Скрыть
7:1
7:3
7:9
7:13
7:16
7:17
7:19
7:20
7:21
7:24
7:25
Английский (NKJV)
Or do you not know, brethren (for I speak to those who know the law), that the law has dominion over a man as long as he lives?
For the woman who has a husband is bound by the law to her husband as long as he lives. But if the husband dies, she is released from the law of her husband.
So then if, while her husband lives, she marries another man, she will be called an adulteress; but if her husband dies, she is free from that law, so that she is no adulteress, though she has married another man.
Therefore, my brethren, you also have become dead to the law through the body of Christ, that you may be married to another--to Him who was raised from the dead, that we should bear fruit to God.
For when we were in the flesh, the sinful passions which were aroused by the law were at work in our members to bear fruit to death.
But now we have been delivered from the law, having died to what we were held by, so that we should serve in the newness of the Spirit and not in the oldness of the letter.
What shall we say then? Is the law sin? Certainly not! On the contrary, I would not have known sin except through the law. For I would not have known covetousness unless the law had said, «You shall not covet.»
But sin, taking opportunity by the commandment, produced in me all manner of evil desire. For apart from the law sin was dead.
I was alive once without the law, but when the commandment came, sin revived and I died.
And the commandment, which was to bring life, I found to bring death.
For sin, taking occasion by the commandment, deceived me, and by it killed me.
Therefore the law is holy, and the commandment holy and just and good.
Has then what is good become death to me? Certainly not! But sin, that it might appear sin, was producing death in me through what is good, so that sin through the commandment might become exceedingly sinful.
For we know that the law is spiritual, but I am carnal, sold under sin.
For what I am doing, I do not understand. For what I will to do, that I do not practice; but what I hate, that I do.
If, then, I do what I will not to do, I agree with the law that it is good.
But now, it is no longer I who do it, but sin that dwells in me.
For I know that in me (that is, in my flesh) nothing good dwells; for to will is present with me, but how to perform what is good I do not find.
For the good that I will to do, I do not do; but the evil I will not to do, that I practice.
Now if I do what I will not to do, it is no longer I who do it, but sin that dwells in me.
I find then a law, that evil is present with me, the one who wills to do good.
For I delight in the law of God according to the inward man.
But I see another law in my members, warring against the law of my mind, and bringing me into captivity to the law of sin which is in my members.
O wretched man that I am! Who will deliver me from this body of death?
I thank God--through Jesus Christ our Lord! So then, with the mind I myself serve the law of God, but with the flesh the law of sin.
Церковнославянский (рус)
[Зач. 94.] Или́ не разумѣ́ете, бра́тiе: вѣ́дущымъ бо зако́нъ глаго́лю: я́ко зако́нъ облада́етъ надъ человѣ́комъ, во ели́ко вре́мя живе́тъ?
И́бо мужа́тая жена́ жи́ву му́жу при­­вя́зана е́сть зако́номъ: а́ще ли же у́мретъ му́жъ ея́, разрѣши́т­ся от­ зако́на му́жескаго.
Тѣ́мже у́бо, жи́ву су́щу му́жу, прелюбо­дѣ́йца быва́етъ, а́ще бу́детъ му́жеви ино́му: а́ще ли у́мретъ му́жъ ея́, свобо́дна е́сть от­ зако́на, не бы́ти е́й прелюбо­дѣ́йцѣ, бы́в­шей му́жу ино́му.
Тѣ́мже, бра́тiе моя́, и вы́ умро́сте зако́ну тѣ́ломъ Христо́вымъ, во е́же бы́ти ва́мъ ино́му, Воста́в­шему изъ ме́ртвыхъ, да пло́дъ при­­несе́мъ Богови.
Егда́ бо бѣ́хомъ во пло́ти, стра́сти грѣхо́вныя, я́же зако́номъ, дѣ́й­ст­воваху во у́дѣхъ на́шихъ, во е́же пло́дъ твори́ти сме́рти:
ны́нѣ же упраздни́хомся от­ зако́на, уме́рше, и́мже держи́ми бѣ́хомъ, я́ко рабо́тати на́мъ [Бо́гови] во обновле́нiи ду́ха, а не въ ве́тхости пи́смене.
Что́ у́бо рече́мъ? Зако́нъ ли грѣ́хъ? Да не бу́детъ: но грѣха́ не зна́хъ, то́чiю зако́номъ: по́хоти же не вѣ́дахъ, а́ще не бы́ зако́нъ глаго́лалъ: не похо́щеши.
Вину́ же прiе́мъ грѣ́хъ за́повѣдiю, содѣ́ла во мнѣ́ вся́ку по́хоть: безъ зако́на бо грѣ́хъ ме́ртвъ е́сть.
А́зъ же живя́хъ кромѣ́ зако́на иногда́: при­­ше́дшей же за́повѣди, грѣ́хъ у́бо оживе́,
а́зъ же умро́хъ: и обрѣ́теся ми́ за́повѣдь, я́же въ живо́тъ, сiя́ въ сме́рть,
грѣ́хъ бо вину́ прiе́мъ за́повѣдiю, прельсти́ мя, и то́ю умертви́ мя.
Тѣ́мже у́бо зако́нъ свя́тъ, и за́повѣдь свя́та и пра́ведна и блага́.
Благо́е ли у́бо бы́сть мнѣ́ сме́рть? Да не бу́детъ: но грѣ́хъ, да яви́т­ся грѣ́хъ, благи́мъ ми́ содѣва́я сме́рть, да бу́детъ по премно́гу грѣ́шенъ грѣ́хъ за́повѣдiю.
[Зач. 95.] Вѣ́мы бо, я́ко зако́нъ духо́венъ е́сть: а́зъ же пло́тянъ е́смь, про́данъ подъ грѣ́хъ.
Е́же бо содѣва́ю, не разумѣ́ю: не е́же бо хощу́, сiе́ творю́, но е́же нена́вижду, то́ содѣ́ловаю.
А́ще ли, е́же не хощу́, сiе́ творю́, хвалю́ зако́нъ я́ко до́бръ,
ны́нѣ же не ктому́ а́зъ сiе́ содѣва́ю, но живы́й во мнѣ́ грѣ́хъ.
Вѣ́мъ бо, я́ко не живе́тъ во мнѣ́, си́рѣчь во пло́ти мо­е́й, до́бро­е: е́же бо хотѣ́ти при­­лежи́тъ ми́, а е́же содѣ́яти до́брое, не обрѣта́ю.
Не е́же бо хощу́ до́брое, творю́, но е́же не хощу́ зло́е, сiе́ содѣва́ю.
А́ще ли, е́же не хощу́ а́зъ, сiе́ творю́, уже́ не а́зъ сiе́ творю́, но живы́й во мнѣ́ грѣ́хъ.
Обрѣта́ю у́бо зако́нъ, хотя́щу ми́ твори́ти до́брое, я́ко мнѣ́ зло́е при­лежи́тъ.
Со­услажда́юся бо зако́ну Бо́жiю по вну́трен­нему человѣ́ку:
ви́жду же и́нъ зако́нъ во у́дѣхъ мо­и́хъ, проти́ву вою́ющь зако́ну ума́ мо­его́ и плѣня́ющь мя́ зако́номъ грѣхо́внымъ, су́щимъ во у́дѣхъ мо­и́хъ.
Окая́ненъ а́зъ человѣ́къ: кто́ мя изба́витъ от­ тѣ́ла сме́рти сея́?
Благодарю́ Бо́га мо­его́ Иису́съ Христо́мъ Го́сподемъ на́шимъ. Тѣ́мже у́бо са́мъ а́зъ умо́мъ мо­и́мъ рабо́таю зако́ну Бо́жiю, пло́тiю же зако́ну грѣхо́вному.
Арабский (Arabic Van Dyke)
ام تجهلون ايها الاخوة. لاني اكلم العارفين بالناموس. ان الناموس يسود على الانسان ما دام حيّا.
فان المرأة التي تحت رجل هي مرتبطة بالناموس بالرجل الحي. ولكن ان مات الرجل فقد تحررت من ناموس الرجل.
فاذا ما دام الرجل حيّا تدعى زانية ان صارت لرجل آخر. ولكن ان مات الرجل فهي حرة من الناموس حتى انها ليست زانية ان صارت لرجل آخر.
اذا يا اخوتي انتم ايضا قد متم للناموس بجسد المسيح لكي تصيروا لآخر للذي قد أقيم من الاموات لنثمر للّه.
لانه لما كنا في الجسد كانت اهواء الخطايا التي بالناموس تعمل في اعضائنا لكي نثمر للموت.
واما الآن فقد تحررنا من الناموس اذ مات الذي كنا ممسكين فيه حتى نعبد بجدة الروح لا بعتق الحرف
فماذا نقول. هل الناموس خطية. حاشا. بل لم اعرف الخطية الا بالناموس. فانني لم اعرف الشهوة لو لم يقل الناموس لا تشته.
ولكن الخطية وهي متخذة فرصة بالوصية انشأت في كل شهوة. لان بدون الناموس الخطية ميتة.
اما انا فكنت بدون الناموس عائشا قبلا. ولكن لما جاءت الوصية عاشت الخطية فمتّ انا.
فوجدت الوصية التي للحياة هي نفسها لي للموت.
لان الخطية وهي متخذة فرصة بالوصية خدعتني بها وقتلتني.
اذا الناموس مقدس والوصية مقدسة وعادلة وصالحة.
فهل صار لي الصالح موتا. حاشا. بل الخطية. لكي تظهر خطية منشئة لي بالصالح موتا لكي تصير الخطية خاطئة جدا بالوصية
فاننا نعلم ان الناموس روحي واما انا فجسدي مبيع تحت الخطية.
لاني لست اعرف ما انا افعله اذ لست افعل ما اريده بل ما ابغضه فاياه افعل.
فان كنت افعل ما لست اريده فاني اصادق الناموس انه حسن.
فالآن لست بعد افعل ذلك انا بل الخطية الساكنة فيّ.
فاني اعلم انه ليس ساكن فيّ اي في جسدي شيء صالح. لان الارادة حاضرة عندي واما ان افعل الحسنى فلست اجد.
لاني لست افعل الصالح الذي اريده بل الشر الذي لست اريده فاياه افعل.
فان كنت ما لست اريده اياه افعل فلست بعد افعله انا بل الخطية الساكنة فيّ.
اذا اجد الناموس لي حينما اريد ان افعل الحسنى ان الشر حاضر عندي.
فاني اسرّ بناموس الله بحسب الانسان الباطن.
ولكني ارى ناموسا آخر في اعضائي يحارب ناموس ذهني ويسبيني الى ناموس الخطية الكائن في اعضائي.
ويحي انا الانسان الشقي. من ينقذني من جسد هذا الموت.
اشكر الله بيسوع المسيح ربنا. اذا انا نفسي بذهني اخدم ناموس الله ولكن بالجسد ناموس الخطية
Эй бародарон, магар намедонед, зеро ба воқифони шариат сухан мегўям, ки шариат бар одамизод дар айёми зиндагии вай қудрат дорад?
Зеро ки зани шавҳардор мувофиқи шариат ба шавҳари зинда вобаста аст, ва агар шавҳараш бимирад, вай аз шариати шавҳардорӣ фориғ мешавад.
Бинобар ин агар вай дар айёми зиндагии шавҳараш ба Марди дигар равад, зинокор номида мешавад; лекин агар шавҳараш бимирад, вай аз шариат фориғ мешавад ва ҳар гоҳ ба марди дигар бирасад, зинокор ҳисоб намеёбад.
Шумо низ, эй бародарон, ба воситаи Бадани Масеҳ ба шариат мурдаем, то ки ба Дигаре, ба Он ки аз мурдагон эҳьё шуд, тааллуқ дошта бошед, барои он ки мо ба Худо самаре оварем.
Зеро, вақте ки мо ба ҳасби ҷисм зиндагӣ мекардем, ҳаваси гуноҳҳое ки ба воситаи шариат ошкор мешуд, дар андоми мо амал мекард, барои он ки мо ба мамот самаре оварем;
Лекин ҳоло мо ба шариате ки моро баста буд, мурда, аз он фориғ шудаем, то ки мувофиқи рўҳи тоза бандагӣ кунем, на ин ки мувофиқи ҳарфи кўҳна.
Пас чӣ гўем? Оё шариат бо гуноҳ якест? Ба ҳеҷ ваҷҳ. Лекин ман гуноҳро ба воситаи шариат донистаам. Зеро агар шариат намегуфт, ки́тамаъ накун́, ман намедонистам, ки тамаъ чист.
Аммо гуноҳ, бо баҳонаи ҳукми шариат, дар дили ман ҳар гуна тамаъро ба вуҷуд овард, зеро ки бе шариат гуноҳ мурда аст.
Ман як вақте бе шариат зиндагӣ мекардам, аммо вақте ки ҳукми шариат ба майдон омад, гуноҳ ҷон гирифт,
Ва ман мурдам, ва он ҳукми ки барои ҳаёт дода шуда буд, сабаби мамоти ман шуд;
Чунки гуноҳ, баҳонаи ҳукми шариат, маро фиреб дод ва ба воситаи он кушт.
Бинобар ин шраиат муқаддас аст, ҳукми он низ муқаддас, барҳақ ва нек аст.
Пас, оё чизи нек барои ман сабаби мамот шуд? Ба ҳеҷ ваҷҳ. Балки гуноҳ сабаби он шуд: барои он ки вай ҳамчун гуноҳ зоҳир шавад, ба воситаи чизи нек ба ман мамот овард, то ки гуноҳ ба воситаи ҳукми шариат ниҳоятдараҷа азим гардад.
Зеро мо медонем, ки шариат рўҳонӣ мебошад, вале ман нафсонӣ ҳастам ва ба гуноҳ фурўхта шудаам.
Ман, охир, он чи мекунам, намефаҳмам; чунки он чи мехоҳам, намекунам, балки он чи бад мебинам, мекунам,
Пас модоме ки он чи намехоҳам, мекунам, бо ҳамин эътироф менамоям, ки шариат нек аст.
Бинобар ин акнун кунандаи он ман нестам, балки гуноҳест, ки дар ман вуҷуд дорад.
Зеро медонам, ки дар ман, яъне дар ҷисми ман, чизи нек мавҷуд нест; чунки майли кардани кори нек дар ман бошад ҳам, ёрои кардани он надорам.
Зеро он кори неке ки мехоҳам, намекунам, лекин кори баде ки намехоҳам, мекунам.
Пас модоме ки он чи намехоҳам, мекунам, акнун кунандаи он ман нестам, балки гуноҳест, ки дар ман вуҷуд дорад.
Хуллас, ман чунин қонун пайдо мекунам, ки ҳангоме ки ман мехоҳам кори нек кунам, аз ман кори бад сар мезанад.
Зеро ки ман ба ҳасби инсони ботинӣ аз шариати Худо лаззат мебарам,
Лекин дар андоми худ қонуни дигаре мебинам, ки он ба муқобили қонуни хиради ман меҷангад ва маро асири он қонуни гуноҳ мегардонад, ки дар андоми ман мавҷуд аст.
Вой бар ҳоли ман, ки шахси мискин ҳастам! Кӣ маро аз ин ҷисми гирифтори мамот раҳоӣ медиҳад?
Худоро ба воситаи Худованди мо Исои Масеҳ шукр мегўям. Пас, ман бо хиради худ шариати Худоро бандагӣ мекунам, вале бо ҷисми худ қонуни гуноҳро.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible