И҆ бы́сть внегда̀ сꙋдѧ́хꙋ сꙋдїи̑, бы́сть гла́дъ на землѝ. И҆ и҆́де мꙋ́жъ ѿ виѳлее́ма і҆ꙋ́дина ѡ҆бита́ти въ селѣ̀ мѡа́вли, са́мъ и҆ жена̀ є҆гѡ̀, и҆ два̀ сы́ны є҆гѡ̀:

и҆́мѧ же мꙋ́жеви є҆лїмеле́хъ, и҆́мѧ же женѣ̀ є҆гѡ̀ ноеммі́нь и҆ и҆́мѧ двѣма̀ сыно́ма є҆гѡ̀ маалѡ́нъ и҆ хелеѡ́нъ, є҆фраѳе́йстїи ѿ виѳлее́ма і҆ꙋ́дина. И҆ прїидо́ша въ село̀ мѡа́вле, и҆ бѣ́ша та́мѡ.

И҆ ᲂу҆́мре є҆лїмеле́хъ мꙋ́жъ ноеммі́нинъ, и҆ ѡ҆ста́сѧ ѻ҆на̀ и҆ ѻ҆́ба сы́ны є҆ѧ̀:

и҆ поѧ́ста себѣ̀ жєны̀ мѡаві̑тскїѧ: и҆́мѧ є҆ди́нѣй ѻ҆рфа̀ и҆ и҆́мѧ вторѣ́й рꙋ́ѳь: и҆ жи́ша та́мѡ до десѧтѝ лѣ́тъ.

И҆ ᲂу҆мро́ста ѻ҆́ба сы́ны є҆ѧ̀, маалѡ́нъ и҆ хелеѡ́нъ, и҆ ѡ҆ста́сѧ жена̀ ѿ мꙋ́жа своегѡ̀ и҆ ѿ ѻ҆бои́хъ сынѡ́въ є҆ѧ̀.

И҆ воста̀ ѻ҆на̀ и҆ ѻ҆́бѣ снѡхѝ є҆ѧ̀, и҆ возврати́шасѧ съ села̀ мѡа́влѧ: занѐ ᲂу҆слы́ша на селѣ̀ мѡа́вли, ꙗ҆́кѡ присѣтѝ гдⷭ҇ь люді́й свои́хъ да́ти и҆̀мъ хлѣ́бы.

И҆ ѿи́де ѿ мѣ́ста, и҆дѣ́же бѣ̀, ѻ҆на̀ и҆ ѻ҆́бѣ снѡхѝ є҆ѧ̀ съ не́ю, и҆ и҆дѧ́хꙋ въ пꙋ́ть возврати́тисѧ въ зе́млю і҆ꙋ́динꙋ.

И҆ речѐ ноеммі́нь ѻ҆бѣ́ма сноха́ма свои́ма: и҆ди́те ᲂу҆̀бо, возврати́тесѧ ка́ѧждо въ до́мъ ѻ҆тца̀ своегѡ̀: да сотвори́тъ гдⷭ҇ь съ ва́ми ми́лость, ꙗ҆́коже сотвори́сте со ᲂу҆ме́ршими и҆ со мно́ю:

да да́стъ гдⷭ҇ь бг҃ъ ва́мъ ѡ҆брѣстѝ поко́й ко́ейждо въ домꙋ̀ мꙋ́жа своегѡ̀. И҆ цѣлова̀ ѧ҆̀: ѻ҆ни́ же воздвиго́ша гла́сы своѧ̑ и҆ пла́кашасѧ,

и҆ реко́ша є҆́й: нѝ, но и҆́демъ съ тобо́ю въ лю́ди твоѧ̑.

И҆ речѐ ноеммі́нь: ѡ҆брати́тесѧ ᲂу҆̀бо, дщє́ри моѝ, вскꙋ́ю и҆́дете со мно́ю; и҆лѝ є҆щѐ мнѣ̀ сы́нове во ᲂу҆тро́бѣ мое́й, и҆ бꙋ́дꙋтъ ва́мъ мꙋ̑жи;

возврати́тесѧ ᲂу҆̀бо, дщє́ри моѝ, и҆ ѿиди́те, ꙗ҆́кѡ состарѣ́хсѧ, и҆ не бꙋ́дꙋ мꙋ́жꙋ: а҆́ще же бы́хъ и҆ рекла̀, ꙗ҆́кѡ ᲂу҆ менє̀ є҆́сть наде́жда, да бꙋ́дꙋ мꙋ́жꙋ и҆ рождꙋ̀ сы́ны,

вы́ ли пожде́те и҆́хъ, до́ндеже возрастꙋ́тъ; и҆ вы́ ли ᲂу҆держите́сѧ, да не бꙋ́дете и҆но́мꙋ мꙋ́жꙋ; нѝ, дщє́ри моѝ, ꙗ҆́кѡ го́рько бы́сть мнѣ̀ па́че ва́съ, ꙗ҆́кѡ и҆зы́де на мѧ̀ рꙋка̀ гдⷭ҇нѧ.

И҆ воздвиго́ша гла́сы своѧ̑, и҆ пла́каша па́ки. И҆ цѣлова̀ ѻ҆рфа̀ свекро́вь свою̀, и҆ возврати́сѧ въ лю́ди своѧ̑, рꙋ́ѳь же послѣ́дова є҆́й.

И҆ речѐ ноеммі́нь къ рꙋ́ѳѣ: сѐ, возврати́сѧ ꙗ҆́тровь твоѧ̀ къ лю́демъ свои̑мъ и҆ къ богѡ́мъ свои̑мъ, возврати́сѧ ᲂу҆̀бо и҆ ты̀ в̾слѣ́дъ ꙗ҆́трове своеѧ̀.

И҆ речѐ рꙋ́ѳь: не срѧ́щи менѐ то̀, є҆́же ѡ҆ста́вити тебѐ и҆лѝ ѡ҆брати́тисѧ мнѣ̀ ѿ тебє̀, но и҆дѣ́же и҆́деши ты̀, и҆ а҆́зъ пойдꙋ̀, и҆ и҆дѣ́же водвори́шисѧ ты̀, водворю́сѧ и҆ а҆́зъ: лю́дїе твоѝ лю́дїе моѝ, и҆ бг҃ъ тво́й бг҃ъ мо́й:

и҆ и҆дѣ́же а҆́ще ᲂу҆́мреши, ᲂу҆мрꙋ̀ и҆ та́мѡ погребꙋ́сѧ: та́кѡ да сотвори́тъ мнѣ̀ гдⷭ҇ь, и҆ сїѧ̑ да приложи́тъ, ꙗ҆́кѡ сме́рть разлꙋчи́тъ междꙋ̀ мно́ю и҆ тобо́ю.

Ви́дѣвши же ноеммі́нь, ꙗ҆́кѡ ᲂу҆крѣпи́сѧ ѻ҆на̀ и҆тѝ съ не́ю, ᲂу҆молчѐ глаго́лати къ не́й ктомꙋ̀.

И҆до́стѣ же ѻ҆́бѣ, до́ндеже прїидо́стѣ въ виѳлее́мъ. И҆ бы́сть є҆гда̀ прїидо́стѣ ѻ҆нѝ въ виѳлее́мъ, и҆ возгласѝ ве́сь гра́дъ ѡ҆ ни́хъ, и҆ реко́ша: є҆да̀ сїѧ̀ є҆́сть ноеммі́нь;

И҆ речѐ къ ни̑мъ: не зови́те ᲂу҆̀бо менѐ ноеммі́нь, но зови́те менѐ горька̀: ꙗ҆́кѡ и҆спо́лни мѧ̀ го́рести Вседержи́тель ѕѣлѡ̀:

а҆́зъ и҆спо́лнь ѿидо́хъ, и҆ нн҃ѣ тщꙋ̀ мѧ̀ возвратѝ гдⷭ҇ь: и҆ вскꙋ́ю мѧ̀ нарица́ете ноеммі́нь, гдⷭ҇ь смири́ мѧ и҆ Вседержи́тель ѡ҆ѕло́би мѧ̀;

И҆ возврати́сѧ ноеммі́нь и҆ рꙋ́ѳь мѡаві́тїнѧ сноха̀ є҆ѧ̀ съ не́ю, ѡ҆браща́ющыѧсѧ съ села̀ мѡа́влѧ: и҆ прїидо́стѣ въ виѳлее́мъ въ нача́лѣ жа́твы ꙗ҆чме́нѧ.

Сербский (синод.)

Рута одлази са Нојемином у Витлејем.
А у оно вријеме кад суђаху судије би глад у земљи; † и један човјек из Витлејема Јудина отиде да живи као дошљак у земљи Моавској са женом својом и са два сина своја.

А име тому човјеку бјеше Елимелех, а жени му име Нојемина, а имена двојице синова његовијех Малон и Хелеон; и бијаху Ефраћани, из Витлејема Јудина; и дођоше у земљу Моавску и настанише се ондје.

Потом умрије Елимелех, муж Нојеминин, и она оста са два сина своја.

Они се оженише Моавкама: једној бјеше име Орфа, а другој Рута; и ондје стајаху до десет година.

Потом умријеше обојица, Малон и Хелеон; и жена оста без два сина своја и без мужа својега.

Тада се она подиже са снахама својима да се врати из земље Моавске, јер чу у земљи Моавској да је Господ походио народ свој давши им хљеба.

И изиде из мјеста гдје бијаше, и обје снахе њезине с њом; пођоше путем да се врате у земљу Јудину.

Тада рече Нојемина објема снахама својима: Идите, вратите се свака у дом матере своје; Господ нека вам учини милост као што ви учинисте умрлима и мени.

Да вам да Господ да нађете починак свака у дому мужа својега. И пољуби их; а оне повикавши заплакаше,

И рекоше јој: Не, него ћемо се с тобом вратити у твој народ.

А Нојемина им рече: Идите натраг, кћери моје; што бисте ишле са мном? Зар ћу још имати синова у утроби својој да вам буду мужеви?

Вратите се, кћери моје, идите; јер сам остарјела и нијесам за удају. А и да кажем да се надам и да се још ноћас удам, и да родим синове,

Зар ћете их ви чекати док одрасту? Зар ћете тога ради стајати неудате? Немојте, кћери моје; јер су моји јади већи од ваших, јер се рука Господња подигла на ме.

Тада оне подигавши глас свој плакаше опет; и Орфа пољуби свекрву своју; а Рута оста код ње.

А она јој рече: Ето, јетрва се твоја вратила к народу својему и к боговима својим; врати се и ти за јетрвом својом.

Али Рута рече: Немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и гдје се год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог.

Гдје ти умријеш, умријећу и ја, и ондје ћу бити погребена. То нека ми учини Господ и то нека ми дода, смрт ће ме само раставити с тобом.

А она кад видје да је тврдо наумила ићи с њом, преста је одвраћати.

Тако идоше обје док не дођоше у Витлејем; а кад дођоше у Витлејем, сав град узавре њих ради, и говораху: Је ли то Нојемина?

А она им говораше: Не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара, јер ми велике јаде зададе свемогући.

Обилна сам отишла, а празну ме врати Господ. Зашто ме зовете Нојемина кад ме Господ обори и Свемогући ме уцвијели.

Тако дође натраг Нојемина и с њом Рута Моавка, снаха њезина, вративши се из земље Моавске; а дођоше у Витлејем о почетку јечмене жетве.

Синодальный

1 Елимелех со своею семьею уходит от голода из Вифлеема в землю Моава; 3 он и два его сына умирают там, оставив после себя жену Ноеминь с двумя ее снохами Моавитянками; 6 Ноеминь решила одной вернуться на родину; 14 Орфа попрощалась с нею, но Руфь решила не оставлять ее и пошла с нею в Вифлеем; 19 пришли в Вифлеем в начале жатвы.

В те дни, когда управляли судьи, случился голод на земле. И пошел один человек из Вифлеема Иудейского со своею женою и двумя сыновьями своими жить на полях Моавитских.

Имя человека того Елимелех, имя жены его Ноеминь, а имена двух сынов его Махлон и Хилеон; они были Ефрафяне из Вифлеема Иудейского. И пришли они на поля Моавитские и остались там.

И умер Елимелех, муж Ноемини, и осталась она с двумя сыновьями своими.

Они взяли себе жен из Моавитянок, имя одной Орфа, а имя другой Руфь, и жили там около десяти лет.

Но потом и оба [сына ее], Махлон и Хилеон, умерли, и осталась та женщина после обоих своих сыновей и после мужа своего.

И встала она со снохами своими и пошла обратно с полей Моавитских, ибо услышала на полях Моавитских, что Бог посетил народ Свой и дал им хлеб.

И вышла она из того места, в котором жила, и обе снохи ее с нею. Когда они шли по дороге, возвращаясь в землю Иудейскую,

Ноеминь сказала двум снохам своим: пойдите, возвратитесь каждая в дом матери своей; да сотворит Господь с вами милость, как вы поступали с умершими и со мною!

да даст вам Господь, чтобы вы нашли пристанище каждая в доме своего мужа! И поцеловала их. Но они подняли вопль и плакали

и сказали: нет, мы с тобою возвратимся к народу твоему.

Ноеминь же сказала: возвратитесь, дочери мои; зачем вам идти со мною? Разве еще есть у меня сыновья в моем чреве, которые были бы вам мужьями?

Возвратитесь, дочери мои, пойдите, ибо я уже стара, чтоб быть замужем. Да если б я и сказала: «есть мне еще надежда», и даже если бы я сию же ночь была с мужем и потом родила сыновей, –

то можно ли вам ждать, пока они выросли бы? можно ли вам медлить и не выходить замуж? Нет, дочери мои, я весьма сокрушаюсь о вас, ибо рука Господня постигла меня.

Они подняли вопль и опять стали плакать. И Орфа простилась со свекровью своею [и возвратилась к народу своему], а Руфь осталась с нею.

[Ноеминь] сказала [Руфи]: вот, невестка твоя возвратилась к народу своему и к своим богам; возвратись и ты вслед за невесткою твоею.

Но Руфь сказала: не принуждай меня оставить тебя и возвратиться от тебя; но куда ты пойдешь, туда и я пойду, и где ты жить будешь, там и я буду жить; народ твой будет моим народом, и твой Бог – моим Богом;

и где ты умрешь, там и я умру и погребена буду; пусть то и то сделает мне Господь, и еще больше сделает; смерть одна разлучит меня с тобою.

[Ноеминь,] видя, что она твердо решилась идти с нею, перестала уговаривать ее.

И шли обе они, доколе не пришли в Вифлеем. Когда пришли они в Вифлеем, весь город пришел в движение от них, и говорили: это Ноеминь?

Она сказала им: не называйте меня Ноеминью*, а называйте меня Марою**, потому что Вседержитель послал мне великую горесть; //*Приятная. /**Горькая.

я вышла отсюда с достатком, а возвратил меня Господь с пустыми руками; зачем называть меня Ноеминью, когда Господь заставил меня страдать, и Вседержитель послал мне несчастье?

И возвратилась Ноеминь, и с нею сноха ее Руфь Моавитянка, пришедшая с полей Моавитских, и пришли они в Вифлеем в начале жатвы ячменя.

Сербский

Языки

А у оно време кад судише судије би глад у земљи; и један човек из Витлејема Јудиног отиде да живи као дошљак у земљи моавској са женом својом и са два сина своја.

А име том човеку беше Елимелех, а жени му име Нојемина, а имена двојице синова његових Малон и Хелеон; и беху Ефраћани, из Витлејема Јудиног; и дођоше у земљу моавску и настанише се онде.

Потом умре Елимелех муж Нојеминин и она оста са два сина своја.

Они се оженише Моавкама; Једној беше име Орфа а другој Рута; и онде стајаху до десет година.

Потом умреше обојица, Малон и Хелеон; и жена оста без два сина своја и без мужа свог.

Тада се она подиже са снахама својим да се врати из земље моавске, јер чу у земљи моавској да је Господ походио народ свој давши им хлеба.

И изиђе из места где беше, и обе снахе њене с њом; пођоше путем да се врате у земљу Јудину.

Тада рече Нојемина обема снахама својим: Идите, вратите се свака у дом матере своје; Господ нека вам учини милост као што ви учинисте умрлима и мени.

Да вам да Господ да нађете починак свака у дому мужа свог. И пољуби их; а оне повикавши заплакаше,

И рекоше јој: Не, него ћемо се с тобом вратити у твој народ.

Вратите се, кћери моје, идите; јер сам остарела и нисам за удају. А и да кажем да се надам и да се још ноћас удам, и да родим синове,

Тада оне подигавши глас свој плакаше опет; и Орфа пољуби свекрву своју; а Рута оста код ње.

А она јој рече: Ето, јетрва се твоја вратила народу свом и к боговима својим; врати се и ти за јетрвом својом.

Али Рута рече: Немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и где год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог.

Где ти умреш, умрећу и ја, и онде ћу бити погребена. То нека ми учини Господ и то нека ми дода, смрт ће ме само раставити с тобом.

А она кад виде да је тврдо наумила ићи с њом, преста је одвраћати.

Тако идоше обе док не дођоше у Витлејем; а кад дођоше у Витлејем, сав град узавре њих ради, и говораху: Је ли то Нојемина?

А она им говораше: Не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара, јер ми велике јаде зададе Свемогући.

Обилна сам отишла, а празну ме врати Господ. Зашто ме зовете Нојемина, кад ме Господ обори и Свемогући ме уцвели.

Тако дође натраг Нојемина и с њом Рута Моавка, снаха њена, вративши се из земље моавске; а дођоше у Витлејем о почетку јечмене жетве.