Скрыть
5:4
5:7
5:11
5:16
5:18
5:21
Церковнославянский (рус)
[Зач. 88.] Оправди́в­шеся у́бо вѣ́рою, ми́ръ и́мамы къ Бо́гу Го́сподемъ на́шимъ Иису́съ Христо́мъ,
И́мже и при­­веде́нiе обрѣто́хомъ вѣ́рою во благода́ть сiю́, въ не́йже сто­и́мъ, и хва́лимся упова́нiемъ сла́вы Бо́жiя.
Не то́чiю же, но и хва́лимся въ ско́рбехъ, вѣ́дяще, я́ко ско́рбь терпѣ́нiе содѣ́ловаетъ,
терпѣ́нiе же иску́с­ст­во, иску́с­ст­во же упова́нiе:
упова́нiе же не посрами́тъ, я́ко любы́ Бо́жiя излiя́ся въ сердца́ на́ша Ду́хомъ Святы́мъ да́н­нымъ на́мъ.
[Зач. 88Б.] Еще́ бо Христо́съ су́щымъ на́мъ немощны́мъ, по вре́мени за нечести́выхъ у́мре.
Едва́ бо за пра́ведника кто́ у́мретъ: за блага́го бо не́гли кто́ и де́рзнетъ умре́ти.
Составля́етъ же Свою́ любо­́вь къ на́мъ Бо́гъ, я́ко, еще́ грѣ́шникомъ су́щымъ на́мъ, Христо́съ за ны́ у́мре.
Мно́го у́бо па́че, оправда́ни бы́в­ше ны́нѣ Кро́вiю Его́, спасе́мся И́мъ от­ гнѣ́ва.
[Зач. 89.] А́ще бо врази́ бы́в­ше при­­мири́хомся Бо́гу сме́ртiю Сы́на Его́, множа́е па́че при­­мири́в­шеся спа́семся въ животѣ́ Его́:
не то́чiю же, но и хва́лимся о Бо́зѣ Го́сподемъ на́шимъ Иису́съ Христо́мъ, И́мже ны́нѣ при­­мире́нiе прiя́хомъ.
Сего́ ра́ди я́коже еди́нѣмъ человѣ́комъ грѣ́хъ въ мíръ вни́де и грѣхо́мъ сме́рть, и та́ко сме́рть во вся́ человѣ́ки вни́де, въ не́мже вси́ согрѣши́ша.
До зако́на бо грѣ́хъ бѣ́ въ мíрѣ: грѣ́хъ же не вмѣня́шеся, не су́щу зако́ну.
Но ца́р­ст­вова сме́рть от­ Ада́ма да́же до Моисе́а и надъ несогрѣши́в­шими по подо́бiю преступле́нiя Ада́мова, и́же е́сть о́бразъ бу́дущаго.
Но не я́коже прегрѣше́нiе, та́ко и да́ръ. А́ще бо прегрѣше́нiемъ еди́наго мно́зи умро́ша, мно́жае па́че благода́ть Бо́жiя и да́ръ благода́тiю еди́наго Человѣ́ка Иису́са Христа́ во мно́гихъ преизли́ше­с­т­вова.
И не я́коже еди́нѣмъ согрѣ́шшимъ дарова́нiе: грѣ́хъ бо изъ еди́наго во осужде́нiе: да́ръ же от­ мно́гихъ прегрѣше́нiи во оправда́нiе.
[Зач. 90.] А́ще бо еди́наго прегрѣше́нiемъ сме́рть ца́р­ст­вова еди́нѣмъ, мно́жае па́че избы́токъ благода́ти и да́ръ пра́вды прiе́млюще, въ жи́зни воцаря́т­ся еди́нѣмъ Иису́съ Христо́мъ.
Тѣ́мже у́бо, я́коже еди́наго прегрѣше́нiемъ во вся́ человѣ́ки вни́де осужде́нiе, та́кожде и еди́наго оправда́нiемъ во вся́ человѣ́ки вни́де оправда́нiе жи́зни.
Я́коже бо ослуша́нiемъ еди́наго человѣ́ка грѣ́шни бы́ша мно́зи, си́це и послуша́нiемъ еди́наго пра́ведни бу́дутъ мно́зи.
Зако́нъ же при­­вни́де, да умно́жит­ся прегрѣше́нiе. Идѣ́же бо умно́жися грѣ́хъ, преизбы́точе­с­т­вова благода́ть:
да я́коже ца́р­ст­вова грѣ́хъ во сме́рть, та́кожде и благода́ть воцари́т­ся пра́вдою въ жи́знь вѣ́чную, Иису́съ Христо́мъ Го́сподемъ на́шимъ.
Узбекский
Раббимиз Исо Масиҳга бўлган имонимизни инобатга олиб, Худо бизни оқлади ва биз билан сулҳ тузди.
Раббимиз Исо Масиҳ Ўзи Худонинг иноят эшигини бизга очиб берди. Биз имонимиз туфайли бу иноятга эришиб, маҳкам турамиз ва Худонинг улуғворлигига эришмоқ умиди билан фахрланиб юрамиз.
Бунинг устига, қайғулар билан ҳам фахрланмоқдамиз, чунки қайғу сабр-қаноатни ҳосил қилишини биламиз.
Сабр-қаноат эса тажрибакорликни, тажрибакорлик эса умидни ҳосил қилади.
Умидимиз бўлса, бизни уятга қолдирмайди. Чунки бизга берилган Муқаддас Руҳ орқали юракларимиз Худо севгисига тўлиб-тошади.
Биз ҳали чорасиз бўлганимизда, белгиланган вақтда Масиҳ бетавфиқлар учун ўлди.
Бировнинг солиҳ киши учун ўлиши эҳтимолдан узоқдир. Балки ҳимматли киши учун кимдир ўлимга боришга рози бўлар.
Лекин биз ҳали гуноҳга ботган чоғимизда, Масиҳ биз учун ўлди. Бу Худонинг бизга бўлган муҳаббатидан далолатдир.
Демак, агар биз энди Масиҳнинг тўкилган қони туфайли оқланган бўлсак, Унинг соясида Худо ғазабидан қутулишимиз янада аниқроқдир.
Биз Худонинг душманлари эканмиз, У Ўз Ўғлининг ўлими туфайли бизни Ўзи билан яраштириб қўйди. Энди У билан ярашган бўлсак, Унинг Ўғли ҳаётлиги туфайли нажот топишимиз янада аниқроқдир.
Ва бу билан кифояланиб қолмай, балки бизни Худо билан яраштириб қўйган Раббимиз Исо Масиҳ шарофати билан Худодан шодланиб юрибмиз.
Битта одам дастидан дунёда гуноҳ пайдо бўлди, гуноҳдан эса ўлим пайдо бўлди ва бутун инсонларга ўтди. Маълумки, ҳамма гуноҳ қилган.
Илоҳий Қонун мавжуд бўлмасдан бурун ҳам дунёда гуноҳ бор эди, лекин Қонун йўқлигида гуноҳнинг ҳисоби тутилмайди.
Шунга қарамай, Одам Атодан Мусо пайғамбарга қадар яшаганларнинг ҳаммаси Одам Атога ўхшаб жиноят қилмаган бўлсалар-да, ўлим уларнинг ҳаммасига ҳам ҳокимлик қилди.Одам Ато келажак Зотнинг тимсоли эди.
Лекин булар бирдай эмас, Худонинг эҳсони Одам Атонинг гуноҳига ўхшамайди. Гарчи бир кишининг гуноҳи туфайли кўплаб кишилар ўлган бўлсалар ҳам, Худонинг инояти бундан каттароқдир, чунончи битта Одам, яъни Исо Масиҳнинг инояти билан берилган бой эҳсон кўпдан-кўп кишиларга тегди.
Худонинг эҳсони билан Одам Атонинг гуноҳи орасидаги фарқ шундан иборатки, бир гуноҳнинг оқибати ўлимга ҳукм этиш билан тугаса, эҳсоннинг натижаси эса кўп инсоннинг гуноҳларидан фориғ бўлишига олиб келади.
Тўғри, бир кишининг гуноҳи туфайли, шу ягона одамнинг дастидан ўлим ҳокимлик қила бошлади. Аммо яна тўғриси, ягона бир Одам, яъни Исо Масиҳ соясида одамлар энди Худонинг чексиз иноятига эришиб, оқланадилар ва ҳаётда ҳукм сурадилар.
Шунга кўра, битта гуноҳкорнинг иши барча одамзодни ўлимга маҳкум этган бўлса, энди эса битта Солиҳнинг иши одамларни оқлайди ва абадий ҳаётга ноил этади.
Бир одамнинг итоатсизлиги туфайли кўп одамлар гуноҳкор бўлган бўлса, энди эса бир Кишининг итоаткорлиги туфайли кўп одамлар солиҳ деб қабулга ўтадилар.
Шу орада Илоҳий Қонун пайдо бўлган, натижада жиноят кўпайган эди. Аммо гуноҳ кўпайган сари, Худо инояти ҳам шунчалик орта борди.
Хулласи калом, илгари гуноҳ ўлим сари ҳоқонлик қилган бўлса, энди эса Раббимиз Исо Масиҳ қиёфасидаги Худо инояти гуноҳкорни оқлаб, абадий ҳаёт сари ҳукм сурмоқда.
Синодальный
1 Верою мы имеем мир с Богом чрез Христа, Который умер за нас, когда мы были еще грешниками. 12 Как грех и смерть вошли в мир одним человеком, так Христом вошли благодать, праведность и жизнь.
[Зач. 88А.] Итак, оправдавшись верою, мы имеем мир с Богом через Господа нашего Иисуса Христа,
через Которого верою и получили мы доступ к той благодати, в которой стоим и хвалимся надеждою славы Божией.
И не сим только, но хвалимся и скорбями, зная, что от скорби происходит терпение,
от терпения опытность, от опытности надежда,
а надежда не постыжает, потому что любовь Божия излилась в сердца наши Духом Святым, данным нам.
[Зач. 88Б.] Ибо Христос, когда еще мы были немощны, в определенное время умер за нечестивых.
Ибо едва ли кто умрет за праведника; разве за благодетеля, может быть, кто и решится умереть.
Но Бог Свою любовь к нам доказывает тем, что Христос умер за нас, когда мы были еще грешниками.
Посему тем более ныне, будучи оправданы Кровию Его, спасемся Им от гнева.
[Зач. 89.] Ибо если, будучи врагами, мы примирились с Богом смертью Сына Его, то тем более, примирившись, спасемся жизнью Его.
И не довольно сего, но и хвалимся Богом чрез Господа нашего Иисуса Христа, посредством Которого мы получили ныне примирение.
Посему, как одним человеком грех вошел в мир, и грехом смерть, так и смерть перешла во всех человеков, потому что в нем все согрешили.
[Зач. 87.] Ибо и до закона грех был в мире; но грех не вменяется, когда нет закона.
Однако же смерть царствовала от Адама до Моисея и над несогрешившими подобно преступлению Адама, который есть образ будущего.
Но дар благодати не как преступление. Ибо если преступлением одного подверглись смерти многие, то тем более благодать Божия и дар по благодати одного Человека, Иисуса Христа, преизбыточествуют для многих.
И дар не как суд за одного согрешившего; ибо суд за одно преступление – к осуждению; а дар благодати – к оправданию от многих преступлений.
[Зач. 90.] Ибо если преступлением одного смерть царствовала посредством одного, то тем более приемлющие обилие благодати и дар праведности будут царствовать в жизни посредством единого Иисуса Христа.
Посему, как преступлением одного всем человекам осуждение, так правдою одного всем человекам оправдание к жизни.
Ибо, как непослушанием одного человека сделались многие грешными, так и послушанием одного сделаются праведными многие.
Закон же пришел после, и таким образом умножилось преступление. А когда умножился грех, стала преизобиловать благодать,
дабы, как грех царствовал к смерти, так и благодать воцарилась через праведность к жизни вечной Иисусом Христом, Господом нашим.
Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир с Богом кроз Господа свог Исуса Христа,
Кроз ког и приступ нађосмо вером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије.
Не само, пак, то него се хвалимо и невољама, знајући да невоља трпљење гради;
А трпљење искуство, а искуство надање;
А надање неће се осрамотити, јер се љубав Божија изли у срца наша Духом Светим који је дат нама.
Јер Христос још кад слаби бејасмо умре у време своје за безбожнике.
Јер једва ко умре за праведника; за доброга може бити да би се ко усудио умрети.
Али Бог показује своју љубав к нама што Христос још кад бејасмо грешници умре за нас.
Много ћемо, дакле, већма бити кроза Њ спасени од гнева кад смо се сад оправдали крвљу Његовом.
Јер кад смо се помирили с Богом смрћу Сина његовог док смо још били непријатељи, много ћемо се већма спасти у животу Његовом кад смо се помирили.
Не само, пак то, него се хвалимо и Богом кроз Господа свог Исуса Христа, кроз ког сад примисмо помирење.
Зато, као што кроз једног човека дође на свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагрешише.
Јер грех беше на свету до закона; али се грех не примаше кад не беше закона;
Него царова смрт од Адама тја до Мојсија и над онима који нису сагрешили преступивши као Адам, који је прилика Оног који хтеде доћи.
Али дар није тако као грех; јер кад кроз грех једног помреше многи, много се већа благодат Божија и дар изли изобилно на многе благодаћу једног човека, Исуса Христа.
И дар није као грех једног: јер за грех једног би осуђење, а дар од многих грехова оправдање.
Јер кад за грех једног царова смрт кроз једног, колико ће већма они који примају изобиље благодати и дар правде у животу царовати кроз једног Исуса Христа!
Зато, дакле, као што за грех једног дође осуђење на све људе, тако и правдом једног дође на све људе оправдање живота.
Јер као што непослушањем једног човека посташе многи грешни, тако ће и послушањем једног бити многи праведни.
А закон дође уз то да се умножи грех; јер где се умножи грех онде се још већма умножи благодат,
Да као што царова грех за смрт, тако и благодат да царује правдом за живот вечни, кроз Исуса Христа Господа нашег.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible