Скрыть
3:4
3:6
3:7
3:8
3:11
3:12
3:13
3:15
3:16
3:17
Церковнославянский (рус)
Рече́ же е́й Но­емми́нь свекро́вь ея́: дщи́ [моя́], не по­ищу́ ли тебѣ́ поко́я, да бла́го ти́ бу́детъ?
и ны́нѣ воо́зъ не у́жикъ ли на́мъ, идѣ́же со отрокови́цами его́ была́ еси́? се́, то́й вѣ́етъ на гумнѣ́ ячме́нь сея́ но́щи:
ты́ же измы́йся, и пома́сти лице́ твое́, и облецы́ся въ ри́зы твоя́ [свѣ́тлыя], и изы́ди на гумно́: не яви́ся му́жу, до́ндеже сконча́етъ я́сти и пи́ти:
и бу́детъ внегда́ усну́ти ему́, и позна́еши мѣ́сто, гдѣ́ ля́жетъ, та́мо да вни́деши, и от­кры́еши у но́гъ его́, и ля́жеши: и то́й повѣ́сть тебѣ́, я́же и́маши твори́ти.
И рече́ ру́ѳь къ не́й: вся́ ели́ка рече́ши мнѣ́, сотворю́.
И и́де на гумно́, и сотвори́ по всему́, ели́ка заповѣ́да е́й свекро́вь ея́.
И яде́ воо́зъ и пи́, и воз­блажа́ се́рдце его́, и и́де спа́ти со страны́ сто́га: она́ же прiи́де вта́й, и от­кры́ я́же у но́гъ его́, и ля́же.
И бы́сть въ полу́нощи, ужасе́ся му́жъ и воз­мяте́ся, и се́, жена́ лежи́тъ у но́гъ его́:
и рече́ [е́й воо́зъ]: кто́ еси́ ты́? Она́ же рече́: а́зъ е́смь ру́ѳь раба́ твоя́, да воз­ложи́ши крило́ твое́ на рабу́ твою́, я́ко у́жикъ ты́ еси́.
И рече́ воо́зъ: благослове́на ты́ Го́сподемъ Бо́гомъ, дщи́, я́ко разблажи́ла еси́ ми́лость твою́ послѣ́днюю па́че пе́рвыя, е́же не ити́ тебѣ́ вслѣ́дъ ю́нотъ, а́ще убо́гъ, а́ще бога́тъ:
и ны́нѣ, дщи́, не бо́йся: вся́ ели́ка рече́ши, сотворю́ тебѣ́: вѣ́сть бо все́ пле́мя люді́й мо­и́хъ, я́ко жена́ си́лы ты́ еси́:
и ны́нѣ по­и́стин­нѣ у́жикъ е́смь а́зъ: но еще́ е́сть у́жикъ бли́жшiй мене́:
прележи́ сiю́ но́щь, и бу́детъ зау́тра а́ще прiи́метъ тя́, то́ бла́го: да по́йметъ: а́ще ли не восхо́щетъ поя́ти тебе́, то́ по­иму́ тя а́зъ, жи́въ Госпо́дь: прележи́ до зау́трiя.
И лежа́ у но́гъ его́ до зау́трiя: она́ же воста́, пре́жде не́же позна́ти му́жу по́друга сво­его́. И рече́ воо́зъ: да не увѣ́ст­ся, я́ко при­­ходи́ла жена́ на гумно́.
И рече́ е́й: при­­неси́ покрыва́ло е́же на тебѣ́, и держи́ е́. Она́ же держа́ е́, и намѣ́ри е́й ше́сть мѣ́ръ ячме́ня, и задѣ́ е́й: и и́де во гра́дъ.
И прiи́де ру́ѳь ко свекро́ви сво­е́й. Она́ же рече́ е́й: что́ есть, дщи́? И повѣ́да е́й вся́, ели́ка сотвори́ е́й му́жъ.
И рече́ е́й: ше́сть мѣ́ръ си́хъ ячме́ня даде́ ми, глаго́ла бо ко мнѣ́: да не и́деши тща́ ко свекро́ви сво­е́й.
Она́ же рече́: сѣди́, дщи́, до́ндеже увѣ́си, ка́ко паде́тъ сло́во: не умолчи́тъ бо му́жъ, до́ндеже соверши́т­ся сло́во дне́сь.
Синодальный
1 Наученная Ноеминью, Руфь спит у ног Вооза, 8 который обещает исполнить обязанность родственника.
И сказала ей Ноеминь, свекровь ее: дочь моя, не поискать ли тебе пристанища, чтобы тебе хорошо было?
Вот, Вооз, со служанками которого ты была, родственник наш; вот, он в эту ночь веет на гумне ячмень;
умойся, помажься, надень на себя [нарядные] одежды твои и пойди на гумно, но не показывайся ему, доколе не кончит есть и пить;
когда же он ляжет спать, узнай место, где он ляжет; тогда придешь и откроешь у ног его и ляжешь; он скажет тебе, что тебе делать.
[Руфь] сказала ей: сделаю все, что ты сказала мне.
И пошла на гумно и сделала все так, как приказывала ей свекровь ее.
Вооз наелся и напился, и развеселил сердце свое, и пошел и лег спать подле скирда. И она пришла тихонько, открыла у ног его и легла.
В полночь он содрогнулся, приподнялся, и вот, у ног его лежит женщина.
И сказал [ей Вооз]: кто ты? Она сказала: я Руфь, раба твоя, простри крыло твое на рабу твою, ибо ты родственник.
[Вооз] сказал: благословенна ты от Господа [Бога], дочь моя! это последнее твое доброе дело сделала ты еще лучше прежнего, что ты не пошла искать молодых людей, ни бедных, ни богатых;
итак, дочь моя, не бойся, я сделаю тебе все, что ты сказала; ибо у всех ворот народа моего знают, что ты женщина добродетельная;
хотя и правда, что я родственник, но есть еще родственник ближе меня;
переночуй эту ночь; завтра же, если он примет тебя, то хорошо, пусть примет; а если он не захочет принять тебя, то я приму; жив Господь! Спи до утра.
И спала она у ног его до утра и встала прежде, нежели могли они распознать друг друга. И сказал Вооз: пусть не знают, что женщина приходила на гумно.
И сказал ей: подай верхнюю одежду, которая на тебе, подержи ее. Она держала, и он отмерил [ей] шесть мер ячменя, и положил на нее, и пошел в город.
А [Руфь] пришла к свекрови своей. Та сказала [ей]: что, дочь моя? Она пересказала ей все, что сделал ей человек тот.
И сказала [ей]: эти шесть мер ячменя он дал мне и сказал мне: не ходи к свекрови своей с пустыми руками.
Та сказала: подожди, дочь моя, доколе не узнаешь, чем кончится дело; ибо человек тот не останется в покое, не кончив сегодня дела.
Сербский
Потом рече јој Нојемина свекрва њена: Кћери моја, не треба ли да ти потражим починак, да би ти добро било?
Ево, није ли нам род Воз, код кога си била са девојкама његовим? Ево, он ће ову ноћ вејати јечам на гумну.
Умиј се дакле, и намажи се, и обуци хаљине своје на се, па иди на гумно; али да не дозна за те човек докле не једе и не напије се.
Па кад легне, запамти место где легне, па онда отиди и дигни покривач с ногу његових, те лези онде; а он ће ти казати шта ћеш радити.
А Рута јој рече: Шта ми год кажеш, учинићу.
И отиде на гумно и учини све што јој заповеди свекрва.
А Воз једавши и пивши и провеселивши се отиде те леже код стога; а она дође полако, подиже покривач с ногу његових и леже.
А кад би око поноћи трже се човек и обрну се, а гле, жена лежаше код ногу његових.
И он јој рече: Ко си? Одговори: Ја сам Рута слушкиња твоја; рашири крило своје на слушкињу своју, јер си ми осветник.
А он рече: Господ да те благослови, кћери моја; ова потоња милост коју ми показујеш већа је од прве, што ниси тражила младића, ни сиромашног ни богатог.
Зато сада, кћери моја, не бој се; шта год кажеш учинићу ти; јер зна цело место народа мог да си поштена жена.
Јесте истина, ја сам ти осветник; али има још те ближи од мене.
Преноћи овде; па сутра ако те хтедбуде узети, добро, нека узме; ако ли не хтедбуде узети, ја ћу те узети, тако жив био Господ! Спавај до јутра.
И она спава код ногу његових до јутра; потом уста док још не могаше човек човека распознати, јер Воз рече: Да се не дозна да је жена долазила на гумно.
И рече: Дај огртач који имаш на себи; и држи га. И она га подржа, а он јој измери шест мерица јечма, и напрти јој и она отиде у град.
И дође свекрви својој, која јој рече: Шта би кћери моја? А она јој каза све што јој учини онај човек.
И рече: Ових шест мерица јечма даде ми, јер ми рече: Немој се вратити празна к свекрви својој.
А она јој рече: Почекај, кћери моја, док дознаш како ће изаћи; јер онај човек неће се смирити док не сврши ствар данас.
Eines Tages sagte Noomi zu Rut: »Meine Tochter, ich möchte, dass du wieder einen Mann und eine Heimat bekommst.
Du weißt, dass Boas, mit dessen Leuten du auf dem Feld warst, mit uns verwandt ist. Er arbeitet heute Abend mit der Worfschaufel auf der Tenne, um die Spreu von der Gerste zu trennen.
Bade und salbe dich, zieh deine besten Kleider an und geh zur Tenne. Sieh zu, dass er dich nicht bemerkt, bevor er mit Essen und Trinken fertig ist.
Pass gut auf, wo er sich hinlegt, und wenn er schläft, schlüpfe unter seine Decke und lege dich neben ihn. Er wird dir dann schon sagen, was du tun sollst.«
»Ich werde alles so machen, wie du gesagt hast«, antwortete Rut.
Dann ging sie zur Tenne und verfuhr genau nach den Anweisungen ihrer Schwiegermutter.
Als Boas gegessen und getrunken hatte, legte er sich gut gelaunt und zufrieden am Rand des Getreidehaufens schlafen. Leise ging Rut zu ihm hin, schlüpfte unter die Decke und legte sich neben ihn.
Um Mitternacht schrak Boas auf und tastete um sich. An ihn geschmiegt lag – eine Frau.
»Wer bist du?«, fragte er und bekam die Antwort: »Ich bin Rut, deine Sklavin! Breite deinen Gewandsaum über mich und nimm mich zur Frau; du bist doch der Löser!«
Boas erwiderte: »Der HERR segne dich! Was du jetzt getan hast, zeigt noch mehr als alles bisher, wie treu du zur Familie deiner Schwiegermutter hältst. Du hättest ja auch den jungen Männern nachlaufen können und jeden bekommen, ob arm oder reich.
Nun, meine Tochter, sei unbesorgt! Ich werde tun, worum du mich gebeten hast. Jeder in der Stadt weiß, dass du eine tüchtige Frau bist.
Doch da ist noch ein Punkt: Es stimmt zwar, dass ich ein Löser bin und dir helfen muss; aber es gibt noch einen zweiten, der den Vortritt hat, weil er näher verwandt ist als ich.
Bleib die Nacht über hier! Morgen früh werde ich ihn vor die Wahl stellen, ob er der Verpflichtung nachkommen will oder nicht. Wenn nicht, werde ich es tun. Das verspreche ich dir, so gewiss der HERR lebt. Bleib jetzt liegen bis zum Morgen!«
Rut blieb neben ihm liegen; aber in aller Frühe, noch bevor ein Mensch den andern erkennen konnte, stand sie auf. Denn Boas sagte: »Es darf nicht bekannt werden, dass eine Frau auf der Tenne war.«
Dann sagte er noch zu ihr: »Nimm dein Umschlagtuch ab und halte es auf!« Er füllte einen halben Zentner Gerste hinein und hob ihr die Last auf die Schulter. Dann ging er in die Stadt.
Als Rut nach Hause kam, fragte ihre Schwiegermutter: »Wie ist es dir ergangen, meine Tochter?« Rut erzählte alles, was Boas für sie getan und zu ihr gesagt hatte.
»Und diese ganze Menge Gerste hat er mir mitgegeben«, fügte sie hinzu. »Er sagte: ́Du darfst nicht mit leeren Händen zu deiner Schwiegermutter kommen.́«
Noomi antwortete: »Bleib nun hier, meine Tochter, und warte ab, wie die Sache ausgeht. Der Mann wird nicht ruhen, bis er sie noch heute geordnet hat.«
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible