо́дь пусты́ню Кадді́йскую.
Гла́съ Госпо́день, сверша́ющiй еле́ни, и откры́етъ дубра́вы: и въ хра́мѣ Его́ вся́кiй глаго́летъ сла́ву.
Госпо́дь пото́пъ населя́етъ, и ся́детъ Госпо́дь Ца́рь въ вѣ́къ.
Госпо́дь крѣ́пость лю́демъ Свои́мъ да́стъ, Госпо́дь благослови́тъ лю́ди Своя́ ми́ромъ.
Псало́мъ пѣ́сни обновле́нiя до́му Дави́дова.
Вознесу́ Тя, Го́споди, я́ко подъя́лъ мя́ еси́, и не возвесели́лъ еси́ враго́въ мои́хъ о мнѣ́.
Го́споди Бо́же мо́й, воззва́хъ къ Тебѣ́, и изцѣли́лъ мя́ еси́.
Го́споди, возве́лъ еси́ от а́да ду́шу мою́, спа́слъ мя́ еси́ от низходя́щихъ въ ро́въ.
По́йте Го́сподеви, преподо́бнiи Его́, и исповѣ́дайте па́мять святы́ни Его́:
я́ко гнѣ́въ въ я́рости Его́, и живо́тъ въ во́ли Его́: ве́черъ водвори́тся пла́чь, и зау́тра ра́дость.
А́зъ же рѣ́хъ во оби́лiи мое́мъ: не подви́жуся во вѣ́къ.
Го́споди, во́лею Твое́ю пода́ждь добро́тѣ мое́й си́лу: отврати́лъ же еси́ лице́ Твое́, и бы́хъ смуще́нъ.
Къ Тебѣ́, Го́споди, воззову́, и къ Бо́гу моему́ помолю́ся.
Ка́я по́льза въ кро́ви мое́й, внегда́ сходи́ти ми́ во истлѣ́нiе? Еда́ исповѣ́стся Тебѣ́ пе́рсть? Или́ возвѣсти́тъ и́стину Твою́?
Слы́ша Госпо́дь и поми́лова мя́: Госпо́дь бы́сть помо́щникъ мо́й.
Обрати́лъ еси́ пла́чь мо́й въ ра́дость мнѣ́, растерза́лъ еси́ вре́тище мое́ и препоя́салъ мя́ еси́ весе́лiемъ,
я́ко да воспое́тъ Тебѣ́ сла́ва моя́, и не умилю́ся. Го́споди Бо́же мо́й, во вѣ́къ исповѣ́мся Тебѣ́.
Въ коне́цъ, псало́мъ Дави́ду, изступле́нiя.
На Тя́, Го́споди, упова́хъ, да не постыжу́ся во вѣ́къ: пра́вдою Твое́ю изба́ви мя́ и изми́ мя.
Приклони́ ко мнѣ́ у́хо Твое́, ускори́ изъя́ти мя́: бу́ди ми́ въ Бо́га защи́тителя и въ до́мъ прибѣ́жища, е́же спасти́ мя.
Я́ко держа́ва моя́ и прибѣ́жище мое́ еси́ Ты́: и и́мене Твоего́ ра́ди наста́виши мя́ и препита́еши мя́.
Изведе́ши мя́ от сѣ́ти сея́, ю́же скры́ша ми́: я́ко Ты́ еси́ защи́титель мо́й, Го́споди.
Въ ру́цѣ Твои́ предложу́ ду́хъ мо́й: изба́вилъ мя́ еси́, Го́споди Бо́же и́стины.
Возненави́дѣлъ еси́ храня́щыя суеты́ вотще́: а́зъ же на Го́спода упова́хъ.
Возра́дуюся и возвеселю́ся о ми́лости Твое́й, я́ко призрѣ́лъ еси́ на смире́нiе мое́, спа́слъ еси́ от ну́ждъ ду́шу мою́
и нѣ́си мене́ затвори́лъ въ рука́хъ вра́жiихъ, поста́вилъ еси́ на простра́ннѣ но́зѣ мои́.
Поми́луй мя́, Го́споди, я́ко скорблю́: смяте́ся я́ростiю о́ко мое́, душа́ моя́ и утро́ба моя́.
Я́ко изчезе́ въ болѣ́зни живо́тъ мо́й, и лѣ́та моя́ въ воздыха́нiихъ: изнемо́же нището́ю крѣ́пость моя́, и ко́сти моя́ смято́шася.
От всѣ́хъ вра́гъ мои́хъ бы́хъ поноше́нiе, и сосѣ́домъ мои́мъ зѣло́, и стра́хъ зна́емымъ мои́мъ: ви́дящiи мя́ во́нъ бѣжа́ша от мене́.
Забве́нъ бы́хъ я́ко ме́ртвъ от се́рдца: бы́хъ я́ко сосу́дъ погубле́нъ.
Я́ко слы́шахъ гажде́нiе {укоре́нiе} мно́гихъ живу́щихъ о́крестъ: внегда́ собра́тися и́мъ вку́пѣ на мя́, прiя́ти ду́шу мою́ совѣща́ша.
А́зъ же на Тя́, Го́споди, упова́хъ, рѣ́хъ: Ты́ еси́ Бо́гъ мо́й.
Въ руку́ Твое́ю жре́бiи мои́: изба́ви мя́ изъ руки́ вра́гъ мои́хъ и от гоня́щихъ мя́.
Просвѣти́ лице́ Твое́ на раба́ Твоего́: спаси́ мя ми́лостiю Твое́ю.
Го́споди, да не постыжу́ся, я́ко призва́хъ Тя́: да постыдя́тся нечести́вiи, и сни́дутъ во а́дъ.
Нѣ́мы да бу́дутъ устны́ льсти́выя, глаго́лющыя на пра́веднаго беззако́нiе, горды́нею и уничиже́нiемъ.
Ко́ль мно́гое мно́жество бла́гости Твоея́, Го́споди, ю́же скры́лъ еси́ боя́щымся Тебе́, содѣ́лалъ еси́ упова́ющымъ на Тя́, предъ сы́ны человѣ́ческими:
скры́еши и́хъ въ та́йнѣ лица́ Твоего́ от мяте́жа человѣ́ческа, покры́еши и́хъ въ кро́вѣ от прерѣка́нiя язы́къ.
Благослове́нъ Госпо́дь, я́ко удиви́ ми́лость Свою́ во гра́дѣ огражде́нiя.
А́зъ же рѣ́хъ во изступле́нiи мое́мъ: отве́рженъ е́смь от лица́ о́чiю Твое́ю: сего́ ра́ди услы́шалъ еси́ гла́съ моли́твы моея́, внегда́ воззва́хъ къ Тебѣ́.
Возлюби́те Го́спода, вси́ преподо́бнiи Его́: я́ко и́стины взыска́етъ Госпо́дь и воздае́тъ изли́ше творя́щымъ горды́ню.
Мужа́йтеся, и да крѣпи́тся се́рдце ва́ше, вси́ упова́ющiи на Го́спода.
Псало́мъ Дави́ду, ра́зума.
Блаже́ни, и́хже оста́вишася беззако́нiя, и и́хже прикры́шася грѣси́.
Блаже́нъ му́жъ, ему́же не вмѣни́тъ Госпо́дь грѣха́, ниже́ е́сть во устѣ́хъ его́ ле́сть.
Я́ко умолча́хъ, обетша́ша ко́сти моя́, от е́же зва́ти ми́ ве́сь де́нь,
я́ко де́нь и но́щь отяготѣ́ на мнѣ́ рука́ Твоя́: возврати́хся на стра́сть, егда́ унзе́ ми те́рнъ.
Беззако́нiе мое́ позна́хъ и грѣха́ моего́ не покры́хъ, рѣ́хъ: исповѣ́мъ на мя́ беззако́нiе мое́ Го́сподеви: и Ты́ оста́вилъ еси́ нече́стiе се́рдца моего́.
За то́ помо́лится къ Тебѣ́ вся́къ преподо́бный во вре́мя благопотре́бно: оба́че въ пото́пѣ во́дъ мно́гихъ къ нему́ не прибли́жатся.
Ты́ еси́ прибѣ́жище мое́ от ско́рби обдержа́щiя мя́: ра́досте моя́, изба́ви мя́ от обыше́дшихъ мя́.
Вразумлю́ тя, и наста́влю тя́ на пу́ть се́й, въ о́ньже по́йдеши: утвержу́ на тя́ о́чи Мои́.
Не бу́дите я́ко ко́нь и ме́скъ, и́мже нѣ́сть ра́зума: брозда́ми и уздо́ю че́люсти и́хъ востя́гнеши, не приближа́ющихся къ тебѣ́.
Мно́ги ра́ны грѣ́шному: упова́ющаго же на Го́спода ми́лость обы́детъ.
Весели́теся о Го́сподѣ и ра́дуйтеся пра́веднiи, и хвали́теся, вси́ пра́вiи се́рдцемъ.
25:1לְדָוִד–
–אֵלֶיךָ יְהוָה, נַפְשִׁי אֶשָּׂא׃
25:2אֱלֹהַי, בְּךָ בָטַחְתִּי אַל־אֵבוֹשָׁה; אַל־יַעַלְצוּ אֹיְבַי לִי׃
25:3גַּם כָּל־קוֶֹיךָ לֹא יֵבֹשׁוּ; יֵבֹשׁוּ, הַבּוֹגְדִים רֵיקָם׃
25:4דְּרָכֶיךָ יְהוָה הוֹדִיעֵנִי; אֹרְחוֹתֶיךָ לַמְּדֵנִי׃
25:5הַדְרִיכֵנִי בַאֲמִתֶּךָ וְלַמְּדֵנִי, כִּי־אַתָּה אֱלֹהֵי יִשְׁעִי; אוֹתְךָ קִוִּיתִי, כָּל־הַיּוֹם׃
25:6זְכֹר־רַחֲמֶיךָ יְהוָה וַחֲסָדֶיךָ; כִּי מֵעוֹלָם הֵמָּה׃
25:7חַטֹּאות נְעוּרַי וּפְשָׁעַי, אַל־תִּזְכֹּר כְּחַסְדְּךָ זְכָר־לִי־אַתָּה; לְמַעַן טוּבְךָ יְהוָה׃
25:8טוֹב־וְיָשָׁר יְהוָה; עַל־כֵּן יוֹרֶה חַטָּאִים בַּדָּרֶךְ׃
25:9יַדְרֵךְ עֲנָוִים בַּמִּשְׁפָּט; וִילַמֵּד עֲנָוִים דַּרְכּוֹ׃
25:10כָּל־אָרְחוֹת יְהוָה חֶסֶד וֶאֱמֶת; לְנֹצְרֵי בְרִיתוֹ, וְעֵדֹתָיו׃
25:11לְמַעַן־שִׁמְךָ יְהוָה; וְסָלַחְתָּ לַעֲוֹנִי, כִּי רַב־הוּא׃
25:12מִי־זֶה הָאִישׁ יְרֵא יְהוָה; יוֹרֶנּוּ, בְּדֶרֶךְ יִבְחָר׃
25:13נַפְשׁוֹ בְּטוֹב תָּלִין; וְזַרְעוֹ, יִירַשׁ אָרֶץ׃
25:14סוֹד יְהוָה לִירֵאָיו; וּבְרִיתוֹ, לְהוֹדִיעָם׃
25:15עֵינַי תָּמִיד אֶל־יְהוָה; כִּי הוּא־יוֹצִיא מֵרֶשֶׁת רַגְלָי׃
25:16פְּנֵה־אֵלַי וְחָנֵּנִי; כִּי־יָחִיד וְעָנִי אָנִי׃
25:17צָרוֹת לְבָבִי הִרְחִיבוּ; מִמְּצוּקוֹתַי, הוֹצִיאֵנִי׃
25:18רְאֵה עָנְיִי וַעֲמָלִי; וְשָׂא, לְכָל־חַטֹּאותָי׃
25:19רְאֵה־אוֹיְבַי כִּי־רָבּוּ; וְשִׂנְאַת חָמָס שְׂנֵאוּנִי׃
25:20שָׁמְרָה נַפְשִׁי וְהַצִּילֵנִי; אַל־אֵבוֹשׁ, כִּי־חָסִיתִי בָךְ׃
25:21תֹּם־וָיֹשֶׁר יִצְּרוּנִי; כִּי, קִוִּיתִיךָ׃
25:22פְּדֵה אֱלֹהִים אֶת־יִשְׂרָאֵל; מִכֹּל, צָרוֹתָיו׃
26:1לְדָוִד–
–שָׁפְטֵנִי יְהוָה, כִּי־אֲנִי בְּתֻמִּי הָלַכְתִּי; וּבַיהוָה בָּטַחְתִּי, לֹא אֶמְעָד׃
26:2בְּחָנֵנִי יְהוָה וְנַסֵּנִי; צְרוֹפָה (צָרְפָה) כִלְיוֹתַי וְלִבִּי׃
26:3כִּי־חַסְדְּךָ לְנֶגֶד עֵינָי; וְהִתְהַלַּכְתִּי, בַּאֲמִתֶּךָ׃
26:4לֹא־יָשַׁבְתִּי עִם־מְתֵי־שָׁוְא; וְעִם נַעֲלָמִים, לֹא אָבוֹא׃
26:5שָׂנֵאתִי קְהַל מְרֵעִים; וְעִם־רְשָׁעִים, לֹא אֵשֵׁב׃
26:6אֶרְחַץ בְּנִקָּיוֹן כַּפָּי; וַאֲסֹבְבָה אֶת־מִזְבַּחֲךָ יְהוָה׃
26:7לַשְׁמִעַ בְּקוֹל תּוֹדָה; וּלְסַפֵּר, כָּל־נִפְלְאוֹתֶיךָ׃
26:8יְהוָה, אָהַבְתִּי מְעוֹן בֵּיתֶךָ; וּמְקוֹם, מִשְׁכַּן כְּבוֹדֶךָ׃
26:9אַל־תֶּאֱסֹף עִם־חַטָּאִים נַפְשִׁי; וְעִם־אַנְשֵׁי דָמִים חַיָּי׃
26:10אֲשֶׁר־בִּידֵיהֶם זִמָּה; וִימִינָם, מָלְאָה שֹּׁחַד׃
26:11וַאֲנִי בְּתֻמִּי אֵלֵךְ, פְּדֵנִי וְחָנֵּנִי׃
26:12רַגְלִי עָמְדָה בְמִישׁוֹר; בְּמַקְהֵלִים, אֲבָרֵךְ יְהוָה׃
27:1לְדָוִד–
–יְהוָה אוֹרִי וְיִשְׁעִי מִמִּי אִירָא; יְהוָה מָעוֹז־חַיַּי, מִמִּי אֶפְחָד׃
27:2בִּקְרֹב עָלַי מְרֵעִים לֶאֱכֹל אֶת־בְּשָׂרִי צָרַי וְאֹיְבַי לִי; הֵמָּה כָשְׁלוּ וְנָפָלוּ׃
27:3אִם־תַּחֲנֶה עָלַי מַחֲנֶה לֹא־יִירָא לִבִּי אִם־תָּקוּם עָלַי מִלְחָמָה; בְּזֹאת, אֲנִי בוֹטֵחַ׃
27:4אַחַת שָׁאַלְתִּי מֵאֵת־יְהוָה אוֹתָהּ אֲבַקֵּשׁ שִׁבְתִּי בְּבֵית־יְהוָה כָּל־יְמֵי חַיַּי; לַחֲזוֹת בְּנֹעַם־יְהוָה, וּלְבַקֵּר בְּהֵיכָלוֹ׃
27:5כִּי יִצְפְּנֵנִי בְּסֻכֹּה בְּיוֹם רָעָה יַסְתִּרֵנִי בְּסֵתֶר אָהֳלוֹ; בְּצוּר, יְרוֹמְמֵנִי׃
27:6וְעַתָּה יָרוּם רֹאשִׁי עַל אֹיְבַי סְבִיבוֹתַי, וְאֶזְבְּחָה בְאָהֳלוֹ זִבְחֵי תְרוּעָה; אָשִׁירָה וַאֲזַמְּרָה, לַיהוָה׃
27:7שְׁמַע־יְהוָה קוֹלִי אֶקְרָא, וְחָנֵּנִי וַעֲנֵנִי׃
27:8לְךָ אָמַר לִבִּי בַּקְּשׁוּ פָנָי; אֶת־פָּנֶיךָ יְהוָה אֲבַקֵּשׁ׃
27:9אַל־תַּסְתֵּר פָּנֶיךָ מִמֶּנִּי אַל־תַּט־בְּאַף, עַבְדֶּךָ עֶזְרָתִי הָיִיתָ; אַל־תִּטְּשֵׁנִי וְאַל־תַּעַזְבֵנִי, אֱלֹהֵי יִשְׁעִי׃
27:10כִּי־אָבִי וְאִמִּי עֲזָבוּנִי; וַיהוָה יַאַסְפֵנִי׃
27:11הוֹרֵנִי יְהוָה, דַּרְכֶּךָ וּנְחֵנִי בְּאֹרַח מִישׁוֹר; לְמַעַן, שׁוֹרְרָי׃
27:12אַל־תִּתְּנֵנִי בְּנֶפֶשׁ צָרָי; כִּי קָמוּ־בִי עֵדֵי־שֶׁקֶר, וִיפֵחַ חָמָס׃
27:13לוּלֵא, הֶאֱמַנְתִּי לִרְאוֹת בְּטוּב־יְהוָה, בְּאֶרֶץ חַיִּים׃
27:14קַוֵּה, אֶל־יְהוָה חֲזַק וְיַאֲמֵץ לִבֶּךָ; וְקַוֵּה, אֶל־יְהוָה׃
28:1לְדָוִד–
–אֵלֶיךָ יְהוָה אֶקְרָא, צוּרִי אַל־תֶּחֱרַשׁ מִמֶּנִּי פֶּן־תֶּחֱשֶׁה מִמֶּנִּי; וְנִמְשַׁלְתִּי, עִם־יוֹרְדֵי בוֹר׃
28:2שְׁמַע קוֹל תַּחֲנוּנַי בְּשַׁוְּעִי אֵלֶיךָ; בְּנָשְׂאִי יָדַי, אֶל־דְּבִיר קָדְשֶׁךָ׃
28:3אַל־תִּמְשְׁכֵנִי עִם־רְשָׁעִים וְעִם־פֹּעֲלֵי אָוֶן דֹּבְרֵי שָׁלוֹם עִם־רֵעֵיהֶם; וְרָעָה, בִּלְבָבָם׃
28:4תֶּן־לָהֶם כְּפָעֳלָם וּכְרֹעַ מַעַלְלֵיהֶם כְּמַעֲשֵׂה יְדֵיהֶם תֵּן לָהֶם; הָשֵׁב גְּמוּלָם לָהֶם׃
28:5כִּי לֹא יָבִינוּ אֶל־פְּעֻלֹּת יְהוָה וְאֶל־מַעֲשֵׂה יָדָיו; יֶהֶרְסֵם, וְלֹא יִבְנֵם׃
28:6בָּרוּךְ יְהוָה; כִּי־שָׁמַע קוֹל תַּחֲנוּנָי׃
28:7יְהוָה עֻזִּי וּמָגִנִּי בּוֹ בָטַח לִבִּי, וְנֶעֱזָרְתִּי וַיַּעֲלֹז לִבִּי; וּמִשִּׁירִי אֲהוֹדֶנּוּ׃
28:8יְהוָה עֹז־לָמוֹ; וּמָעוֹז יְשׁוּעוֹת מְשִׁיחוֹ הוּא׃
28:9הוֹשִׁיעָה אֶת־עַמֶּךָ, וּבָרֵךְ אֶת־נַחֲלָתֶךָ; וּרְעֵם וְנַשְּׂאֵם, עַד־הָעוֹלָם׃
29:1מִזְמוֹר, לְדָוִד–
–הָבוּ לַיהוָה בְּנֵי אֵלִים; הָבוּ לַיהוָה, כָּבוֹד וָעֹז׃
29:2הָבוּ לַיהוָה כְּבוֹד שְׁמוֹ; הִשְׁתַּחֲווּ לַיהוָה, בְּהַדְרַת־קֹדֶשׁ׃
29:3קוֹל יְהוָה, עַל־הַמָּיִם אֵל־הַכָּבוֹד הִרְעִים; יְהוָה, עַל־מַיִם רַבִּים׃
29:4קוֹל־יְהוָה בַּכֹּחַ; קוֹל יְהוָה, בֶּהָדָר׃
29:5קוֹל יְהוָה שֹׁבֵר אֲרָזִים; וַיְשַׁבֵּר יְהוָה, אֶת־אַרְזֵי הַלְּבָנוֹן׃
29:6וַיַּרְקִידֵם כְּמוֹ־עֵגֶל; לְבָנוֹן וְשִׂרְיֹן, כְּמוֹ בֶן־רְאֵמִים׃
29:7קוֹל־יְהוָה חֹצֵב, לַהֲבוֹת אֵשׁ׃
29:8קוֹל יְהוָה יָחִיל מִדְבָּר; יָחִיל יְהוָה, מִדְבַּר קָדֵשׁ׃
29:9קוֹל יְהוָה יְחוֹלֵל אַיָּלוֹת וַיֶּחֱשֹׂף יְעָרוֹת וּבְהֵיכָלוֹ; כֻּלּוֹ, אֹמֵר כָּבוֹד׃
29:10יְהוָה לַמַּבּוּל יָשָׁב; וַיֵּשֶׁב יְהוָה, מֶלֶךְ לְעוֹלָם׃
29:11יְהוָה, עֹז לְעַמּוֹ יִתֵּן; יְהוָה יְבָרֵךְ אֶת־עַמּוֹ בַשָּׁלוֹם׃
30:1מִזְמוֹר שִׁיר־חֲנֻכַּת הַבַּיִת לְדָוִד׃
30:2אֲרוֹמִמְךָ יְהוָה כִּי דִלִּיתָנִי; וְלֹא־שִׂמַּחְתָּ אֹיְבַי לִי׃
30:3יְהוָה אֱלֹהָי; שִׁוַּעְתִּי אֵלֶיךָ, וַתִּרְפָּאֵנִי׃
30:4יְהוָה, הֶעֱלִיתָ מִן־שְׁאוֹל נַפְשִׁי; חִיִּיתַנִי, מִיּוֹרְדִי־ (מִיָּרְדִי־) בוֹר׃
30:5זַמְּרוּ לַיהוָה חֲסִידָיו; וְהוֹדוּ, לְזֵכֶר קָדְשׁוֹ׃
30:6כִּי רֶגַע בְּאַפּוֹ חַיִּים בִּרְצוֹנוֹ בָּעֶרֶב יָלִין בֶּכִי, וְלַבֹּקֶר רִנָּה׃
30:7וַאֲנִי אָמַרְתִּי בְשַׁלְוִי; בַּל־אֶמּוֹט לְעוֹלָם׃
30:8יְהוָה, בִּרְצוֹנְךָ הֶעֱמַדְתָּה לְהַרְרִי עֹז הִסְתַּרְתָּ פָנֶיךָ, הָיִיתִי נִבְהָל׃
30:9אֵלֶיךָ יְהוָה אֶקְרָא; וְאֶל־אֲדֹנָי, אֶתְחַנָּן׃
30:10מַה־בֶּצַע בְּדָמִי בְּרִדְתִּי אֶל־שָׁחַת הֲיוֹדְךָ עָפָר; הֲיַגִּיד אֲמִתֶּךָ׃
30:11שְׁמַע־יְהוָה וְחָנֵּנִי; יְהוָה הֱיֵה־עֹזֵר לִי׃
30:12הָפַכְתָּ מִסְפְּדִי לְמָחוֹל לִי פִּתַּחְתָּ שַׂקִּי; וַתְּאַזְּרֵנִי שִׂמְחָה׃
30:13לְמַעַן יְזַמֶּרְךָ כָבוֹד וְלֹא יִדֹּם; יְהוָה אֱלֹהַי, לְעוֹלָם אוֹדֶךָּ׃
31:1לַמְנַצֵּחַ, מִזְמוֹר לְדָוִד׃
31:2בְּךָ יְהוָה חָסִיתִי אַל־אֵבוֹשָׁה לְעוֹלָם; בְּצִדְקָתְךָ פַלְּטֵנִי׃
31:3הַטֵּה אֵלַי אָזְנְךָ מְהֵרָה הַצִּילֵנִי הֱיֵה לִי לְצוּר־מָעוֹז לְבֵית מְצוּדוֹת, לְהוֹשִׁיעֵנִי׃
31:4כִּי־סַלְעִי וּמְצוּדָתִי אָתָּה; וּלְמַעַן שִׁמְךָ, תַּנְחֵנִי וּתְנַהֲלֵנִי׃
31:5תּוֹצִיאֵנִי, מֵרֶשֶׁת זוּ טָמְנוּ לִי; כִּי־אַתָּה מָעוּזִּי׃
31:6בְּיָדְךָ אַפְקִיד רוּחִי פָּדִיתָה אוֹתִי יְהוָה, אֵל אֱמֶת׃
31:7שָׂנֵאתִי, הַשֹּׁמְרִים הַבְלֵי־שָׁוְא; וַאֲנִי, אֶל־יְהוָה בָּטָחְתִּי׃
31:8אָגִילָה וְאֶשְׂמְחָה, בְּחַסְדֶּךָ אֲשֶׁר רָאִיתָ אֶת־עָנְיִי; יָדַעְתָּ, בְּצָרוֹת נַפְשִׁי׃
31:9וְלֹא הִסְגַּרְתַּנִי בְּיַד־אוֹיֵב; הֶעֱמַדְתָּ בַמֶּרְחָב רַגְלָי׃
31:10חָנֵּנִי יְהוָה כִּי צַר־לִי עָשְׁשָׁה בְכַעַס עֵינִי, נַפְשִׁי וּבִטְנִי׃
31:11כִּי כָלוּ בְיָגוֹן חַיַּי וּשְׁנוֹתַי בַּאֲנָחָה כָּשַׁל בַּעֲוֹנִי כֹחִי; וַעֲצָמַי עָשֵׁשׁוּ׃
31:12מִכָּל־צֹרְרַי הָיִיתִי חֶרְפָּה וְלִשֲׁכֵנַי מְאֹד וּפַחַד לִמְיֻדָּעָי רֹאַי בַּחוּץ; נָדְדוּ מִמֶּנִּי׃
31:13נִשְׁכַּחְתִּי כְּמֵת מִלֵּב; הָיִיתִי, כִּכְלִי אֹבֵד׃
31:14כִּי שָׁמַעְתִּי דִּבַּת רַבִּים מָגוֹר מִסָּבִיב בְּהִוָּסְדָם יַחַד עָלַי; לָקַחַת נַפְשִׁי זָמָמוּ׃
31:15וַאֲנִי עָלֶיךָ בָטַחְתִּי יְהוָה; אָמַרְתִּי, אֱלֹהַי אָתָּה׃
31:16בְּיָדְךָ עִתֹּתָי; הַצִּילֵנִי מִיַּד־אוֹיְבַי, וּמֵרֹדְפָי׃
31:17הָאִירָה פָנֶיךָ עַל־עַבְדֶּךָ; הוֹשִׁיעֵנִי בְחַסְדֶּךָ׃
31:18יְהוָה, אַל־אֵבוֹשָׁה כִּי קְרָאתִיךָ; יֵבֹשׁוּ רְשָׁעִים, יִדְּמוּ לִשְׁאוֹל׃
31:19תֵּאָלַמְנָה, שִׂפְתֵי שָׁקֶר הַדֹּבְרוֹת עַל־צַדִּיק עָתָק, בְּגַאֲוָה וָבוּז׃
31:20מָה רַב־טוּבְךָ אֲשֶׁר־צָפַנְתָּ לִּירֵאֶיךָ פָּעַלְתָּ לַחֹסִים בָּךְ; נֶגֶד, בְּנֵי אָדָם׃
31:21תַּסְתִּירֵם בְּסֵתֶר פָּנֶיךָ מֵרֻכְסֵי אִישׁ תִּצְפְּנֵם בְּסֻכָּה, מֵרִיב לְשֹׁנוֹת׃
31:22בָּרוּךְ יְהוָה; כִּי הִפְלִיא חַסְדּוֹ לִי, בְּעִיר מָצוֹר׃
31:23וַאֲנִי אָמַרְתִּי בְחָפְזִי, נִגְרַזְתִּי מִנֶּגֶד עֵינֶיךָ אָכֵן, שָׁמַעְתָּ קוֹל תַּחֲנוּנַי, בְּשַׁוְּעִי אֵלֶיךָ׃
31:24אֶהֱבוּ אֶת־יְהוָה, כָּל־חֲסִידָיו אֱמוּנִים נֹצֵר יְהוָה; וּמְשַׁלֵּם עַל־יֶתֶר, עֹשֵׂה גַאֲוָה׃
31:25חִזְקוּ וְיַאֲמֵץ לְבַבְכֶם; כָּל־הַמְיַחֲלִים, לַיהוָה׃
32:1לְדָוִד, מַשְׂכִּיל–
–אַשְׁרֵי נְשׂוּי־פֶּשַׁע, כְּסוּי חֲטָאָה׃
32:2אַשְׁרֵי אָדָם, לֹא יַחְשֹׁב יְהוָה לוֹ עָוֹן; וְאֵין בְּרוּחוֹ רְמִיָּה׃
32:3כִּי־הֶחֱרַשְׁתִּי בָּלוּ עֲצָמָי; בְּשַׁאֲגָתִי, כָּל־הַיּוֹם׃
32:4כִּי יוֹמָם וָלַיְלָה תִּכְבַּד עָלַי, יָדֶךָ נֶהְפַּךְ לְשַׁדִּי; בְּחַרְבֹנֵי קַיִץ סֶלָה׃
32:5חַטָּאתִי אוֹדִיעֲךָ וַעֲוֹנִי לֹא־כִסִּיתִי, אָמַרְתִּי, אוֹדֶה עֲלֵי פְשָׁעַי לַיהוָה; וְאַתָּה נָשָׂאתָ עֲוֹן חַטָּאתִי סֶלָה׃
32:6עַל־זֹאת יִתְפַּלֵּל כָּל־חָסִיד אֵלֶיךָ לְעֵת מְצֹא רַק, לְשֵׁטֶף מַיִם רַבִּים; אֵלָיו, לֹא יַגִּיעוּ׃
32:7אַתָּה סֵתֶר לִי מִצַּר תִּצְּרֵנִי רָנֵּי פַלֵּט; תְּסוֹבְבֵנִי סֶלָה׃
32:8אַשְׂכִּילְךָ וְאוֹרְךָ, בְּדֶרֶךְ־זוּ תֵלֵךְ; אִיעֲצָה עָלֶיךָ עֵינִי׃
32:9אַל־תִּהְיוּ כְּסוּס כְּפֶרֶד אֵין הָבִין בְּמֶתֶג־וָרֶסֶן עֶדְיוֹ לִבְלוֹם; בַּל, קְרֹב אֵלֶיךָ׃
32:10רַבִּים מַכְאוֹבִים, לָרָשָׁע וְהַבּוֹטֵחַ בַּיהוָה; חֶסֶד, יְסוֹבְבֶנּוּ׃
32:11שִׂמְחוּ בַיהוָה וְגִילוּ צַדִּיקִים; וְהַרְנִינוּ, כָּל־יִשְׁרֵי־לֵב׃
25:1Von David.
Auf dich, HERR, richte ich Herz und Sinn.
25:2Dir, meinem Gott, vertraue ich;
enttäusche mich nicht!
Diesen Triumph dürfen meine Feinde nicht haben!
25:3Enttäuscht wird niemand, der auf dich hofft;
aber wer dich treulos verlässt, wird zuschanden.
25:4HERR, zeig mir den Weg, den ich gehen soll;
lass mich erkennen, was du von mir verlangst.
25:5Lehre mich, in Treue zu dir mein Leben zu führen.
Du bist doch der Gott, bei dem ich Hilfe finde;
auf dich hoffe ich zu jeder Zeit.
25:6HERR, denke an deine Güte und dein Erbarmen,
die du von Anfang an deinem Volk erwiesen hast.
25:7Denke nicht an die Fehler meiner Jugend,
auch nicht an die späteren Vergehen;
aber denke an mich in deiner Liebe –
auf deine Güte, HERR, verlasse ich mich!
25:8Gut und zuverlässig ist der HERR:
Den Sündern zeigt er den richtigen Weg;
25:9den Entrechteten verhilft er zu ihrem Recht
und lehrt sie, seinen Willen zu erkennen.
25:10Alles, was der HERR tut, ist Güte und Treue
für die, die seinen Bund achten
und seinen Weisungen gehorchen.
25:11Dein Name, HERR, bürgt für deine Liebe;
darum vergib mir meine Schuld – sie ist so groß!
25:12Wie steht es mit den Menschen,
die den HERRN ernst nehmen?
Der HERR zeigt ihnen den Weg,
den sie gehen sollen.
25:13Sie leben in Glück und Frieden
und ihren Kindern wird das Land gehören.
25:14Alle, die den HERRN ernst nehmen, zieht er ins Vertrauen
und enthüllt ihnen das Geheimnis seines Bundes.
25:15Meine Augen blicken immer zum HERRN;
er wird meine Füße aus dem Fangnetz ziehen.
25:16HERR, wende dich mir zu und hab Erbarmen;
ich bin so verlassen und hilflos.
25:17Die Angst presst mir das Herz zusammen.
Mach mich frei, nimm den Druck von mir!
25:18Sieh doch mein Elend an und meine Not!
Vergib mir meine ganze Schuld!
25:19Sieh meine Feinde, HERR: Es sind so viele,
sie setzen mir zu mit Grausamkeit und Hass.
25:20Beschütze mein Leben und rette mich!
Bei dir suche ich Zuflucht,
enttäusche mich nicht!
25:21Hilf mir, rein und redlich zu leben;
HERR, ich rechne mit dir.
25:22Gott, befreie Israel aus aller Not!
26:1Von David.
HERR, verschaffe mir Recht!
Ich habe mir nichts zuschulden kommen lassen.
Ich habe dir immer vertraut,
nichts hat mich davon abbringen können.
26:2Stell mich auf die Probe, HERR,
prüfe mich auf Herz und Nieren!
26:3Ich hatte deine Güte immer vor Augen,
im Wissen um deine Treue habe ich mein Leben geführt.
26:4Ich hatte nichts zu tun mit falschen Leuten
und gab mich nicht ab mit Hinterhältigen.
26:5Ich mied die Gemeinschaft der Verbrecher
und blieb den Gewissenlosen fern.
26:6Zum Zeichen meiner Unschuld
wasche ich meine Hände, HERR.
Dann schreite ich um deinen Altar;
26:7ich danke dir mit meinem Lied
und verkünde deine Wundertaten.
26:8Ich liebe das Haus, in dem du wohnst,
wo du in deiner Herrlichkeit uns nahe bist.
26:9Töte mich nicht
zusammen mit den Sündern;
nimm mir nicht das Leben
zusammen mit den Mördern!
26:10An ihren Händen klebt schlimmes Unrecht,
sie füllen ihre Taschen mit Bestechungsgeld.
26:11Ich aber führe ein Leben ohne Tadel.
Erbarme dich und rette mich!
26:12Jetzt stehe ich auf sicherem Grund.
Dafür will ich den HERRN preisen,
wenn sein Volk zusammenkommt.
27:1Von David.
Der HERR ist mein Licht,
er befreit mich und hilft mir;
darum habe ich keine Angst.
Bei ihm bin ich sicher wie in einer Burg;
darum zittere ich vor niemand.
27:2Wenn meine Feinde mich bedrängen,
wenn sie mir voller Hass ans Leben wollen,
dann stürzen sie und richten sich zugrunde.
27:3Mag ein ganzes Heer mich umzingeln,
ich habe keine Angst.
Auch wenn es zum Kampf kommt:
Ich vertraue auf ihn.
27:4Nur eine Bitte habe ich an den HERRN,
das ist mein Herzenswunsch:
Mein ganzes Leben lang
möchte ich in seinem Haus bleiben,
um dort seine Freundlichkeit zu schauen
und seinen Tempel zu bewundern.
27:5Wenn schlimme Tage kommen,
nimmt der HERR mich bei sich auf,
er gibt mir Schutz unter seinem Dach
und stellt mich auf sicheren Felsengrund.
27:6Dann triumphiere ich über die Feinde,
die mich von allen Seiten umringen.
Im Tempel bringe ich ihm meine Opfer,
mit lautem Jubel danke ich dem HERRN,
mit Singen und Spielen preise ich ihn.
27:7HERR, höre mich, wenn ich dich rufe;
hab doch Erbarmen und antworte mir!
27:8Ich erinnere mich an deine Weisung;
du hast gesagt: »Kommt zu mir!«
Darum suche ich deine Nähe, HERR.
27:9Verbirg dich nicht vor mir!
Jag mich nicht im Zorn von dir weg!
Du hast mir doch immer geholfen;
lass mich jetzt nicht im Stich!
Verstoß mich nicht, Gott, du mein Retter!
27:10Wenn auch Vater und Mutter mich verstoßen,
du, HERR, nimmst mich auf.
27:11HERR, zeige mir den richtigen Weg,
leite mich auf gerader Bahn,
damit meine Feinde schweigen müssen.
27:12Gib mich nicht ihrer Mordgier preis!
Die Zeugen, die mich belasten sollen,
Lügner sind sie, die das Recht zerstören!
27:13Doch ich weiß,
ich muss nicht hinab zu den Toten;
ich darf weiterleben, um deine Güte zu sehen.
27:14Vertrau auf den HERRN,
sei stark und fasse Mut,
vertrau auf den HERRN!
28:1Von David.
HERR, ich rufe zu dir um Hilfe!
Du mein Beschützer, stell dich nicht taub!
Wenn du mich schweigend von dir weist,
dann ist für mein Leben keine Hoffnung mehr.
28:2Höre mich, wenn ich dich rufe,
wenn ich zu dir um Hilfe schreie,
dir betend meine Hände entgegenstrecke
zum innersten Raum deines Heiligtums hin.
28:3Verurteile mich nicht zusammen mit denen,
die deine Gebote frech missachten,
auch nicht mit denen, die Unheil stiften –
die zwar mit allen freundlich reden,
doch im Herzen nur böse Pläne aushecken.
28:4Gib ihnen den verdienten Lohn,
bestrafe sie für ihre Taten,
zahl ihnen ihre Schändlichkeiten heim!
28:5Sie haben keine Augen für dein Tun,
sie merken nicht, wie du eingreifst, HERR!
Du wirst sie zu Boden werfen,
dass sie nicht wieder aufstehen können.
28:6Der HERR sei gepriesen,
denn er hat meinen Hilferuf gehört.
28:7Er hat mich verteidigt und beschützt,
auf ihn kann ich mich verlassen.
Er hat mir geholfen, darum freue ich mich
und danke ihm mit meinem Lied.
28:8Der HERR ist ein machtvoller Schutz für sein Volk.
Der König, den er erwählt und gesalbt hat,
ist bei ihm geborgen wie in einer Festung.
28:9Rette dein Volk, HERR!
Segne uns, dein Volk, das dir allein gehört,
führe uns und steh uns immer bei!
29:1Ein Lied Davids.
Ehrt den HERRN, ihr Mächtigen im Himmel,
ehrt ihn und unterwerft euch seiner Macht!
29:2Gebt ihm die Ehre, die ihm allein zusteht!
Werft euch nieder vor ihm,
wenn er in seiner Heiligkeit erscheint.
29:3Die Stimme des HERRN schallt über das Wasser,
der mächtige Gott lässt den Donner grollen;
der HERR thront über den Ozeanen.
29:4Voller Gewalt ist seine Stimme,
voll Hoheit dröhnt sie, diese Stimme,
29:5die starken Zedern zerschmettert sie;
der HERR zerschlägt die Libanonzedern.
29:6Der Libanon hüpft vor ihm wie ein Kalb,
der Hermon springt auf wie ein junger Büffel.
29:7Zuckende Flammen sprüht seine Stimme,
29:8die Wüste erzittert vor dieser Stimme;
der HERR lässt die Wüste von Kadesch erbeben.
29:9Die Hirschkühe kalben aus Angst vor seiner Stimme,
die Wälder verlieren ihr Laub vor dieser Stimme.
Und in seinem Tempel rufen alle die Seinen:
»Ehre dem HERRN!«
29:10Der HERR thront über dem Himmelsozean,
er herrscht als König für ewige Zeiten.
29:11Der HERR wird seinem Volk Kraft geben,
er wird es mit Glück und Frieden beschenken.
30:1Ein Lied Davids; Gesang zur Wiedereinweihung des Tempels.
30:2Ich preise dich, HERR,
denn aus dem Abgrund hast du mich heraufgeholt
und meinen Feinden keinen Grund gegeben,
sich über meinen Sturz zu freuen.
30:3HERR, mein Gott, ich schrie zu dir um Hilfe,
und du hast mich wieder gesund gemacht.
30:4Du hast mich von den Toten zurückgeholt.
Ich stand schon mit einem Fuß im Grab,
doch du hast mir das Leben neu geschenkt.
30:5Ihr alle, die ihr zum HERRN gehört,
preist ihn mit euren Liedern,
dankt ihm und denkt daran, dass er heilig ist!
30:6Nur einen Augenblick trifft uns sein Zorn,
doch lebenslang umgibt uns seine Güte.
Am Abend mögen Tränen fließen –
am Morgen jubeln wir vor Freude.
30:7Als ich mich sicher fühlte, dachte ich:
»Was kann mir schon geschehen?«
30:8Durch deine Güte, HERR,
stand ich fester als die Berge.
Doch dann verbargst du dich vor mir
und stürztest mich in Angst und Schrecken.
30:9Ich schrie zu dir um Hilfe, HERR,
ich fragte dich:
30:10»Was nützt es dir, wenn ich jetzt sterbe,
wenn ich ins Grab hinunter muss?
Kann einer dir auch dann noch danken,
wenn er zu Staub zerfallen ist?
Kann denn ein Toter deine Treue preisen?
30:11HERR, hab Erbarmen, höre mich,
sei du mein Helfer, HERR!«
30:12Du hast mein Klagelied in einen Freudentanz verwandelt,
mir statt des Trauerkleids ein Festgewand gegeben.
30:13Ich musste nicht für immer verstummen;
ich kann dich mit meinen Liedern preisen.
Dir, HERR, mein Gott, gilt allezeit mein Dank!
31:1Ein Lied Davids.
31:2HERR, bei dir suche ich Zuflucht;
lass mich nie enttäuscht werden!
Rette mich, wie du es versprochen hast!
31:3Hör mich doch, hilf mir schnell!
Sei mir ein rettender Fels, eine schützende Burg,
dann bin ich in Sicherheit.
31:4Du gibst mir Halt, du bietest mir Schutz.
Geh mit mir und führe mich,
denn du bist mein Gott!
31:5Bewahre mich vor der Falle,
die man mir heimlich gestellt hat;
du bist doch mein Beschützer!
31:6Ich gebe mich ganz in deine Hand,
du wirst mich retten, HERR, du treuer Gott!
31:7Ich verabscheue alle,
die sich an die Götzen klammern;
ich selber, HERR, verlasse mich nur auf dich!
31:8Ich bin glücklich, dass du so gut zu mir bist.
Du hast meine Not gesehen
und erkannt, wie verzweifelt ich war.
31:9Den Feinden hast du mich nicht ausgeliefert,
sondern mir Raum zum Leben verschafft.
31:10Hab Erbarmen, HERR,
ich weiß nicht mehr weiter!
Meine Augen sind müde vom Weinen,
ich bin völlig am Ende.
31:11Die Sorgen verkürzen mein Leben,
der Kummer frisst meine Jahre.
Die Verzweiflung raubt mir die Kraft,
meine Glieder versagen den Dienst.
31:12Zur Spottfigur bin ich geworden für meine Feinde,
zum Hohngelächter für meine Nachbarn,
zum Schreckgespenst für meine Freunde.
Alle, die mich auf der Straße sehen,
laufen vor mir davon.
31:13Vergessen hat man mich
wie einen, der schon lange tot ist,
wie weggeworfenes, zerbrochenes Geschirr.
31:14Ich höre, wie sie über mich tuscheln;
von allen Seiten bin ich bedroht.
Sie stecken ihre Köpfe zusammen
und überlegen, wie sie mich zur Strecke bringen.
31:15Doch ich verlasse mich auf dich!
Du, HERR, du bist und bleibst mein Gott!
31:16Was aus mir wird, liegt in deiner Hand.
Rette mich vor meinen Feinden,
die mich verfolgen!
31:17HERR, sieh mich freundlich an,
denn ich gehöre dir.
Hilf mir in deiner Güte!
31:18Zu dir, HERR, rufe ich,
enttäusche mich nicht!
Doch diese Verbrecher sollen sich täuschen:
31:19Schick sie hinunter in die Totenwelt,
damit sie für immer verstummen!
Bring sie zum Schweigen,
diese eingebildeten Lügner,
die den Schuldlosen frech verleumden!
31:20Wie groß ist deine Güte, HERR!
Du wendest sie denen zu, die dir gehorchen.
Vor aller Augen zeigt sich diese Güte
an denen, die bei dir Zuflucht suchen.
31:21In deiner Nähe sind sie geborgen,
vor allen Ränken sicher unter deinem Dach.
Du nimmst sie in Schutz vor ihren Verklägern.
31:22Dank sei dir, HERR!
Du hast mir deine Güte erwiesen;
ein Wunder hast du an mir getan,
als meine Feinde mich ringsum bedrängten.
31:23Ich dachte schon in meiner Angst,
ich wäre aus deiner Nähe verbannt.
Doch du hast mich gehört,
als ich um Hilfe schrie.
31:24Liebt den Herrn, ihr, die ihr ihm gehört;
denn er schützt alle, die ihm die Treue halten.
Doch wer sich über ihn erhebt,
bekommt seinen Zorn zu spüren.
31:25Ihr, die ihr auf den HERRN vertraut,
seid stark, fasst Mut!
32:1Ein Gedicht Davids.
Freuen dürfen sich alle,
denen Gott ihr Unrecht vergeben
und ihre Verfehlungen zugedeckt hat!
32:2Freuen dürfen sich alle,
denen der HERR die Schuld nicht anrechnet
und deren Gewissen nicht mehr belastet ist!
32:3HERR,
erst wollte ich meine Schuld verschweigen;
doch davon wurde ich so krank,
dass ich von früh bis spät nur stöhnen konnte.
32:4Ich spürte deine Hand bei Tag und Nacht;
sie drückte mich zu Boden,
ließ meine Lebenskraft entschwinden
wie in der schlimmsten Sommerdürre.
32:5Darum entschloss ich mich,
dir meine Verfehlungen zu bekennen.
Was ich getan hatte, gestand ich dir;
ich verschwieg dir meine Schuld nicht länger.
Und du – du hast mir alles vergeben!
32:6Deshalb soll jeder, der dir die Treue hält,
zu dir beten, wenn er in Not gerät.
Wenn sie ihn dann bedrängt wie eine Flut,
wird sie ihn nicht verschlingen können.
32:7Bei dir finde ich Schutz;
du hältst die Not von mir fern
und lässt mich jubeln über meine Rettung.
32:8Der HERR hat mir geantwortet:
»Ich sage dir, was du tun sollst,
und zeige dir den richtigen Weg.
Ich lasse dich nicht aus den Augen.
32:9Sei doch nicht unverständig
wie ein Maultier oder Pferd!
Die musst du mit Zaum und Zügel bändigen,
sonst folgen sie dir nicht.«
32:10Wer nicht nach Gott fragt,
schafft sich viel Kummer;
aber wer dem HERRN vertraut,
wird seine Güte erfahren.
32:11Freut euch und jubelt über den HERRN,
ihr, die ihr ihm treu seid!
Alle, die redlich und rechtschaffen sind,
sollen vor Freude singen!
Таронаи Довуд. Сӯи Ту, эй Парвардигор, ҷонамро баланд мекунам.
Эй Худои ман! Ба Ту таваккал кардаам, хиҷил шарманда нахоҳам шуд, душманонам бар ман тантана нахоҳанд кард;
Ҳамаи умедворони Ту низ шарманда хиҷил нахоҳанд шуд; онҳое ки бесабаб хиёнат мекунанд, хиҷил хоҳанд шуд.
Роҳҳои Худро, эй Парвардигор, ба ман маълум намо, роҳҳои Худро ба ман таълим деҳ.
Ба ростии Худ маро раҳнамоӣ бикун ҳидоят намо, ва маро таълим деҳ, зеро ки Ту Худои наҷоти ман ҳастӣ; ҳар рӯз ба Ту умедворам.
Парвардигоро! Марҳаматҳо ва меҳру вафоҳои эҳсонҳои Худро ба ёд ор, зеро ки онҳо аз ҷовидон азал буданд.
Хатоҳои ҷавонӣ ва ҷиноятҳои маро ба ёд наор; аз рӯи меҳру вафои Худ Ту маро ёд кун, ба хотири некии меҳрубонии Худ, эй Парвардигор!
Парвардигор некӯ ва росткор аст, бинобар ин ба хатокорон роҳ нишон медиҳад,
Нармдилонро Фурӯтанонро ба роҳи инсоф меандозад, ва ба нармдилон фурӯтанон роҳи Худро таълим медиҳад.
Ҳамаи роҳҳои Парвардигор марҳамат меҳрубонӣ ва ростист, барои онҳое ки паймони Ӯ ва гувоҳиҳои шаҳодатҳои Ӯро риоя мекунанд.
Ба хотири номи Худ, эй Парвардигор, гуноҳи маро бубахш, гарчанде ки бузург аст.
Кист он касе ки аз Парвардигор метарсад? Вайро ӯ ба роҳе ки интихоб намудааст, ҳидоят раҳнамоӣ хоҳад кард.
Ҷони вай дар некӣ сокин хоҳад шуд, ва зурёти вай вориси замин хоҳанд буд.
Сирри Парвардигор бо тарсгорони Ӯст, ва паймони Худро ба онҳо маълум мекунад.
Чашмонам ҳамеша сӯи Парвардигор ҳастанд, зеро ки Ӯ пойҳои маро аз дом берун меоварад.
Ба ман рӯ овар, ва ба ман марҳамат раҳм намо, зеро ки танҳо ва мискин бечора ҳастам.
Ғуссаҳои дилам афзудаанд; маро аз бадбахтиҳоям мусибатҳоям берун ор;
Ба мискинӣ бечорагӣ ва азоби ман назар кун, ва ҳамаи хатоҳоямро бубахш.
Ба душманонам назар андоз, ки чӣ қадар бисёр шудаанд, ва чӣ гуна кинаи гарме сахте ба ман меварзанд.
́Ҷонамро муҳофизат намо, ва маро халосӣ деҳ, то хиҷил шарманда нашавам, зеро ки ба Ту паноҳ бурдаам.
Бигзор беайбӣ ва росткорӣ нигаҳбони ман бошанд, зеро ки ба Ту умед мебандам.
Исроилро, эй Худо, аз ҳамаи тангиҳои вай раҳоӣ деҳ.
Тарони Довуд. Маро дар доварӣ ҳимоя намо, эй Парвардигор, зеро ки ман дар беайбии худ рафтор кардаам, ва ба Парвардигор таваккал намудаам, пас пешпо нахоҳам хӯрд.
Маро имтиҳон намо, эй Парвардигор, ва маро биозмой; дарунам ботинам ва диламро бигудоз;
Зеро ки меҳру вафои Ту пеши назари ман аст, ва дар ростии Ту рафтор кардаам;
Бо мардуми каҷрафтор нанишастаам, ва бо дурӯягон нахоҳам рафт;
Аз ҷамоати бадкешон нафрат дорам, ва бо бадкорон нахоҳам нишаст;
Кафҳоямро ба покӣ беайбӣ хоҳам шуст, ва гирди қурбонгоҳи Ту, эй Парвардигор, хоҳам гашт,
То ки овози шукронаи худро бишнавонам, ва ҳамаи корҳои аҷоиби Туро нақл намоям.
Парвардигоро! Макони хонаи Туро дӯст медорам, ва ҷои манзили ҷалоли Туро.
Ҷонамро бо хатокорон ва ҳаётамро бо хунхӯрон нобуд накун,
Ки дар дастҳошон расвоӣ бадахлоқӣ аст, ва дасти росташон пур аз пора.
Валекин ман дар беайбии худ рафтор мекунам; маро раҳоӣ деҳ ва ба ман марҳамат раҳм намо.
Поям дар ҷои ҳамвор истодааст; дар ҷамъомадҳо Парвардигорро муборак хоҳам хонд.
Таронаи Довуд. Парвардигор нури ман ва наҷоти ман аст: аз кӣ тарсон бошам? Парвардигор истеҳкоми паноҳи ҷони ман аст: аз кӣ ҳаросон бошам?
Вақте ки бадкешон ба ман наздик шуданд, то ки гӯшти маро бихӯранд, бадхоҳонам ва душманонам худашон пешпо хӯрда ноком шуда лағжида, афтоданд.
Агар лашкаре бар ман фуруд ояд, дар миёнагири душман бимонам, дилам нахоҳад тарсид; агар бар зидди ман ҷанг барпо шавад, дар он сурат низ таваккал хоҳам кард.
Як чизро аз Парвардигор пурсидаам, ва онро хоҳам талабид, ки тамоми рӯзҳои умри худ дар хонаи Парвардигор сокин бошам, марҳамати зебоии Парвардигорро мушоҳида намоям ва ба маъбади Ӯ равам дар қасри Ӯ мулоҳиза кунам;
Зеро ки маро дар рӯзи тира дар хаймаи Худ пинҳон хоҳад дошт, дар паноҳи хиргоҳи чодари Худ руст хоҳад кард, бар кӯҳпора баланд хоҳад бардошт.
Ва ҳоло сарам бар душманонам, ки гирди маро гирифтаанд, баланд хоҳад шуд, ва дар хаймаи Ӯ қурбониҳои шодиёна хоҳам овард, барои Парвардигор суруд хоҳам хонд ва Ӯро хоҳам сароид.
Парвардигоро! Ба ман, ки бо овози худ мехонам, гӯш андоз, ва ба ман марҳамат раҳм намо ва ба ман ҷавоб деҳ маро бишнав.
Дилам аз ҷониби Ту мегӯяд: «Ҷӯёи рӯи Ман бошед»; ва ман, эй Парвардигор, ҷӯёи рӯи Ту хоҳам буд.
Рӯи Худро аз ман пинҳон надор; бандаи Худро дар ғазабат напарто; Ту мададгори ёрирасони ман будӣ; маро рад накун ва тарк накун, эй Худои наҷоти ман!
Зеро ки падару модарам маро тарк кардаанд, вале Парвардигор маро пазироӣ менамояд.
Роҳи Худро, эй Парвардигор, ба ман таълим деҳ, ва маро, бар зидди хости хилофи иродаи бадхоҳонам, ба роҳи рост андоз.
Маро ба дасти душманонам насупор, зеро ки шоҳидони дурӯғгӯй ва бадхоҳон бар ман бархостаанд.
Лекин бовар мекунам, ки лутфи некии Парвардигорро дар замини зиндаҳо хоҳам дид.
Ба Парвардигор умедвор бош, устувор бош, ва дилат зӯр қавӣ хоҳад шуд; ба Парвардигор умедвор бош.
Таронаи Довуд. Сӯи Ту, эй Парвардигор, мехонам. Эй кӯҳпораи ман, аз пешам хомӯш нагузар: мабодо аз пешам хомӯш гузарӣ, ва ман мисли фурӯравандагони гӯр гардам.
Овози зориҳои маро бишнав, вақте ки аз Ту ёрӣ мехоҳам ва дастҳои худро сӯи ҳарами поки Ту мебардорам.
Маро бо бадкорон ва бадкирдорон нобуд накун, ки бо ёронашон дар бораи сулҳу осоиштагӣ сухан меронанд, вале бадӣ дар дил доранд.
Ба онҳо мувофиқи корҳошон, мувофиқи кирдорҳои бадашон мукофот деҳ; мувофиқи корҳои дастҳошон ба онҳо подош деҳ; сазояшонро ба онҳо баргардон.
Азбаски ба корномаҳои Парвардигор ва ба корҳои дастҳои Ӯ диққат намедиҳанд, онҳоро хароб хоҳад кард ва бино нахоҳад намуд.
Парвардигор муборак аст, зеро ки овози зориҳои маро шунидааст.
Парвардигор қуввати ман ва сипари ман аст; дилам ба Ӯ таваккал намуд, ва ман мадад ёфтам, ва дилам шод шуд, ва Ӯро бо суруди худ сипос хоҳам гуфт.
Парвардигор қуввати қавми Худ ва истеҳкоми қалъаи наҷоти масеҳи Худ мебошад.
Қавми Худро наҷот деҳ ва мероси Худро баракат фармо; онҳоро чӯпонӣ бикун ва барафроз ҷовидона!
Таронаи Довуд. Парвардигорро васф гӯед, эй фарзандони Худо! Барои Парвардигор васфи ҷалол ва қувватро бигӯед.
Барои Парвардигор васфи ҷалоли номи Ӯро бигӯед; ба Парвардигор дар зиннати арҷмандии покӣ саҷда кунед.
Овози Парвардигор бар обҳост; Худои ҷалол гулдуррос мезанад; Парвардигор болои обҳои бисёр аст.
Овози Парвардигор пурқувват аст; овози Парвардигор пуршукӯҳ аст.
Овози Парвардигор арзҳоро мешиканад; Парвардигор арзҳои Лубнонро мешиканад;
Ва онҳоро мисли гӯсолае мерақсонад; Лубнон ва Сирюнро мисли бачаи гови ваҳшӣ.
Овози Парвардигор забонаҳои оташро аланга мезанонад.
Овози Парвардигор биёбонро меларзонад; Парвардигор биёбони Қодешро меларзонад.
Овози Парвардигор оҳувонро ба дарди зоиш меандозад, ва ҷангалҳоро бараҳна мекунад; ва дар қасри Ӯ ҳама ҷалолро ба забон меоваранд.
Парвардигор бар тӯфон нишаста буд; ва Парвардигор бар тахти подшоҳӣ ҷовидона хоҳад нишаст.
Парвардигор қавми Худро қувват хоҳад бахшид; Парвардигор ба қавми Худ дар роҳи сулҳу осоиштагӣ баракат хоҳад бахшид хост.
Таронаи Довуд; суруди пок намудани хона.
Туро, эй Парвардигор, бузург мехонам, зеро ки маро раҳо кардӣ, ва душманонамро бар ман шодком нагардондӣ.
Парвардигоро, Худои ман! Аз Ту ёрӣ хостам, ва маро шифо додӣ.
Парвардигоро! Ҷонамро аз дӯзах баровардӣ, маро зинда кардӣ, то ки ба қабр фуруд наоям.
Парвардигорро бисароед, эй порсоёни тарсгорони худотарсони Ӯ, ва дар зикри покии Ӯ сипос гӯед,
Зеро ки ғазаби Ӯ як лаҳза аст, ва дар ризомандии Ӯ зиндагонӣ: бегоҳӣ гиря ҷой мегирад, валекин пагоҳӣ – шодмонӣ.
Ва ман дар некрӯзии худ мегуфтам: «Ҳаргиз фурӯ нахоҳам ғалтид».
Парвардигоро! Бо ризомандии Худ кӯҳи маро қувват бахшидӣ, аммо чун рӯи Худро пинҳон кардӣ, ҳаросон шудам.
Сӯи Ту, эй Парвардигор, мехонам, ва пеши Худованди худ зорӣ мекунам.
Аз хуни ман чӣ фоида, вақте ки ба гӯр фуруд оям? Оё хок Туро шукрона мегӯяд? Оё ростии Туро ба забон меоварад?
Бишнав, эй Парвардигор, ва ба ман раҳм намо. Парвардигоро! Мададгори ман бош.
Мотамамро барои ман ба рақс табдил додаӣ мубаддал кардаӣ, палосамро кашида, камарамро бо шодӣ бастаӣ,
То ки ҷонам Туро бисарояд ва хомӯш нашавад. Парвардигоро, Худои ман! Туро ҷовидона сипос хоҳам гуфт.
Барои сардори сарояндагон. Таронаи Довуд.
Ба Ту, эй Парвардигор, паноҳ бурдаам, харгиз шармсор хиҷил нахоҳам шуд; аз рӯи росткории Худ маро раҳоӣ деҳ.
Гӯши Худро сӯи ман хам намо, ба зудӣ маро халосӣ деҳ. Барои ман кӯҳпораи қавӣ мустаҳкам ва хонаи паноҳ бош, то ки маро наҷот диҳӣ,
Зеро ки сахра ва қалъаи ман Ту ҳастӣ; ва ба хотири номи Худ маро раҳбар ва роҳнамо бош.
Маро аз доме ки барои ман пинҳон кардаанд, берун ор, зеро ки Ту истеҳкоми ман ҳастӣ.
Рӯҳи худро ба дасти Ту месупорам; Ту, эй Парвардигор, эй Худои ростӣ, маро раҳоӣ додаӣ.
Аз пайравони ҳеҷу пучи бутҳои дурӯғин нафрат дорам; ва ман ба Парвардигор таваккал мекунам.
Ба меҳру вафои меҳрубонии Ту шодӣ ва хурсандӣ мекунам, чунки мусибати бадбахтии маро дидаӣ, ғуссаҳои ҷонамро донистаӣ,
Ва маро ба дасти душман насупурдаӣ, пойҳоямро дар паҳно истондаӣ.
Ба ман марҳамат раҳм намо, эй Парвардигор, зеро ки ба танг омадаам; чашмам аз ғам хаста шудааст, ҷонам ва ҷисмам низ.
Зеро ки ҳаётам аз андӯҳ ва солҳоям аз оҳу фиғон адо шудааст; аз гуноҳи ман қувватам суст ва устухонҳоям хушк шудаанд.
Аз дасти ҳамаи душманони худ барои ҳамсояҳоям хеле нангин ва барои ошноҳоям воҳиманок гардидаам: ҳар кӣ маро дар кӯча бинад, аз ман мегурезад.
Монанди мурда аз дилҳо фаромӯш шудаам; мисли зарфи шикастае гардидаам,
Зеро ки бадгӯии тӯҳмати касони бисёрро мешунавам; дар гирду пешам даҳшат аст, чунки онҳо бар зидди ман маслиҳатро ба як ҷо мемонанд: ба фикри гирифтани ҷонам афтодаанд.
Валекин ман ба Ту, эй Парвардигор, таваккал мекунам; ман мегӯям: Худои ман Ту ҳастӣ.
Тақдири ман дар дасти Туст; маро аз дасти душманонам ва таъқибкунандагонам халосӣ деҳ.
Рӯи Худро ба бандаи Худ дурахшон намо тобон соз, бо меҳрубонии меҳру вафои Худ маро наҷот деҳ.
Парвардигоро! Ман шармсор нахоҳам шуд, чунки Туро хондаам; лекин бадкорон шармсор шарманда хоҳанд шуд, дар дӯзах лаб фурӯ хоҳанд баст.
Забонҳои дурӯғгӯй лол хоҳанд шуд, ки бо ҳавобаландӣ ва нафрат дар ҳаққи росткор бадгӯӣ мекунанд.
Чӣ қадар фаровон аст некии Ту, ки барои тарсгорони Худ нигоҳ доштаӣ ва барои паноҳбарони Худ пеши назари банӣ одам ба амал овардаӣ:
Онҳоро дар паноҳи рӯи Худ аз ҳилаҳои мардум пинҳон медорӣ; онҳоро аз хархашаи забонҳо дар хайма руст мекунӣ.
Муборак аст Парвардигор, ки меҳру вафои аҷоиби Худро дар шаҳри муҳосирашуда ба ман зоҳир кард!
Валекин ман шитобкорона дар парешонии худ гуфтам, ки аз назари Ту рад шудаам; аммо, вақте ки аз Ту ёрӣ хостам, овози зориҳоямро шунидӣ.
Парвардигорро дӯст доред, эй ҳамаи порсоёни тарсгорони Ӯ! Вафодоронро Парвардигор ҳифз менамояд, ва ҳавобаландонро сазои барзиёд медиҳад.
Устувор бошед, ва дилатон қавӣ хоҳад шуд, эй ҳамаи умедворони Парвардигор!
Суруди таълимии Довуд. Хушо касе ки ҷиноятҳояш бахшида ва гуноҳҳояш пӯшида шудаанд.
Хушо касе ки Парвардигор гуноҳи вайро ба ҳисоб намеоварад, ва дар рӯҳи вай ҳилагарӣ нест.
Вақте ки хомӯш будам, устухонҳоям аз фиғони ҳаррӯзаи ман мепӯсиданд,
Зеро ки рӯзу шаб дасти Ту бар ман фишор меовард; тару тозагии ман ба хушкии тобистон табдил ёфтааст. Село.
Хатоямро ба Ту маълум кардаам, ва гуноҳамро пинҳон надоштаам; гуфтам: «Ба ҷиноятҳоям пеши Парвардигор иқрор мешавам», ва Ту айби хатоямро бахшидаӣ. Село.
Бинобар ин ҳар порсо худотарс дар вақти шуниданат пеши Ту дуо хоҳад гуфт, ва дар он сурат ҷараёни обҳои бисёр ба вай нахоҳад расид.
Ту паноҳгоҳи ман ҳастӣ, маро аз тангӣ паноҳ медиҳӣ муҳофизат ҳифз мекунӣ, маро бо таронаҳои халосӣ иҳота менамоӣ. Село.
«Ман туро таълим хоҳам дод ва ба роҳе ки бояд биравӣ, роҳнамо ҳидоят хоҳам буд кард: туро насиҳат хоҳам дод; чашмам бар туст».
«Мисли асп, мисли хачир бефаҳм набошед, ки онҳоро лаҷом ва ҷилав мезананд, ки ин зинат барои нигоҳ доштани онҳост, вагарна наздики ту нахоҳанд омад».
Бадкор ғаму ғуссаи зиёде дорад, аммо касе ки ба Парвардигор таваккал менамояд, меҳру вафо ӯро иҳота хоҳад кард.
Дар Парвардигор шодӣ ва хурсандӣ кунед, эй росткорон! Ва сурудхонӣ намоед, эй ҳамаи ростдилон!