Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
9:1
9:2
9:11
9:16
9:18
9:27
9:28
см.:Ис.10:22-23;
9:32
[Зач. 100.] И́стину глаго́лю о Христѣ́, не лгу́, послушеству́ющей ми́ со́вѣсти мое́й Ду́хомъ Святы́мъ,
я́ко ско́рбь ми́ е́сть ве́лiя и непрестаю́щая болѣ́знь се́рдцу моему́:
моли́лъ бы́хъ ся́ бо са́мъ а́зъ отлуче́нъ бы́ти от Христа́ по бра́тiи мое́й, сро́дницѣхъ мои́хъ по пло́ти,
и́же су́ть Изра́или́те, и́хже всыновле́нiе и сла́ва, и завѣ́ти и законоположе́нiе, и служе́нiе и обѣтова́нiя:
и́хже отцы́, и от ни́хже Христо́съ по пло́ти, сы́й надъ всѣ́ми Бо́гъ благослове́нъ во вѣ́ки, ами́нь.
[Зач. 101.] Не та́коже, я́ко отпаде́ сло́во Бо́жiе: не вси́ бо су́щiи от Изра́иля, сі́и Изра́иль,
ни зане́ су́ть сѣ́мя Авраа́мле, вси́ ча́да: но во Исаа́цѣ, рече́, нарече́тся ти́ сѣ́мя.
Си́рѣчь, не ча́да пло́тская, сiя́ ча́да Бо́жiя: но ча́да обѣтова́нiя причита́ются въ сѣ́мя.
Обѣтова́нiя бо сло́во сiе́: на сiе́ вре́мя прiиду́, и бу́детъ Са́ррѣ сы́нъ.
Не то́чiю же, но и Реве́кка от еди́наго ло́жа Исаа́ка о́тца на́шего иму́щи:
еще́ бо не ро́ждшымся, ни сотвори́вшымъ что́ благо или́ зло́, да по избра́нiю предложе́нiе Бо́жiе пребу́детъ
не от дѣ́лъ, но от Призыва́ющаго, рече́ся е́й, я́ко бо́лiй порабо́таетъ ме́ншему,
я́коже е́сть пи́сано: Иа́кова возлюби́хъ, Иса́ва же возненави́дѣхъ.
Что́ у́бо рече́мъ? Еда́ непра́вда у Бо́га? Да не бу́детъ.
Моисе́ови бо глаго́летъ: поми́лую, его́же а́ще поми́лую, и уще́дрю, его́же а́ще уще́дрю.
Тѣ́мже у́бо ни хотя́щаго, ни теку́щаго, но ми́лующаго Бо́га.
Глаго́летъ бо Писа́нiе фарао́нови: я́ко на и́стое сі́е воздвиго́хъ тя́, я́ко да покажу́ тобо́ю си́лу Мою́, и да возвѣсти́тся и́мя Мое́ по все́й земли́.
[Зач. 102.] Тѣ́мже у́бо его́же хо́щетъ, ми́луетъ: а его́же хо́щетъ, ожесточа́етъ.
Рече́ши у́бо ми́: чесо́ ра́ди еще́ укоря́етъ, во́ли бо Его́ кто́ проти́витися мо́жетъ?
Тѣ́мже у́бо, о, человѣ́че, ты́ кто́ еси́, проти́въ отвѣща́яй Богови? Еда́ рече́тъ зда́нiе созда́вшему е́: почто́ мя́ сотвори́лъ еси́ та́ко?
Или́ не и́мать вла́сти скуде́льникъ на бре́нiи, от того́жде смѣше́нiя сотвори́ти о́въ у́бо сосу́дъ въ че́сть, о́въ же не въ че́сть?
А́ще же хотя́ Бо́гъ показа́ти гнѣ́въ Сво́й и яви́ти си́лу Свою́, пренесе́ во мно́зѣ долготерпѣ́нiи сосу́ды гнѣ́ва соверше́ны въ поги́бель:
и да ска́жетъ бога́тство сла́вы Своея́ на сосу́дѣхъ ми́лости, я́же предугото́ва въ сла́ву,
и́хже и призва́ на́съ не то́чiю от Иуде́й, но и от язы́къ:
я́коже и во Осі́и глаго́летъ: нареку́ не лю́ди Моя́ лю́ди Моя́, и невозлю́бленую возлю́блену:
и бу́детъ, на мѣ́стѣ, идѣ́же рече́ся и́мъ: не лю́дiе Мои́ есте́ вы́, та́мо нареку́тся сы́нове Бо́га жива́го.
Иса́iа же вопiе́тъ о Изра́или: а́ще бу́детъ число́ сыно́въ Изра́илевыхъ я́ко песо́къ морскі́й, оста́нокъ спасе́тся:
сло́во бо скончава́я и сокраща́я въ пра́вдѣ, я́ко сло́во сокраще́но сотвори́тъ Госпо́дь на земли́,
и я́коже прорече́ Иса́iа: а́ще не бы Госпо́дь Савао́ѳъ оста́вилъ на́мъ сѣ́мене, я́коже Cодо́мъ у́бо бы́ли бы́хомъ, и я́коже Гомо́рру уподо́билися бы́хомъ.
Что́ у́бо рече́мъ, я́ко язы́цы, не гоня́щiи пра́вду, постиго́ша пра́вду, пра́вду же, я́же от вѣ́ры:
Изра́иль же, гоня́ зако́нъ пра́вды, въ зако́нъ пра́вды не пости́же.
Чесо́ ра́ди? Зане́ не от вѣ́ры, но от дѣ́лъ зако́на: преткну́шася бо о ка́мень претыка́нiя,
я́коже е́сть пи́сано: се́, полага́ю въ Сiо́нѣ ка́мень претыка́нiя и ка́мень собла́зна: и вся́къ вѣ́руяй въ О́нь не постыди́тся.
Veritatem dico in Christo, non mentior, testimonium mihi per hibente conscientia mea in Spiritu Sancto,
quoniam tristitia est mihi magna, et continuus dolor cordi meo.
Optarem enim ipse ego anathema esse a Christo pro fratribus meis, cognatis meis secundum carnem,
qui sunt Israelitae, quorum adoptio est filiorum et gloria et testamenta et legislatio et cultus et promissiones,
quorum sunt patres, et ex quibus Christus secundum carnem: qui est super omnia Deus benedictus in saecula. Amen.
Non autem quod exciderit verbum Dei. Non enim omnes, qui ex Israel, hi sunt Israel;
neque quia semen sunt Abrahae, omnes filii, sed: «In Isaac vocabitur tibi semen».
Id est, non qui filii carnis, hi filii Dei, sed qui filii sunt promissionis, aestimantur semen;
promissionis enim verbum hoc est: «Secundum hoc tempus veniam, et erit Sarae filius».
Non solum autem, sed et Rebecca ex uno concubitum habens, Isaac patre nostro;
cum enim nondum nati fuissent aut aliquid egissent bonum aut malum, ut secundum electionem propositum Dei maneret,
non ex operibus sed ex vocante dictum est ei: «Maior serviet minori»;
sicut scriptum est: «Iacob dilexi, Esau autem odio habui».
Quid ergo dicemus? Numquid iniustitia apud Deum? Absit!
Moysi enim dicit: «Miserebor, cuius misereor, et misericordiam praestabo, cui misericordiam praesto».
Igitur non volentis neque currentis sed miserentis Dei.
Dicit enim Scriptura pharaoni: «In hoc ipsum excitavi te, ut ostendam in te virtutem meam, et ut annuntietur nomen meum in universa terra».
Ergo, cuius vult, miseretur et, quem vult, indurat.
Dices itaque mihi: «Quid ergo adhuc queritur? Voluntati enim eius quis restitit?».
O homo, sed tu quis es, qui respondeas Deo? Numquid dicet figmentum ei, qui se finxit: «Quid me fecisti sic?».
An non habet potestatem figulus luti ex eadem massa facere aliud quidem vas in honorem, aliud vero in ignominiam?
Quod si volens Deus ostendere iram et notam facere potentiam suam, sustinuit in multa patientia vasa irae aptata in interitum;
et ut ostenderet divitias gloriae suae in vasa misericordiae, quae praeparavit in gloriam,
quos et vocavit nos non solum ex Iudaeis sed etiam ex gentibus?
Sicut et in Osee dicit: «Vocabo Non plebem meam Plebem meam et Non dilectam Dilectam.
Et erit: in loco, ubi dictum est eis: "Non plebs mea vos", ibi vocabuntur Filii Dei vivi».
Isaias autem clamat pro Israel: «Si fuerit numerus filiorum Israel tamquam arena maris, reliquiae salvae fient.
Verbum enim consummans et brevians faciet Dominus super terram».
Et sicut praedixit Isaias: «Nisi Dominus Sabaoth reliquisset nobis semen, sicut Sodoma facti essemus et sicut Gomorra similes fuissemus».
Quid ergo dicemus? Quod gentes, quae non sectabantur iustitiam, apprehenderunt iustitiam, iustitiam autem, quae ex fide est;
Israel vero sectans legem iustitiae in legem non pervenit.
Quare? Quia non ex fide sed quasi ex operibus; offenderunt in lapidem offensionis,
sicut scriptum est: «Ecce pono in Sion lapidem offensionis et petram scandali; et, qui credit in eo, non confundetur».
أَقُولُ الصِّدْقَ فِي الْمَسِيحِ، لاَ أَكْذِبُ، وَضَمِيرِي شَاهِدٌ لِي بِالرُّوحِ الْقُدُسِ:
إِنَّ لِي حُزْنًا عَظِيمًا وَوَجَعًا فِي قَلْبِي لاَ يَنْقَطِعُ.
فَإِنِّي كُنْتُ أَوَدُّ لَوْ أَكُونُ أَنَا نَفْسِي مَحْرُومًا مِنَ الْمَسِيحِ لأَجْلِ إِخْوَتِي أَنْسِبَائِي حَسَبَ الْجَسَدِ،
الَّذِينَ هُمْ إِسْرَائِيلِيُّونَ، وَلَهُمُ التَّبَنِّي وَالْمَجْدُ وَالْعُهُودُ وَالاشْتِرَاعُ وَالْعِبَادَةُ وَالْمَوَاعِيدُ،
وَلَهُمُ الآبَاءُ، وَمِنْهُمُ الْمَسِيحُ حَسَبَ الْجَسَدِ، الْكَائِنُ عَلَى الْكُلِّ إِلهًا مُبَارَكًا إِلَى الأَبَدِ. آمِينَ.
وَلكِنْ لَيْسَ هكَذَا حَتَّى إِنَّ كَلِمَةَ اللهِ قَدْ سَقَطَتْ. لأَنْ لَيْسَ جَمِيعُ الَّذِينَ مِنْ إِسْرَائِيلَ هُمْ إِسْرَائِيلِيُّونَ،
وَلاَ لأَنَّهُمْ مِنْ نَسْلِ إِبْرَاهِيمَ هُمْ جَمِيعًا أَوْلاَدٌ. بَلْ «بِإِسْحَاقَ يُدْعَى لَكَ نَسْلٌ».
أَيْ لَيْسَ أَوْلاَدُ الْجَسَدِ هُمْ أَوْلاَدَ اللهِ، بَلْ أَوْلاَدُ الْمَوْعِدِ يُحْسَبُونَ نَسْلاً.
لأَنَّ كَلِمَةَ الْمَوْعِدِ هِيَ هذِهِ:«أَنَا آتِي نَحْوَ هذَا الْوَقْتِ وَيَكُونُ لِسَارَةَ ابْنٌ».
وَلَيْسَ ذلِكَ فَقَطْ، بَلْ رِفْقَةُ أَيْضًا، وَهِيَ حُبْلَى مِنْ وَاحِدٍ وَهُوَ إِسْحَاقُ أَبُونَا.
لأَنَّهُ وَهُمَا لَمْ يُولَدَا بَعْدُ، وَلاَ فَعَلاَ خَيْرًا أَوْ شَرًّا، لِكَيْ يَثْبُتَ قَصْدُ اللهِ حَسَبَ الاخْتِيَارِ، لَيْسَ مِنَ الأَعْمَالِ بَلْ مِنَ الَّذِي يَدْعُو،
قِيلَ لَهَا:«إِنَّ الْكَبِيرَ يُسْتَعْبَدُ لِلصَّغِيرِ».
كَمَا هُوَ مَكْتُوبٌ:«أَحْبَبْتُ يَعْقُوبَ وَأَبْغَضْتُ عِيسُوَ».
فَمَاذَا نَقُولُ؟ أَلَعَلَّ عِنْدَ اللهِ ظُلْمًا؟ حَاشَا!
لأَنَّهُ يَقُولُ لِمُوسَى:«إِنِّي أَرْحَمُ مَنْ أَرْحَمُ، وَأَتَرَاءَفُ عَلَى مَنْ أَتَرَاءَفُ».
فَإِذًا لَيْسَ لِمَنْ يَشَاءُ وَلاَ لِمَنْ يَسْعَى، بَلْ ِللهِ الَّذِي يَرْحَمُ.
لأَنَّهُ يَقُولُ الْكِتَابُ لِفِرْعَوْنَ:«إِنِّي لِهذَا بِعَيْنِهِ أَقَمْتُكَ، لِكَيْ أُظْهِرَ فِيكَ قُوَّتِي، وَلِكَيْ يُنَادَى بِاسْمِي فِي كُلِّ الأَرْضِ».
فَإِذًا هُوَ يَرْحَمُ مَنْ يَشَاءُ، وَيُقَسِّي مَنْ يَشَاءُ.
فَسَتَقُولُ لِي:«لِمَاذَا يَلُومُ بَعْدُ؟ لأَنْ مَنْ يُقَاوِمُ مَشِيئَتَهُ؟»
بَلْ مَنْ أَنْتَ أَيُّهَا الإِنْسَانُ الَّذِي تُجَاوِبُ اللهَ؟ أَلَعَلَّ الْجِبْلَةَ تَقُولُ لِجَابِلِهَا:«لِمَاذَا صَنَعْتَنِي هكَذَا؟»
أَمْ لَيْسَ لِلْخَزَّافِ سُلْطَانٌ عَلَى الطِّينِ، أَنْ يَصْنَعَ مِنْ كُتْلَةٍ وَاحِدَةٍ إِنَاءً لِلْكَرَامَةِ وَآخَرَ لِلْهَوَانِ؟
فَمَاذَا؟ إِنْ كَانَ اللهُ، وَهُوَ يُرِيدُ أَنْ يُظْهِرَ غَضَبَهُ وَيُبَيِّنَ قُوَّتَهُ، احْتَمَلَ بِأَنَاةٍ كَثِيرَةٍ آنِيَةَ غَضَبٍ مُهَيَّأَةً لِلْهَلاَكِ.
وَلِكَيْ يُبَيِّنَ غِنَى مَجْدِهِ عَلَى آنِيَةِ رَحْمَةٍ قَدْ سَبَقَ فَأَعَدَّهَا لِلْمَجْدِ،
الَّتِي أَيْضًا دَعَانَا نَحْنُ إِيَّاهَا، لَيْسَ مِنَ الْيَهُودِ فَقَطْ بَلْ مِنَ الأُمَمِ أَيْضًا.
كَمَا يَقُولُ فِي هُوشَعَ أَيْضًا:«سَأَدْعُو الَّذِي لَيْسَ شَعْبِي شَعْبِي، وَالَّتِي لَيْسَتْ مَحْبُوبَةً مَحْبُوبَةً.
وَيَكُونُ فِي الْمَوْضِعِ الَّذِي قِيلَ لَهُمْ فِيهِ: لَسْتُمْ شَعْبِي، أَنَّهُ هُنَاكَ يُدْعَوْنَ أَبْنَاءَ اللهِ الْحَيِّ».
وَإِشَعْيَاءُ يَصْرُخُ مِنْ جِهَةِ إِسْرَائِيلَ:«وَإِنْ كَانَ عَدَدُ بَنِي إِسْرَائِيلَ كَرَمْلِ الْبَحْرِ، فَالْبَقِيَّةُ سَتَخْلُصُ.
لأَنَّهُ مُتَمِّمُ أَمْرٍ وَقَاضٍ بِالْبِرِّ. لأَنَّ الرَّبَّ يَصْنَعُ أَمْرًا مَقْضِيًّا بِهِ عَلَى الأَرْضِ».
وَكَمَا سَبَقَ إِشَعْيَاءُ فَقَالَ: «لَوْلاَ أَنَّ رَبَّ الْجُنُودِ أَبْقَى لَنَا نَسْلاً، لَصِرْنَا مِثْلَ سَدُومَ وَشَابَهْنَا عَمُورَةَ».
فَمَاذَا نَقُولُ؟ إِنَّ الأُمَمَ الَّذِينَ لَمْ يَسْعَوْا فِي أَثَرِ الْبِرِّ أَدْرَكُوا الْبِرَّ، الْبِرَّ الَّذِي بِالإِيمَانِ.
وَلكِنَّ إِسْرَائِيلَ، وَهُوَ يَسْعَى فِي أَثَرِ نَامُوسِ الْبِرِّ، لَمْ يُدْرِكْ نَامُوسَ الْبِرِّ!
لِمَاذَا؟ لأَنَّهُ فَعَلَ ذلِكَ لَيْسَ بِالإِيمَانِ، بَلْ كَأَنَّهُ بِأَعْمَالِ النَّامُوسِ. فَإِنَّهُمُ اصْطَدَمُوا بِحَجَرِ الصَّدْمَةِ،
كَمَا هُوَ مَكْتُوبٌ: «هَا أَنَا أَضَعُ فِي صِهْيَوْنَ حَجَرَ صَدْمَةٍ وَصَخْرَةَ عَثْرَةٍ، وَكُلُّ مَنْ يُؤْمِنُ بِهِ لاَ يُخْزَى».
Таджикский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (еп. Кассиан)
- Рус. (К.П. Победоносцев)
- Arab (JAB)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Belarusian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian (ancient)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Greek (NA, 28)
- Hebrew NT by Delitzsch
- Italian (CEI 1974)
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Latvian
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
- Uzbek
Дар Масеҳ рост мегўям, дурўғ намегўям, виҷдонам дар Рўҳулқудс бо ман шаҳодат медиҳад,
Ки ғуссаи бузургест барои ман, ва сўзи дили ман поён надорад:
Зеро ман мехостам, ки ба хотири бародаронам, ки ба ҳасби ҷисм хешони мананд, худам аз Масеҳ маҳрум шавам.
Онҳо исроилиёнанд; фарзандхондагӣ ва ҷалол, аҳдҳо ва шариат, ибодат ва ваъдаҳо ба онҳо тааллуқ доранд;
Ва падарон аз онҳоянд, ва аз онҳо Масеҳ ба ҳасби ҷисм ба ҷаҳон омадааст, ки Худо бар ҳама ва то абад муборак аст, Омин.
Аммо чунин нест, ки каломи Худо аз эътибор сокит шуда бошад. Зеро на ҳама исроилиянд, ки аз Исроил бошанд,
Ва на ҳама фарзандони Иброҳиманд, ки наслаш ҳастанд; балки́насли ту аз Исҳоқ хонда хоҳанд шуд́.
Яъне на ҳамаи фарзандони ҷисм фарзандони Худо ҳастанд, балки фарзандони ваъда насл ҳисоб меёбанд.
Зеро ки каломи ваъда чунин аст: “Дар ҳамин вақт хоҳам баргашт, ва Сороро писаре хоҳад шуд“.
Ва на фақат ин, балки ба Ривқо низ ҳамин тавр шуд, вақте ки вай аз яке, яъне аз падарамон Исҳоқ ба як шикам ду писарро ҳомила буд.
Зеро ки пеш аз таваллуди онҳо, ки ҳанўз ҳеҷ амали неке ё баде накарда буданд, барои он ки пешбинии Худо дар интихобашон на аз аъмол, балки аз Даъваткунанда содир шавад,
Ба вай гуфта шуд: “Калонӣ ба хурдӣ хизмат кунад“.
Чунон ки навишта шудааст: “Яъқубро Ман дўст доштам, аммо Эсовро бад дидам“.
Пас чӣ гўем? Магар назди Худо беинсофӣ ҳаст? Ба ҳеҷ ваҷҳ.
Зеро ки Ў ба Мусо мегўяд: “Ҳар киро марҳамат кардан хоҳам, марҳамат мекунам; ба ҳар кӣ раҳм кардан хоҳам, раҳм мекунам“.
Пас, гап на дар он кас аст, ки майл дорад ва саъю кўшиш мекунад, балки дар марҳамати Худост.
Зеро ки Навиштаҳо ба фиръавн мегўяд: “Барои он Ман туро ба по гузоштаам, ки қуввати Худро бар ту нишон диҳам, то ки исми Ман дар тамоми ҷаҳон интишор ёбад“.
Пас, Ў ҳар киро хоҳад, марҳамат мекунад, ва ҳар киро хоҳад, сангдил мегардонад.
Ту ба ман хоҳӣ гуфт: “Пас чаро Ў боз маззамат мекунад? Зеро кист, ки ба иродаи Ў муқобилат карда тавонад?“.
Аммо ту кистӣ, эй одамизод, ки бо Худо баҳсу мунозира мекунӣ? Оё маснўъ ба сонеъ мегўяд: “Чаро маро чунин сохтӣ?“
Оё кўзагар ихтиёр надорад, ки аз айни як гил зарфе барои истеъмоли олӣ ва зарфи дигаре барои истеъмоли паст бисозад?
Пас, чӣ ҷои баҳс аст, ки агар Худо, бо мақсади нишон додани ғазаби Худ ва зоҳир сохтани иқтидори Худ, зарфҳои ғазабро, ки барои ҳалокат сохта шудаанд, бо пурсабрии азиме таҳаммул карда бошад,
То ки фаровонии ҷалоли Худро бар зарфҳои марҳамат, ки Ў пешакӣ онҳоро барои ҷалол омода кардааст, зоҳир созад.
Ва он зарфҳои марҳамат моем, ки Ў моро на фақат аз байни яҳудиён, балки аз байни халқҳо ҳам даъват намудааст,
Чунон ки дар Ҳушаъ низ мегўяд: “Онҳоеро, ки қавми Ман нестанд, қавми Худ хоҳам хонд, ва онро, ки маҳбуба нестанд, маҳбуба хоҳам хонд;
Ва дар он ҷое ки ба онҳо гуфта шудааст: “Шумо қавми Ман нестед“, онҳо фарзандони Худои Ҳай номида хоҳанд шуд“.
Ва Ишаъё дар бораи Исроил нидо мекунад, ки: “Агар шумораи банӣ-Исроил мисли реги баҳр бошад ҳам, бақияе наҷот хоҳад ёфт;
Зеро ки Худованд коре ба итмом мерасонад ва ба зудӣ аз рўи адолат ҳал мекунад, кори қатъие бар замин анҷом медиҳад.
Ва чунон ки Ишаъё пешгўӣ кардааст: “Агар Худованди лашкарҳо барои мо насле боқӣ намегузошт, мо мисли Садўм мешудем ва ба Амўро монандӣ медоштем“.
Пас чӣ гўем? Халқҳое ки дар паи адолат набуданд, адолат ба даст оварданд: адолате ки аз имон аст;
Аммо Исроил, ки дар паи шариати адолат буд, ба шариати адолат нарасид.
Чаро? Чунки онро на дар имон, балки дар аъмол толиб шуданд. Онҳо ба санги пешпое пешпо хўрданд,
Чунон ки навишта шудааст: “Инак, дар Сион санги пешпо ва сахраи васваса мегузорам, ва ҳар кӣ ба Ў имон оварад, хиҷил нахоҳад шуд“.