Да не бу́детъ: да бу́детъ же Бо́гъ и́стиненъ, вся́къ же человѣ́къ ло́жь, я́коже е́сть пи́сано: я́ко да оправди́шися во словесѣ́хъ Твои́хъ, и побѣди́ши, внегда́ суди́ти Ти́.

А́ще ли непра́вда на́ша Бо́жiю пра́вду составля́етъ, что́ рече́мъ, еда́ ли непра́веденъ Бо́гъ нанося́й гнѣ́въ, по человѣ́ку глаго́лю.

Да не бу́детъ: поне́же ка́ко суди́ти и́мать Бо́гъ мíру?

А́ще бо и́стина Бо́жiя въ мое́й лжи́ избы́точествова въ сла́ву Его́, что́ еще́ и а́зъ я́ко грѣ́шникъ осужда́юся?

И не я́коже ху́лимся, и я́коже глаго́лютъ нѣ́цыи на́съ глаго́лати, я́ко сотвори́мъ зла́я, да прiи́дутъ блага́я: и́хже су́дъ пра́веденъ е́сть.

Что́ у́бо? Преимѣ́емъ ли? Ника́коже: предукори́хомъ бо {пре́жде бо обвине́ни есмы́} Иуде́и же и Е́ллины вся́ {вси́} подъ грѣхо́мъ бы́ти,

я́коже е́сть пи́сано, я́ко нѣ́сть пра́веденъ никто́же:

нѣ́сть разумѣва́яй и нѣ́сть взыска́яй Бо́га:

вси́ уклони́шася, вку́пѣ непотре́бни бы́ша: нѣ́сть творя́й благосты́ню, нѣ́сть да́же до еди́наго.

Гро́бъ отве́рстъ горта́нь и́хъ, язы́ки свои́ми льща́ху: я́дъ а́спидовъ подъ устна́ми и́хъ:

и́хже уста́ кля́твы и го́рести по́лна су́ть.

Ско́ры но́ги и́хъ пролiя́ти кро́вь:

сокруше́нiе и озлобле́нiе на путе́хъ и́хъ,

и пути́ ми́рнаго не позна́ша.

Нѣ́сть стра́ха Бо́жiя предъ очи́ма и́хъ.

[Зач. 84.] Вѣ́мы же, я́ко ели́ка зако́нъ глаго́летъ, су́щымъ въ зако́нѣ глаго́летъ: да вся́ка уста́ заградя́тся, и пови́ненъ бу́детъ ве́сь мíръ Богови:

зане́ от дѣ́лъ зако́на не оправди́тся вся́ка пло́ть предъ Ни́мъ: зако́номъ бо позна́нiе грѣха́.

Ны́нѣ же кромѣ́ зако́на пра́вда Бо́жiя яви́ся, свидѣ́телствуема от зако́на и проро́къ.

Пра́вда же Бо́жiя вѣ́рою Иису́съ Христо́вою во всѣ́хъ и на всѣ́хъ вѣ́рующихъ: нѣ́сть бо ра́знствiя,

вси́ бо согрѣши́ша, и лише́ни су́ть сла́вы Бо́жiя,

оправда́еми ту́не благода́тiю Его́, избавле́нiемъ, е́же о Христѣ́ Иису́сѣ,

Его́же предположи́ Бо́гъ очище́нiе вѣ́рою въ Кро́ви Его́, въ явле́нiе пра́вды Своея́, за отпуще́нiе пре́жде бы́вшихъ грѣхо́въ,

въ долготерпѣ́нiи Бо́жiи, и въ показа́нiе пра́вды Его́ въ ны́нѣшнее вре́мя, во е́же бы́ти Ему́ пра́ведну и оправда́ющу су́щаго от вѣ́ры Иису́совы.

Гдѣ́ у́бо похвала́, отгна́ся. Кото́рымъ зако́номъ? Дѣ́лы ли? Ни́, но зако́номъ вѣ́ры.

[Зач. 85.] Мы́слимъ у́бо вѣ́рою оправда́тися человѣ́ку, безъ дѣ́лъ зако́на.

Или́ Иуде́евъ Бо́гъ то́кмо, а не и язы́ковъ? Е́й, и язы́ковъ:

поне́же еди́нъ Бо́гъ, и́же оправди́тъ обрѣ́занiе от вѣ́ры и необрѣ́занiе вѣ́рою.

Зако́нъ ли у́бо разоря́емъ вѣ́рою? Да не бу́детъ: но зако́нъ утвержда́емъ.

Что́ у́бо рече́мъ Авраа́ма отца́ на́шего обрѣсти́ по пло́ти?

А́ще бо Авраа́мъ от дѣ́лъ оправда́ся, и́мать похвалу́, но не у Бо́га.

Что́ бо Писа́нiе глаго́летъ? Вѣ́рова же Авраа́мъ Богови, и вмѣни́ся ему́ въ пра́вду.

[Зач. 86.] Дѣ́лающему же мзда́ не вмѣня́ется по благода́ти, но по до́лгу:

а не дѣ́лающему, вѣ́рующему же во Оправда́ющаго нечести́ва, вмѣня́ется вѣ́ра его́ въ пра́вду.

Я́коже и Дави́дъ глаго́летъ блаже́нство человѣ́ка, ему́же вмѣня́етъ Бо́гъ пра́вду, безъ дѣ́лъ зако́на:

блаже́ни, и́хже отпусти́шася беззако́нiя и и́хже прикры́шася грѣси́:

блаже́нъ му́жъ, ему́же не вмѣни́тъ Госпо́дь грѣха́.

Блаже́нство у́бо сiе́ на обрѣ́занiе ли, или́ на необрѣ́занiе? Глаго́лемъ бо, я́ко вмѣни́ся Авраа́му вѣ́ра въ пра́вду.

Ка́ко у́бо вмѣни́ся ему́? во обрѣ́занiи ли су́щу, или́ въ необрѣ́занiи? Не во обрѣ́занiи, но въ необрѣ́занiи.

И зна́менiе прiя́тъ обрѣ́занiя, печа́ть пра́вды вѣ́ры, я́же въ необрѣ́занiи: я́ко бы́ти ему́ отцу́ всѣ́хъ вѣ́рующихъ въ необрѣ́занiи, во е́же вмѣни́тися и тѣ́мъ въ пра́вду,

и отцу́ обрѣ́занiя, не су́щымъ то́чiю от обрѣ́занiя, но и ходя́щымъ въ стопа́хъ вѣ́ры, я́же [бѣ́] въ необрѣ́занiи отца́ на́шего Авраа́ма.

[Зач. 87.] Не зако́номъ бо обѣтова́нiе Авраа́му, или́ сѣ́мени его́, е́же бы́ти ему́ наслѣ́днику мíрови, но пра́вдою вѣ́ры.

А́ще бо су́щiи от зако́на наслѣ́дницы, испраздни́ся вѣ́ра, и разори́ся обѣтова́нiе:

зако́нъ бо гнѣ́въ содѣ́ловаетъ: идѣ́же бо нѣ́сть зако́на, [ту́] ни преступле́нiя.

Сего́ ра́ди от вѣ́ры, да по благода́ти, во е́же бы́ти извѣ́стну обѣтова́нiю всему́ сѣ́мени, не то́чiю су́щему от зако́на, но и су́щему от вѣ́ры Авраа́мовы, и́же е́сть оте́цъ всѣ́мъ на́мъ,

я́коже е́сть пи́сано: я́ко отца́ мно́гимъ язы́комъ положи́хъ тя́, пря́мо Бо́гу, Ему́же вѣ́рова, животворя́щему ме́ртвыя и нарица́ющу не су́щая я́ко су́щая.

И́же па́че упова́нiя во упова́нiе вѣ́рова, во е́же бы́ти ему́ отцу́ мно́гимъ язы́комъ, по рече́нному: та́ко бу́детъ сѣ́мя твое́.

И не изнемо́гъ вѣ́рою, ни усмотри́ своея́ пло́ти уже́ умерщвле́нныя, столѣ́тенъ нѣ́гдѣ сы́й, и ме́ртвости ложе́снъ Са́рриныхъ:

во обѣтова́нiи же Бо́жiи не усумнѣ́ся невѣ́рованiемъ, но возмо́же вѣ́рою, да́въ сла́ву Богови

и извѣ́стенъ бы́въ, я́ко, е́же обѣща́, си́ленъ е́сть и сотвори́ти.

Тѣ́мже и вмѣни́ся ему́ въ пра́вду.

Не пи́сано же бы́сть за того́ еди́наго то́чiю, я́ко вмѣни́ся ему́,

но и за ны́, и́мже хо́щетъ вмѣни́тися, вѣ́рующымъ въ Воскреси́вшаго Иису́са Христа́ Го́спода на́шего изъ ме́ртвыхъ,

и́же пре́данъ бы́сть за прегрѣше́нiя на́ша и воста́ за оправда́нiе на́ше.

Синодальный

1 «Какое преимущество быть иудеем?». 10 Нет ни одного праведного. 21 И иудей и язычник одинаково оправдываются благодатью Божией чрез Иисуса Христа.

Итак, какое преимущество быть Иудеем, или какая польза от обрезания?

Великое преимущество во всех отношениях, а наипаче в том, что им вверено слово Божие.

Ибо что же? если некоторые и неверны были, неверность их уничтожит ли верность Божию?

Никак. Бог верен, а всякий человек лжив, как написано: Ты праведен в словах Твоих и победишь в суде Твоем.

Если же наша неправда открывает правду Божию, то что скажем? не будет ли Бог несправедлив, когда изъявляет гнев? (говорю по человеческому рассуждению).

Никак. Ибо иначе как Богу судить мир?

Ибо, если верность Божия возвышается моею неверностью к славе Божией, за что еще меня же судить, как грешника?

И не делать ли нам зло, чтобы вышло добро, как некоторые злословят нас и говорят, будто мы так учим? Праведен суд на таковых.

Итак, что же? имеем ли мы преимущество? Нисколько. Ибо мы уже доказали, что как Иудеи, так и Еллины, все под грехом,

как написано: нет праведного ни одного;

нет разумевающего; никто не ищет Бога;

все совратились с пути, до одного негодны; нет делающего добро, нет ни одного.

Гортань их – открытый гроб; языком своим обманывают; яд аспидов на губах их.

Уста их полны злословия и горечи.

Ноги их быстры на пролитие крови;

разрушение и пагуба на путях их;

они не знают пути мира.

Нет страха Божия перед глазами их.

[Зач. 84.] Но мы знаем, что закон, если что говорит, говорит к состоящим под законом, так что заграждаются всякие уста, и весь мир становится виновен пред Богом,

потому что делами закона не оправдается пред Ним никакая плоть; ибо законом познаётся грех.

Но ныне, независимо от закона, явилась правда Божия, о которой свидетельствуют закон и пророки,

правда Божия через веру в Иисуса Христа во всех и на всех верующих, ибо нет различия,

потому что все согрешили и лишены славы Божией,

получая оправдание даром, по благодати Его, искуплением во Христе Иисусе,

которого Бог предложил в жертву умилостивления в Крови Его через веру, для показания правды Его в прощении грехов, соделанных прежде,

во время долготерпения Божия, к показанию правды Его в настоящее время, да явится Он праведным и оправдывающим верующего в Иисуса.

Где же то, чем бы хвалиться? уничтожено. Каким законом? законом дел? Нет, но законом веры.

[Зач. 85.] Ибо мы признаём, что человек оправдывается верою, независимо от дел закона.

Неужели Бог есть Бог Иудеев только, а не и язычников? Конечно, и язычников,

потому что один Бог, Который оправдает обрезанных по вере и необрезанных через веру.

Итак, мы уничтожаем закон верою? Никак; но закон утверждаем.

Не дела Авраама, а его вера вменилась ему в праведность; так вменяется и нам.

Что́ же, скажем, Авраам, отец наш, приобрел по плоти?

Если Авраам оправдался делами, он имеет похвалу, но не пред Богом.

Ибо что́ говорит Писание? Поверил Авраам Богу, и это вменилось ему в праведность.

[Зач. 86.] Воздаяние делающему вменяется не по милости, но по долгу.

А не делающему, но верующему в Того, Кто оправдывает нечестивого, вера его вменяется в праведность.

Так и Давид называет блаженным человека, которому Бог вменяет праведность независимо от дел:

Блаженны, чьи беззакония прощены и чьи грехи покрыты.

Блажен человек, которому Господь не вменит греха.

Блаженство сие относится к обрезанию, или к необрезанию? Мы говорим, что Аврааму вера вменилась в праведность.

Когда вменилась? по обрезании или до обрезания? Не по обрезании, а до обрезания.

И знак обрезания он получил, как печать праведности через веру, которую имел в необрезании, так что он стал отцом всех верующих в необрезании, чтобы и им вменилась праведность,

и отцом обрезанных, не только принявших обрезание, но и ходящих по следам веры отца нашего Авраама, которую имел он в необрезании.

Ибо не законом даровано Аврааму, или семени его, обетование – быть наследником мира, но праведностью веры.

Если утверждающиеся на законе суть наследники, то тщетна вера, бездейственно обетование;

ибо закон производит гнев, потому что, где нет закона, нет и преступления.

Итак по вере, чтобы было по милости, дабы обетование было непреложно для всех, не только по закону, но и по вере потомков Авраама, который есть отец всем нам

(как написано: Я поставил тебя отцом многих народов) пред Богом, Которому он поверил, животворящим мертвых и называющим несуществующее, как существующее.

Он, сверх надежды, поверил с надеждою, через что сделался отцом многих народов, по сказанному: «так многочисленно будет семя твое».

И, не изнемогши в вере, он не помышлял, что тело его, почти столетнего, уже омертвело, и утроба Саррина в омертвении;

не поколебался в обетовании Божием неверием, но пребыл тверд в вере, воздав славу Богу

и будучи вполне уверен, что Он силен и исполнить обещанное.

Потому и вменилось ему в праведность.

А впрочем не в отношении к нему одному написано, что вменилось ему,

но и в отношении к нам; вменится и нам, верующим в Того, Кто воскресил из мертвых Иисуса Христа, Господа нашего,

Который предан за грехи наши и воскрес для оправдания нашего.

Сербский (синод.)

Языки

Какво је, дакле, преимућство Јудејца, или каква је корист обрезања?

Много у сваком погледу. Прво, што су им повјерене ријечи Божије.

Јер шта ако неки не вјероваше? Зар ће њихово невјеровање вјеру Божију укинути?

Никако! Него, нека је Бог истинит, а човјек је сваки лажа, као што је написано: Да се оправдаш у ријечима својим и да побиједиш када ти суде.

Ако ли наша неправда објављује Божију праведност, шта ћемо рећи? Зар је Бог неправедан када показује гњев? Као човјек говорим.

Никако! Јер како би онда Бог могао судити свијету?

Јер ако се истина Божија кроз моју лаж показа обилно на славу Његову, зашто још и ја као грјешник да будем осуђен?

И зар ћемо, као што нас грде и као што кажу неки да ми говоримо, чинити зло да дође добро? Њихова је осуда праведна.

(та, дакле? Имамо ли предност? Никако! Јер претходно доказасмо да су и Јудејци и Јелини сви под гријехом.

Као што је написано: Нема ниједног праведног,

Нема онога који разумије, нема онога који тражи Бога.

Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ниједнога.

Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим.

Уста су им пуна клетве и горчине.

Ноге су им брзе да пролијевају крв.

Пустош и биједа је на путевима њиховим;

И пута мирног не познаше.

Нема страха Божијега пред очима њиховим.

А знамо да оно што закон говори, говори онима који су у закону, да се свака уста затворе, и сав свијет да буде крив Богу;

Јер дјелима закона ни једно тијело неће се оправдати пред њим; јер кроз закон долази познање гријеха.

А сада се без закона јавила правда Божија, посвједочена од Закона и Пророка;

И то правда Божија кроз вјеру у Исуса Христа за све и на све који вјерују, јер нема разлике.

Јер сви сагријешише и лишени су славе Божије,

А оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу,

Којега одреди Бог да буде крвљу својом жртва помирења кроз вјеру, да покаже правду своју опроштењем пређашњих гријеха,

У дуготрпљењу Божијем, да се покаже правда његова у садашње вријеме, да је Он праведан и да оправдава онога који је од вјере Исусове.

Гдје је, дакле, хвалисање? Искључено је. Каквим законом? Да ли законом дјела? Не, него законом вјере.

Мислимо, дакле, да ће се човјек оправдати вјером без дјела закона.

Или је Бог само Јудејаца, а не и незнабожаца? Да, и незнабожаца.

Јер један је Бог, који ће оправдати обрезање из вјере и необрезање вјером.

Укидамо ли, дакле, закон вјером? Никако! Него закон утврђујемо.

(та ћемо, дакле, рећи за Авраама, оца нашега, да је постигао по тијелу?

Јер ако се Авраам дјелима оправда, има хвалу, али не пред Богом.

Јер шта каже Писмо? И вјерова Авраам Богу и то му се урачуна у праведност.

А ономе који ради, не рачуна се плата по милости него по дугу;

Ономе пак који не ради, а вјерује у Онога који оправдава грјешника, рачуна се вјера његова у праведност.

Као што и Давид говори да је блажен онај човјек коме Бог урачунава праведност без дјела:

Блажени су они којима се опростише безакоња и којима се покрише гријеси.

Блажен је човјек коме Господ не урачуна гријех.

Ово блаженство, дакле, да ли се односи на обрезање или и на необрезање? Јер говоримо да се Аврааму урачуна вјера у праведност.

Како му се, дакле, урачуна? Кад је био у обрезању или необрезању? Не у обрезању, него у необрезању.

И прими знак обрезања, печат праведности вјере коју имаше у необрезању, да би он био отац свију који вјерују у необрезању, да се и њима урачуна у праведност;

И да би био отац обрезања не само онима који су од обрезања, него и онима који ходе по стопама вјере оца нашега Авраама коју имаше у необрезању.

Јер обећање Аврааму или сјемену његову да он буде насљедник свијета не би законом него праведношћу вјере.

Јер ако су насљедници они који су од закона, узалудна је вјера и пропаде обећање.

Јер закон ствара гњев; а гдје нема закона нема ни пријеступа.

Зато је од вјере, да буде по благодати, да обећање буде сигурно свему потомству, не само ономе које је од закона, него које је од вјере Авраама, који је отац свима нама.

Као што је написано: Јер сам те поставио за оца многим народима пред Богом коме повјерова, који оживљује мртве и зове непостојеће као постојеће.

Кад није било никакве наде он с надом повјерова да ће бити отац многим народима, као што је речено: Тако ће бити твоје потомство.

И не ослабивши вјером не помисли на своје већ умртвљено тијело, а бјеше му негдје око сто година, ни на умртвљеност Сарине материце.

И у обећање Божије не посумња с невјеровањем, него ојача у вјери и даде славу Богу,

И бјеше потпуно увјерен да оно што Бог обећа кадар је и учинити.

Зато му се и урачуна у праведност.

А не би писано само за њега да му је урачунато,

Него и за нас којима ће се урачунати, који вјерујемо у Онога који васкрсе Исуса Христа Господа нашега из мртвих,

Који би предан за гријехе наше и устаде за оправдање наше.