Скрыть
Псалом 77 
77:0
77:1
77:4
77:6
77:7
77:11
77:12
77:16
77:17
77:19
77:20
77:22
77:23
77:25
77:28
77:29
77:31
77:33
77:34
77:35
77:36
77:37
77:38
77:41
77:42
77:43
77:48
77:49
77:53
77:54
77:56
77:57
77:59
77:61
77:62
77:63
77:65
77:67
77:68
77:69
77:72
Псалом 78 
78:0
78:7
78:9
Псалом 79 
79:1
79:5
79:8
79:10
79:11
79:15
79:16
79:17
79:18
79:19
79:20
Псалом 80 
80:2
80:3
80:6
80:7
80:10
80:11
80:12
80:15
80:16
Псалом 81 
81:0
81:1
81:3
Псалом 82 
82:1
82:3
82:6
82:7
82:11
82:13
82:15
82:16
82:18
Псалом 83 
83:2
83:4
83:5
83:6
83:7
83:9
83:10
Псалом 84 
84:1
84:2
84:4
84:5
84:7
84:8
84:9
84:11
84:12
84:14
Церковнославянский (рус)
Ра́зума Аса́фу.
Внемли́те, лю́дiе мо­и́, зако́ну мо­ему́, при­­клони́те у́хо ва́­ше во глаго́лы у́стъ мо­и́хъ.
Отве́рзу въ при́тчахъ уста́ моя́, провѣща́ю гана́нiя испе́рва.
Ели́ка слы́шахомъ и позна́хомъ я́, и отцы́ на́ши повѣ́даша на́мъ:
не утаи́шася от­ ча́дъ и́хъ въ ро́дъ и́нъ, воз­вѣща́юще хвалы́ Госпо́дни, и си́лы Его́ и чудеса́ Его́, я́же сотвори́.
И воз­дви́же свидѣ́нiе во Иа́ковѣ, и зако́нъ положи́ во Изра́или, ели́ка заповѣ́да отце́мъ на́шымъ сказа́ти я́ сыново́мъ сво­и́мъ,
я́ко да позна́етъ ро́дъ и́нъ, сы́нове родя́щiися, и воста́нутъ и повѣ́дятъ я́ сыново́мъ сво­и́мъ:
да положа́тъ на Бо́га упова́нiе свое́, и не забу́дутъ дѣ́лъ Бо́жiихъ, и за́повѣди Его́ взы́щутъ:
да не бу́дутъ я́коже отцы́ и́хъ, ро́дъ стропти́въ и преогорчева́яй, ро́дъ и́же не испра́ви се́рдца сво­его́ и не увѣ́ри съ Бо́гомъ ду́ха сво­его́.
Сы́нове Ефре́мли наляца́юще и стрѣля́юще лу́ки воз­врати́шася въ де́нь бра́ни:
не сохрани́ша завѣ́та Бо́жiя, и въ зако́нѣ Его́ не восхотѣ́ша ходи́ти.
И забы́ша благодѣя́нiя Его́ и чудеса́ Его́, я́же показа́ и́мъ
предъ отцы́ и́хъ, я́же сотвори́ чудеса́ въ земли́ Еги́петстѣй, на по́ли Танео́сѣ:
разве́рзе мо́ре и проведе́ и́хъ: предста́ви во́ды я́ко мѣ́хъ,
и наста́ви я́ о́блакомъ во дни́ и всю́ но́щь просвѣще́нiемъ огня́.
Разве́рзе ка́мень въ пусты́ни и напо­и́ я́ я́ко въ бе́зднѣ мно́зѣ:
и изведе́ во́ду изъ ка́мене и низведе́ я́ко рѣ́ки во́ды.
И при­­ложи́ша еще́ согрѣша́ти Ему́, преогорчи́ша Вы́шняго въ безво́днѣй:
и искуси́ша Бо́га въ сердца́хъ сво­и́хъ, воспроси́ти бра́шна душа́мъ сво­и́мъ.
И клевета́ша на Бо́га и рѣ́ша: еда́ воз­мо́жетъ Бо́гъ угото́вати трапе́зу въ пусты́ни?
Поне́же порази́ ка́мень, и потеко́ша во́ды, и пото́цы наводни́шася: еда́ и хлѣ́бъ мо́жетъ да́ти? Или́ угото́вати трапе́зу лю́демъ Сво­и́мъ?
Сего́ ра́ди слы́ша Госпо́дь и презрѣ́, и о́гнь воз­горѣ́ся во Иа́ковѣ, и гнѣ́въ взы́де на Изра́иля:
я́ко не вѣ́роваша Богови, ниже́ упова́ша на спасе́нiе Его́.
И заповѣ́да облако́мъ свы́ше, и две́ри небесе́ от­ве́рзе:
и одожди́ и́мъ ма́н­ну я́сти, и хлѣ́бъ небе́сный даде́ и́мъ.
Хлѣ́бъ а́нгелскiй яде́ человѣ́къ: бра́шно посла́ и́мъ до сы́тости.
Воздви́же ю́гъ съ небесе́, и наведе́ си́лою Сво­е́ю ли́ва:
и одожди́ на ня́ я́ко пра́хъ пло́ти, и я́ко песо́къ морскі́й пти́цы перна́ты.
И нападо́ша посредѣ́ ста́на и́хъ, о́крестъ жили́щъ и́хъ.
И ядо́ша и насы́тишася зѣло́, и жела́нiе и́хъ принесе́ и́мъ.
Не лиши́шася от­ жела́нiя сво­его́: еще́ бра́шну су́щу во устѣ́хъ и́хъ,
и гнѣ́въ Бо́жiй взы́де на ня́, и уби́ мно́жайшая и́хъ, и избра́н­нымъ Изра́илевымъ запя́тъ.
Во всѣ́хъ си́хъ согрѣши́ша еще́ и не вѣ́роваша чудесе́мъ Его́:
и изчезо́ша въ суетѣ́ дні́е и́хъ, и лѣ́та и́хъ со тща́нiемъ.
Егда́ убива́­ше я́, тогда́ взыска́ху Его́ и обраща́хуся и у́треневаху къ Бо́гу:
и помяну́ша, я́ко Бо́гъ помо́щникъ и́мъ е́сть, и Бо́гъ Вы́шнiй изба́витель и́мъ е́сть:
и воз­люби́ша Его́ усты́ сво­и́ми, и язы́комъ сво­и́мъ солга́ша Ему́:
се́рдце же и́хъ не бѣ́ пра́во съ Ни́мъ, ниже́ увѣ́ришася въ завѣ́тѣ Его́.
То́й же е́сть ще́дръ, и очи́ститъ грѣхи́ и́хъ, и не растли́тъ: и умно́житъ от­врати́ти я́рость Свою́, и не разжже́тъ всего́ гнѣ́ва Сво­его́.
И помяну́, я́ко пло́ть су́ть, ду́хъ ходя́й и не обраща́яйся:
колькра́ты преогорчи́ша Его́ въ пусты́ни, прогнѣ́ваша Его́ въ земли́ безво́днѣй?
И обрати́шася, и искуси́ша Бо́га, и свята́го Изра́илева раздражи́ша:
и не помяну́ша руки́ Его́ въ де́нь, въ о́ньже изба́ви я́ изъ руки́ оскорбля́ющаго:
я́коже положи́ во Еги́птѣ зна́менiя Своя́, и чудеса́ Своя́ на по́ли Танео́сѣ:
и преложи́ въ кро́вь рѣ́ки и́хъ и исто́чники и́хъ, я́ко да не пiю́тъ.
Посла́ на ня́ пе́сiя му́хи, и поядо́ша я́, и жа́бы, и растли́ я́:
и даде́ ржѣ́ плоды́ и́хъ, и труды́ и́хъ пруго́мъ.
Уби́ гра́домъ виногра́ды и́хъ и черни́чiе и́хъ сла́ною:
и предаде́ гра́ду скоты́ и́хъ, и имѣ́нiе и́хъ огню́.
Посла́ на ня́ гнѣ́въ я́рости Сво­ея́, я́рость и гнѣ́въ и ско́рбь, посла́нiе а́ггелы лю́тыми.
Путесотвори́ стезю́ гнѣ́ву Сво­ему́, и не пощадѣ́ от­ сме́рти ду́шъ и́хъ, и скоты́ и́хъ въ сме́рти заключи́:
и порази́ вся́кое перворо́дное въ земли́ Еги́петстѣй, нача́токъ вся́каго труда́ и́хъ въ селе́нiихъ Ха́мовыхъ.
И воз­дви́же я́ко о́вцы лю́ди Своя́, и воз­веде́ я́ я́ко ста́до въ пусты́ни:
и наста́ви я́ на упова́нiе, и не убоя́шася: и враги́ и́хъ покры́ мо́ре.
И введе́ я́ въ го́ру святы́ни Сво­ея́, го́ру сiю́, ю́же стяжа́ десни́ца Его́.
И изгна́ от­ лица́ и́хъ язы́ки, и по жре́бiю даде́ и́мъ [зе́млю] у́жемъ жребодая́нiя, и всели́ въ селе́нiихъ и́хъ колѣ́на Изра́илева.
И искуси́ша и преогорчи́ша Бо́га Вы́шняго, и свидѣ́нiй Его́ не сохрани́ша:
и от­врати́шася и от­верго́шася, я́коже и отцы́ и́хъ: преврати́шася въ лу́къ развраще́нъ:
и прогнѣ́ваша Его́ въ хо́лмѣхъ сво­и́хъ, и во истука́н­ныхъ сво­и́хъ раздражи́ша Его́.
Слы́ша Бо́гъ и презрѣ́, и уничижи́ зѣло́ Изра́иля:
и от­ри́ну ски́нiю Сило́мскую, селе́нiе е́же {селе́нiе свое́, идѣ́же} всели́ся въ человѣ́цѣхъ:
и предаде́ въ плѣ́нъ крѣ́пость и́хъ, и добро́ту и́хъ въ ру́ки враго́въ:
и затвори́ во ору́жiи лю́ди Своя́ и достоя́нiе Свое́ презрѣ́.
Ю́ношы и́хъ пояде́ о́гнь, и дѣ́вы и́хъ не осѣ́тованы бы́ша:
свяще́н­ницы и́хъ мече́мъ падо́ша, и вдови́цы и́хъ не опла́каны бу́дутъ.
И воста́ я́ко спя́ Госпо́дь, я́ко си́ленъ и шу́менъ от­ вина́:
и порази́ враги́ своя́ вспя́ть, поноше́нiе вѣ́чное даде́ и́мъ:
и от­ри́ну селе́нiе Ио́сифово, и колѣ́но Ефре́мово не избра́:
и избра́ колѣ́но Иу́дово, го́ру Сiо́ню, ю́же воз­люби́:
и созда́ я́ко единоро́га святи́лище Свое́: на земли́ основа́ и́ въ вѣ́къ.
И избра́ Дави́да раба́ Сво­его́, и воспрiя́тъ его́ от­ ста́дъ о́вчихъ:
от­ до­и́лицъ поя́тъ его́, пасти́ Иа́кова раба́ Сво­его́, и Изра́иля достоя́нiе Свое́.
И упасе́ я́ въ незло́бiи се́рдца сво­его́, и въ ра́зумѣхъ руку́ свое́ю наста́вилъ я́ е́сть.
Псало́мъ Аса́фу.
Бо́же, прiидо́ша язы́цы въ достоя́нiе Твое́, оскверни́ша хра́мъ святы́й Тво́й,
положи́ша Иерусали́мъ я́ко ово́щное храни́лище: положи́ша тру́пiя ра́бъ Тво­и́хъ бра́шно пти́цамъ небе́снымъ, пло́ти преподо́бныхъ Тво­и́хъ звѣре́мъ земны́мъ:
пролiя́ша кро́вь и́хъ я́ко во́ду о́крестъ Иерусали́ма, и не бѣ́ погреба́яй.
Бы́хомъ поноше́нiе сосѣ́домъ на́шымъ, подражне́нiе и поруга́нiе су́щымъ о́крестъ на́съ.
Доко́лѣ, Го́споди, прогнѣ́ваешися до конца́? Разжже́т­ся я́ко о́гнь рве́нiе Твое́?
Пролі́й гнѣ́въ Тво́й на язы́ки незна́ющыя Тебе́, и на ца́р­ст­вiя, я́же и́мене Тво­его́ не при­­зва́ша:
я́ко поядо́ша Иа́кова, и мѣ́сто его́ опустоши́ша.
Не помяни́ на́шихъ беззако́нiй пе́рвыхъ: ско́ро да предваря́тъ ны́ щедро́ты Твоя́, Го́споди, я́ко обнища́хомъ зѣло́.
Помози́ на́мъ, Бо́же, Спаси́телю на́шъ, сла́вы ра́ди и́мене Тво­его́: Го́споди, изба́ви ны́ и очи́сти грѣхи́ на́шя и́мене ра́ди Тво­его́.
Да не когда́ реку́тъ язы́цы: гдѣ́ е́сть Бо́гъ и́хъ? И да увѣ́ст­ся во язы́цѣхъ предъ очи́ма на́шима от­мще́нiе кро́ве ра́бъ Тво­и́хъ пролиты́я.
Да вни́детъ предъ Тя́ воз­дыха́нiе окова́н­ныхъ: по вели́чiю мы́шцы Тво­ея́ снабди́ сы́ны умерщвле́н­ныхъ.
Возда́ждь сосѣ́домъ на́шымъ седмери́цею въ нѣ́дро и́хъ поноше́нiе и́хъ, и́мже поноси́ша Тя́, Го́споди.
Мы́ же лю́дiе Тво­и́ и о́вцы па́жити Тво­ея́ исповѣ́мыся Тебѣ́, Бо́же, во вѣ́къ, въ ро́дъ и ро́дъ воз­вѣсти́мъ хвалу́ Твою́.
Въ коне́цъ, о измѣ́ншихся, свидѣ́нiе Аса́фу, псало́мъ 79.
Пасы́й Изра́иля вонми́: наставля́яй я́ко овча́ Ио́сифа, сѣдя́й на херуви́мѣхъ, яви́ся:
предъ Ефре́момъ и Венiами́номъ и Манассі́емъ воз­дви́гни си́лу Твою́, и прiиди́ во е́же спасти́ на́съ.
Бо́же, обрати́ ны, и просвѣти́ лице́ Твое́, и спасе́мся.
Го́споди Бо́же си́лъ, доко́лѣ гнѣ́ваешися на моли́тву ра́бъ Тво­и́хъ?
Напита́еши на́съ хлѣ́бомъ сле́знымъ, и напо­и́ши на́съ слеза́ми въ мѣ́ру.
Положи́лъ еси́ на́съ въ прерѣка́нiе сосѣ́домъ на́шымъ, и врази́ на́ши подражни́ша ны́.
Го́споди Бо́же си́лъ, обрати́ ны, и просвѣти́ лице́ Твое́, и спасе́мся.
Виногра́дъ изъ Еги́пта прене́слъ еси́: изгна́лъ еси́ язы́ки, и насади́лъ еси́ и́:
путесотвори́лъ еси́ предъ ни́мъ, и насади́лъ еси́ коре́нiя его́, и испо́лни зе́млю.
Покры́ го́ры сѣ́нь его́, и вѣ́твiя его́ ке́дры Бо́жiя:
простре́ ро́зги его́ {своя́} до мо́ря, и да́же до рѣ́къ от­ра́сли его́ {своя́}.
Вску́ю низложи́лъ еси́ опло́тъ его́, и объима́ютъ и́ вси́ мимоходя́щiи путе́мъ?
Озоба́ и́ ве́прь от­ дубра́вы, и уедине́н­ный ди́вiй пояде́ и́.
Бо́же си́лъ, обрати́ся у́бо, и при́зри съ небесе́ и ви́ждь, и посѣти́ виногра́дъ се́й:
и соверши́ и́, его́же насади́ десни́ца Твоя́, и на сы́на человѣ́ческаго, его́же укрепи́лъ еси́ Себѣ́.
Пожже́нъ огне́мъ и раско́панъ: от­ запреще́нiя лица́ Тво­его́ поги́бнутъ.
Да бу́детъ рука́ Твоя́ на му́жа десни́цы Тво­ея́ и на сы́на человѣ́ческаго, его́же укрѣпи́лъ еси́ Себѣ́,
и не от­сту́пимъ от­ Тебе́: оживи́ши ны́, и и́мя Твое́ при­­зове́мъ.
Го́споди Бо́же си́лъ, обрати́ ны, и просвѣти́ лице́ Твое́, и спасе́мся.
Въ коне́цъ, о точи́лѣхъ, псало́мъ Аса́фу.
Ра́дуйтеся Бо́гу помо́щнику на́­шему, воскли́кните Бо́гу Иа́ковлю:
прiими́те псало́мъ и дади́те тимпа́нъ, псалти́рь красе́нъ съ гу́сльми:
воструби́те въ новоме́сячiи трубо́ю, во благознамени́тый де́нь пра́здника ва́­шего:
я́ко повелѣ́нiе Изра́илеви е́сть, и судьба́ Бо́гу Иа́ковлю.
Свидѣ́нiе во Ио́сифѣ положи́ е́, внегда́ изы́ти ему́ от­ земли́ Еги́петскiя: язы́ка, его́же не вѣ́дяше, услы́ша.
Отя́тъ от­ бре́мене хребе́тъ его́: ру́цѣ его́ въ коши́ порабо́тастѣ.
Въ ско́рби при­­зва́лъ Мя́ еси́, и изба́вихъ тя́: услы́шахъ тя́ въ та́йнѣ бу́рнѣ: искуси́хъ тя́ на водѣ́ Прерѣка́нiя.
Слы́шите, лю́дiе Мо­и́, и засвидѣ́тел­ст­вую ва́мъ, Изра́илю, а́ще послу́шаеши Мене́:
не бу́детъ тебѣ́ бо́гъ но́въ, ниже́ поклони́шися бо́гу чужде́му.
А́зъ бо е́смь Госпо́дь Бо́гъ тво́й, изведы́й тя́ от­ земли́ Еги́петскiя: разшири́ уста́ твоя́, и испо́лню я́.
И не послу́шаша лю́дiе Мо­и́ гла́са Мо­его́, и Изра́иль не вня́тъ Ми́:
и от­пусти́хъ я́ по начина́ниемъ серде́цъ и́хъ, по́йдутъ въ начина́нiихъ сво­и́хъ.
А́ще бы́ша лю́дiе Мо­и́ послу́шали Мене́, Изра́иль а́ще бы въ пути́ Моя́ ходи́лъ:
ни о чесо́мже у́бо враги́ его́ смири́лъ бы́хъ, и на оскорбля́ющыя и́хъ воз­ложи́лъ бы́хъ ру́ку Мою́.
Врази́ Госпо́дни солга́ша ему́, и бу́детъ вре́мя и́хъ въ вѣ́къ:
и напита́ и́хъ от­ ту́ка пшени́чна, и от­ ка́мене ме́да насы́ти и́хъ.
Псало́мъ Аса́фу.
Бо́гъ ста́ въ со́нмѣ бого́въ, посредѣ́ же бо́ги разсу́дитъ.
Доко́лѣ су́дите непра́вду, и ли́ца грѣ́шниковъ прiе́млете?
Суди́те си́ру и убо́гу, смире́на и ни́ща оправда́йте:
изми́те ни́ща и убо́га, изъ руки́ грѣ́шничи изба́вите его́.
Не позна́ша, ниже́ уразумѣ́ша, во тмѣ́ хо́дятъ: да подви́жат­ся вся́ основа́нiя земли́.
А́зъ рѣ́хъ: бо́зи есте́, и сы́нове Вы́шняго вси́:
вы́ же я́ко человѣ́цы умира́ете, и я́ко еди́нъ от­ князе́й па́даете.
Воскре́сни́, Бо́же, суди́ земли́: я́ко Ты́ наслѣ́диши во всѣ́хъ язы́цѣхъ.
Пѣ́снь псалма́ Аса́фу.
Бо́же, кто́ уподо́бит­ся Тебѣ́? Не премолчи́, ниже́ укроти́ {ниже́ укроти́ся}, Бо́же:
я́ко се́, врази́ Тво­и́ воз­шумѣ́ша, и ненави́дящiи Тя́ воз­двиго́ша главу́.
На лю́ди Твоя́ лука́вноваша во́лею, и совѣща́ша на святы́я Твоя́.
Рѣ́ша: прiиди́те и потреби́мъ я́ от­ язы́къ, и не помяне́т­ся и́мя Изра́илево ктому́.
Я́ко совѣща́ша единомышле́нiемъ вку́пѣ, на Тя́ завѣ́тъ завѣща́ша:
селе́нiя Идуме́йска и Исма́илите, Моа́въ и Ага́ряне,
Гева́лъ и Аммо́нъ и Амали́къ, иноплеме́н­ницы съ живу́щими въ Ти́рѣ:
и́бо и Ассу́ръ прiи́де съ ни́ми, бы́ша въ заступле́нiе сыново́мъ Ло́товымъ:
сотвори́ и́мъ я́ко Мадiа́му и Сиса́рѣ, я́ко Иави́му въ пото́цѣ Ки́ссовѣ:
потреби́шася во Аендо́рѣ, бы́ша я́ко гно́й земны́й.
Положи́ кня́зи и́хъ я́ко Ори́ва и Зи́ва, и Зеве́а и Салма́на, вся́ кня́зи и́хъ,
и́же рѣ́ша: да наслѣ́димъ себѣ́ святи́лище Бо́жiе.
Бо́же мо́й, положи́ я́ я́ко ко́ло, я́ко тро́сть предъ лице́мъ вѣ́тра.
Я́ко о́гнь попаля́яй дубра́вы, я́ко пла́мень пожига́яй го́ры:
та́ко пожене́ши я́ бу́рею Тво­е́ю, и гнѣ́вомъ Тво­и́мъ смяте́ши я́.
Испо́лни ли́ца и́хъ безче́стiя, и взы́щутъ и́мене Тво­его́, Го́споди.
Да постыдя́т­ся и смяту́т­ся въ вѣ́къ вѣ́ка, и посра́мят­ся и поги́бнутъ.
И да позна́ютъ, я́ко и́мя Тебѣ́ Госпо́дь, Ты́ еди́нъ Вы́шнiй по все́й земли́.
Въ коне́цъ, о точи́лѣхъ, сыно́мъ Коре́овымъ, псало́мъ.
Ко́ль воз­лю́блен­на селе́нiя Твоя́, Го́споди си́лъ.
Жела́етъ и скончава́ет­ся душа́ моя́ во дворы́ Госпо́дни: се́рдце мое́ и пло́ть моя́ воз­ра́довастася о Бо́зѣ жи́вѣ.
И́бо пти́ца обрѣ́те себѣ́ хра́мину, и го́рлица гнѣздо́ себѣ́, идѣ́же положи́тъ птенцы́ своя́, олтари́ Твоя́, Го́споди си́лъ, Царю́ мо́й и Бо́же мо́й.
Блаже́ни живу́щiи въ дому́ Тво­е́мъ: въ вѣ́ки вѣко́въ восхва́лятъ Тя́.
Блаже́нъ му́жъ, ему́же е́сть заступле́нiе его́ у Тебе́: восхожде́нiя въ се́рдцы сво­е́мъ положи́,
во юдо́ль плаче́вную, въ мѣ́сто е́же положи́ {во юдо́ли плаче́внѣй, въ мѣ́стѣ, е́же положи́}: и́бо благослове́нiе да́стъ законополага́яй.
По́йдутъ от­ си́лы въ си́лу: яви́т­ся Бо́гъ бого́въ въ Сiо́нѣ.
Го́споди Бо́же си́лъ, услы́ши моли́тву мою́, внуши́, Бо́же Иа́ковль.
Защи́тниче на́шъ, ви́ждь, Бо́же, и при́зри на лице́ христа́ Тво­его́.
Я́ко лу́чше де́нь еди́нъ во дво́рѣхъ Тво­и́хъ па́че ты́сящъ: изво́лихъ при­­мета́тися въ дому́ Бо́га мо­его́ па́че, не́же жи́ти ми́ въ селе́нiихъ грѣ́шничихъ.
Я́ко ми́лость и и́стину лю́битъ Госпо́дь, Бо́гъ благода́ть и сла́ву да́стъ: Госпо́дь не лиши́тъ благи́хъ ходя́щихъ незло́бiемъ.
Го́споди Бо́же си́лъ, блаже́нъ человѣ́къ упова́яй на Тя́.
Въ коне́цъ, сыно́мъ Коре́овымъ, псало́мъ.
Благоволи́лъ еси́, Го́споди, зе́млю твою́, воз­врати́лъ еси́ плѣ́нъ Иа́ковль.
Оста́вилъ еси́ беззако́нiя люді́й Тво­и́хъ, покры́лъ еси́ вся́ грѣхи́ и́хъ.
Укроти́лъ еси́ ве́сь гнѣ́въ Тво́й, воз­врати́л­ся еси́ от­ гнѣ́ва я́рости Тво­ея́.
Возврати́ на́съ, Бо́же спасе́нiй на́шихъ, и от­врати́ я́рость Твою́ от­ на́съ.
Еда́ во вѣ́ки прогнѣ́ваешися на ны́? Или́ простре́ши гнѣ́въ Тво́й от­ ро́да въ ро́дъ?
Бо́же, Ты́ обра́щься оживи́ши ны́, и лю́дiе Тво­и́ воз­веселя́т­ся о Тебѣ́.
Яви́ на́мъ, Го́споди, ми́лость Твою́, и спасе́нiе Твое́ да́ждь на́мъ.
Услы́шу, что́ рече́тъ о мнѣ́ Госпо́дь Бо́гъ: я́ко рече́тъ ми́ръ на лю́ди Своя́, и на преподо́бныя Своя́, и на обраща́ющыя сердца́ къ Нему́.
Оба́че бли́зъ боя́щихся Его́ спасе́нiе Его́, всели́ти сла́ву въ зе́млю на́шу.
Ми́лость и и́стина срѣто́стѣся, пра́вда и ми́ръ облобыза́стася:
и́стина от­ земли́ воз­сiя́, и пра́вда съ небесе́ при­­ни́че:
и́бо Госпо́дь да́стъ бла́гость, и земля́ на́ша да́стъ пло́дъ сво́й.
Пра́вда предъ Ни́мъ предъи́детъ, и положи́тъ въ пу́ть стопы́ своя́.
Немецкий (GNB)
78:1Ein Gedicht Asafs.

Mein Volk, höre auf meine Weisung!
Ihr alle, gebt Acht auf meine Worte!

78:2Ich will euch an frühere Zeiten erinnern,
euch Gottes geheimnisvolle Führungen zeigen.
78:3Wir kennen das alles seit langen Jahren,
weil wir immer wieder davon hörten,
wenn unsere Väter es uns erzählten.
78:4Wir wollen es unseren Kindern nicht verschweigen.
Auch die kommende Generation soll hören
von der Macht des HERRN,
von seinen Wundern,
von allen Taten, für die wir ihn preisen.
78:5Er hat mit Israel einen Bund geschlossen,
den Nachkommen Jakobs seine Weisungen gegeben.
Er hat unseren Vorfahren befohlen,
ihren Kindern davon zu erzählen,
78:6damit auch die folgende Generation es erfährt,
die Kinder, die noch geboren werden.
Und wenn sie selbst Eltern geworden sind,
sollen sie es weitergeben an ihre Kinder.
78:7Sie sollen auf Gott vertrauen,
seine Taten nie vergessen
und seine Gebote treu befolgen.
78:8Sie sollen nicht ihren Vorfahren gleichen,
der Generation von widerspenstigen Rebellen,
unzuverlässig und unbeständig,
untreu gegenüber Gott.
78:9– Die Männer von Efraïm,
mit Pfeilen und Bogen gerüstet,
ergriffen am Tag des Kampfes die Flucht. –
78:10Sie hielten sich nicht an den Bund mit Gott
und weigerten sich,
seiner Weisung zu gehorchen.
78:11Sie vergaßen die machtvollen Wunder,
die er vor ihren Augen getan hatte.
78:12In Ägypten, in der Gegend von Zoan,
vor den Augen ihrer Väter,
vollbrachte Gott gewaltige Taten:
78:13Er zerteilte das Meer
und ließ sie hindurchziehen;
er türmte das Wasser auf wie einen Damm.
78:14Tagsüber leitete er sie mit einer Wolke
und in der Nacht mit hellem Feuerschein.
78:15In der Wüste spaltete er Felsen
und ließ sie Wasser aus der Tiefe trinken.
78:16Aus hartem Gestein brachen Bäche hervor
und stürzten mit mächtigem Schwall herab.
78:17Sie aber sündigten weiter gegen den Höchsten,
sie widersetzten sich ihm dort im dürren Land.
78:18Sie wagten es, Gott auf die Probe zu stellen,
als sie Nahrung verlangten nach ihrem Geschmack.
78:19Sie zweifelten an ihm und sagten:
»Bringt Gott es etwa fertig,
uns hier in der Wüste den Tisch zu decken?
78:20Es ist wahr, er hat den Felsen geschlagen
und das Wasser strömte in Bächen heraus.
Aber kann er uns auch Brot besorgen?
Kann er Fleisch herbeibringen für sein Volk?«
78:21Als der HERR sie so reden hörte,
wurde er zornig auf die Nachkommen Jakobs,
sein Zorn traf Israel wie ein Feuer.
78:22Sie hatten ihrem Gott nicht vertraut
und nicht mit seiner Hilfe gerechnet.
78:23Trotzdem gab er den Wolken Befehl
und öffnete die Himmelstore:
78:24Er ließ das Manna auf sie regnen,
er gab ihnen das Korn des Himmels zu essen.
78:25Sie alle aßen das Brot der Engel;
Gott schickte ihnen Nahrung
und machte sie satt.
78:26Am Himmel setzte er den Ostwind frei,
er zwang den Südwind heranzustürmen.
78:27Dann ließ er Fleisch auf sie regnen wie Staub,
Vögel, so zahlreich wie Sand am Meer.
78:28Mitten ins Lager ließ er sie fallen,
rings um die Zelte der Israeliten.
78:29Sie aßen und wurden mehr als satt;
Gott gab ihnen, was sie gefordert hatten,
78:30doch ihre Gier war noch nicht gestillt.
Sie hatten das Fleisch noch zwischen den Zähnen,
78:31da wurde Gott zornig auf sie und schlug zu,
ihre jungen, starken Männer tötete er.
78:32Aber trotz allem sündigten sie weiter,
sie schenkten seinen Wundern kein Vertrauen.
78:33Da nahm er ihrem Leben Sinn und Ziel
und ließ sie vergehen in Angst und Schrecken.
78:34Immer wenn Gott einige tötete,
begannen die anderen, nach ihm zu fragen,
sie wandten sich ihm zu und suchten ihn.
78:35Sie erinnerten sich:
Gott war doch ihr Beschützer,
er, der Höchste, war ihr Befreier.
78:36Aber alles war Heuchelei;
was ihr Mund ihm sagte, war gelogen.
78:37Ihr Herz hielt nicht entschieden zu ihm,
sie standen nicht treu zu seinem Bund.
78:38Trotzdem blieb er voll Erbarmen:
Er tilgte sie nicht aus,
sondern tilgte ihre Schuld.
Oft genug verschonte er sie
und hielt seinen Zorn im Zaum.
78:39Er wusste ja, sie waren Geschöpfe,
vergänglich wie ein Windhauch,
der verweht und niemals wiederkehrt.
78:40Wie oft widersetzten sie sich ihm in der Wüste
und forderten seinen Zorn heraus!
78:41Immer wieder stellten sie ihn auf die Probe
und kränkten ihn, den heiligen Gott Israels.
78:42Sie vergaßen seine großen Taten
und den Tag der Befreiung von ihren Feinden.
78:43Damals gab er den Ägyptern Beweise seiner Macht,
in der Gegend von Zoan vollbrachte er Wunder.
78:44Er verwandelte die Ströme und Bäche in Blut,
sodass niemand mehr daraus trinken konnte.
78:45Er schickte den Feinden Ungeziefer, das sie quälte,
und Frösche, die ihr Land verseuchten.
78:46Ihre Ernte lieferte er den Heuschrecken aus,
die fraßen den Ertrag ihrer Arbeit.
78:47Er zerschlug ihre Reben durch Hagel,
ihre Feigen durch riesige Hagelkörner.
78:48Auch ihr Vieh gab er dem Hagel preis
und ihre Herden den Blitzen.
78:49Er ließ seinen glühenden Zorn auf sie los,
rasende Wut und furchtbare Plagen,
ein ganzes Heer von Unglücksengeln.
78:50Er ließ seinem Zorn freien Lauf;
er bewahrte sie nicht länger vor dem Tod,
sondern lieferte sie aus an die Pest.
78:51Er tötete jeden erstgeborenen Sohn
in den Häusern der Ägypter,
der Nachkommen Hams.
78:52Dann führte er sein Volk hinaus
wie eine Herde von Schafen
und leitete sie auf dem Weg durch die Wüste.
78:53Er führte sie sicher,
sie hatten nichts zu fürchten,
aber ihre Feinde bedeckte das Meer.
78:54Er brachte sie in sein heiliges Land,
zu dem Berg, den er selbst erobert hatte.
78:55Vor ihnen her vertrieb er die Völker;
das Land verloste er unter die Seinen
und gab es ihnen als Erbbesitz.
In den Häusern der Kanaaniter
ließ er die Stämme Israels wohnen.
78:56Sie aber forderten den Höchsten heraus,
sie richteten sich nicht nach Gottes Geboten.
78:57Sie kehrten sich ab und verrieten ihn
genauso wie früher ihre Väter,
unzuverlässig wie ein Bogen,
dessen Sehne reißt.
78:58Sie ärgerten ihn mit ihren Opferstätten
und reizten ihn mit Götzenbildern.
78:59Gott sah das alles und wurde zornig,
er ließ die Israeliten im Stich.
78:60Das Zelt, das er bei ihnen aufgeschlagen hatte,
seine Wohnung in Schilo, gab er auf.
78:61Den Feinden erlaubte er,
die Bundeslade zu entführen,
das Zeichen seiner Macht und Hoheit.
78:62Er war so zornig auf sein eigenes Volk,
dass er es dem Schwert der Feinde preisgab.
78:63Das Feuer fraß die jungen Männer,
den Mädchen sang niemand mehr das Hochzeitslied.
78:64Die Priester wurden mit dem Schwert getötet
und die Witwen konnten keine Totenklage halten.
78:65Da wachte der Herr auf,
geradeso als hätte er geschlafen,
wie ein Krieger, der seinen Rausch abschüttelt.
78:66Er schlug seine Feinde in die Flucht,
bedeckte sie mit unauslöschlicher Schande.
78:67Die Nachkommen Josefs verwarf er,
den Stamm Efraïm lehnte er als Führer ab.
78:68Doch den Stamm Juda erwählte er
und den Berg Zion, den er liebte.
78:69Dort hat er seinen Tempel gebaut,
hoch wie der Himmel und fest wie die Erde,
die er gegründet hat für alle Zeiten.
78:70Er erwählte David als seinen Vertrauten.
Er holte ihn von den Weideplätzen,
78:71vom Hüten der Herde rief er ihn weg
und machte ihn zum König Israels,
zum Hirten über Gottes eigenes Volk.
78:72Und David sorgte für sie mit redlichem Herzen,
er leitete sie mit kluger Hand.
79:1Ein Lied Asafs.

Gott, Fremde sind in dein Land eingefallen;
sie haben deinen heiligen Tempel geschändet
und Jerusalem in Trümmer gelegt.

79:2Sie haben deine Diener getötet,
alle, die zu dir hielten,
und haben sie überall liegen lassen
als Fraß für die Geier und wilden Tiere.
79:3Im ganzen Umkreis von Jerusalem
ist das Blut deines Volkes in Strömen geflossen
und niemand war da, der die Toten begrub.
79:4Die Nachbarvölker überschütten uns mit Hohn,
sie lachen und spotten über uns.
79:5Wie lange noch, HERR?
Willst du für immer zornig auf uns sein?
Willst du weiterwüten wie ein Feuer?
79:6Lass deinen Zorn an den Fremden aus,
an den Völkern, die dich nicht kennen,
den Königreichen, wo man dich nicht ehrt!
79:7Denn sie haben Israel vernichtet
und sein Land verwüstet.
79:8Rechne uns nicht das Unrecht an,
das unsere Väter begangen haben!
Begegne uns bald mit deinem Erbarmen,
denn wir sind völlig am Ende!
79:9Gott, unser Retter, hilf uns;
deine eigene Ehre steht auf dem Spiel!
Befrei uns, vergib uns unsere Schuld;
mach deinem Namen Ehre!
79:10Warum sollen die Völker sagen:
»Wo ist er denn, ihr Gott?«
Lass sie erkennen und lass uns sehen,
wie du an ihnen Vergeltung übst
für das vergossene Blut deiner Diener!
79:11Lass das Stöhnen der Gefangenen zu dir dringen!
Deine Macht ist so groß;
darum bewahre das Leben der Todgeweihten!
79:12Unsere Nachbarn haben dich verhöhnt;
zahl es ihnen siebenfach zurück!
79:13Wir aber, dein Volk, für das du sorgst
wie ein Hirt für seine Herde,
wir wollen dir allezeit danken
und deinen Ruhm verkünden
in allen Generationen!
80:1Ein Lied Asafs, ein Bekenntnis, zu singen nach der Melodie »Lilien«.
80:2Hör uns, Hirt Israels,
der du Josefs Nachkommen führst wie eine Herde!
Der du über den Keruben thronst,
zeige dich in strahlendem Glanz!
80:3Entfalte deine gewaltige Macht
vor den Augen deiner Stämme,
vor Efraïm, Benjamin und Manasse!
Komm und hilf uns!
80:4Gott, richte uns wieder auf!
Blick uns freundlich an,
dann ist uns geholfen!
80:5HERR, du Gott der ganzen Welt,
wie lange willst du noch zornig schweigen,
wenn dein Volk zu dir betet?
80:6Du hast uns Kummer zu essen gegeben
und becherweise Tränen zu trinken.
80:7Du hast uns zum Zankapfel der Nachbarn gemacht,
unsere Feinde treiben ihren Spott mit uns.
80:8Gott, du Herr der Welt,
richte uns doch wieder auf!
Blick uns freundlich an,
dann ist uns geholfen!
80:9In Ägypten hast du einen Weinstock ausgegraben;
ganze Völker hast du vertrieben,
um ihn an ihrer Stelle einzupflanzen.
80:10Du hast den Boden für ihn gerodet;
darum konnte er Wurzeln schlagen
und das ganze Land ausfüllen.
80:11Mit seinem Schatten bedeckte er die Berge,
mit seinen Zweigen die mächtigen Zedern.
80:12Seine Ranken streckte er aus bis zum Meer,
seine Triebe bis hin zum Eufrat.
80:13Warum hast du seine Schutzmauer niedergerissen,
sodass jeder, der vorbeikommt, ihn plündern kann?
80:14Das Wildschwein aus dem Wald verwüstet ihn,
die Tiere der Steppe fressen ihn kahl.
80:15Komm wieder zu uns, Gott, du Herr der Welt!
Blicke vom Himmel herab und sieh uns,
kümmere dich um deinen Weinstock!
80:16Schütze ihn, den du selber gepflanzt hast,
den Spross, der dir seine Kraft verdankt!
80:17Aber nun ist er umgehauen und verbrannt!
Blick unsere Feinde drohend an,
damit sie vergehen müssen!
80:18Lege deine Hand schützend auf den König,
der an deiner rechten Seite sitzt,
auf den Mann, den du stark gemacht hast.
80:19Wir wollen nie wieder von dir weichen!
Erhalte uns am Leben,
wir wollen uns zu dir bekennen!
80:20HERR, du Gott der ganzen Welt,
richte uns doch wieder auf!
Blick uns freundlich an,
dann ist uns geholfen!
81:1Von Asaf, zu begleiten auf gatitischem Instrument.
81:2Jubelt Gott zu, unserem starken Beschützer!
Jauchzt vor Freude über den Gott Jakobs!
81:3Stimmt den Lobgesang an,
schlagt die Tamburine,
greift in die Saiten von Leier und Laute!
81:4Blast das Horn zum Neumond,
blast es wieder zum Vollmond,
dem Tag unseres Festes!
81:5Denn das ist eine Vorschrift für Israel,
so hat es der Gott Jakobs befohlen.
81:6Diese Regel gab er dem Volk Josefs,
als er gegen die Ägypter kämpfte.

Ich höre Worte,
die ich so noch niemals hörte:

81:7»Ich habe dir die Last von den Schultern genommen
und den schweren Tragkorb aus den Händen.
81:8Du hast zu mir geschrien in deiner Not
und ich habe dich daraus befreit.
Ich habe dir Antwort gegeben
mitten aus der Gewitterwolke,
in der ich mich verborgen hielt.
An der Quelle von Meriba
habe ich dein Vertrauen geprüft.
81:9Mein Volk, hör mir zu, ich muss dich warnen!
Wenn du doch auf mich hören wolltest, Israel!
81:10Bei dir darf kein Platz sein
für einen anderen Gott,
vor keinem fremden Gott darfst du dich niederwerfen!
81:11Ich bin der HERR, dein Gott,
ich habe dich aus Ägypten herausgeführt.
Mach deinen Mund weit auf,
ich werde ihn füllen!
81:12Aber mein Volk hat nicht auf mich gehört,
Israel wollte nichts von mir wissen.
81:13Darum überließ ich es seinem Starrsinn;
es sollte seinen eigenen Wünschen folgen.
81:14Wenn mein Volk doch auf mich hörte!
Wenn Israel doch auf meinem Weg bliebe!
81:15Wie schnell würde ich seine Feinde bezwingen
und seine Unterdrücker niederwerfen!«
81:16Alle, die den HERRN hassen,
würden vor ihm kriechen müssen
und ihre Zeit wäre für immer vorbei.
81:17Doch Israel würde er mit bestem Weizen ernähren
und mit Honig aus den Bergen sättigen.
82:1Ein Lied Asafs.

Gott steht auf in der Versammlung der Götter
und zieht sie zur Rechenschaft:

82:2»Wie lange wollt ihr noch das Recht verdrehen
und für die Schuldigen Partei ergreifen?
82:3Verteidigt die Armen und die Waisenkinder,
verschafft Wehrlosen und Unterdrückten ihr Recht!
82:4Befreit die Entrechteten und Schwachen,
reißt sie aus den Klauen ihrer Unterdrücker!
82:5Aber ihr seht nichts und ihr versteht nichts!
Hilflos tappt ihr in der Dunkelheit umher
und die Fundamente der Erde geraten ins Wanken.
82:6Ich hatte zwar gesagt: ́Ihr seid Götter,
meine Söhne seid ihr, Söhne des Höchsten!́
82:7Doch ihr werdet wie die Menschen sterben,
wie unfähige Minister aus dem Amt gejagt!«
82:8Greif ein, Gott, regiere die Welt;
denn dir gehören alle Völker!
83:1Ein Lied Asafs.
83:2Gott, schweig nicht länger!
Schau nicht so stumm und tatenlos zu!
83:3Sieh doch, wie deine Feinde toben,
wie hoch sie den Kopf tragen,
alle, die dich hassen!
83:4Sie haben sich gegen dein Volk verschworen.
Heimtückisch schmieden sie Pläne gegen uns,
die wir unter deinem Schutz stehen.
83:5»Auf«, sagen sie, »wir löschen Israel aus!
Dieses Volk muss verschwinden
und sein Name muss vergessen werden!«
83:6Sie halten miteinander Rat,
um ein Bündnis gegen dich zu schließen,
und schnell sind sie ein Herz und eine Seele:
83:7die Leute von Edom, die Ismaeliter,
die von Moab und die Hagariter;
83:8die von Gebal, Ammon und Amalek;
die Philister und die Bewohner von Tyrus;
83:9sogar die Assyrer kommen noch dazu
und bringen den Nachkommen Lots Verstärkung.
83:10Gott, schlage sie wie die Midianiter,
wie Sisera, wie Jabin am Kischonbach.
83:11Sie wurden bei En-Dor vernichtet
und blieben als Dünger auf den Feldern liegen.
83:12Behandle ihre Fürsten wie Oreb und Seeb,
ihre Führer wie Sebach und Zalmunna,
83:13sie alle, die beschlossen haben:
»Wir wollen Gottes Land erobern!«
83:14Du mein Gott, lass sie davonwirbeln
wie trockene Disteln, wie Spreu im Wind!
83:15Sei ihnen wie ein Feuer, das den Wald verzehrt,
wie eine Flamme, die Berge anzündet!
83:16Jage sie mit deinem Sturm,
stürze sie in Panik durch deinen Orkan!
83:17Treib ihnen die Schamröte ins Gesicht,
damit sie anfangen, nach dir, HERR, zu fragen!
83:18Bringe für immer Schmach und Schrecken über sie
und lass sie in ihrer Schande zugrunde gehen!
83:19Sie sollen erkennen:
Du, HERR, unser Gott,
du allein bist der Höchste in aller Welt!
84:1Ein Lied der Korachiter, zu begleiten auf gatitischem Instrument.
84:2Meine ganze Liebe gehört deinem Haus,
HERR, du großer und mächtiger Gott!
84:3Ich möchte jetzt dort sein,
in den Vorhöfen des Tempels –
die Sehnsucht danach verzehrt mich!
Mit Leib und Seele schreie ich nach dir,
dem lebendigen Gott!
84:4Sogar die Vögel dürfen bei dir wohnen;
die Schwalben bauen ihr Nest bei deinen Altären
und ziehen dort ihre Jungen auf,
HERR, du Herrscher der Welt,
mein König und mein Gott!
84:5Wie glücklich sind alle,
die in deinem Haus Wohnrecht haben
und dich dort immerzu preisen können!
84:6Wie glücklich sind sie,
die bei dir ihre Stärke finden
und denen es am Herzen liegt,
zu deinem Heiligtum zu ziehen!
84:7Wenn sie durchs Wüstental wandern,
brechen dort Quellen auf,
milder Regen macht alles grün und frisch.
84:8Mit jedem Schritt wächst ihre Kraft,
bis sie auf dem Zionsberg vor dir stehen.
84:9Höre mein Gebet, Gott, du Herrscher der Welt!
Achte auf meine Bitte, du Gott Jakobs!
84:10Blicke freundlich auf unseren Beschützer,
auf den König, den du eingesetzt hast!
84:11Ein Tag im Vorhof deines Tempels
zählt mehr als sonst tausend.
Lieber an der Tür deines Hauses stehen
als bei Menschen wohnen,
die dich missachten.
84:12Ja, Gott, der HERR, ist die Sonne,
die uns Licht und Leben gibt.
Er ist der Schild, der uns beschützt.
Er schenkt uns seine Liebe
und nimmt uns in Ehren auf.
Allen, die untadelig leben,
gewährt er das höchste Glück.
84:13HERR, du großer und mächtiger Gott,
wie gut hat es jeder, der sich auf dich verlässt!
85:1Ein Lied der Korachiter.
85:2HERR, früher hast du gezeigt,
dass du dein Land liebst,
und hast für dein Volk alles wieder zum Guten gewendet.
85:3Sein Unrecht hast du weggenommen
und seine ganze Verfehlung zugedeckt.
85:4Du hast deinen Zorn zurückgezogen
und seine schreckliche Glut wieder abgewendet.
85:5Gott, unser Retter,
stell uns auch jetzt wieder her!
Hör auf, uns zu zürnen!
85:6Oder willst du für immer zornig auf uns sein?
Soll dein Unwille nie zu Ende gehen?
85:7Willst du uns nicht neu beleben,
damit dein Volk sich über dich freut?
85:8HERR, lass uns wieder deine Güte sehen!
Komm uns zu Hilfe!
85:9Ich horche auf das, was Gott, der HERR, sagt:
Er spricht von Frieden für sein Volk,
für alle, die zu ihm gehören;
aber sie sollen ihre Torheit nicht wiederholen!
85:10Seine Hilfe ist all denen nahe,
die ihn ehren und ihm gehorchen;
bald wohnt seine Herrlichkeit wieder in unserem Land.
85:11Dann kommen Güte und Treue zusammen,
Recht und Frieden küssen einander.
85:12Die Treue sprießt aus der Erde hervor
und das Recht blickt vom Himmel herab.
85:13Der HERR selber gibt Gelingen
und unser Land gibt reichen Ertrag.
85:14Das Recht geht dem HERRN voraus
und bereitet ihm den Weg.
Суруди таълимии Ософ. Эй қавми ман, таълими маро бишнавед, гӯши худро сӯи суханони даҳонам хам кунед.
Даҳонамро ба масал мекушоям, чистонҳои суханҳои пӯшидаи замони куҳанро баён менамоям.
Он чи шунидаем ва донистаем, ва падарони мо ба мо ҳикоя кардаанд,
Аз фарзандони онҳо пинҳон нахоҳем дошт: ҳамду санои Парвардигорро, ва қуввати Ӯро, ва корҳои аҷоиберо, ки Ӯ кардааст, ба насли оянда ҳикоя хоҳем кард.
Шаҳодате Гувоҳие дар Яъқуб барпо кард, ва қонуне дар Исроил муқаррар намуд, ва ба падарони мо фармуд, ки онҳоро ба фарзандони худ маълум кунанд,
То ки насли оянда, фарзандоне ки зода хоҳанд шуд, бидонанд, ва бархезанду ба фарзандони худ ҳикоя кунанд;
Ва ба Худо таваккал намоянд, ва корҳои Худоро фаромӯш накунанд, ва фармудаҳои Ӯро нигоҳ доранд;
Ва монанди падарони худ насли саркаш ва исёнгар нашаванд, насле ки ростдил набуданд, ва рӯҳашон ба Худо вафодор набуд.
Банӣ Эфроим, ки мусаллаҳ ва камондор буданд, дар рӯзи ҷанг ақиб гаштанд;
Паймони Худоро нигоҳ надоштанд, ва аз рафтан бо роҳи шариат қонуни Ӯ саркашӣ карданд;
Ва корномаҳои Ӯро, ва корҳои аҷоиберо, ки ба онҳо нишон дод, фаромӯш карданд.
Дар пеши назари падарони онҳо Ӯ дар замини Миср, дар саҳрои Сӯан корҳои аҷоиб кард.
Баҳрро аз ҳам ҷудо кард, ва онҳоро гузаронд, ва обҳоро мисли деворе барқарор намуд.
Ва рӯзона онҳоро бо абр бурд, ва тамоми шаб бо нури оташ.
Дар биёбон кӯҳпораҳоро шикоф кард, ва онҳоро гӯё аз обҳои азим нӯшонид.
Ва аз сахра кӯҳпора селобҳоро берун овард, ва обҳоро мисли дарёҳо ҷорӣ кард.
Ва боз пеши Ӯ хато карданд, ба Баландмақом дар биёбон беитоатӣ карданд.
Ва Худоро дар дили худ озмуда, мувофиқи ба хости нафси аз боиси барои баднафсии худ хӯрок хостанд.
Ва бар зидди Худо сухан ронда, гуфтанд: «Оё Худо дар биёбон дастархон ороста метавонад?
Инак, кӯҳпораро зад, ва обҳо ҷорӣ шуданд, ва ҷӯйборҳо равон шуданд. Оё нон ҳам дода метавонад? Оё барои қавми Худ гӯшт омода муҳайё карда метавонад?»
Парвардигор инро шунида, ба хашм омад, ва оташ бар Яъқуб даргирифт, ва ғазаб бар Исроил аланга зад.
Зеро ки ба Худо бовар накарданд, ва ба наҷоти Ӯ таваккал накарданд.
Ва абрҳоро аз боло фармуд, ва дарҳои осмонро воз кард,
Ва маннро бар онҳо боронид, то бихӯранд, ва нони осмонро ба онҳо ато кард.
Одамизод нони фариштаҳоро бихӯрд; Ӯ тӯша барои онҳо фиристод, ки сер шаванд.
Боди шарқиро дар осмон вазонид, ва бо қуввати Худ боди ҷанубиро бархезонид.
Ва бар онҳо гӯштро мисли чанге боронид, ва мурғони болдорро мисли реги баҳр.
Ва дар миёни бошишгоҳи онҳо, дар қарибии манзилҳошон фурӯ овард.
Ва хӯрданд ва хеле сер шуданд; ва мувофиқи нафсашон баднафсияшон ба онҳо дод.
Аз нафсшон баднафсияшон даст накашиданд; ҳанӯз хӯрокашон дар даҳонашон буд,
Ва ғазаби Худо бар онҳо аланга зад, ва фарбеҳони онҳоро бикушт, ва ҷавонони Исроилро нест кард.
Бо вуҷуди ин боз хато карданд, ва ба корҳои аҷоиби Ӯ бовар накарданд.
Ва рӯзҳои онҳоро дар оворагардӣ, ва солҳошонро дар тарсу ҳарос нобуд кард.
Вақте ки онҳоро мекушт, талабгори Ӯ мешуданд, ва бозгашт намуда, Худоро меҷустанд.
Ва ба ёд меоварданд, ки Худо кӯҳпораи онҳост, ва Худои Баландмақом раҳокунандаи онҳост.
Ва бо даҳони худ пеши Ӯ хушомад мезаданд, ва бо забони худ ба Ӯ дурӯғ мегуфтанд,
Аммо дилашон бо Ӯ рост набуд, ва ба паймони Ӯ вафодор набуданд.
Валекин Ӯ, ки раҳмдил аст, гуноҳашонро пӯшонда, онҳоро нест намекард, балки борҳо хашми Худро боздошта, тамоми ғазаби Худро барнаангехтааст.
Ва дар хотир дорад, ки онҳо ҷисманд башаранд, боде ҳастанд, ки меравад ва гашта намеояд.
Чандин бор дар биёбон Ӯро ба хашм оварданд, дар бодия Ӯро оташин карданд.
Ва гашта-баргашта Худоро озмуданд, ва Поки Исроилро хорӣ доданд.
Дасти Ӯро дар хотир надоштанд, ва рӯзеро, ки аз тангӣ онҳоро раҳо кард,
Яъне дар Миср аломатҳои Худро, ва дар саҳрои Сӯан мӯҷизаҳои Худро нишон дод:
Ва дарёҳои онҳоро, ва селобҳои онҳоро ба хун табдил дод, то ки нӯшида натавонанд.
Бар онҳо ҳашаротро фиристод, ки онҳоро газиданд; ғукҳоро низ, ки онҳоро нобуд карданд.
Ҳосилоти онҳоро ба кирм дод, ва меҳнати онҳоро ба малах.
Токзори онҳоро бо жола кушт, ва дарахтони анҷири тутанҷири онҳоро бо яхча.
Чорвои онҳоро ба жола супурд, ва рамаҳои онҳоро ба шӯълаҳои оташак оташ.
Бар онҳо оташи хашми Худро равона кард: қаҳр, ва ғазаб, ва мусибатро тангиро бо фиристодани қосидони бад фариштагони бад.
Роҳе барои ғазаби Худ сохта, ҷони онҳоро аз марг нигоҳ надошт, балки ҳаёташонро ба вабо супурд.
Ва ҳамаи нахустзодагонро дар Миср зарба зад, ибтидои қувватро дар хаймаҳои Ҳом.
Ва қавми Худро мисли гӯсфандон бурд; ва онҳоро мисли рамае дар биёбон роҳбарӣ мекард.
Ва онҳоро дар осудагӣ роҳнамун кард роҳнамоӣ менамуд, то ки ҳаросон нашаванд; ва душманони онҳоро баҳр дар худ ниҳон кард.
Ва онҳоро ба ҳудуди поки Худ овард, ба кӯҳе ки дасти рости Ӯ пайдо карда буд.
Ва халқҳоро аз пеши онҳо бадар ронд, ва меросро барояшон бо ресмон тақсим намуд, ва дар хаймаҳошон сибтҳои Исроилро сокин кард.
Вале боз Худои Боломақомро озмуданду ба хашм оварданд, ва гувоҳиҳои Ӯро риоя накарданд.
Ва ақиб гашта, мисли падарони худ хиёнат карданд, мисли камони хатокунанда каҷ рафтанд дурӯғин.
Ва дар теппаҳои худ Ӯро хашмгин карданд, ва бо бутҳои худ рашки Ӯро оварданд.
Худо шунида, ба хашм омад, ва аз Исроил хеле нафрат кард.
Ва манзили Шилӯро тарк кард, яъне хаймаеро, ки дар миёни одамон дошт.
Ва қуввати Худро ба асирӣ дод, ва ҷалолати Худро ба дасти душман.
Ва халқи Худро ба шамшер таслим кард, ва аз мероси Худ хашмгин шуд ба хашм омад.
Ҷавонони вайро оташ хӯрд, ва ба духтарони вай сурудҳои никоҳ намехонданд.
Коҳинони вай дар ҷанг афтоданд, ва бевазанони вай гиря намекарданд.
Ва Худованд, мисли он ки дар хоб бошад, бедор шуд, мисли паҳлавоне ки аз май хурӯш мекунад,
Ва душманони вайро зарба зада, пас гардонд, ба нанги ҷовидона онҳоро гирифтор кард.
Ва аз хаймаи Юсуф нафрат кард, ва сибти Эфроимро интихоб накард,
Балки сибти Яҳудоро баргузид, яъне кӯҳи Сионро, ки дӯст медошт.
Ва покгоҳи Худро мисли афрозҳо осмонҳо бино кард, мисли замине ки бунёди онро Ӯ ҷовидона барои ҳамеша доимӣ ниҳодааст.
Ва бандаи Худ Довудро баргузид, ва ӯро аз оғилҳои гӯсфандон гирифт;
Аз пеши мешҳои ширдеҳ ӯро овард, то ки қавми Ӯ – Яъқубро, ва мероси Ӯ – Исроилро чӯпонӣ кунад.
Ва ӯ онҳоро бо дили софи худ чӯпонӣ кард, ва бо хиради маҳорати кафҳои худ роҳнамун кард роҳнамоӣ намуд.

Таронаи Ософ. Худ оё! Халқҳо ба мероси Ту даромаданд, қасри поки Туро ҳаром карданд, Уршалимро ба харобазор табдил доданд.
Лошаҳои бандагони Туро ба мурғони ҳаво барои хӯрок партофтанд, ва гӯшти порсоёни Туро ба ҳайвонҳои замин.
Хуни онҳоро мисли об гирдогирди Уршалим рехтанд, ва касе набуд, ки онҳоро ба хок супорад.
Назди ҳамсоягони худ нангин шудем, аз ҷониби атрофиёнамон масхара ва бадном беобрӯ шудаем хандахариш ва масхара назди атрофиёни мо.
То ба кай, эй Парвардигор, доим ғазабнок хоҳӣ буд? Ва рашки Ту мисли оташ аланга хоҳад зад?
Ғазаби Худро бар халқҳое бирез, ки Туро намешиносанд, ва бар мамлакатҳое ки номи Туро намехонанд.
Зеро ки Яъқубро хӯрдаанд, ва манзили ӯро хароб кардаанд.
Гуноҳҳои ниёгонро аҷдодро ба мо хотирнишон накун; бигзор марҳаматҳои Ту ба зудӣ моро пешвоз гиранд, зеро ки бисёр ба пастӣ хорӣ афтодаем.
Эй Худои наҷоти мо, ба хотири ҷалоли номи Худ ба мо ёрӣ мадад расон ва моро халосӣ деҳ, ва ба хотири номи Худ гуноҳҳои моро бубахш хатоҳои моро бипӯшон моро аз хатоҳоямон хашмниҳон намо.
Чаро халқҳо гӯянд, ки «Худои онҳо куҷост?» Бигзор қасоси хуни бандагони Ту, ки рехта шудааст, дар миёни халқҳо дар пеши назари мо маълум гардад.
Бигзор оҳу нолаи бандиён пеши Ту бирасад; бо қудрати бозуи Худ маҳкумони бандагони маргро бираҳон.
Ва сазои ҳафтчандон ба ҳамсоягони мо баргардон, барои хорие ки ба Ту, эй Худованд, расондаанд.
Валекин мо, ки қавми Ту ва гӯсфандони чарогоҳи Ту ҳастем, Туро ҳамеша сипос хоҳем гуфт ва ҳамду санои Туро аз насл ба насл ба забон хоҳем ронд.

Барои сардори сарояндагон. Шаҳодате бар сози савсанҳо. Таронаи Ософ.
Эй Чӯпони Исроил, гӯш андоз! Эй, ки Юсуфро мисли гӯсфандон роҳбарӣ намудаӣ, эй, ки бар каррубиён нишастаӣ, нур биафкан!
Пеши Эфроим ва Бинёмин ва Менашше қудрати Худро бедор намо, ва барои наҷоти мо биё.
Худоё! Моро баргардон, ва рӯи Худро тобон соз дурахшон намо, то ки наҷот ёбем.
Парвардигоро, Худои лашкарҳо! То ба кай аз дуои қавми Худ хашм хоҳӣ кард хашмгин хоҳӣ буд?
Онҳоро нони пур аз ашк мехӯронӣ, ва ашкҳои фаровон менӯшонӣ.
Моро гирифтори ҷанҷоли ҷидоли ҳамсоягони мо гардондаӣ, ва душманон моро байни худ масхара мекунанд.
Эй Худои лашкарҳо! Моро баргардон, ва рӯи Худро тобон соз дурахшон намо, то ки наҷот ёбем.
Токро аз Миср берун овардӣ, халқҳоро бадар рондӣ, ва онро шинондӣ.
Барояш ҷой холӣ кардӣ, ва он чуқур реша давонд, ва заминро пур кард.
Кӯҳҳо бо сояи он пӯшида шуданд, ва шохаҳои он мисли арзҳои Худост.
Шохаҳои худро то баҳр паҳн кард, ва навдаҳояшро то дарё.
Чаро ҳисорҳои деворҳои онро рахна кардаӣ, ба тавре ки ҳар роҳгузар онро меканад,
Хуки ёбоӣ онро дандон мезанад, ва ҳайвони саҳро онро мехӯрад?
Эй Худои лашкарҳо! Баргашта, аз осмон назар андоз ва бубин, ва аз ҳоли ин ток хабар гир,
Ва он чиро, ки дасти рости Ту шинондааст, қувват деҳ, ва он писарро, ки барои Худ баргузидаӣ.
Он дар оташ сӯзонда шудааст, шохаҳояш бурида шудаанд; аз сарзаниши рӯи Ту нест хоҳанд шуд.
Бигзор дасти Ту бар шахси дасти рости Ту бошад, бар фарзанди одаме ки барои Худ баргузидаӣ.
Ва мо аз Ту қафо нахоҳем гашт; моро зинда гардон, ва мо номи Туро хоҳем хонд.
Парвардигоро, Худои лашкарҳо! Моро баргардон, рӯи Худро дурахшон намо тобон соз, то ки наҷот ёбем.

Барои сардори сарояндагон бар сози Ҷат. Таронаи Ософ.
Барои Худое ки қуввати мост, бисароед! Барои Худои Яъқуб бонги шодӣ занед!
Сурудро баланд кунед ва дафро биёред, ва барбати хушоҳангро бо уд.
Дар сари моҳ шох навозед, дар рӯзи моҳи пурра низ, ки рӯзи иди мост.
Зеро ки он қоида аст барои Исроил, ҳукмест аз Худои Яъқуб.
Инро Ӯ шаҳодате гувоҳие дар Юсуф муқаррар намуд, вақте ки вай бар замини Миср берун рафт. Забонеро, ки намедонистам, шунидам:
«Китфи вайро аз бори гарон раҳо кардам; кафҳои вай аз сабад озод шуданд.
Дар тангӣ хондӣ, ва Ман туро халосӣ додам; аз даруни раъд тундар шунидаму ҷавоб додам; назди обҳои Мерибо туро имтиҳон кардам. Село.
Бишнав, эй қавми Ман, ва Ман ба ту гувоҳӣ хоҳам дод; эй Исроил, кошки Маро бишнавӣ!
Бигзор туро худои ғайр набошад, ва ту ба худои бегона саҷда накун.
Ман Парвардигор Худои ту ҳастам, ки туро аз замини Миср берун овардаам; даҳони худро воз кун, ва Ман онро пур хоҳам кард.
Валекин қавми Ман ба овози Ман гӯш надод, ва Исроил ба ман сар нафуровард.
Ва Ман онҳоро ба якравии дилашон вогузор кардам, то ки аз пайи андешаҳои худ бираванд.
Кошки қавми Ман ба Ман гӯш медод, ва Исроил бо роҳҳои Ман мерафт!
Ба зудӣ душманони онҳоро фурӯ менишондам, ва дасти Худро бар бадхоҳони онҳо бармегардондам:
Кинаҷӯёни Парвардигор ба вай хушомад мезананд, ва замони вай ҷовидона давом мекард.
Вайро аз гандуми беҳтарин мехӯрондам; ва аз асали кӯҳпора туро сер мекардам».

Таронаи Ософ. Худо дар анҷумани илоҳӣ анбӯҳи соҳибқудратон истодааст; дар миёни доварон худоён доварӣ мекунад.
То ба кай ноинсофона доварӣ хоҳед кард? Ва нисбат ба бадкорон рӯбинӣ хохед кард? Село.
Ба бенавоён ва ятимон додгарӣ намоед; ситамдидагон ва камбағалонро сафед кунед;
Бенаво ва камбағалро раҳо кунед: аз дасти бадкорон халосӣ диҳед.
Намедонанд ва намефаҳманд, дар торикӣ роҳ мераванд; ҳамаи асосҳои замин ба ларза омадаанд.
Ман гуфтам: «Шумо фариштагон худоён ҳастед, ва ҳамаатон – писарони Боломақом.
Аммо ҳамчун одам одамизод хоҳед мурд, ва чун яке аз мирон фурӯ хоҳед ғалтид».
Бархез, эй Худо, заминро доварӣ намо; зеро ки Ту соҳиби ҳамаи халқҳо ҳастӣ.

Суруд. Таронаи Ософ.
Худоё! Ту ором набош; хомӯш набош ва осуда набош, эй Худо!
Зеро инак, душманони Ту хурӯш мебароваранд, ва душманони кинаҷӯёни Ту сар мебардоранд.
Бар зидди қавми Ту бадие макр меандешанд, ва бар зидди паноҳовардагони Ту машварат менамоянд.
Гуфтанд: «Меравем ва онҳоро нест мекунем, то ки халқе набошанд, ва номи Исроил дигар зикр наёбад ба ёд оварда нашавад».
Якдилона маслиҳатро пазондаанд, бар зидди Ту иттифоқ бастаанд:
Хаймаҳои Адӯм ва исмоилиён; Мӯоб ва ҳоҷариён;
Ҷабол ва Аммӯн ва Амолеқ; замини Фалиштӣ бо сокинони Сур;
Ашшур низ ба онҳо ҳамроҳ шудааст; онҳо бозуе барои банӣ Лут гардидаанд. Село.
Ба онҳо ончунон амал бикун, чунон ки ба Мидён кардаӣ, чунон ки ба Сисро, чунон ки ба Ёбин дар ҷӯйи Қишӯн,
Ки онҳо дар Айндӯр ба ҳалокат расидаанд, барои замин пору шудаанд.
Мирони онҳоро мисли Ӯреб ва Заэб гардон, ва ҳамаи шоҳзодагони онҳоро мисли Забҳ ва Салмуноъ,
Ки онҳо мегуфтанд: «Манзилҳои Худоро ба соҳибии худ ҳоҳем гирифт барои худ соҳибӣ хоҳем кард».
Эй Худои ман! Онҳоро мисли чанге дар гирдбод гардон, мисли хасе пеши шамол.
Чунон ки оташ ҷангалро месӯзонад, ва чунон ки аланга кӯҳҳоро месӯзонад оташ мегиронад,
Ончунон онҳоро бо бӯрони Худ бирон, ва бо тундбоди Худ онҳоро дар даҳшат андоз.
Рӯйҳои онҳоро пурнанг гардон, то ки номи Туро, эй Парвардигор, биҷӯянд ҷӯё шаванд.
Бигзор онҳо барои ҳамеша ҷовидона шарманда ва ошуфтаҳол шаванд, ва расво шуда, нест гарданд,
Ва бидонанд, ки танҳо Ту, ки номат Парвардигор аст, бар тамоми замин Боломақом ҳастӣ.

Барои сардори сарояндагон бар сози Ҷат. Таронаи банӣ Қӯраҳ.
Чӣ дилпазиранд манзилҳои Ту, эй Парвардигори лашкарҳо!
Ҷонам барои саҳнҳои Парвардигор шавқманд ва беҳол аст; дилам ва ҷисмам сӯи Худои зинда суруд мехонанд Ҷонофарин фарёди шодӣ мебароранд.
Мурғак низ хонае барои худ пайдо мекунад, ва гунҷишк лонае, то ки чӯҷаҳояшро дар он бимонад, назди қурбонгоҳҳои Ту, эй Парвардигори лашкарҳо, эй Подшоҳи ман ва Худои ман!
Хушо сокинони хонаи Ту, ки Туро гаштаву баргашта ситоиш менамоянд. Село.
Хушо касоне ки қувваташон дар Туст, ва роҳҳоят дар дили онҳост.
Вақте ки аз водии гиря мегузаранд, онро чашмасор мегардонанд; борон низ онро бо фархундагӣ баракат мепӯшад.
Ҳангоми рафтан бар қувваташон қувват меафзояд; дар Сион пеши Худо ҳозир мешаванд.
Парвардигоро, Худои лашкарҳо! Дуои Ниёиши маро бишнав; эй Худои Яъқуб, гӯш андоз! Село.
Сипари моро бубин, эй Худо, ва бар рӯи масеҳи Худ назар андоз;
Ба ростӣ як рӯз дар саҳнҳои Ту беҳтар аст аз ҳазор: беҳтар ҳисобидам афзал донистаам, ки назди остонаи хонаи Худо биистам, назар ба он ки дар хаймаҳои бадкорон бадӣ сокин бошам.
Зеро ки Парвардигор Худо офтоб ва сипар аст; Парвардигор меҳрубонӣ марҳамат ва ҷалол хоҳад бахшид; касони ростравро аз некӯӣ маҳрум нахоҳад кард.
Эй Худои лашкарҳо! Хушо касе ки ба Ту умед мебандад.

Барои сардори сарояндагон. Таронаи банӣ Қӯраҳ.
Ба замини Худ, эй Парвардигор, меҳрубонӣ намудаӣ, асирони Яъқубро баргардондаӣ,
Гуноҳи қавми Худро бахшидаӣ, ҳамаи хатоҳои онҳоро пӯшидаӣ,
Тамоми қаҳри Худро дур кардаӣ, аз шиддати ғазаби Худ баргаштаӣ.
Моро баргардон, эй Худои наҷоти мо, ва хашми Худро аз мо боздор бардор.
Наход ки барои ҳамеша доимо ҷовидона бо мо хашмгин хоҳӣ буд? Ва ғазаби Худро аз насл ба насл давом хоҳӣ дод?
Наход ки Ту аз нав моро зинда нахоҳӣ гардонд, то ки қавми Ту дар Ту шод бошанд?
Меҳру вафои Худро, эй Парвардигор, бар мо зоҳир намо, ва наҷоти Худро ба мо ато фармо.
Хоҳам шунид, ки Худо Парвардигор чӣ мегӯяд. Ба ростӣ Ӯ ба қавми Худ ва ба порсоёни Худ аз сулҳу осоиш сухан хоҳад ронд, то ки сӯи нодонӣ барнагарданд.
Ба яқин наҷоти Ӯ ба тарсгорони Ӯ наздик аст, то ки ҷалол дар замини мо сокин шавад.
Меҳру вафо ва ростӣ хоҳанд вохӯрд, росткорӣ ва осоиш якдигарро хоҳанд бӯсид.
Ростӣ аз замин хоҳад сабзид, ва росткорӣ аз осмон хоҳад омад нигарист.
Ва Парвардигор некӯӣ низ ато хоҳад кард, ва замини мо ҳосили худро хоҳад дод.
Росткорӣ пешопеши Ӯ хоҳад рафт, ва қадамҳояшро бар роҳ хоҳад гузошт.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible