|
Псало́мъ Дави́ду, внегда́ бы́ти ему́ въ пусты́ни Иуде́йстѣй.
Бо́же, Бо́же мо́й, къ тебѣ́ у́тренюю: возжада́ тебе́ душа́ моя́, ко́ль мно́жицею тебѣ́ пло́ть моя́, въ земли́ пу́стѣ и непрохо́днѣ и безво́днѣ.
Та́ко во святѣ́мъ яви́хся тебѣ́, ви́дѣти си́лу твою́ и сла́ву твою́.
Я́ко лу́чши ми́лость твоя́ па́че живо́тъ: устнѣ́ мои́ похвали́тѣ тя́.
Та́ко благословлю́ тя въ животѣ́ мое́мъ и о и́мени твое́мъ воздѣжу́ ру́цѣ мои́.
Я́ко от ту́ка и ма́сти да испо́лнится душа́ моя́, и устна́ма ра́дости восхва́лятъ тя́ уста́ моя́.
А́ще помина́хъ тя́ на посте́ли мое́й, на у́треннихъ поуча́хся въ тя́:
я́ко бы́лъ еси́ помо́щникъ мо́й, и въ кро́вѣ крилу́ твое́ю возра́дуюся.
Прильпе́ душа́ моя́ по тебѣ́: мене́ же прiя́тъ десни́ца твоя́.
Ті́и же всу́е иска́ша ду́шу мою́: вни́дутъ въ преиспо́дняя земли́:
предадя́тся въ ру́ки ору́жiя, ча́сти ли́совомъ бу́дутъ.
Ца́рь же возвесели́тся о Бо́зѣ: похва́лится вся́къ клены́йся и́мъ, я́ко загради́шася уста́ глаго́лющихъ непра́ведная.
Псало́мъ Дави́ду, внегда́ бы́ти ему́ въ пусты́ни Иуде́йстѣй.
Бо́же, Бо́же мо́й, къ тебѣ́ у́тренюю: возжада́ тебе́ душа́ моя́, ко́ль мно́жицею тебѣ́ пло́ть моя́, въ земли́ пу́стѣ и непрохо́днѣ и безво́днѣ.
Та́ко во святѣ́мъ яви́хся тебѣ́, ви́дѣти си́лу твою́ и сла́ву твою́.
Я́ко лу́чши ми́лость твоя́ па́че живо́тъ: устнѣ́ мои́ похвали́тѣ тя́.
Та́ко благословлю́ тя въ животѣ́ мое́мъ и о и́мени твое́мъ воздѣжу́ ру́цѣ мои́.
Я́ко от ту́ка и ма́сти да испо́лнится душа́ моя́, и устна́ма ра́дости восхва́лятъ тя́ уста́ моя́.
А́ще помина́хъ тя́ на посте́ли мое́й, на у́треннихъ поуча́хся въ тя́:
я́ко бы́лъ еси́ помо́щникъ мо́й, и въ кро́вѣ крилу́ твое́ю возра́дуюся.
Прильпе́ душа́ моя́ по тебѣ́: мене́ же прiя́тъ десни́ца твоя́.
Ті́и же всу́е иска́ша ду́шу мою́: вни́дутъ въ преиспо́дняя земли́:
предадя́тся въ ру́ки ору́жiя, ча́сти ли́совомъ бу́дутъ.
Ца́рь же возвесели́тся о Бо́зѣ: похва́лится вся́къ клены́йся и́мъ, я́ко загради́шася уста́ глаго́лющихъ непра́ведная.
|
Псалом Давида, когда он был в пустыне Иудейской.
Боже! Ты Бог мой, Тебя от ранней зари ищу я; Тебя жаждет душа моя, по Тебе томится плоть моя в земле пустой, иссохшей и безводной,
чтобы видеть силу Твою и славу Твою, как я видел Тебя во святилище:
ибо милость Твоя лучше, нежели жизнь. Уста мои восхвалят Тебя.
Так благословлю Тебя в жизни моей; во имя Твое вознесу руки мои.
Как туком и елеем насыщается душа моя, и радостным гласом восхваляют Тебя уста мои,
когда я вспоминаю о Тебе на постели моей, размышляю о Тебе в ночные стражи,
ибо Ты помощь моя, и в тени крыл Твоих я возрадуюсь;
к Тебе прилепилась душа моя; десница Твоя поддерживает меня.
А те, которые ищут погибели душе моей, сойдут в преисподнюю земли;
сразят их силою меча; достанутся они в добычу лисицам.
Царь же возвеселится о Боге, восхвален будет всякий, клянущийся Им, ибо заградятся уста говорящих неправду.
|
|
Magistro chori. Secundum Iduthun. PSALMUS. David.
In Deo tantum quiesce, anima mea, ab ipso enim salutare meum.
Verumtamen ipse refugium meum et salutare meum, praesidium meum; non movebor amplius.
Quousque irruitis in hominem, contunditis universi vos tamquam parietem inclinatum et maceriam depulsam?
Verumtamen de excelso suo cogitaverunt depellere; delectabantur mendacio. Ore suo benedicebant et corde suo maledicebant.
In Deo tantum quiesce, anima mea, quoniam ab ipso patientia mea.
Verumtamen ipse Deus meus et salutare meum, praesidium meum; non movebor.
In Deo salutare meum et gloria mea; Deus fortitudinis meae, et refugium meum in Deo est.
Sperate in eo, omnis congregatio populi, effundite coram illo corda vestra; Deus refugium nobis.
Verumtamen vanitas filii Adam, mendacium filii hominum. In stateram si conscendant, super fumum leves sunt omnes.
Nolite sperare in violentia et in rapina nolite decipi; divitiae si affluant, nolite cor apponere.
Semel locutus est Deus, duo haec audivi: quia potestas Deo est,
et tibi, Domine, misericordia; quia tu reddes unicuique iuxta opera sua.
|
Таронаи Довуд, вақте ки ӯ дар биёбони Яҳудо буд.
Худоё! Ту Худои ман ҳастӣ, Туро ҳамеша меҷӯям; ҷонам ташнаи Туст, ва ҷисмам пазмони Ту, дар замини холӣ ва бемаҷолу беоб хушки ташнаи беоб.
Ҳамин тавр дар покгоҳ бар Ту менигаристам, вақте ки ба дидани қувват ва ҷалоли Ту меомадам.
Зеро ки меҳру вафои Ту аз ҳаёт некӯтар аст; лабҳоям Туро ситоиш хоҳанд кард.
Ҳамин тавр Туро тамоми умри худ муборак хоҳам хонд; ба номи Ту кафҳои худро боло хоҳам кард.
Ҷонам чун аз хӯроки равғанин ва болаззат сер хоҳад шуд, ва даҳонам бо лабҳои шодмон Туро ситоиш хоҳад кард.
Вақте ки Туро бар бистари худ ба ёд меоварам, ҳамаи посҳои шаб дар бораи Ту фикру хаёл мекунам,
Зеро ки Ту мададгори ёри ман будӣ, ва дар сояи болҳои Ту шодӣ хоҳам кард.
Ҷонам ба Ту часпидааст; дасти рости Ту маро дастгирӣ менамояд.
Валекин онҳое ки хоҳони нобуд кардани ҷони мананд, ба зери хок поён фурӯ хоҳанд рафт.
Онҳоро аз дами шамшер хоҳанд гузаронд; онҳо тӯъмаи насиби шағолон хоҳанд шуд.
Ва подшоҳ дар Худо шодӣ хоҳад кард; ҳар кӣ ба Ӯ қасам ёд кунад, фахр хоҳад кард, зеро ки даҳони дурӯғгӯён баста хоҳад шуд.
|