Скрыть
Псалом 70 
70:0
70:2
70:10
70:11
70:14
70:15
70:16
70:23
70:24
Псалом 71 
71:0
71:9
71:12
71:14
71:20
Псалом 72 
72:0
72:2
72:4
72:5
72:6
72:8
72:10
72:12
72:14
72:15
72:16
72:17
72:21
72:24
Псалом 73 
73:0
73:2
73:5
73:6
73:8
73:10
73:11
73:12
73:14
73:16
73:19
73:20
73:23
Псалом 74 
74:1
74:3
74:5
74:6
74:7
74:10
Псалом 75 
75:1
75:2
75:5
75:6
75:8
75:10
Псалом 76 
76:2
76:4
76:5
76:9
76:13
76:18
Церковнославянский (рус)
Дави́ду псало́мъ, сыно́въ Ионада́вовыхъ и пе́рвыхъ плѣ́ншихся, не надпи́санъ у Евре́й.
На Тя́, Го́споди, упова́хъ, да не постыжу́ся въ вѣ́къ.
Пра́вдою Тво­е́ю изба́ви мя́ и изми́ мя: при­­клони́ ко мнѣ́ у́хо Твое́ и спаси́ мя.
Бу́ди ми́ въ Бо́га защи́тителя и въ мѣ́сто крѣ́пко спасти́ мя: я́ко утвержде́нiе мое́ и при­­бѣ́жище мое́ еси́ Ты́.
Бо́же мо́й, изба́ви мя́ изъ руки́ грѣ́шнаго, изъ руки́ законопресту́пнаго и оби́дящаго:
я́ко Ты́ еси́ терпѣ́нiе мое́, Го́споди, Го́споди, упова́нiе мое́ от­ ю́ности мо­ея́.
Въ Тебѣ́ утверди́хся от­ утро́бы, от­ чре́ва ма́тере мо­ея́ Ты́ еси́ мо́й покрови́тель: о Тебѣ́ пѣ́нiе мое́ вы́ну.
Я́ко чу́до бы́хъ мно́гимъ: и Ты́ помо́щникъ мо́й крѣ́покъ.
Да испо́лнят­ся уста́ моя́ хвале́нiя, я́ко да воспою́ сла́ву Твою́, ве́сь де́нь великолѣ́пiе Твое́.
Не от­ве́ржи мене́ во вре́мя ста́рости: внегда́ оскудѣва́ти крѣ́пости мо­е́й, не оста́ви мене́.
Я́ко рѣ́ша врази́ мо­и́ мнѣ́, и стрегу́щiи ду́шу мою́ совѣща́ша вку́пѣ,
глаго́люще: Бо́гъ оста́вилъ е́сть его́, пожени́те и ими́те его́, я́ко нѣ́сть избавля́яй.
Бо́же мо́й, не удали́ся от­ мене́: Бо́же мо́й, въ по́мощь мою́ вонми́.
Да постыдя́т­ся и изче́знутъ оклевета́ющiи ду́шу мою́, да облеку́т­ся въ сту́дъ и сра́мъ и́щущiи зла́я мнѣ́.
А́зъ же всегда́ воз­упова́ю на Тя́, и при­­ложу́ на вся́ку похвалу́ Твою́.
Уста́ моя́ воз­вѣстя́тъ пра́вду Твою́, ве́сь де́нь спасе́нiе Твое́, я́ко не позна́хъ кни́жная.
Вни́ду въ си́лѣ Госпо́дни: Го́споди, помяну́ пра́вду Тебе́ еди́наго.
Бо́же мо́й, и́мже научи́лъ мя́ еси́ от­ ю́ности мо­ея́, и доны́нѣ воз­вѣщу́ чудеса́ Твоя́.
И да́же до ста́рости и престарѣ́нiя, Бо́же мо́й, не оста́ви мене́, до́ндеже воз­вѣщу́ мы́шцу Твою́ ро́ду всему́ гряду́щему,
си́лу Твою́ и пра́вду Твою́, Бо́же, да́же до вы́шнихъ, я́же сотвори́лъ ми́ еси́ вели́чiя: Бо́же, кто́ подо́бенъ Тебѣ́?
Ели́ки яви́лъ ми́ еси́ ско́рби мно́ги и злы́? И обра́щься оживотвори́лъ мя́ еси́ и от­ бе́зднъ земли́ воз­ве́лъ мя́ еси́.
Умно́жилъ еси́ на мнѣ́ вели́че­ст­вiе твое́, и обра́щься утѣ́шилъ мя́ еси́, и от­ бе́зднъ земли́ па́ки воз­ве́лъ мя́ еси́.
И́бо а́зъ исповѣ́мся Тебѣ́ въ лю́дехъ, Го́споди, въ сосу́дѣхъ псало́мскихъ и́стину Твою́, Бо́же: воспою́ Тебѣ́ въ гу́слехъ, Святы́й Изра́илевъ.
Возра́дуетѣся устнѣ́ мо­и́, егда́ воспою́ Тебѣ́, и душа́ моя́, ю́же еси́ изба́вилъ:
еще́ же и язы́къ мо́й ве́сь де́нь по­учи́т­ся пра́вдѣ Тво­е́й, егда́ постыдя́т­ся и посра́мят­ся и́щущiи зла́я мнѣ́.
О Соломо́нѣ, псало́мъ Дави́ду.
Бо́же, су́дъ Тво́й царе́ви да́ждь, и пра́вду Твою́ сы́ну царе́ву:
суди́ти лю́демъ Тво­и́мъ въ пра́вдѣ и ни́щымъ Тво­и́мъ въ судѣ́.
Да воспрiи́мутъ го́ры ми́ръ лю́демъ и хо́лми пра́вду.
Су́дитъ ни́щымъ людски́мъ, и спасе́тъ сы́ны убо́гихъ, и смири́тъ клеветника́.
И пребу́детъ съ со́лнцемъ, и пре́жде луны́ ро́да родо́въ.
Сни́детъ я́ко до́ждь на руно́, и я́ко ка́пля ка́плющая на зе́млю.
Возсiя́етъ во дне́хъ его́ пра́вда и мно́же­с­т­во ми́ра, до́ндеже отъ­и́мет­ся луна́.
И облада́етъ от­ мо́ря до мо́ря, и от­ рѣ́къ до коне́цъ вселе́н­ныя.
Предъ ни́мъ при­­паду́тъ еѳiо́пляне, и врази́ его́ пе́рсть поли́жутъ.
Ца́рiе Ѳарсі́йстiи и о́строви да́ры при­­несу́тъ, ца́рiе Ара́встiи и Сава́ да́ры при­­веду́тъ:
и покло́нят­ся ему́ вси́ ца́рiе зе́мстiи, вси́ язы́цы порабо́таютъ ему́.
Я́ко изба́ви ни́ща от­ си́льна, и убо́га, ему́же не бѣ́ помо́щника.
Пощади́тъ ни́ща и убо́га, и ду́шы убо́гихъ спасе́тъ:
от­ ли́хвы и от­ непра́вды изба́витъ ду́шы и́хъ, и че́стно и́мя его́ предъ ни́ми.
И жи́въ бу́детъ, и да́ст­ся ему́ от­ зла́та Араві́йска: и помо́лят­ся о не́мъ вы́ну, ве́сь де́нь благословя́тъ его́.
Бу́детъ утвержде́нiе на земли́ на версѣ́хъ го́ръ: превоз­несе́т­ся па́че Лива́на пло́дъ его́, и процвѣту́тъ от­ гра́да я́ко трава́ земна́я.
Бу́детъ и́мя его́ благослове́но во вѣ́ки, пре́жде со́лнца пребыва́етъ и́мя его́: и благословя́т­ся въ не́мъ вся́ колѣ́на земна́я, вси́ язы́цы ублажа́тъ его́.
Благослове́нъ Госпо́дь Бо́гъ Изра́илевъ, творя́й чудеса́ еди́нъ,
и благослове́но и́мя сла́вы Его́ во вѣ́къ и въ вѣ́къ вѣ́ка: и испо́лнит­ся сла́вы Его́ вся́ земля́: бу́ди, бу́ди.
Оконча́шася пѣ́сни Дави́да, сы́на Иессе́ова. Псало́мъ Аса́фу.
Ко́ль бла́гъ Бо́гъ Изра́илевъ пра́вымъ се́рдцемъ.
Мо­и́ же вма́лѣ не подвижа́стѣся но́зѣ: вма́лѣ не пролiя́шася стопы́ моя́:
я́ко воз­ревнова́хъ на беззако́н­ныя, ми́ръ грѣ́шниковъ зря́:
я́ко нѣ́сть восклоне́нiя въ сме́рти и́хъ и утвержде́нiя въ ра́нѣ и́хъ:
въ трудѣ́хъ человѣ́ческихъ не су́ть, и съ человѣ́ки не прiи́мутъ ра́нъ.
Сего́ ра́ди удержа́ я́ горды́ня и́хъ до конца́: одѣ́яшася непра́вдою и нече́стiемъ сво­и́мъ.
Изы́детъ я́ко изъ ту́ка непра́вда и́хъ: преидо́ша въ любо­́вь се́рдца.
Помы́слиша и глаго́лаша въ лука́в­ст­вѣ, непра́вду въ высоту́ глаго́лаша:
положи́ша на небеси́ уста́ своя́, и язы́къ и́хъ пре́йде по земли́.
Сего́ ра́ди обратя́т­ся лю́дiе Мо­и́ сѣ́мо, и дні́е испо́лнени обря́щут­ся въ ни́хъ.
И рѣ́ша: ка́ко увѣ́дѣ Бо́гъ? И а́ще е́сть ра́зумъ въ Вы́шнѣмъ?
Се́, сі́и грѣ́шницы и гобзу́ющiи въ вѣ́къ удержа́ша бога́т­ст­во.
И рѣ́хъ: еда́ {у́бо} всу́е оправди́хъ се́рдце мое́ и умы́хъ въ непови́н­ныхъ ру́цѣ мо­и́,
и бы́хъ я́звенъ ве́сь де́нь, и обличе́нiе мое́ на у́тренихъ?
А́ще глаго́лахъ, повѣ́мъ та́ко: се́, ро́ду сыно́въ Тво­и́хъ, ему́же обѣща́хся {се́, ро́ду сыно́въ Тво­и́хъ преступи́хъ}:
и непщева́хъ разумѣ́ти: сiе́ тру́дъ е́сть предо мно́ю,
до́ндеже вни́ду во святи́ло Бо́жiе и разумѣ́ю въ послѣ́дняя и́хъ.
Оба́че за льще́нiя и́хъ положи́лъ еси́ и́мъ зла́я, низложи́лъ еси́ я́, внегда́ разгордѣ́шася.
Ка́ко бы́ша въ запустѣ́нiе? Внеза́пу изчезо́ша, погибо́ша за беззако́нiе свое́.
Я́ко со́нiе востаю́щаго, Го́споди, во гра́дѣ Тво­е́мъ о́бразъ и́хъ уничижи́ши.
Я́ко разжже́ся се́рдце мое́, и утро́бы моя́ измѣни́шася:
и а́зъ уничиже́нъ, и не разумѣ́хъ, ско́тенъ бы́хъ у Тебе́.
И а́зъ вы́ну съ Тобо́ю: удержа́лъ еси́ ру́ку десну́ю мою́,
и совѣ́томъ Тво­и́мъ наста́вилъ мя́ еси́, и со сла́вою прiя́лъ мя́ еси́.
Что́ бо ми́ е́сть на небеси́? И от­ Тебе́ что́ восхотѣ́хъ на земли́?
Изчезе́ се́рдце мое́ и пло́ть моя́, Бо́же се́рдца мо­его́, и ча́сть моя́, Бо́же, во вѣ́къ.
Я́ко се́, удаля́ющiи себе́ от­ Тебе́ поги́бнутъ: потреби́лъ еси́ вся́каго любо­дѣ́ющаго от­ Тебе́.
Мнѣ́ же при­­лѣпля́тися Богови бла́го е́сть, полага́ти на Го́спода упова́нiе мое́, воз­вѣсти́ти ми́ вся́ хвалы́ Твоя́, во вратѣ́хъ дще́ре Сiо́ни.
Ра́зума Аса́фу.
Вску́ю, Бо́же, от­ри́нулъ еси́ до конца́? Разгнѣ́вася я́рость Твоя́ на о́вцы па́жити Тво­ея́?
Помяни́ со́нмъ Тво́й, его́же стяжа́лъ еси́ испе́рва, изба́вилъ еси́ жезло́мъ достоя́нiя Тво­его́, гора́ Сiо́нъ сiя́ {же́злъ достоя́нiя Тво­его́, го́ру Сiо́нъ сiю́}, въ не́йже всели́л­ся еси́.
Воздви́гни ру́цѣ Тво­и́ на горды́ни и́хъ въ коне́цъ, ели́ка лука́внова вра́гъ во святѣ́мъ Тво­е́мъ.
И восхвали́шася ненави́дящiи Тя́ посредѣ́ пра́здника Тво­его́: положи́ша зна́менiя своя́ зна́менiя, и не позна́ша,
я́ко во исхо́дѣ превы́ше: я́ко въ дубра́вѣ дре́вянѣ сѣки́рами разсѣко́ша
две́ри его́ вку́пѣ, сѣ́чивомъ и оско́рдомъ разруши́ша и́.
Возжго́ша огне́мъ святи́ло Твое́: на земли́ оскверни́ша жили́ще и́мене Тво­его́.
Рѣ́ша въ се́рдцы сво­е́мъ ю́жики и́хъ вку́пѣ: прiиди́те, и от­ста́вимъ вся́ пра́здники Бо́жiя от­ земли́.
Зна́менiя и́хъ {зна́менiй на́шихъ} не ви́дѣхомъ: нѣ́сть ктому́ проро́ка, и на́съ не позна́етъ ктому́.
Доко́лѣ, Бо́же, поно́ситъ вра́гъ? Раздражи́тъ проти́вный и́мя Твое́ до конца́?
Вску́ю от­враща́еши ру́ку Твою́ и десни́цу Твою́ от­ среды́ нѣ́дра Тво­его́ въ коне́цъ?
Бо́гъ же, Ца́рь на́шъ, пре́жде вѣ́ка содѣ́ла спасе́нiе посредѣ́ земли́.
Ты́ утверди́лъ еси́ си́лою Тво­е́ю мо́ре: Ты́ сте́рлъ еси́ главы́ змие́въ въ водѣ́:
Ты́ сокруши́лъ еси́ главу́ змі́еву, да́лъ еси́ того́ бра́шно лю́демъ еѳiо́пскимъ.
Ты́ расто́рглъ еси́ исто́чники и пото́ки: Ты́ изсуши́лъ еси́ рѣ́ки иѳа́мскiя.
Тво́й е́сть де́нь, и Твоя́ е́сть но́щь: Ты́ соверши́лъ еси́ зарю́ и со́лнце.
Ты́ сотвори́лъ еси́ вся́ предѣ́лы земли́: жа́тву и ве́сну Ты́ созда́лъ еси́ я́.
Помяни́ сiя́: вра́гъ поноси́ Го́сподеви, и лю́дiе безу́мнiи раздражи́ша и́мя Твое́.
Не преда́ждь звѣре́мъ ду́шу исповѣ́да­ю­щуюся Тебѣ́: ду́шъ убо́гихъ Тво­и́хъ не забу́ди до конца́.
При́зри на завѣ́тъ Тво́й: я́ко испо́лнишася помраче́н­нiи земли́ домо́въ беззако́нiй.
Да не воз­врати́т­ся смире́н­ный посра́мленъ: ни́щъ и убо́гъ восхвали́та и́мя Твое́.
Воста́ни, Бо́же, суди́ прю́ Твою́: помяни́ поноше́нiе Твое́, е́же от­ безу́мнаго ве́сь де́нь.
Не забу́ди гла́са моли́твен­никъ Тво­и́хъ: горды́ня ненави́дящихъ Тя́ взы́де вы́ну {да восхо́дитъ вы́ну къ Тебѣ́}.
Въ коне́цъ, да не растли́ши, псало́мъ пѣ́сни Аса́фу.
Исповѣ́мыся Тебѣ́, Бо́же, исповѣ́мыся Тебѣ́ и при­­зове́мъ и́мя Твое́: повѣ́мъ вся́ чудеса́ Твоя́.
Егда́ прiиму́ вре́мя, А́зъ правоты́ воз­сужду́.
Раста́яся земля́ и вси́ живу́щiи на не́й, А́зъ утверди́хъ столпы́ ея́.
Рѣ́хъ беззако́н­ну­ю­щымъ, не беззако́н­нуйте: и согрѣша́ющымъ, не воз­носи́те ро́га.
Не воз­двиза́йте на высоту́ ро́га ва́­шего и не глаго́лите на Бо́га непра́вду:
я́ко ниже́ от­ исхо́дъ, ниже́ и за́падъ, ниже́ от­ пусты́хъ го́ръ.
Я́ко Бо́гъ судiя́ е́сть: сего́ смиря́етъ, и сего́ воз­но́ситъ.
Я́ко ча́ша въ руцѣ́ Госпо́дни, вина́ нера­ст­воре́на испо́лнь ра­ст­воре́нiя, и уклони́ от­ сея́ въ сiю́: оба́че дро́ждiе его́ не истощи́ся, испiю́тъ вси́ грѣ́шнiи земли́.
А́зъ же воз­ра́дуюся въ вѣ́къ, воспою́ Бо́гу Иа́ковлю:
и вся́ ро́ги грѣ́шныхъ сломлю́, и воз­несе́т­ся ро́гъ пра́веднаго.
Въ коне́цъ, въ пѣ́снехъ, псало́мъ Аса́фу, пѣ́снь ко Ассирі́анину.
Вѣ́домъ во Иуде́и Бо́гъ: во Изра́или ве́лiе и́мя Его́.
И бы́сть въ ми́рѣ мѣ́сто Его́, и жили́ще Его́ въ Сiо́нѣ.
Та́мо сокруши́ крѣ́пости луко́въ, ору́жiе и ме́чь и бра́нь.
Просвѣща́еши ты́ ди́вно от­ го́ръ вѣ́чныхъ.
Смято́шася вси́ неразу́мнiи се́рдцемъ: усну́ша сно́мъ сво­и́мъ, и ничто́же обрѣто́ша вси́ му́жiе бога́т­ст­ва въ рука́хъ сво­и́хъ.
От запреще́нiя Тво­его́, Бо́же Иа́ковль, воз­дрема́ша всѣ́дшiи на ко́ни.
Ты́ стра́­шенъ еси́, и кто́ противоста́нетъ Тебѣ́? От­то́лѣ гнѣ́въ Тво́й.
Съ небесе́ слы́шанъ сотвори́лъ еси́ су́дъ: земля́ убоя́ся и умолча́,
внегда́ воста́ти на су́дъ Бо́гу, спасти́ вся́ кро́ткiя земли́.
Я́ко помышле́нiе человѣ́ческое исповѣ́ст­ся Тебѣ́, и оста́нокъ помышле́нiя пра́зднуетъ Ти́.
Помоли́теся и воз­дади́те Го́сподеви Бо́гу на́­шему: вси́, и́же о́крестъ Его́, при­­несу́тъ да́ры
Стра́шному и от­ъе́млющему ду́хи князе́й, стра́шному па́че царе́й земны́хъ.
Въ коне́цъ, о Идиѳу́мѣ, псало́мъ Аса́фу.
Гла́сомъ мо­и́мъ ко Го́споду воз­зва́хъ, гла́сомъ мо­и́мъ къ Бо́гу, и вня́тъ ми́.
Въ де́нь ско́рби мо­ея́ Бо́га взыска́хъ рука́ма мо­и́ма, но́щiю предъ ни́мъ, и не прельще́нъ бы́хъ: от­ве́ржеся утѣ́шитися душа́ моя́.
Помяну́хъ Бо́га и воз­весели́хся, поглумля́хся {размышля́хъ}, и малоду́ш­ст­воваше ду́хъ мо́й.
Предвари́стѣ стражбы́ о́чи мо­и́: смято́хся и не глаго́лахъ.
Помы́слихъ дни́ пе́рвыя, и лѣ́та вѣ́чная помяну́хъ, и по­уча́хся:
но́щiю се́рдцемъ мо­и́мъ глумля́хся, и тужа́­ше {размышля́хъ, и испы́товаше} ду́хъ мо́й:
еда́ во вѣ́ки от­ри́нетъ Госпо́дь и не при­­ложи́тъ благоволи́ти па́ки?
Или́ до конца́ ми́лость Свою́ от­сѣче́тъ, сконча́ глаго́лъ от­ ро́да въ ро́дъ?
Еда́ забу́детъ уще́дрити Бо́гъ? Или́ удержи́тъ во гнѣ́вѣ Сво­е́мъ щедро́ты Своя́?
И рѣ́хъ: ны́нѣ нача́хъ, сiя́ измѣ́на десни́цы Вы́шняго.
Помяну́хъ дѣла́ Госпо́дня: я́ко помяну́ от­ нача́ла чудеса́ Твоя́,
и по­учу́ся во всѣ́хъ дѣ́лѣхъ Тво­и́хъ, и въ начина́нiихъ Тво­и́хъ поглумлю́ся {размышля́ти бу́ду}.
Бо́же, во святѣ́мъ пу́ть Тво́й: кто́ Бо́гъ ве́лiй, я́ко Бо́гъ на́шъ?
Ты́ еси́ Бо́гъ творя́й чудеса́: сказа́лъ еси́ въ лю́дехъ си́лу Твою́,
изба́вилъ еси́ мы́шцею Тво­е́ю лю́ди Твоя́, сы́ны Иа́ковли и Ио́сифовы.
Ви́дѣша Тя́ во́ды, Бо́же, ви́дѣша Тя́ во́ды и убоя́шася: смято́шася бе́здны.
Мно́же­с­т­во шу́ма во́дъ: гла́съ да́ша о́блацы, и́бо стрѣ́лы Твоя́ прехо́дятъ.
Гла́съ гро́ма Тво­его́ въ колеси́, освѣти́ша мо́лнiя Твоя́ вселе́н­ную: подви́жеся и тре́петна бы́сть земля́.
Въ мо́ри путiе́ Тво­и́, и стези́ Твоя́ въ вода́хъ мно́гихъ, и слѣды́ Тво­и́ не позна́ют­ся.
Наста́вилъ еси́ я́ко о́вцы лю́ди Твоя́ руко́ю Моисе́овою и Ааро́нею.
Немецкий (GNB)
71:1HERR, bei dir suche ich Zuflucht; enttäusche nicht mein Vertrauen!
71:2Rette mich, befreie mich,
wie du es versprochen hast!
Hör mich doch, hilf mir!
71:3Sei mir ein sicheres Zuhause,
wohin ich jederzeit kommen kann!
Du hast doch zugesagt, mir zu helfen;
du bist mein Fels und meine Burg!
71:4Meine Feinde missachten dich, mein Gott,
sie brechen das Recht und misshandeln mich.
Rette mich aus ihren Fäusten!
71:5Du bist meine Hoffnung, Herr,
dir habe ich von Jugend auf vertraut.
71:6Seit meiner Geburt bist du mein Halt,
du hast mir aus dem Mutterschoß herausgeholfen,
darum gehört dir allezeit mein Dank!
71:7Viele meinten, du hättest mich verflucht;
aber du bist mein mächtiger Beschützer.
71:8Mein Mund singt immerzu dein Lob,
den ganzen Tag verkünde ich deinen Ruhm.
71:9Jetzt, wo ich alt geworden bin,
vertreibe mich nicht aus deiner Nähe!
Die Kräfte schwinden mir, verlass mich nicht!
71:10Meine Feinde stecken die Köpfe zusammen;
sie beraten schon, wie sie mich umbringen können.
71:11»Gott hat ihn verstoßen«, sagen sie.
»Los, ihm nach! Packt ihn!
Jetzt gibt es keinen mehr, der ihm hilft.«
71:12Gott, du bist so weit weg!
Komm doch, mein Gott, hilf mir schnell!
71:13Lass sie unterliegen und zugrunde gehen,
sie, die mich beschuldigen!
Mit Schimpf und Schande sollen sie abziehen,
alle, die mein Verderben suchen!
71:14Ich gebe die Hoffnung niemals auf;
auch in Zukunft werde ich dich preisen.
71:15Ich werde allen sagen, wie treu du bist;
den ganzen Tag will ich erzählen, wie du hilfst –
deine Wohltaten sind nicht zu zählen.
71:16Ich werde deine großen Taten preisen,
HERR, mein Gott!
Nur noch von dir und deiner Treue will ich reden.
71:17Gott, von Jugend auf bist du mein Lehrer
und bis heute erzähle ich von deinen Wundern.
71:18Auch jetzt, wo ich alt und grau geworden bin,
verlass mich nicht, mein Gott!
Kindern und Enkeln will ich erzählen,
wie mächtig du bist
und wie gewaltig deine Taten sind.
71:19Gott, deine Treue reicht bis an den Himmel!
Du hast große Dinge vollbracht.
Wer ist wie du?
71:20Schlimme Zeiten hast du mich sehen lassen,
doch immer wieder schenkst du mir das Leben
und rettest mich vor dem sicheren Grab.
71:21Immer wieder tröstest du mich
und bringst mich zu größeren Ehren als zuvor.
71:22Darum will ich dich preisen mit meinem Saitenspiel,
ich will deine Treue rühmen, mein Gott!
Zur Laute will ich dir Loblieder singen,
dir, dem heiligen Gott Israels.
71:23Voll Freude will ich über dich jubeln,
denn du hast mich befreit.
71:24Von früh bis spät will ich erzählen,
wie treu du bist.
Alle, die mein Verderben suchen,
werden schmachvoll untergehen.
72:1Für Salomo.

Gott, gib dem König Weisheit,
damit er in deinem Sinn Recht sprechen kann;
ihn, den rechtmäßigen Erben des Thrones,
mach zum treuen Bewahrer deiner Rechtsordnung!

72:2Unparteiisch soll er dein Volk regieren
und den Entrechteten zu ihrem Recht verhelfen!
72:3Unter seiner gerechten Herrschaft
wird das Volk dann in Frieden leben
und Wohlstand haben im ganzen Land
mit seinen Bergen und Hügeln!
72:4Den Benachteiligten soll er Recht verschaffen
und den Bedürftigen Hilfe bringen;
aber die Unterdrücker soll er zertreten!
72:5Der König soll leben,
solange Sonne und Mond uns leuchten,
unzählige Generationen lang!
72:6Er gleiche dem Regen,
der auf die Wiesen fällt
und das trockene Land durchfeuchtet!
72:7Unter seiner Regierung blühe das Recht
und der Wohlstand wachse,
bis es keinen Mond mehr gibt!
72:8Seine Herrschaft reiche von Meer zu Meer,
vom Eufratstrom bis zu den Enden der Erde!
72:9Verneigen sollen sich vor ihm die Wüstenstämme,
seine Feinde müssen sich niederwerfen!
72:10Die Könige von Tarschisch
und vom Ende der Erde
sollen ihm Geschenke senden!
Die von Saba und Seba
sollen ihm Tribut entrichten!
72:11Huldigen sollen ihm alle Herrscher
und alle Völker sollen ihm dienen!
72:12Er rettet die Bedürftigen,
die zu ihm schreien,
die Entrechteten, die keinen Helfer haben.
72:13Er kümmert sich um die Schwachen und Armen
und sorgt dafür, dass sie am Leben bleiben.
72:14Er befreit sie von Gewalt und Unterdrückung,
denn vor ihm hat ihr Leben einen Wert.
72:15Der König soll leben!
Man bringe ihm das Gold von Saba;
man bete jederzeit für ihn
und wünsche ihm alle Tage Segen!
72:16Der Weizen wachse im ganzen Land,
bis hinauf auf die Gipfel der Berge,
dicht und wogend wie die Wälder
hoch oben auf dem Libanon!
Die Städte sollen blühen und gedeihen
wie die satten grünen Wiesen!
72:17Der Name des Königs werde nie vergessen,
sein Ruhm nehme zu,
solange die Sonne besteht!
Wenn Menschen einander Segen wünschen,
sollen sie sagen: »Gott segne dich,
wie er den König gesegnet hat!«
Und alle Völker sollen ihn glücklich preisen!
72:18Gepriesen sei der HERR, der Gott Israels,
der Einzige, der Wunder vollbringt!
72:19Sein ruhmreicher Name sei für immer gepriesen,
seine Macht setze sich durch in aller Welt!
Amen, so soll es sein!
72:20Hier enden die Gebete Davids, des Sohnes von Isai.
73:1Ein Lied Asafs.

Ich weiß es: Gott ist gut zu Israel,
zu allen, die ihm mit ganzem Herzen gehorchen.

73:2Doch beinahe wäre ich irregeworden,
ich wäre um ein Haar zu Fall gekommen:
73:3Ich war eifersüchtig auf die Menschen,
die nicht nach dem Willen Gottes fragen;
denn ich sah, dass es ihnen so gut geht.
73:4Ihr Leben lang kennen sie keine Krankheit,
gesund sind sie und wohlgenährt.
73:5Sie verbringen ihre Tage ohne Sorgen
und müssen sich nicht quälen wie andere Leute.
73:6Ihren Hochmut tragen sie zur Schau wie einen Schmuck,
ihre Gewalttätigkeit wie ein kostbares Kleid.
73:7Ihr Luxusleben verführt sie zur Sünde,
ihr Herz quillt über von bösen Plänen.
73:8Ihre Reden sind voll von Spott und Verleumdung,
mit großen Worten schüchtern sie die Leute ein.
73:9Sie reißen das Maul auf und lästern den Himmel,
ihre böse Zunge verschont nichts auf der Erde.
73:10Darum läuft das Volk Gottes ihnen nach
und lauscht begierig auf ihr Geschwätz.
73:11»Gott merkt ja doch nichts!«, sagen sie.
»Was weiß der da oben von dem, was hier vorgeht?«
73:12So sind sie alle, die Gott verachten;
sie häufen Macht und Reichtum
und haben immer Glück.
73:13Es war ganz umsonst, HERR,
dass ich mir ein reines Gewissen bewahrte
und wieder und wieder meine Unschuld bewies.
73:14Ich werde ja trotzdem täglich gepeinigt,
ständig bin ich vom Unglück verfolgt.
73:15Aber wenn ich so reden wollte wie sie,
würde ich alle verraten, die zu dir gehören.
73:16Ich mühte mich ab, das alles zu verstehen,
aber es schien mir ganz unmöglich.
73:17Doch dann kam ich in dein Heiligtum.
Da erkannte ich, wie es mit ihnen ausgeht:
73:18Du stellst sie auf schlüpfrigen Boden;
du verblendest sie, damit sie stürzen.
73:19Ganz plötzlich ist es aus mit ihnen,
sie alle nehmen ein Ende mit Schrecken.
73:20Herr, wenn du aufstehst, verschwinden sie
wie die Bilder eines Traumes beim Erwachen.
73:21Als ich verbittert war und innerlich zerrissen,
73:22da hatte ich den Verstand verloren,
wie ein Stück Vieh stand ich vor dir.
73:23Und dennoch gehöre ich zu dir!
Du hast meine Hand ergriffen und hältst mich;
73:24du leitest mich nach deinem Plan
und holst mich am Ende in deine Herrlichkeit.
73:25Wer im Himmel könnte mir helfen,
wenn nicht du?
Was soll ich mir noch wünschen auf der Erde?
Ich habe doch dich!
73:26Auch wenn ich Leib und Leben verliere,
du, Gott, hältst mich;
du bleibst mir für immer!
73:27Wer sich von dir entfernt, geht zugrunde;
wer dir untreu wird, den vernichtest du.
73:28Ich aber setze mein Vertrauen auf dich, meinen Herrn;
dir nahe zu sein ist mein ganzes Glück.
Ich will weitersagen, was du getan hast.
74:1Ein Gedicht Asafs.

Gott, hast du uns für immer verstoßen?
Warum wütet dein Zorn so furchtbar gegen uns?
Wir sind doch deine Herde
und du bist unser Hirt!

74:2Denke daran, wie du uns einst befreit hast!
Damals hast du uns zu deinem Eigentum gemacht,
schon seit uralter Zeit sind wir dein Volk.
Denk an den Zionsberg,
den du zu deinem Wohnsitz bestimmt hast!
74:3Komm doch,
sieh dir die trostlosen Trümmer an!
Den ganzen Tempel haben die Feinde zerstört.
74:4Brüllend sind sie in die heilige Stätte eingebrochen
und haben dort ihre Feldzeichen aufgepflanzt.
74:5Sie haben wild drauflosgeschlagen,
als hätten sie ein Dickicht vor sich,
74:6die kostbaren Schnitzereien haben sie zertrümmert
mit ihren Äxten und Eisenstangen.
74:7Sie haben Feuer in dein Heiligtum geworfen,
deine Wohnung niedergerissen und geschändet.
74:8Sie schrien: »Wir machen Schluss mit ihnen!
Wir verbrennen alle Göttertempel auf der Erde!«
74:9Es gibt kein Zeichen mehr dafür,
dass du noch bei uns bist.
Kein Prophet spricht mehr;
niemand von uns weiß,
wie lange das noch dauert.
74:10Gott, wie lange darf der Feind noch höhnen?
Hört das nie auf,
dass er deinen Namen beschimpft?
74:11Warum siehst du so untätig zu?
Wann greifst du endlich ein?
74:12Gott, seit uralter Zeit bist du unser König,
du hast gewaltige Taten auf der Erde vollbracht!
74:13Mit deiner Macht hast du das Meer gespalten
und den Seeschlangen die Schädel zertrümmert.
74:14Dem Drachen hast du die Köpfe abgeschlagen
und ihn den wilden Tieren zum Fraß gegeben.
74:15Du hast Quellen und Bäche sprudeln lassen
und mächtige Ströme zum Versiegen gebracht.
74:16Der Tag gehört dir und auch die Nacht,
Sonne und Mond hast du an ihren Platz gestellt.
74:17Du hast alle Gebiete der Erde abgegrenzt,
Sommer und Winter hast du gemacht.
74:18HERR, höre doch,
wie unsere Feinde dich verhöhnen!
Sie missachten dich und lästern deinen Namen.
74:19Gib dein hilfloses Volk nicht diesen Räubern preis!
Wir werden unterdrückt;
lass uns nicht endlos leiden!
74:20Denk an deinen Bund mit uns!
Alle versteckten Winkel im Land
sind voll von Verbrechen und Gewalttat.
74:21Enttäusche die Verfolgten nicht;
rette die Armen und Unterdrückten,
damit sie dich preisen!
74:22Steh auf, Gott!
Es geht um deine Sache, verschaff dir Recht!
Denk an die Schmähungen der Spötter,
mit denen sie dich täglich überschütten!
74:23Hör doch, wie sie toben;
immer lauter wird ihr Geschrei!
75:1Ein Lied Asafs, nach der Melodie »Richte nicht zugrunde«.
75:2Wir danken dir, Gott, wir danken dir!
Wir bekennen dich als unseren Gott
und erzählen von den Wundern, die du tust.
75:3»Wenn der Augenblick kommt«, sagt Gott,
»die Zeit, die ich bestimme,
dann halte ich unbestechlich Gericht.
75:4Auch wenn die Erde zittert
und ihre Bewohner vor Angst vergehen –
ich habe ihre Pfeiler auf festen Grund gestellt.«
75:5Darum sage ich zu den Überheblichen:
»Schluss jetzt mit eurer Prahlerei!«
Zu denen, die Gottes Gebote missachten:
»Spielt euch nicht so auf!
75:6Euer Spiel ist zu Ende;
hört auf, so vermessen zu reden!
75:7Weder vom Osten noch vom Westen
habt ihr etwas zu erwarten,
auch nicht aus der Wüste
oder von den Bergen –
75:8Gott selbst kommt und hält Gericht:
Die einen stürzt er,
die anderen macht er groß.«
75:9Der HERR hält einen Becher in der Hand,
gefüllt mit scharfem, gärendem Wein.
Allen auf der Erde, die sich ihm widersetzten,
gibt er von diesem Wein zu trinken;
sie alle müssen den Becher leeren
bis zum letzten, bitteren Tropfen.
75:10Ich aber höre nicht auf,
von seinen Taten zu reden
und den Gott Jakobs mit Liedern zu ehren.
75:11Er wird die Macht der Unheilstifter brechen;
doch alle, die zu ihm halten, macht er stark.
76:1Ein Lied Asafs, zu begleiten auf Saiteninstrumenten.
76:2Gott ist in Juda wohl bekannt,
in ganz Israel ist er berühmt.
76:3In Jerusalem hat er sein Haus,
dort wohnt er auf dem Zionsberg.
76:4Alles Kriegsgerät hat er zerbrochen,
die Pfeile, die Schwerter und die Schilde.
76:5Von Glanz bist du umgeben, Gott,
machtvoller als die uralten Berge bist du!
76:6Furchtlose Krieger wurden ausgeplündert;
sie schlafen ihren letzten Schlaf
und können nie mehr zu den Waffen greifen.
76:7Als du sie bedrohtest, Gott Jakobs,
da konnten Ross und Reiter sich nicht mehr rühren.
76:8Ehrfurcht gebietend bist du!
Wer hält dir stand, wenn du zornig wirst?
76:9Vom Himmel her verkündest du das Urteil.
Alle Welt erschrickt und wird still,
76:10wenn du aufstehst, Gott, und Gericht hältst,
um die Unterdrückten auf der Erde zu befreien.
76:11Sogar das Wüten deiner Feinde
muss noch deinen Ruhm vergrößern;
denn alle, die diesem Wüten entgehen,
sind wie eine Krone,
mit der du dich schmückst.
76:12Legt Gelübde ab und löst sie ein
vor dem HERRN, eurem Gott!
Ihr Völker, die ihr rings um ihn wohnt,
bringt dem gewaltigen Gott Geschenke!
76:13Er erniedrigt hochmütige Führer
und lehrt die Herrscher der Erde das Fürchten!
77:1Ein Lied Asafs, nach der Weise Jedutuns.
77:2Ich schreie zu Gott, so laut ich kann;
ich schreie zu Gott, er wird mich hören.
77:3In meiner Angst suche ich den Herrn;
nachts strecke ich die Hand nach ihm aus,
ohne davon zu ermüden.
Trost von Menschen kann mir nicht helfen!
77:4Denke ich an Gott, so muss ich stöhnen.
Komme ich ins Grübeln,
so packt mich Verzweiflung.
77:5Er hindert mich, die Augen zuzumachen;
ich bin verstört, kaum finde ich Worte.
77:6Ich denke nach über frühere Zeiten,
ich erinnere mich an längst vergangene Jahre,
77:7als mich beim Saitenspiel noch Freude erfüllte.
Die ganze Nacht verbringe ich mit Grübeln,
immer wieder bewegen dieselben Fragen mein Herz:
77:8Hat der Herr uns für immer verstoßen?
Will er sich nicht mehr erbarmen?
77:9Ist er nie wieder gut zu uns?
Gilt sein Versprechen in Zukunft nicht mehr?
77:10Hat Gott vergessen, sich zu erbarmen?
Verschließt er im Zorn sein Herz?
77:11Von Gottes Macht ist nichts zu sehen,
der Höchste tut nichts mehr für uns –
das ist es, was mich quält!
77:12Ich denke an deine Taten, HERR,
deine Wunder von damals mache ich mir bewusst.
77:13Ich zähle mir auf, was du vollbracht hast,
immer wieder denke ich darüber nach.
77:14Gott, heilig ist alles, was du tust!
Kein anderer Gott ist so gewaltig wie du!
77:15Du bist der Einzige, der Wunder tut;
an den Völkern hast du deine Macht bewiesen.
77:16Dein Volk, die Nachkommen Jakobs und Josefs,
hast du mit starker Hand befreit.
77:17Als die Wasserfluten dich sahen, Gott,
da fingen sie an zu beben,
die Tiefen des Meeres begannen zu zittern.
77:18Die Wolken vergossen Ströme von Regen,
in ihrer Mitte grollte der Donner
und deine Pfeile schossen hin und her.
77:19Dein Wagen donnerte durch die Wolken,
deine Blitze erhellten die Welt,
die Erde zitterte und bebte.
77:20Dein Weg führte mitten durch das Meer,
deine Schritte gingen durch Wassertiefen,
doch deine Spuren konnte niemand sehen.
77:21Durch deine Diener Mose und Aaron
hast du dein Volk geführt wie eine Herde.
Таджикский
Ба Ту, эй Парвардигор, паноҳ бурдаам; ҳаргиз шармсор нахоҳам шуд.
Аз рӯи росткории Худ маро халос кун ва маро раҳоӣ деҳ; гӯши Худро сӯи ман хам намо ва маро наҷот деҳ.
Барои ман кӯҳпораи паноҳ бош, то ки ҳамеша биёям; амри Ту буд, ки маро наҷот диҳӣ, зеро ки кӯҳпора сахра ва қалъаи ман Ту ҳастӣ.
Эй Худои ман! Маро аз дасти бадкор раҳоӣ деҳ, ва аз кафи ноинсоф ва золим.
Зеро ки Ту умеди ман ҳастӣ, эй Худованд Парвардигор! Аз хурдсолиам пушту паноҳи ман ҳастӣ.
Аз батн бар Ту такя кардаам; аз шиками модарам Ту маро берун овардаӣ; ҳамду санои ман доимо дар бораи Туст.
Барои бисёр касон намунаи ибрат будам, чунки Ту паноҳгоҳи пурзӯри ман будӣ.
Даҳонам аз ҳамду санои Ту пур аст, ва ҳар рӯз аз васфи ҷалолати Ту.
Маро дар замони пирӣ напарто; вақте ки қувватам кам шавад, маро тарк накун.
Зеро ки душманонам дар бораи ман сухан меронанд, ва каминварони ҷонам бо ҳамдигар маслиҳат мекунанд,
Яъне мегӯянд: «Худо ӯро тарк кардааст; ӯро дунболагирӣ намоед ва дастгир кунед, зеро ки халоскунандае нест».
Худоё! Аз ман дур набош; эй Худои ман! Ба мадади ёрии ман шитоб кун.
Бигзор душманони ҷонам шармсор гарданд ва нест шаванд, ва бадхоҳонам пероҳани нанг ва расвоӣ дар бар кунанд!
Валекин ман доимо умедвор хоҳам буд, ва бар ҳамаи ҳамду санои Ту боз илова хоҳам намуд.
Забонам росткории Туро баён хоҳад кард, ва ҳар рӯз наҷоти Туро; зеро ки шумораи онҳоро намедонам.
Меоям ки қудрати Худованд Парвардигорро нақл намоям Бо баёни қудрати Худованд Парвардигор хоҳам омад; росткории Туро, ки дар Ту ҳасту бас, ёдрас хоҳам кард.
Худоё! Ту маро аз хурдсолиам таълим додаӣ, ва то ҳол корҳои аҷоиби Туро ҳикоя мекунам.
Ва маро, эй Худо, то вақти пирӣ ва муйсафедӣ низ тарк накун, то даме ки бозуи Туро ба ин насл, ва қудрати Туро ба ҳамаи ояндагон ҳикоя кунам,
Ва росткории Туро, эй Худо, ки то ба афроз осмонҳо мерасад, ва корҳои бузургеро, ки Ту кардаӣ; Худоё, кист монанди Ту?
Ту бар сари ман бисёр тангиҳо ва сахтиҳо овардаӣ, лекин боз маро зинда хоҳӣ кард, ва аз жарфиҳои вартаҳои замин боз маро берун хоҳӣ овард.
Бузургии маро афзун хоҳӣ кард, ва боз маро тасаллӣ хоҳӣ дод.
Ман ҳам Туро бо уд сипос хоҳам гуфт, яъне ростии Туро, эй Худои ман! Туро, эй Поки Исроил, бо барбат хоҳам сароид!
Чун Туро бисароям, лабҳоям шод хоҳанд шуд; ҷонам низ, ки Ту онро раҳоӣ додаӣ.
Забонам низ ҳар рӯз росткори Туро ҳикоя хоҳад кард, зеро ки бадхоҳонам хиҷил шармсор ва расво шудаанд.

Таронаи Сулаймон. Худоё! Инсофи Худро ба подшоҳ деҳ, ва росткории Худро ба писари подшоҳ.
Қавми Туро аз рӯи росткорӣ додгарӣ хоҳад кард, ва бечорагони мискинони Туро аз рӯи инсоф.
Кӯҳҳо ба қавм сулҳу осоиш хоҳанд овард, ва талҳо аз рӯи росткорӣ.
Бечорагони Мискинони қавмро доварӣ хоҳад кард, фарзандони камбағалро наҷот хоҳад дод, ва ба ғоратгар золим шикаст хоҳад расонд.
Аз Ту хоҳанд тарсид, то даме ки офтоб нурафшон аст, ва то даме ки моҳ тобон аст аз насл ба насл.
Мисли борон бар алафзори даравшуда хоҳад фуромад, мисли қатраҳое ки заминро сероб мекунанд.
Дар замони ӯ росткор шукуфон хоҳад буд хоҳад шукуфт, ва сулҳу осоиш фаровон хоҳад буд, то даме ки моҳ нест нашавад.
Ва қаламрави ӯ аз баҳр то баҳр хоҳад буд; ва аз дарё то канорҳои замин.
Пеши ӯ биёбоннишинон зону хоҳанд зад; ва душманони ӯ хокро хоҳанд лесид.
Подшоҳони Таршиш ва ҷазираҳо ҳадия хоҳанд овард; подшоҳони Шабо ва Сабо тӯҳфаҳо пешкаш хоҳанд кард.
Ва ҳамаи подшоҳон ба ӯ саҷда хоҳанд кард; ҳамаи халқҳо ба ӯ хизмат хоҳанд кард.
Зеро камбағалеро, ки ёрӣ мехоҳад, ва бечораеро, ки ёр надорад, халос хоҳад кард.
Ба бенаво ва камбағал дилсӯзӣ хоҳад кард, ва ҷонҳои камбағалонро наҷот хоҳад дод.
Аз макр ва зулм ҷонҳои онҳоро раҳо хоҳад кард; ва хуни онҳо дар назари ӯ гаронбаҳо хоҳад буд.
Ва ӯ зинда хоҳад буд, ва аз тиллои Шабо ба ӯ хоҳанд дод; ва доимо барои ӯ ниёш хоҳанд кард дуо хоҳанд гуфт, ҳар рӯз ӯро фархунда хоҳанд гуфт муборак хоҳанд хонд.
Ғалла дар замин то ба қуллаи кӯҳҳо фаровон хоҳад шуд; ҳосили он мисли Лубнон шуввас хоҳад зад, ва мардуми шаҳр мисли алафи замин афзун хоҳанд шуд.
Номи ӯ ҷовидона хоҳад монд; то даме ки офтоб нурафшон аст, номи ӯ ёдрас хоҳад шуд, ва дар ӯ фархунда хоҳанд шуд баракат хоҳанд ёфт; ҳамаи халқҳо ӯро ситоиш хоҳанд кард.
Фархунда Муборак аст Парвардигор Худо, Худои Исроил, ки танҳо Худаш корҳои аҷоиб мекунад.
Ва номи ҷалоли Ӯ ҷовидона фархунда муборак аст, ва тамоми замин аз ҷалоли Ӯ пур хоҳад буд, – омин ва омин!
Дуоҳои Довуд писари Йисой ба охир расиданд.

Таронаи Ософ. Ба ростӣ Худо барои Исроил, барои софдилон некӯст.
Валекин ман, кам монда буд, ки пойҳоям билағжанд, кам монда буд, ки қадамҳоям суст шаванд,
Зеро ки аз лофзанон ҳасад бурдам, вақте ки осудагии бадкоронро дидам.
Зеро ки то мурданашон азоб намекашанд, ва ҷисмашон сиҳат аст.
Заҳмати инсониро аз сар намегузаронанд, ва мисли одамон осеб намебинанд.
Бинобар ин шаддаи ҳавобаландӣ гарданашонро оро додааст; либоси зулм ҷисмашонро пӯшидааст.
Чашмонашон равған баста, берун баромадаанд; андешаҳои дилашон ошкор мешаванд.
Масхара мекунанд ва бо душманӣ гап мезананд; бо ҳавобаландӣ суханони ситамкорона мегӯянд.
Даҳонашонро ба осмон нигаронидаанд, ва забонашон бар замин мегардад.
Бинобар ин қавми Ӯ ба ҳамон тараф рӯ меоварад, ва оби фаровон ба вай нӯшонида мешавад.
Ва мегӯянд: «Худо чӣ гуна бидонад? Ва оё Баландмақом Болотарин дорои дониш аст?»
Инак, ин бадкорон ва бепарвоёни ҷаҳон сарват афзун мекунанд.
Пас, беҳуда ман диламро соф кардаам, ва кафҳоямро ба покизагӣ шустаам,
Дар сурате ки ҳар рӯз осеб мебинам, ва ҳар субҳ бомдод панд мегирам.
Агар мегуфтам, ки мисли онҳо сухан хоҳам ронд», – дар ҳаққи насли фарзандони Ту хиёнат мекардам.
Ва фикру хаёл кардам, то ки инро бифаҳмам; ин дар назарам душвор буд,
То даме ки ба покгоҳҳои Худо даромадам; он гоҳ ба фарҷоми онҳо сарфаҳм рафтам.
Ба ростӣ Ту онҳоро дар ҷойҳои лағжонак гузоштаӣ; онҳоро дар харобиҳо хоҳӣ андохт.
Чӣ гуна дар як мижа задан онҳо хонавайрон гардидаанд ва ба ҳалокат расида, аз даҳшатҳо нест шудаанд!
Мисли хобе пас аз бедоршавӣ, Ту, эй Худованд, чун бархезӣ, хаёлашонро ночиз хоҳӣ шумурд.
Зеро ки дилам талх шуда буд, ва андаруни худ дилреш будам,
Ва ман нодон будам ва сарфаҳм намерафтам; мисли чорпое назди Ту будам.
Валекин ман доимо бо Ту ҳастам; Ту дасти рости маро дастгирӣ намудаӣ.
Бо машварати Худ маро роҳнамоӣ мекунӣ, ва пас аз он маро ба ҷалол хоҳӣ расонд.
Кист барои ман дар осмон? Ва бо Ту дар замин хоҳони чизе нестам.
Агарчи ҷисмам ва дилам адо мешавад, Худо ҷовидона кӯҳпораи дили ман аст ва насибаи ман аст.
Зеро инак онҳое ки аз Ту дур ҳастанд, нест хоҳанд шуд: ҳар киро, ки аз Ту даст мекашад, дафъ хоҳӣ кард.
Валекин барои ман ба Худо наздик шудан некӯст; ба Худованд Парвардигор ман паноҳ бурдаам, то ки тамоми корҳои Туро баён намоям..

Суруди таълимии Ософ. Чаро, эй Худо, моро ҷовидона партофтаӣ? Ва ғазаби Ту бар гӯсфандони чарогоҳат аланга гирифтааст?
Ҷамоати Худро, ки аз куҳан харидаӣ ва раҳо кардаӣ, то ки сибти мероси Ту гардад, ба ёд ор; кӯҳи Сионро низ, ки бар он сокин шудаӣ.
Пойҳои Худро сӯи харобаҳои абадӣ бардор: ҳар чиро, ки дар покгоҳ буд, душман несту нобуд кардааст.
Кинаҷӯёнат Бадхоҳонат дар дохили маҷлисгоҳи парастишгоҳи Ту наъра мезананд; парчамҳои худро ҳамчун нишонаҳо гузоштаанд;
Монанди касоне метофтанд буданд, ки табарҳоро бар шохаҳои ба ҳам печидаи дарахтон баланд мекунанд;
Ва ҳоло ҳамаи кандакориҳои онро бо табару тешаҳо шикастаанд;
Покгоҳи Туро оташ задаанд; манзили номи Туро то ба замин ҳаром кардаанд;
Дар дили худ гуфтаанд: «Онҳоро аз як сар нест мекунем», – ва ҳамаи куништҳои маҷлисгоҳҳои Худоро дар замин сӯзондаанд.
Нишонаҳои худро намебинем; дигар пайғамбаре нест, ва дар миёни мо касе нест, ки бидонад, то ба кай чунин хоҳад буд.
То ба кай, эй Худо, бадхоҳ таъна хоҳад зад? Ва душман номи Туро доим ҳақорат таҳқир паст хоҳад кард зад?
Чаро дасти Худро, ва дасти рости Худро қафо гардондаӣ? Онро аз бағали Худ бароварда, кори онҳоро тамом кун!
Ва Ту, эй Худо, аз куҳан подшоҳи ман ҳастӣ; Ту андаруни замин наҷотҳо ба амал меовардӣ.
Ту бо қуввати Худ баҳрро пора кардаӣ, сарҳои моронро аждаҳоёнро дар об шикастаӣ.
Ту сарҳои аждарро кӯфтаӣ, онро барои хӯроки биёбоннишинон додаӣ.
Ту чашма ва селоб кушодаӣ; Ту дарёҳои серобро хушконидаӣ.
Рӯз аз они Туст, шаб низ аз они Туст; Ту нурдиҳанда ва офтобро барқарор кардаӣ.
Ту тамоми ҳудуди заминро муқаррар намудаӣ; тобистон ва зимистонро Ту ба вуҷуд овардаӣ.
Инро ба ёд ор, ки душман Парвардигорро таъна мезанад, ва мардуми нокас номи Туро таҳқир мекунанд паст мезанад.
Ҷони фохтаи Худро ба дарранда насупор; ҳаёти бечорагони мискинони Худро барои ҳамеша ҷовидона фаромӯш накун.
Ба паймони Худ назар андоз; зеро ки тамоми торикистонҳои замин аз воҳаҳои зулм манзилҳои бадкирдорӣ пур шудаанд.
Бигзор зулмдида ҷафокаш бо хиҷолат шармандагӣ шармсор барнагардад; бечора ва камбағал номи Туро ситоиш кунанд.
Бархез, эй Худо, доди Худро бигир; ба ёд ор, ки нокасе ҳар рӯз Туро таъна мезанад.
Овози кинаҷӯёни бадхоҳони Худро фаромӯш накун, ва ғавғои мухолифони Худро, ки доим баланд мешавад.

Барои сардори сарояндагон. Нобуд накун. Таронаи Ософ. Суруд.
Туро сипос мегӯем, эй Худо, сипос мегӯем; зеро ки номи Ту наздик аст; корҳои аҷоиби Туро баён мекунанд.
«Вақте ки мӯҳлате муқаррар намоям, Ман аз рӯи ростӣ доварӣ хоҳам кард.
Замин ва ҳамаи сокинонаш ба ларза омадаанд; Ман сутунҳои пояҳои онро барпо кардаам». Село.
Ба лофазанон гуфтам: «Лоф назанед», ва ба бадкорон: «Шох набардоред,
Шохи худро бар афроз боло набардоред, бо гарданшахӣ суханони калонигарона нагӯед».
Зеро ки на аз шарқ наҷот меояд, ва на аз ғарб, ва на аз биёбони кӯҳсор,
Балки Худо довар аст: якеро сарнагун мекунад, дигареро сарафроз мегардонад.
Зеро ки коса дар дасти Парвардигор аст, майи пур аз дорувор дар он ҷӯш мезанад; ва Ӯ аз он мерезад, ва дурди онро ҳамаи бадкорони замин афшурда менӯшанд.
Валекин ман ҷовидона баён ҳамеша нақл хоҳам кард, Худои Яъқубро хоҳам сароид.
Ва ҳамаи шохҳои бадкоронро хоҳам шикаст; шохҳои росткор барафрошта хоҳад шуд.

Барои сардори сарояндагон бар созҳои торнок. Таронаи Ософ. Суруд.
Дар Яҳудо Худо машҳур аст; дар Исроил номи Ӯ бузург аст.
Ва дар Салим хаймаи Ӯст, ва дар Сион манзили Ӯ.
Дар он ҷо барқҳои камонро шикаст: сипар ва шамшер ва ҷангро. Село.
Ту соҳиби ҷалол ҳастӣ, тавонотар аз кӯҳҳои ғоратгар.
Шердилон тӯъмаи тороҷ шуданд, хоб онҳоро даррабуд, ва тамоми мардуми диловар дасти худро наёфтанд дасту по гум карданд.
Аз сарзаниши Ту, эй Худои Яъқуб, ҳам аробаро, ва ҳам аспро хоби гарон бурд.
Ту саҳмгин тарсовар ҳастӣ, ва кист, ки дар вақти ғазабат пеши Ту истода тавонад?
Аз осмон ҳукмномаро шунавондӣ: замин тарсид ва хомӯш шуд,
Ҳангоме ки Худо барои доварӣ бархост, то ки ҳамаи нармдилони фурӯтанони ҳалимони заминро наҷот диҳад. Село.
Ба ростӣ хашми одамизод ба сипоси Ту табдил хоҳад ёфт; бар боқии хашмҳо Ту камар хоҳӣ баст.
Ба Парвардигор Худои худ қавл диҳед назр кунед ва ба ҷо оваред адо намоед; бигзор ҳамаи онҳое ки дар гирди Ӯ ҳастанд, ба Тарсовар Саҳмгин тӯҳфа биёранд.
Рӯҳи миронро фурӯ хоҳад нишонд; барои подшоҳони замин тарсовар саҳмгин аст.

Барои сардори сарояндагон, Едутун. Таронаи Ософ.
Овозам сӯи Худост, ва фарёд мекашам; овозам сӯи Худост, ва ба ман гӯш хоҳад андохт.
Дар рӯзи тангии худ Худовандро талабидам; дастам шабона дароз карда шуд, бе он ки фуроварда шавад; аз ин ҳам ҷонам тасаллӣ наёфт.
Худоро ёд мекунам ва оҳи ҷигарсӯз мекашам; фикру хаёл мекунам, ва рӯҳам беҳол мешавад. Село.
Чашмонамро бедор медорӣ; парешонҳол шудаам ва наметавонам сухане гӯям.
Дар бораи замони куҳан андеша мекунам, дар бораи солҳои дерина пештара куҳан.
Сурудҳои шабонаи худро ба ёд меоварам, бо дили худ фикру хаёл мекунам, ва рӯҳам ҷӯёст:
Магар Худованд барои ҳамеша ҷовидона тарк кардааст, ва дигар нахоҳад писандид?
Магар меҳру вафои Ӯ барои ҳамеша ҷовидона хотима ёфтааст, ва балоро Ӯ барои доим муайян кардааст гуфтаи Ӯ аз насл ба насл аз байн рафтааст?
Магар Худо омурзишро фаромӯш кардааст? Магар раҳмдилиҳои марҳаматҳои Худро дар вақти хашм бас кардааст? Село.
Ва гуфтам: «Ин мусибати бадбахтии ман аст, ки дасти рости Баландмақом тағйир ёфтааст».
Амалиёти Парвардигорро зикр ёдрас хоҳам кард, зеро корҳои аҷоиби Туро, ки аз куҳан аст, дар хотир дорам.
Ва дар тамоми корҳои Ту диққат хоҳам намуд, ва дар бораи корномаҳои Ту фикру хаёл хоҳам кард.
Худоё! Роҳи Ту дар покист. Кист Худои бузург мисли Худо?
Ту Худое ҳастӣ, ки корҳои аҷоиб мекунӣ; қуввати Худро дар миёни қавмҳо аён сохтаӣ.
Қавми Худро бо бозу раҳо кардаӣ; банӣ Яъқуб ва банӣ Юсуфро. Село.
Туро, эй Худо, обҳо диданд, Туро обҳо дида, туғён талотум карданд; обҳои азим низ ба ларза ҷунбиш омаданд.
Абрҳо об рехтанд, афлок осмонҳо овоз доданд; тирҳои Ту низ ба парвоз шуданд.
Овози раъди тундари Ту дар гирдбод осмонҳо шунида шуд, оташакҳо барқҳо ҷаҳонро равшан карданд; замин биларзиду ба ҷунбиш омад.
Роҳи Ту дар баҳр аст, ва пайраҳаи Ту дар обҳои азим; ва пайҳои Ту номаълум.
Қавми Худро мисли гӯсфандон бо дасти Мусо ва Ҳорун бурдӣ.

Продолжение прошений предыдущего псалма.
На Тебя, Господи, уповаю, да не постыжусь вовек.
По правде Твоей избавь меня и освободи меня; приклони ухо Твое ко мне и спаси меня.
Будь мне твердым прибежищем, куда я всегда мог бы укрываться; Ты заповедал спасти меня, ибо твердыня моя и крепость моя – Ты.
Боже мой! избавь меня из руки нечестивого, из руки беззаконника и притеснителя,
ибо Ты – надежда моя, Господи Боже, упование мое от юности моей.
На Тебе утверждался я от утробы; Ты извел меня из чрева матери моей; Тебе хвала моя не престанет.
Для многих я был как бы дивом, но Ты твердая моя надежда.
Да наполнятся уста мои хвалою, [чтобы мне воспевать славу Твою,] всякий день великолепие Твое.
Не отвергни меня во время старости; когда будет оскудевать сила моя, не оставь меня,
ибо враги мои говорят против меня, и подстерегающие душу мою советуются между собою,
говоря: «Бог оставил его; преследуйте и схватите его, ибо нет избавляющего».
Боже! не удаляйся от меня; Боже мой! поспеши на помощь мне.
Да постыдятся и исчезнут враждующие против души моей, да покроются стыдом и бесчестием ищущие мне зла!
А я всегда буду уповать [на Тебя] и умножать всякую хвалу Тебе.
Уста мои будут возвещать правду Твою, всякий день благодеяния Твои; ибо я не знаю им числа.
Войду в размышление о силах Господа Бога; воспомяну правду Твою – единственно Твою.
Боже! Ты наставлял меня от юности моей, и доныне я возвещаю чудеса Твои.
И до старости, и до седины не оставь меня, Боже, доколе не возвещу силы Твоей роду сему и всем грядущим могущества Твоего.
Правда Твоя, Боже, до превыспренних; великие дела соделал Ты; Боже, кто подобен Тебе?
Ты посылал на меня многие и лютые беды, но и опять оживлял меня и из бездн земли опять выводил меня.
Ты возвышал меня и утешал меня, [и из бездн земли выводил меня].
И я буду славить Тебя на псалтири, Твою истину, Боже мой; буду воспевать Тебя на гуслях, Святый Израилев!
Радуются уста мои, когда я пою Тебе, и душа моя, которую Ты избавил;
и язык мой всякий день будет возвещать правду Твою, ибо постыжены и посрамлены ищущие мне зла.
1 Боже, даруй сыну царя силу утвердить правду и мир, да будет его царствование благотворно. 7 Царство его будет вечным и распространится по всему миру, так как он будет защищать нищего от насилия. 14 О нём будут молиться; все племена ублажат его. 18 Благословен Господь вовеки!
О Соломоне. [Псалом Давида.]
Боже! даруй царю Твой суд и сыну царя Твою правду,
да судит праведно людей Твоих и нищих Твоих на суде;
да принесут горы мир людям и холмы правду;
да судит нищих народа, да спасет сынов убогого и смирит притеснителя, –
и будут бояться Тебя, доколе пребудут солнце и луна, в роды родов.
Он сойдет, как дождь на скошенный луг, как капли, орошающие землю;
во дни его процветет праведник, и будет обилие мира, доколе не престанет луна;
он будет обладать от моря до моря и от реки* до концов земли; //*Евфрат.
падут пред ним жители пустынь, и враги его будут лизать прах;
цари Фарсиса и островов поднесут ему дань; цари Аравии и Савы принесут дары;
и поклонятся ему все цари; все народы будут служить ему;
ибо он избавит нищего, вопиющего и угнетенного, у которого нет помощника.
Будет милосерд к нищему и убогому, и души убогих спасет;
от коварства и насилия избавит души их, и драгоценна будет кровь их пред очами его;
и будет жить, и будут давать ему от золота Аравии, и будут молиться о нем непрестанно, всякий день благословлять его;
будет обилие хлеба на земле, наверху гор; плоды его будут волноваться, как лес на Ливане, и в городах размножатся люди, как трава на земле;
будет имя его [благословенно] вовек; доколе пребывает солнце, будет передаваться имя его*; и благословятся в нем [все племена земные], все народы ублажат его.
Благословен Господь Бог, Бог Израилев, един творящий чудеса,
и благословенно имя славы Его вовек, и наполнится славою Его вся земля. Аминь и аминь.
Кончились молитвы Давида, сына Иессеева.
1 Господь благ к чистым сердцем. Я сомневался в этой истине при виде благоденствия нечестивых, вслед за которыми идет и народ. 14 Я колебался: для чего я забочусь о своей чистоте? Но меня удержало сознание ответственности пред людьми. 16 Когда же я стал вдумываться и вошел в святилище, то узнал, как быстро падение нечестивцев. 21 Колебания были выражением моего невежества, теперь же знаю, только в Боге истинная жизнь и награда, а удаляющиеся от Него погибнут.
Псалом Асафа.
Как благ Бог к Израилю, к чистым сердцем!
А я – едва не пошатнулись ноги мои, едва не поскользнулись стопы мои, –
я позавидовал безумным, видя благоденствие нечестивых,
ибо им нет страданий до смерти их, и крепки силы их;
на работе человеческой нет их, и с прочими людьми не подвергаются ударам.
Оттого гордость, как ожерелье, обложила их, и дерзость, как наряд, одевает их;
выкатились от жира глаза их, бродят помыслы в сердце;
над всем издеваются, злобно разглашают клевету, говорят свысока;
поднимают к небесам уста свои, и язык их расхаживает по земле.
Потому туда же обращается народ Его, и пьют воду полною чашею,
и говорят: «как узнает Бог? и есть ли ведение у Вышнего?»
И вот, эти нечестивые благоденствуют в веке сем, умножают богатство.
[И я сказал:] так не напрасно ли я очищал сердце мое и омывал в невинности руки мои,
и подвергал себя ранам всякий день и обличениям всякое утро?
Но если бы я сказал: «буду рассуждать так», – то я виновен был бы пред родом сынов Твоих.
И думал я, как бы уразуметь это, но это трудно было в глазах моих,
доколе не вошел я во святилище Божие и не уразумел конца их.
Так! на скользких путях поставил Ты их и низвергаешь их в пропасти.
Как нечаянно пришли они в разорение, исчезли, погибли от ужасов!
Как сновидение по пробуждении, так Ты, Господи, пробудив их, уничтожишь мечты их.
Когда кипело сердце мое, и терзалась внутренность моя,
тогда я был невежда и не разумел; как скот был я пред Тобою.
Но я всегда с Тобою: Ты держишь меня за правую руку;
Ты руководишь меня советом Твоим и потом примешь меня в славу.
Кто мне на небе? и с Тобою ничего не хочу на земле.
Изнемогает плоть моя и сердце мое: Бог твердыня сердца моего и часть моя вовек.
Ибо вот, удаляющие себя от Тебя гибнут; Ты истребляешь всякого отступающего от Тебя.
А мне благо приближаться к Богу! На Господа Бога я возложил упование мое, чтобы возвещать все дела Твои [во вратах дщери Сионовой].
1 Вспомни, Господи, народ, Тобою избранный, который теперь Ты отринул. 4 Враги всё уничтожили, всем завладели, разрушили святилище и места собраний, у нас нет пророка. 10 Доколе Ты будешь отклонять руку Твоей помощи? 13 Ты освободил их из рабства, охранял потом от гибели. В Твоей власти все моменты времени и вся земля. 18 Вспомни об угнетенном народе.
Учение Асафа.
Для чего, Боже, отринул нас навсегда? возгорелся гнев Твой на овец пажити Твоей?
Вспомни сонм Твой, который Ты стяжал издревле, искупил в жезл достояния Твоего, – эту гору Сион, на которой Ты вселился.
Подвигни стопы Твои к вековым развалинам: все разрушил враг во святилище.
Рыкают враги Твои среди собраний Твоих; поставили знаки свои вместо знамений наших;
показывали себя подобными поднимающему вверх секиру на сплетшиеся ветви дерева;
и ныне все резьбы в нем в один раз разрушили секирами и бердышами;
предали огню святилище Твое; совсем осквернили жилище имени Твоего;
сказали в сердце своем: «разорим их совсем», – и сожгли все места собраний Божиих на земле.
Знамений наших мы не видим, нет уже пророка, и нет с нами, кто знал бы, доколе это будет.
Доколе, Боже, будет поносить враг? вечно ли будет хулить противник имя Твое?
Для чего отклоняешь руку Твою и десницу Твою? Из среды недра Твоего порази их.
Боже, Царь мой от века, устрояющий спасение посреди земли!
Ты расторг силою Твоею море, Ты сокрушил головы змиев в воде;
Ты сокрушил голову левиафана, отдал его в пищу людям пустыни, [Ефиопским];
Ты иссек источник и поток, Ты иссушил сильные реки.
Твой день и Твоя ночь: Ты уготовал светила и солнце;
Ты установил все пределы земли, лето и зиму Ты учредил.
Вспомни же: враг поносит Господа, и люди безумные хулят имя Твое.
Не предай зверям душу горлицы Твоей; собрания убогих Твоих не забудь навсегда.
Призри на завет Твой; ибо наполнились все мрачные места земли жилищами насилия.
Да не возвратится угнетенный посрамленным; нищий и убогий да восхвалят имя Твое.
Восстань, Боже, защити дело Твое, вспомни вседневное поношение Твое от безумного;
не забудь крика врагов Твоих; шум восстающих против Тебя непрестанно поднимается.
2 Близка Твоя помощь, Господи. 3 Ты обещаешь назначить время для суда над врагами. 5 Поэтому я говорю нечестивым, чтобы они не оскорбляли Бога, так как Он напоит их из чаши гнева, а праведник будет тогда восхвалять Господа.
Начальнику хора. Не погуби. Псалом Асафа. Песнь
Славим Тебя, Боже, славим, ибо близко имя Твое; возвещают чудеса Твои.
«Когда изберу время, Я произведу суд по правде.
Колеблется земля и все живущие на ней: Я утвержу столпы ее».
Говорю безумствующим: «не безумствуйте», и нечестивым: «не поднимайте ро́га,
не поднимайте высоко ро́га вашего, [не] говорите [на Бога] жестоковыйно»,
ибо не от востока и не от запада и не от пустыни возвышение,
но Бог есть судия: одного унижает, а другого возносит;
ибо чаша в руке Господа, вино кипит в ней, полное смешения, и Он наливает из нее. Даже дрожжи ее будут выжимать и пить все нечестивые земли.
А я буду возвещать вечно, буду воспевать Бога Иаковлева,
все роги нечестивых сломлю, и вознесутся роги праведника.
2 Велико имя Бога иудеев: Он сокрушил грозных врагов, которые от повеления Его погибли. 8 Он страшен в возвещённом с небес суде, когда восстал на защиту своего народа. Враги погибли, и земля успокоилась. 12 Да воздадут Ему поклонение все народы.
Начальнику хора. На струнных орудиях. Псалом Асафа. Песнь
Ведом в Иудее Бог; у Израиля велико имя Его.
И было в Салиме жилище Его и пребывание Его на Сионе.
Там сокрушил Он стрелы лука, щит и меч и брань.
Ты славен, могущественнее гор хищнических.
Крепкие сердцем стали добычею, уснули сном своим, и не нашли все мужи силы рук своих.
От прещения Твоего, Боже Иакова, вздремали и колесница и конь.
Ты страшен, и кто устоит пред лицем Твоим во время гнева Твоего?
С небес Ты возвестил суд; земля убоялась и утихла,
когда восстал Бог на суд, чтобы спасти всех угнетенных земли.
И гнев человеческий обратится во славу Тебе: остаток гнева Ты укротишь.
Делайте и воздавайте обеты Господу, Богу вашему; все, которые вокруг Него, да принесут дары Страшному:
Он укрощает дух князей, Он страшен для царей земных.
2 В день великих бедствий молюсь Богу: неужели Господь навсегда отвернулся от своего народа? 12 Тогда я стал вспоминать о Твоих великих делах, явленных народу в прошлом.
Начальнику хора Идифумова. Псалом Асафа
Глас мой к Богу, и я буду взывать; глас мой к Богу, и Он услышит меня.
В день скорби моей ищу Господа; рука моя простерта ночью и не опускается; душа моя отказывается от утешения.
Вспоминаю о Боге и трепещу; помышляю, и изнемогает дух мой.
Ты не даешь мне сомкнуть очей моих; я потрясен и не могу говорить.
Размышляю о днях древних, о летах веков минувших;
припоминаю песни мои в ночи, беседую с сердцем моим, и дух мой испытывает:
неужели навсегда отринул Господь, и не будет более благоволить?
неужели навсегда престала милость Его, и пресеклось слово Его в род и род?
неужели Бог забыл миловать? Неужели во гневе затворил щедроты Свои?
И сказал я: «вот мое горе – изменение десницы Всевышнего».
Буду вспоминать о делах Господа; буду вспоминать о чудесах Твоих древних;
буду вникать во все дела Твои, размышлять о великих Твоих деяниях.
Боже! свят путь Твой. Кто Бог так великий, как Бог [наш]!
Ты – Бог, творящий чудеса; Ты явил могущество Свое среди народов;
Ты избавил мышцею народ Твой, сынов Иакова и Иосифа.
Видели Тебя, Боже, воды, видели Тебя воды и убоялись, и вострепетали бездны.
Облака изливали воды, тучи издавали гром, и стрелы Твои летали.
Глас грома Твоего в круге небесном; молнии освещали вселенную; земля содрогалась и тряслась.
Путь Твой в море, и стезя Твоя в водах великих, и следы Твои неведомы.
Как стадо, вел Ты народ Твой рукою Моисея и Аарона.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible