Скрыть
39:1
39:2
39:6
39:12
39:17
Церковнославянский (рус)
Въ коне́цъ, псало́мъ Дави́ду.
Терпя́ потерпѣ́хъ Го́спода, и вня́тъ ми́ и услы́ша моли́тву мою́:
и воз­веде́ мя от­ ро́ва страсте́й и от­ бре́нiя ти́ны, и поста́ви на ка́мени но́зѣ мо­и́ и испра́ви стопы́ моя́:
и вложи́ во уста́ моя́ пѣ́снь но́ву, пѣ́нiе Бо́гу на́­шему. У́зрятъ мно́зи и убоя́т­ся, и упова́ютъ на Го́спода.
Блаже́нъ му́жъ, ему́же е́сть и́мя Госпо́дне упова́нiе его́, и не при­­зрѣ́ въ суеты́ и неистовле́нiя ло́жная.
Мно́га сотвори́лъ еси́ Ты́, Го́споди Бо́же мо́й, чудеса́ Твоя́, и помышле́ниемъ Тво­и́мъ нѣ́сть кто́ уподо́бит­ся Тебѣ́: воз­вѣсти́хъ и глаго́лахъ: умно́жишася па́че числа́.
Же́ртвы и при­­ноше́нiя не восхотѣ́лъ еси́, тѣ́ло же сверши́лъ ми́ еси́: всесожже́нiй и о грѣсѣ́ не взыска́лъ еси́.
Тогда́ рѣ́хъ: се́, прiиду́: въ глави́знѣ кни́жнѣ пи́сано е́сть о мнѣ́:
е́же сотвори́ти во́лю Твою́, Бо́же мо́й, восхотѣ́хъ, и зако́нъ Тво́й посредѣ́ чре́ва мо­его́.
Благовѣсти́хъ пра́вду въ це́ркви вели́цѣй, се́, устна́мъ мо­и́мъ не воз­браню́: Го́споди, Ты́ разумѣ́лъ еси́.
Пра́вду Твою́ не скры́хъ въ се́рдцы мо­е́мъ, и́стину Твою́ и спасе́нiе Твое́ рѣ́хъ, не скры́хъ ми́лость Твою́ и и́стину Твою́ от­ со́нма мно́га.
Ты́ же, Го́споди, не удали́ щедро́тъ Тво­и́хъ от­ мене́: ми́лость Твоя́ и и́стина Твоя́ вы́ну да засту́питѣ мя́.
Я́ко одержа́ша мя́ зла́я, и́мже нѣ́сть числа́: постиго́ша мя́ беззако́нiя моя́, и не воз­мого́хъ зрѣ́ти: умно́жишася па́че вла́съ главы́ мо­ея́, и се́рдце мое́ оста́ви мя́.
Благоволи́, Го́споди, изба́вити мя́: Го́споди, во е́же помощи́ ми, вонми́.
Да постыдя́т­ся и посра́мят­ся вку́пѣ и́щущiи ду́шу мою́, изъя́ти ю́: да воз­вратя́т­ся вспя́ть и постыдя́т­ся хотя́щiи ми́ зла́я.
Да прiи́мутъ а́бiе сту́дъ сво́й глаго́лющiи ми́: бла́гоже, бла́гоже.
Да воз­ра́дуют­ся и воз­веселя́т­ся о Тебѣ́ вси́ и́щущiи Тебе́, Го́споди, и да реку́тъ вы́ну, да воз­вели́чит­ся Госпо́дь, лю́бящiи спасе́нiе Твое́.
А́зъ же ни́щъ е́смь и убо́гъ, Госпо́дь попече́т­ся о мнѣ́: помо́щникъ мо́й и защи́титель мо́й еси́ ты́, Бо́же мо́й, не закосни́.
Французский (LSG)
40:1 Au chef des chantres. De David. Psaume.
J'avais mis en l'Éternel mon espérance; Et il s'est incliné vers moi, il a écouté mes cris.
40:2 Il m'a retiré de la fosse de destruction, Du fond de la boue; Et il a dressé mes pieds sur le roc, Il a affermi mes pas.
40:3 Il a mis dans ma bouche un cantique nouveau, Une louange à notre Dieu; Beaucoup l'ont vu, et ont eu de la crainte, Et ils se sont confiés en l'Éternel.
40:4 Heureux l'homme qui place en l'Éternel sa confiance, Et qui ne se tourne pas vers les hautains et les menteurs!
40:5 Tu as multiplié, Éternel, mon Dieu! Tes merveilles et tes desseins en notre faveur; Nul n'est comparable à toi; Je voudrais les publier et les proclamer, Mais leur nombre est trop grand pour que je les raconte.
40:6 Tu ne désires ni sacrifice ni offrande, Tu m'as ouvert les oreilles; Tu ne demandes ni holocauste ni victime expiatoire.
40:7 Alors je dis: Voici, je viens Avec le rouleau du livre écrit pour moi.
40:8 Je veux faire ta volonté, mon Dieu! Et ta loi est au fond de mon coeur.
40:9 J'annonce la justice dans la grande assemblée; Voici, je ne ferme pas mes lèvres, Éternel, tu le sais!
40:10 Je ne retiens pas dans mon coeur ta justice, Je publie ta vérité et ton salut; Je ne cache pas ta bonté et ta fidélité Dans la grande assemblée.
40:11 Toi, Éternel! tu ne me refuseras pas tes compassions; Ta bonté et ta fidélité me garderont toujours.
40:12 Car des maux sans nombre m'environnent; Les châtiments de mes iniquités m'atteignent, Et je ne puis en supporter la vue; Ils sont plus nombreux que les cheveux de ma tête, Et mon courage m'abandonne.
40:13 Veuille me délivrer, ô Éternel! Éternel, viens en hâte à mon secours!
40:14 Que tous ensemble ils soient honteux et confus, Ceux qui en veulent à ma vie pour l'enlever! Qu'ils reculent et rougissent, Ceux qui désirent ma perte!
40:15 Qu'ils soient dans la stupeur par l'effet de leur honte, Ceux qui me disent: Ah! ah!
40:16 Que tous ceux qui te cherchent Soient dans l'allégresse et se réjouissent en toi! Que ceux qui aiment ton salut Disent sans cesse: Exalté soit l'Éternel!
40:17 Moi, je suis pauvre et indigent; Mais le Seigneur pense à moi. Tu es mon aide et mon libérateur: Mon Dieu, ne tarde pas!
Арабский (Arabic Van Dyke)
40:0 لإِمَامِ الْمُغَنِّينَ. مَزْمُورٌ لِدَاوُدَ
40:1 اِنْتِظَارًا انْتَظَرْتُ الرَّبَّ، فَمَالَ إِلَيَّ وَسَمِعَ صُرَاخِي،
40:2 وَأَصْعَدَنِي مِنْ جُبِّ الْهَلاَكِ، مِنْ طِينِ الْحَمْأَةِ، وَأَقَامَ عَلَى صَخْرَةٍ رِجْلَيَّ. ثَبَّتَ خُطُوَاتِي،
40:3 وَجَعَلَ فِي فَمِي تَرْنِيمَةً جَدِيدَةً، تَسْبِيحَةً لإِلهِنَا. كَثِيرُونَ يَرَوْنَ وَيَخَافُونَ وَيَتَوَكَّلُونَ عَلَى الرَّبِّ.
40:4 طُوبَى لِلرَّجُلِ الَّذِي جَعَلَ الرَّبَّ مُتَّكَلَهُ، وَلَمْ يَلْتَفِتْ إِلَى الْغَطَارِيسِ وَالْمُنْحَرِفِينَ إِلَى الْكَذِب.
40:5 كَثِيرًا مَا جَعَلْتَ أَنْتَ أَيُّهَا الرَّبُّ إِلهِي عَجَائِبَكَ وَأَفْكَارَكَ مِنْ جِهَتِنَا. لاَ تُقَوَّمُ لَدَيْكَ. لأُخْبِرَنَّ وَأَتَكَلَّمَنَّ بِهَا. زَادَتْ عَنْ أَنْ تُعَدَّ.
40:6 بِذَبِيحَةٍ وَتَقْدِمَةٍ لَمْ تُسَرَّ. أُذُنَيَّ فَتَحْتَ. مُحْرَقَةً وَذَبِيحَةَ خَطِيَّةٍ لَمْ تَطْلُبْ.
40:7 حِينَئِذٍ قُلْتُ: «هأَنَذَا جِئْتُ. بِدَرْجِالْكِتَابِ مَكْتُوبٌ عَنِّى:
40:8 أَنْ أَفْعَلَ مَشِيئَتَكَ يَا إِلهِي سُرِرْتُ، وَشَرِيعَتُكَ فِي وَسَطِ أَحْشَائِي».
40:9 بَشَّرْتُ بِبِرّ فِي جَمَاعَةٍ عَظِيمَةٍ. هُوَذَا شَفَتَايَ لَمْ أَمْنَعْهُمَا. أَنْتَ يَا رَبُّ عَلِمْتَ.
40:10 لَمْ أَكْتُمْ عَدْلَكَ فِي وَسَطِ قَلْبِي. تَكَلَّمْتُ بِأَمَانَتِكَ وَخَلاَصِكَ. لَمْ أُخْفِ رَحْمَتَكَ وَحَقَّكَ عَنِ الْجَمَاعَةِ الْعَظِيمَةِ.
40:11 أَمَّا أَنْتَ يَا رَبُّ فَلاَ تَمْنَعْ رَأْفَتَكَ عَنِّي. تَنْصُرُنِي رَحْمَتُكَ وَحَقُّكَ دَائِمًا.
40:12 لأَنَّ شُرُورًا لاَ تُحْصَى قَدِ اكْتَنَفَتْنِي. حَاقَتْ بِي آثامِي، وَلاَ أَسْتَطِيعُ أَنْ أُبْصِرَ. كَثُرَتْ أَكْثَرَ مِنْ شَعْرِ رَأْسِي، وَقَلْبِي قَدْ تَرَكَنِي.
40:13 اِرْتَضِ يَا رَبُّ بِأَنْ تُنَجِّيَنِي. يَا رَبُّ، إِلَى مَعُونَتِي أَسْرِعْ.
40:14 لِيَخْزَ وَلْيَخْجَلْ مَعًا الَّذِينَ يَطْلُبُونَ نَفْسِي لإِهْلاَكِهَا. لِيَرْتَدَّ إِلَى الْوَرَاءِ، وَلْيَخْزَ الْمَسْرُورُونَ بِأَذِيَّتِي.
40:15 لِيَسْتَوْحِشْ مِنْ أَجْلِ خِزْيِهِمِ الْقَائِلُونَ لِي: «هَهْ! هَهْ!».
40:16 لِيَبْتَهِجْ وَيَفْرَحْ بِكَ جَمِيعُ طَالِبِيكَ. لِيَقُلْ أَبَدًا مُحِبُّو خَلاَصِكَ: «يَتَعَظَّمُ الرَّبُّ».
40:17 أَمَّا أَنَا فَمِسْكِينٌ وَبَائِسٌ. الرَّبُّ يَهْتَمُّ بِي. عَوْنِي وَمُنْقِذِي أَنْتَ. يَا إِلهِي لاَ تُبْطِئْ.
Барои сардори сарояндагон. Таронаи Довуд.
Ба Парвардигор бисёр умед бастам, ва Ӯ сӯи ман рӯ овард, ва ёрихоҳии додхоҳии маро шунид;
Ва маро аз чоҳи ҳалокат, аз ботлоқи пурлой берун овард, ва пойҳоямро бар сахрае кӯҳпорае гузошт, қадамҳоямро мустаҳкам гардонд.
Ва суруди наве дар даҳонам гузошт, – ҳамду санои Худои моро. Бисёр касон инро дида, тарсон хоҳанд шуд, ва ба Парвардигор таваккал хоҳанд кард.
Хушо марде ки ба Парвардигор таваккал мекунад, ва ба ҳавобаландон ва пайравони дурӯғ рӯ намеоварад!
Корҳои зиёде Ту кардаӣ, эй Парвардигор Худои ман! Корҳои аҷоиб ва андешаҳоеро, ки Ту дар ҳаққи мо зоҳир намудаӣ, – кист, ки монанди Ту бошад! – мавъиза ва нақл хоҳам кард, аммо шумораи онҳо бениҳоят бисёр аст.
Қурбонӣ ва ҳадияро Ту нахостӣ; гӯшҳои маро воз кардӣ; қурбонии сӯхтанӣ ва қурбонии хаторо талаб накардӣ.
Он гоҳ гуфтам: инак меоям; дар лӯлапечи китоб дар бораи ман навишта шудааст:
Хости Иродаи Туро, эй Худои ман, ба ҷо овардан мехоҳам, ва қонуни Ту андаруни дили ман аст.
Дар ҷамоати бузург аз росткорӣ мужда додаам; инак, лабҳои худро нахоҳам баст: Парвардигоро, Ту медонӣ.
Росткории Туро андаруни дилам пинҳон махфӣ надоштаам, вафо ва наҷоти Туро баён кардаам, меҳру вафо ва ростии Туро аз ҷамоати бузург пинҳон надоштаам.
Ту, эй Парвардигор, марҳаматҳои Худро аз ман бознадор; бигзор эҳсон ва ростии Ту ҳамеша маро нигаҳбонӣ кунад.
Зеро ки мусибатҳои бадбахтиҳои бешумор маро миёнагир иҳота намудаанд; гирифтори гуноҳҳоям шудаам гуноҳҳоям маро гирифтор кардааст, ба тавре ки дида наметавонам қобили дидан нестам: онҳо аз мӯи сарам бисёранд, ва дилам маро тарк кардааст.
Парвардигоро! Ризомандӣ намуда, маро халосӣ деҳ; Парвардигоро! Ба мадади ман шитоб кун.
Бигзор онҳое ки толиби хоҳони ҷони мананд, то онро ба ҳалокат расонанд, аз як сар шармсор ва шарманда шаванд; бадхоҳонам қафо гарданд ва расво шаванд;
Онҳое ки ба ман «ҳай-ҳай!» мегӯянд, ба сабаби шармандагии худ ҳайрон шаванд;
Ҳамаи ҷӯяндагони Ту дар Ту шодӣ ва хурсандӣ кунанд, ва дӯстдорони наҷоти Ту доимо гӯянд: «Афзун бод бузургии Парвардигор!»
Валекин ман камбағал ва мискин бечора ва камбағал ҳастам, ва Парвардигор ба ман ғамхорӣ мекунад; мададгор ва раҳокунандаи ман Ту ҳастӣ. Эй Худои ман! Таъхир Дер накун.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible