Скрыть
4:1
4:5
4:6
4:7
4:9
4:10
4:12
4:14
4:16
4:19
4:20
4:22
4:24
Церковнославянский (рус)
Что́ у́бо рече́мъ Авраа́ма отца́ на́­шего обрѣсти́ по пло́ти?
А́ще бо Авраа́мъ от­ дѣ́лъ оправда́ся, и́мать похвалу́, но не у Бо́га.
Что́ бо Писа́нiе глаго́летъ? Вѣ́рова же Авраа́мъ Богови, и вмѣни́ся ему́ въ пра́вду.
[Зач. 86.] Дѣ́ла­ю­щему же мзда́ не вмѣня́ет­ся по благода́ти, но по до́лгу:
а не дѣ́ла­ю­щему, вѣ́ру­ю­щему же во Оправда́ющаго нечести́ва, вмѣня́ет­ся вѣ́ра его́ въ пра́вду.
Я́коже и Дави́дъ глаго́летъ блаже́н­ство человѣ́ка, ему́же вмѣня́етъ Бо́гъ пра́вду, безъ дѣ́лъ зако́на:
блаже́ни, и́хже от­пусти́шася беззако́нiя и и́хже при­­кры́шася грѣси́:
блаже́нъ му́жъ, ему́же не вмѣни́тъ Госпо́дь грѣха́.
Блаже́н­ство у́бо сiе́ на обрѣ́занiе ли, или́ на необрѣ́занiе? Глаго́лемъ бо, я́ко вмѣни́ся Авраа́му вѣ́ра въ пра́вду.
Ка́ко у́бо вмѣни́ся ему́? во обрѣ́занiи ли су́щу, или́ въ необрѣ́занiи? Не во обрѣ́занiи, но въ необрѣ́занiи.
И зна́менiе прiя́тъ обрѣ́занiя, печа́ть пра́вды вѣ́ры, я́же въ необрѣ́занiи: я́ко бы́ти ему́ отцу́ всѣ́хъ вѣ́ру­ю­щихъ въ необрѣ́занiи, во е́же вмѣни́тися и тѣ́мъ въ пра́вду,
и отцу́ обрѣ́занiя, не су́щымъ то́чiю от­ обрѣ́занiя, но и ходя́щымъ въ стопа́хъ вѣ́ры, я́же [бѣ́] въ необрѣ́занiи отца́ на́­шего Авраа́ма.
[Зач. 87.] Не зако́номъ бо обѣтова́нiе Авраа́му, или́ сѣ́мени его́, е́же бы́ти ему́ наслѣ́днику мíрови, но пра́вдою вѣ́ры.
А́ще бо су́щiи от­ зако́на наслѣ́дницы, испраздни́ся вѣ́ра, и разори́ся обѣтова́нiе:
зако́нъ бо гнѣ́въ содѣ́ловаетъ: идѣ́же бо нѣ́сть зако́на, [ту́] ни преступле́нiя.
Сего́ ра́ди от­ вѣ́ры, да по благода́ти, во е́же бы́ти извѣ́стну обѣтова́нiю всему́ сѣ́мени, не то́чiю су́щему от­ зако́на, но и су́щему от­ вѣ́ры Авраа́мовы, и́же е́сть оте́цъ всѣ́мъ на́мъ,
я́коже е́сть пи́сано: я́ко отца́ мно́гимъ язы́комъ положи́хъ тя́, пря́мо Бо́гу, Ему́же вѣ́рова, животворя́щему ме́ртвыя и нарица́ющу не су́щая я́ко су́щая.
И́же па́че упова́нiя во упова́нiе вѣ́рова, во е́же бы́ти ему́ отцу́ мно́гимъ язы́комъ, по рече́н­ному: та́ко бу́детъ сѣ́мя твое́.
И не изнемо́гъ вѣ́рою, ни усмотри́ сво­ея́ пло́ти уже́ умерщвле́н­ныя, столѣ́тенъ нѣ́гдѣ сы́й, и ме́ртвости ложе́снъ Са́рриныхъ:
во обѣтова́нiи же Бо́жiи не усумнѣ́ся невѣ́рованiемъ, но воз­мо́же вѣ́рою, да́въ сла́ву Богови
и извѣ́стенъ бы́въ, я́ко, е́же обѣща́, си́ленъ е́сть и сотвори́ти.
Тѣ́мже и вмѣни́ся ему́ въ пра́вду.
Не пи́сано же бы́сть за того́ еди́наго то́чiю, я́ко вмѣни́ся ему́,
но и за ны́, и́мже хо́щетъ вмѣни́тися, вѣ́ру­ю­щымъ въ Воскреси́в­шаго Иису́са Христа́ Го́спода на́­шего изъ ме́ртвыхъ,
и́же пре́данъ бы́сть за прегрѣше́нiя на́ша и воста́ за оправда́нiе на́­ше.
Французский (LSG)
Que dirons-nous donc qu'Abraham, notre père, a obtenu selon la chair?
Si Abraham a été justifié par les oeuvres, il a sujet de se glorifier, mais non devant Dieu.
Car que dit l'Écriture? Abraham crut à Dieu, et cela lui fut imputé à justice.
Or, à celui qui fait une oeuvre, le salaire est imputé, non comme une grâce, mais comme une chose due;
et à celui qui ne fait point d'oeuvre, mais qui croit en celui qui justifie l'impie, sa foi lui est imputée à justice.
De même David exprime le bonheur de l'homme à qui Dieu impute la justice sans les oeuvres:
Heureux ceux dont les iniquités sont pardonnées, Et dont les péchés sont couverts!
Heureux l'homme à qui le Seigneur n'impute pas son péché!
Ce bonheur n'est-il que pour les circoncis, ou est-il également pour les incirconcis? Car nous disons que la foi fut imputée à justice à Abraham.
Comment donc lui fut-elle imputée? Était-ce après, ou avant sa circoncision? Il n'était pas encore circoncis, il était incirconcis.
Et il reçut le signe de la circoncision, comme sceau de la justice qu'il avait obtenue par la foi quand il était incirconcis, afin d'être le père de tous les incirconcis qui croient, pour que la justice leur fût aussi imputée,
et le père des circoncis, qui ne sont pas seulement circoncis, mais encore qui marchent sur les traces de la foi de notre père Abraham quand il était incirconcis.
En effet, ce n'est pas par la loi que l'héritage du monde a été promis à Abraham ou à sa postérité, c'est par la justice de la foi.
Car, si les héritiers le sont par la loi, la foi est vaine, et la promesse est anéantie,
parce que la loi produit la colère, et que là où il n'y a point de loi il n'y a point non plus de transgression.
C'est pourquoi les héritiers le sont par la foi, pour que ce soit par grâce, afin que la promesse soit assurée à toute la postérité, non seulement à celle qui est sous la loi, mais aussi à celle qui a la foi d'Abraham, notre père à tous, selon qu'il est écrit:
Je t'ai établi père d'un grand nombre de nations. Il est notre père devant celui auquel il a cru, Dieu, qui donne la vie aux morts, et qui appelle les choses qui ne sont point comme si elles étaient.
Espérant contre toute espérance, il crut, en sorte qu'il devint père d'un grand nombre de nations, selon ce qui lui avait été dit: Telle sera ta postérité.
Et, sans faiblir dans la foi, il ne considéra point que son corps était déjà usé, puisqu'il avait près de cent ans, et que Sara n'était plus en état d'avoir des enfants.
Il ne douta point, par incrédulité, au sujet de la promesse de Dieu; mais il fut fortifié par la foi, donnant gloire à Dieu,
et ayant la pleine conviction que ce qu'il promet il peut aussi l'accomplir.
C'est pourquoi cela lui fut imputé à justice.
Mais ce n'est pas à cause de lui seul qu'il est écrit que cela lui fut imputé;
c'est encore à cause de nous, à qui cela sera imputé, à nous qui croyons en celui qui a ressuscité des morts Jésus notre Seigneur,
lequel a été livré pour nos offenses, et est ressuscité pour notre justification.
Пас, фарзан, падари мо Иброҳим ба ҳасби ҷисм чӣ чизе пайдо кард?
Агар Иброҳим бо аъмоли худ сафед шуда бошад, ў шоёни таъриф аст, аммо на дар пеши Худо.
Зеро ки дар Навиштаҳо чӣ гуфта шудааст: “Иброҳим ба Худо имон овард, ва ин барои ў адолат ҳисоб карда шуд“.
Барои касе амал мекунад, муздаш на аз рўи эҳсон, балки аз рўи ўҳдадорӣ ҳисоб карда мешавад;
Лекин барои касе ки амал намекунад, балки имон меоварад ба Он ки осиёнро сафед мекунад, имонаш адолат ҳисоб карда мешавад.
Чунон ки Довуд низ одамеро хушбахт меномад, ки Худо ба вай адолатро сарфи назар аз аъмолаш ато мекунад:
́Хушо касоне ки ҷиноятҳошон омурзида ва хатоҳошон пўшида шудааст;
Хушо касе ки Худованд гуноҳи варо ба ҳисоб намегирад́.
Оё ин хушбахтӣ ба махтунон тааллуқ дорад ё ки ба номахтунон низ? Мо гуфтем, ки барои Иброҳим имонаш адолат ҳисоб карда шуд.
Кай ҳисоб карда шуд? Баъд аз хатна ё ки пеш аз хатна? Баъд аз хатна не, балки пеш аз хатна буд.
Ва аломати хатнаро ў, ҳамчун мўҳри адолат мувофиқи имоне ки дар ҳолати номахтуни худ дошт, пайдо кард, бинобар ин ў падари ҳамаи имондорони номахтун шуд, то ки ба онҳо низ адолат ато шавад,
Ва ҳамчунин падари махтунон шуд, ки онҳо на фақат хатна шудаанд, балки низ имонеро, ки Иброҳин дар ҳолати номахтунӣ дошт, пайравӣ кунанд.
Зеро ки ба Иброҳим, ё ба наслаш, ваъдаи он ки ў вориси ҷаҳон хоҳад буд, ба воситаи шариат не, балки ба воситаи адолати имон ато шудааст.
Зеро ки агар аҳли шариат ворис бошанд, дар он сурат имон пуч асту ваъда ботил;
Чунки шариат сабаби ғазаб мешавад, зеро ки дар ҷое ки шариат нест, вайронкунандагони он ҳам нест.
Бинобар ин мувофиқи имон аст, то ки мувофиқи файз бошад, барои он ки ваъда ба тамоми насли Иброҳим, на фақат ба насли мувофиқи шариат, балки ба насли мувофиқи имони ў низ таъмин шавад, ки ў падари ҳамаи мост,
Чунон ки навишта шудааст: ́Ман туро падари халқҳои бисьёр гардонам́, дар пеши Худое ки Иброҳим ба Ў имон овард, дар пеши Худое ки мурдагонро зинда мекунад ва номавҷудро ҳамчун маҷуд мехонад.
Дар сурате ки ҳеҷ умеде набуд, Иброҳим умедвор шуда, имон овард, то ки падари халқҳои бисьёр шавад, аз рўи он чи гуфта шудааст: ́Насли ту чунин хоҳад буд́.
Ва имонаш суст нашуд, ва ба он ҳам назар накард, ки ҷисми ў, дар синни қариб садсолагӣ, аллакай пир шудааст, ва батни Соро низ аз кор баромадааст;
Ва ба ваъдаи Худо аз беимонӣ шубҳа накард, балки дар имонаш устувор истода, Худоро ҳамду сано хонд,
Ва боварии комил дошт, ки Ў ба иҷрои ваъдаи Худ низ қодир аст.
Аз ҳамин сабаб барои ў адолат ҳисоб карда шуд.
Аммо на фақат нисбат ба ў навишта шудааст, ки барои ў ҳисоб карда шуд,
Вале нисбат ба мо низ: барои мо низ ҳисоб карда хоҳад шуд, ки имон дорем ба Он ки Худованди мо Исоро аз мурдагон эҳьё кард,
Ки Ў ба сабаби гуноҳҳои мо таслим карда шуд ва аз барои сафед кардани мо эҳьё гардид.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible