Скрыть
39:1
39:2
39:6
39:8-9
39:12
39:17
Церковнославянский (рус)
Въ коне́цъ, псало́мъ Дави́ду.
Терпя́ потерпѣ́хъ Го́спода, и вня́тъ ми́ и услы́ша моли́тву мою́:
и воз­веде́ мя от­ ро́ва страсте́й и от­ бре́нiя ти́ны, и поста́ви на ка́мени но́зѣ мо­и́ и испра́ви стопы́ моя́:
и вложи́ во уста́ моя́ пѣ́снь но́ву, пѣ́нiе Бо́гу на́­шему. У́зрятъ мно́зи и убоя́т­ся, и упова́ютъ на Го́спода.
Блаже́нъ му́жъ, ему́же е́сть и́мя Госпо́дне упова́нiе его́, и не при­­зрѣ́ въ суеты́ и неистовле́нiя ло́жная.
Мно́га сотвори́лъ еси́ Ты́, Го́споди Бо́же мо́й, чудеса́ Твоя́, и помышле́ниемъ Тво­и́мъ нѣ́сть кто́ уподо́бит­ся Тебѣ́: воз­вѣсти́хъ и глаго́лахъ: умно́жишася па́че числа́.
Же́ртвы и при­­ноше́нiя не восхотѣ́лъ еси́, тѣ́ло же сверши́лъ ми́ еси́: всесожже́нiй и о грѣсѣ́ не взыска́лъ еси́.
Тогда́ рѣ́хъ: се́, прiиду́: въ глави́знѣ кни́жнѣ пи́сано е́сть о мнѣ́:
е́же сотвори́ти во́лю Твою́, Бо́же мо́й, восхотѣ́хъ, и зако́нъ Тво́й посредѣ́ чре́ва мо­его́.
Благовѣсти́хъ пра́вду въ це́ркви вели́цѣй, се́, устна́мъ мо­и́мъ не воз­браню́: Го́споди, Ты́ разумѣ́лъ еси́.
Пра́вду Твою́ не скры́хъ въ се́рдцы мо­е́мъ, и́стину Твою́ и спасе́нiе Твое́ рѣ́хъ, не скры́хъ ми́лость Твою́ и и́стину Твою́ от­ со́нма мно́га.
Ты́ же, Го́споди, не удали́ щедро́тъ Тво­и́хъ от­ мене́: ми́лость Твоя́ и и́стина Твоя́ вы́ну да засту́питѣ мя́.
Я́ко одержа́ша мя́ зла́я, и́мже нѣ́сть числа́: постиго́ша мя́ беззако́нiя моя́, и не воз­мого́хъ зрѣ́ти: умно́жишася па́че вла́съ главы́ мо­ея́, и се́рдце мое́ оста́ви мя́.
Благоволи́, Го́споди, изба́вити мя́: Го́споди, во е́же помощи́ ми, вонми́.
Да постыдя́т­ся и посра́мят­ся вку́пѣ и́щущiи ду́шу мою́, изъя́ти ю́: да воз­вратя́т­ся вспя́ть и постыдя́т­ся хотя́щiи ми́ зла́я.
Да прiи́мутъ а́бiе сту́дъ сво́й глаго́лющiи ми́: бла́гоже, бла́гоже.
Да воз­ра́дуют­ся и воз­веселя́т­ся о Тебѣ́ вси́ и́щущiи Тебе́, Го́споди, и да реку́тъ вы́ну, да воз­вели́чит­ся Госпо́дь, лю́бящiи спасе́нiе Твое́.
А́зъ же ни́щъ е́смь и убо́гъ, Госпо́дь попече́т­ся о мнѣ́: помо́щникъ мо́й и защи́титель мо́й еси́ ты́, Бо́же мо́й, не закосни́.
Немецкий (GNB)
40:1Ein Lied Davids.
40:2Unbeirrt habe ich auf den HERRN gehofft,
auf seine Hilfe habe ich gewartet.
Er hat mein Schreien gehört
und hat mir geholfen.
40:3Ich sah mich schon im Grabe liegen,
ich sah mich im Sumpf versinken;
doch er hat mich herausgezogen
und mich auf Felsengrund gestellt.
Jetzt kann ich wieder sichere Schritte tun.
40:4Ein neues Lied hat er mir in den Mund gelegt,
mit dem ich ihn preisen kann,
ihn, unseren Gott.
Viele sollen es hören und sehen;
dann nehmen sie den HERRN wieder ernst
und schenken ihm ihr Vertrauen.
40:5Wie glücklich ist,
wer ganz auf den HERRN vertraut
und sich an keine anderen Mächte bindet,
die nur in die Irre führen.
40:6HERR, mein Gott!
Du hast so viel für uns getan;
niemand ist wie du!
Deine Pläne, deine wunderbaren Taten –
wenn ich sie alle aufzählen wollte,
ich käme nie an ein Ende!
40:7Aus Opfern und Gaben machst du dir nichts,
Brandopfer und Sühneopfer verlangst du nicht von mir.
Aber du hast mir Ohren gegeben,
um auf dich zu hören!
Darum sage ich: Mein Gott, ich bin bereit,
zu tun, was du von mir erwartest,
so wie es für mich aufgeschrieben ist
im Buch des Gesetzes.
Ich freue mich über dein Gesetz
und trage es in meinem Herzen.
40:10Vor der ganzen Gemeinde will ich erzählen,
wie treu du deine Zusagen einlöst.
Ich höre niemals auf, davon zu reden;
du weißt es, HERR!
40:11Was du getan hast,
behalte ich nicht für mich,
ich bezeuge es allen,
dass du treu bist und hilfst.
Ich will der Gemeinde nicht verschweigen,
wie gütig und zuverlässig du bist.
40:12HERR, du wirst mir dein Erbarmen nicht entziehen.
Deine Güte und Treue werden mich stets bewahren.
40:13Von allen Seiten
überfällt mich das Unglück;
ich kann nicht zählen, wie oft es zuschlägt.
Meine Verfehlungen haben mich eingeholt;
ich kann nichts anderes mehr sehen,
ich habe mehr davon als Haare auf dem Kopf.
Darum habe ich allen Mut verloren.
40:14Sei gnädig, HERR, rette mich,
komm, hilf mir bald!
40:15Schimpf und Schande komme über alle,
die mir nach dem Leben trachten!
Zurückweichen sollen sie
und zuschanden werden,
alle, die an meinem Unglück Freude haben!
40:16Sie sollen sich entsetzen über ihre Schande,
die hämisch rufen: »Da! Habt ihŕs gesehen?«
40:17Doch alle, die deine Nähe suchen,
sollen über dich jubeln und glücklich sein!
Alle, die deine Hilfe begehren,
sollen immer wieder rufen: »Der HERR ist groß!«
40:18Ich bin arm und wehrlos;
Herr, vergiss mich nicht!
Du bist doch mein Helfer und Befreier,
mein Gott, lass mich nicht länger warten!
Арабский (Arabic Van Dyke)
40:0 لإِمَامِ الْمُغَنِّينَ. مَزْمُورٌ لِدَاوُدَ
40:1 اِنْتِظَارًا انْتَظَرْتُ الرَّبَّ، فَمَالَ إِلَيَّ وَسَمِعَ صُرَاخِي،
40:2 وَأَصْعَدَنِي مِنْ جُبِّ الْهَلاَكِ، مِنْ طِينِ الْحَمْأَةِ، وَأَقَامَ عَلَى صَخْرَةٍ رِجْلَيَّ. ثَبَّتَ خُطُوَاتِي،
40:3 وَجَعَلَ فِي فَمِي تَرْنِيمَةً جَدِيدَةً، تَسْبِيحَةً لإِلهِنَا. كَثِيرُونَ يَرَوْنَ وَيَخَافُونَ وَيَتَوَكَّلُونَ عَلَى الرَّبِّ.
40:4 طُوبَى لِلرَّجُلِ الَّذِي جَعَلَ الرَّبَّ مُتَّكَلَهُ، وَلَمْ يَلْتَفِتْ إِلَى الْغَطَارِيسِ وَالْمُنْحَرِفِينَ إِلَى الْكَذِب.
40:5 كَثِيرًا مَا جَعَلْتَ أَنْتَ أَيُّهَا الرَّبُّ إِلهِي عَجَائِبَكَ وَأَفْكَارَكَ مِنْ جِهَتِنَا. لاَ تُقَوَّمُ لَدَيْكَ. لأُخْبِرَنَّ وَأَتَكَلَّمَنَّ بِهَا. زَادَتْ عَنْ أَنْ تُعَدَّ.
40:6 بِذَبِيحَةٍ وَتَقْدِمَةٍ لَمْ تُسَرَّ. أُذُنَيَّ فَتَحْتَ. مُحْرَقَةً وَذَبِيحَةَ خَطِيَّةٍ لَمْ تَطْلُبْ.
40:7 حِينَئِذٍ قُلْتُ: «هأَنَذَا جِئْتُ. بِدَرْجِالْكِتَابِ مَكْتُوبٌ عَنِّى:
40:8 أَنْ أَفْعَلَ مَشِيئَتَكَ يَا إِلهِي سُرِرْتُ، وَشَرِيعَتُكَ فِي وَسَطِ أَحْشَائِي».
40:9 بَشَّرْتُ بِبِرّ فِي جَمَاعَةٍ عَظِيمَةٍ. هُوَذَا شَفَتَايَ لَمْ أَمْنَعْهُمَا. أَنْتَ يَا رَبُّ عَلِمْتَ.
40:10 لَمْ أَكْتُمْ عَدْلَكَ فِي وَسَطِ قَلْبِي. تَكَلَّمْتُ بِأَمَانَتِكَ وَخَلاَصِكَ. لَمْ أُخْفِ رَحْمَتَكَ وَحَقَّكَ عَنِ الْجَمَاعَةِ الْعَظِيمَةِ.
40:11 أَمَّا أَنْتَ يَا رَبُّ فَلاَ تَمْنَعْ رَأْفَتَكَ عَنِّي. تَنْصُرُنِي رَحْمَتُكَ وَحَقُّكَ دَائِمًا.
40:12 لأَنَّ شُرُورًا لاَ تُحْصَى قَدِ اكْتَنَفَتْنِي. حَاقَتْ بِي آثامِي، وَلاَ أَسْتَطِيعُ أَنْ أُبْصِرَ. كَثُرَتْ أَكْثَرَ مِنْ شَعْرِ رَأْسِي، وَقَلْبِي قَدْ تَرَكَنِي.
40:13 اِرْتَضِ يَا رَبُّ بِأَنْ تُنَجِّيَنِي. يَا رَبُّ، إِلَى مَعُونَتِي أَسْرِعْ.
40:14 لِيَخْزَ وَلْيَخْجَلْ مَعًا الَّذِينَ يَطْلُبُونَ نَفْسِي لإِهْلاَكِهَا. لِيَرْتَدَّ إِلَى الْوَرَاءِ، وَلْيَخْزَ الْمَسْرُورُونَ بِأَذِيَّتِي.
40:15 لِيَسْتَوْحِشْ مِنْ أَجْلِ خِزْيِهِمِ الْقَائِلُونَ لِي: «هَهْ! هَهْ!».
40:16 لِيَبْتَهِجْ وَيَفْرَحْ بِكَ جَمِيعُ طَالِبِيكَ. لِيَقُلْ أَبَدًا مُحِبُّو خَلاَصِكَ: «يَتَعَظَّمُ الرَّبُّ».
40:17 أَمَّا أَنَا فَمِسْكِينٌ وَبَائِسٌ. الرَّبُّ يَهْتَمُّ بِي. عَوْنِي وَمُنْقِذِي أَنْتَ. يَا إِلهِي لاَ تُبْطِئْ.
Барои сардори сарояндагон. Таронаи Довуд.
Ба Парвардигор бисёр умед бастам, ва Ӯ сӯи ман рӯ овард, ва ёрихоҳии додхоҳии маро шунид;
Ва маро аз чоҳи ҳалокат, аз ботлоқи пурлой берун овард, ва пойҳоямро бар сахрае кӯҳпорае гузошт, қадамҳоямро мустаҳкам гардонд.
Ва суруди наве дар даҳонам гузошт, – ҳамду санои Худои моро. Бисёр касон инро дида, тарсон хоҳанд шуд, ва ба Парвардигор таваккал хоҳанд кард.
Хушо марде ки ба Парвардигор таваккал мекунад, ва ба ҳавобаландон ва пайравони дурӯғ рӯ намеоварад!
Корҳои зиёде Ту кардаӣ, эй Парвардигор Худои ман! Корҳои аҷоиб ва андешаҳоеро, ки Ту дар ҳаққи мо зоҳир намудаӣ, – кист, ки монанди Ту бошад! – мавъиза ва нақл хоҳам кард, аммо шумораи онҳо бениҳоят бисёр аст.
Қурбонӣ ва ҳадияро Ту нахостӣ; гӯшҳои маро воз кардӣ; қурбонии сӯхтанӣ ва қурбонии хаторо талаб накардӣ.
Он гоҳ гуфтам: инак меоям; дар лӯлапечи китоб дар бораи ман навишта шудааст:
Хости Иродаи Туро, эй Худои ман, ба ҷо овардан мехоҳам, ва қонуни Ту андаруни дили ман аст.
Дар ҷамоати бузург аз росткорӣ мужда додаам; инак, лабҳои худро нахоҳам баст: Парвардигоро, Ту медонӣ.
Росткории Туро андаруни дилам пинҳон махфӣ надоштаам, вафо ва наҷоти Туро баён кардаам, меҳру вафо ва ростии Туро аз ҷамоати бузург пинҳон надоштаам.
Ту, эй Парвардигор, марҳаматҳои Худро аз ман бознадор; бигзор эҳсон ва ростии Ту ҳамеша маро нигаҳбонӣ кунад.
Зеро ки мусибатҳои бадбахтиҳои бешумор маро миёнагир иҳота намудаанд; гирифтори гуноҳҳоям шудаам гуноҳҳоям маро гирифтор кардааст, ба тавре ки дида наметавонам қобили дидан нестам: онҳо аз мӯи сарам бисёранд, ва дилам маро тарк кардааст.
Парвардигоро! Ризомандӣ намуда, маро халосӣ деҳ; Парвардигоро! Ба мадади ман шитоб кун.
Бигзор онҳое ки толиби хоҳони ҷони мананд, то онро ба ҳалокат расонанд, аз як сар шармсор ва шарманда шаванд; бадхоҳонам қафо гарданд ва расво шаванд;
Онҳое ки ба ман «ҳай-ҳай!» мегӯянд, ба сабаби шармандагии худ ҳайрон шаванд;
Ҳамаи ҷӯяндагони Ту дар Ту шодӣ ва хурсандӣ кунанд, ва дӯстдорони наҷоти Ту доимо гӯянд: «Афзун бод бузургии Парвардигор!»
Валекин ман камбағал ва мискин бечора ва камбағал ҳастам, ва Парвардигор ба ман ғамхорӣ мекунад; мададгор ва раҳокунандаи ман Ту ҳастӣ. Эй Худои ман! Таъхир Дер накун.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible