Скрыть
22:1
22:2
22:4
22:5
22:7
22:8
22:12
22:13
22:14
22:17
22:19
22:21
22:22
22:23
22:25
22:26
22:27
22:28
22:29
22:30
Церковнославянский (рус)
Ка́мени нечи́стому уподо́бися лѣни́вый, и вся́къ позви́ждетъ о безче́стiи его́:
ка́лу воло́вiю при­­ложи́ся лѣни́вый, вся́къ взе́мляй его́ отрясе́тъ ру́ку.
Сту́дъ отцу́ ненака́занъ сы́нъ, дщи́ же на умале́нiе бу́детъ.
Дще́рь му́драя наслѣ́дитъ му́жа сво­его́, а несрамля́ющаяся печа́ль отцу́.
Отца́ и му́жа посрамля́етъ проде́рзая, и от­ обою́ безче́стiе прiи́метъ.
Я́ко мусикі́а во пла́чи безвре́мен­ная по́вѣсть: ра́ны же и наказа́нiе во вся́ко вре́мя прему́дрости.
Я́ко слѣпля́яй чре́пiе, та́ко уча́й бу́яго и воз­бужда́яй спя́щаго от­ глубо́каго сна́:
повѣ́даетъ дре́млющему повѣ́даяй бу́ему, и на концы́ рече́тъ: что́ есть?
Надъ ме́ртвымъ пла́чися, изчезе́ бо свѣ́тъ: и надъ бу́имъ пла́чися, изчезе́ бо ра́зумъ.
Сладча́е пла́чися надъ ме́ртвымъ, я́ко почи́лъ е́сть: бу́яго же лу́чше сме́рть, не́же живо́тъ зо́лъ.
Сѣ́тованiе о мертвецѣ́ се́дмь дні́й, о бу́емъ же и нечести́вѣмъ вся́ дни́ живота́ его́.
Со безу́мнымъ не мно́жи слове́съ и ко неразу́миву не ходи́:
храни́ся от­ него́, да не прiи́меши труда́ и не оскверни́шися во отрясе́нiи его́:
уклони́ся от­ него́, и обря́щеши поко́й, и не уны́еши безу́мiемъ его́.
Па́че о́лова что́ тяжча́е быва́етъ? и что́ ему́ и́мя, то́кмо бу́й?
Песо́къ и со́ль и руду́ желѣ́за легча́е понести́, не́же человѣ́ка неразу́мива.
Сключе́нiе древя́но свя́зано на созида́нiе хра́мины во трясе́нiи не расто́ргнет­ся: та́кожде и се́рдце утвержде́но на размышле́нiи совѣ́та во вре́мя стра́ха не устраши́т­ся.
Се́рдце осно́вано на размышле́нiи ра́зума, я́ко украше́нiе песо́чное на те́санѣй стѣнѣ́.
Я́ко остро́зи на высотѣ́ лежа́щiи проти́ву вѣ́тру не стерпя́тъ:
та́ко се́рдце страшли́во во размышле́нiи бу́яго проти́ву вся́кому стра́ху не стерпи́тъ.
Убода́яй о́ко источи́тъ сле́зы, и убода́яй въ се́рдце изъявля́етъ чу́в­ст­во.
Верга́яй ка́мень на пти́цы от­жене́тъ я́: и и́же поно́ситъ дру́га, разори́тъ дру́жбу.
На дру́га а́ще извлече́ши ме́чь, не от­чаява́йся, е́сть бо воз­вра́тъ [любве́]:
на дру́га а́ще от­ве́рзеши уста́, не убо́йся, е́сть бо при­­мире́нiе:
кромѣ́ поноше́нiя и горды́ни, и от­крове́нiя та́йны и я́звы ле́стныя, си́хъ бо ра́ди от­бѣжи́тъ вся́къ дру́гъ.
Вѣ́ру стяжи́ въ нищетѣ́ со и́скрен­нимъ, да во благи́хъ его́ вку́пѣ воз­весели́шися:
во вре́мя ско́рби пребыва́й съ ни́мъ, да въ наслѣ́дiи его́ сонаслѣ́диши.
Пре́жде огня́ пе́щная па́ра и ды́мъ: та́ко пре́жде крове́й укори́зна.
Дру́га заступа́ти не усрамлю́ся и от­ лица́ его́ не скры́юся:
а́ще ми́ при­­ключа́т­ся и зла́я его́ ра́ди, вся́къ слы́шай сохрани́т­ся от­ него́.
Кто́ да́стъ ми́ во уста́ моя́ храни́лище и на устнѣ́ мо­и́ печа́ть разу́мну, да не паду́ся от­ ни́хъ, и язы́къ мо́й да не погуби́тъ мя́?
Синодальный
Грязному камню подобен ленивый: всякий освищет бесславие его.
Воловьему помету подобен ленивый: всякий, поднявший его, отряхнет руку.
Стыд отцу рождение невоспитанного сына, дочь же невоспитанная рождается на унижение.
Разумная дочь приобретет себе мужа, а бесстыдная – печаль родившему.
Наглая позорит отца и мужа, и у обоих будет в презрении.
Не вовремя рассказ – то же, что музыка во время печали; наказание же и учение мудрости прилично всякому времени.
Поучающий глупого – то же, что склеивающий черепки или пробуждающий спящего от глубокого сна.
Рассказывающий что-либо глупому – то же, что рассказывающий дремлющему, который по окончании спрашивает: «что?»
Плачь над умершим, ибо свет исчез для него; плачь и над глупым, ибо разум исчез для него.
Меньше плачь над умершим, потому что он успокоился, а злая жизнь глупого – хуже смерти.
Плачь об умершем – семь дней, а о глупом и нечестивом – все дни жизни его.
С безрассудным много не говори, и к неразумному не ходи;
берегись от него, чтобы не иметь неприятности и не замарать себя столкновением с ним;
уклонись от него и найдешь покой и не будешь огорчен безумием его.
Что тяжелее свинца? и какое имя ему, как не глупый?
Легче понести песок и соль и глыбу железа, нежели человека бессмысленного.
Как деревянная связь в доме, крепко устроенная, не дает ему распадаться при сотрясении, так сердце, утвержденное на обдуманном совете, не поколеблется во время страха.
Сердце, утвержденное на разумном размышлении, – как лепное украшение на вытесанной стене.
Подпорка, поставленная на высоте, не устоит против ветра:
так боязливое сердце, при глупом размышлении, не устоит против страха.
Наносящий удар глазу вызывает слезы, а наносящий удар сердцу возбуждает чувство болезненное.
Бросающий камень в птиц отгонит их; а поносящий друга расторгнет дружбу.
Если ты на друга извлек меч, не отчаивайся, ибо возможно возвращение дружбы.
Если ты открыл уста против друга, не бойся, ибо возможно примирение.
Только поношение, гордость, обнаружение тайны и коварное злодейство могут отогнать всякого друга.
Приобретай доверенность ближнего в нищете его, чтобы радоваться вместе с ним при богатстве его;
оставайся с ним во время скорби, чтобы иметь участие в его наследии.
Прежде пламени бывает в печи пар и дым: так прежде кровопролития – ссоры.
Защищать друга я не постыжусь и не скроюсь от лица его;
а если приключится мне чрез него зло, то всякий, кто услышит, будет остерегаться его.
Кто даст мне стражу к устам моим и печать благоразумия на уста мои, чтобы мне не пасть чрез них и чтобы язык мой не погубил меня!
Цр҃ко́внослав
Ка́мени нечи́стомꙋ ᲂу҆подо́бисѧ лѣни́вый, и҆ всѧ́къ позви́ждетъ ѡ҆ безче́стїи є҆гѡ̀:
ка́лꙋ воло́вїю приложи́сѧ лѣни́вый, всѧ́къ взе́млѧй є҆го̀ ѡ҆трѧсе́тъ рꙋ́кꙋ.
Стꙋ́дъ ѻ҆тцꙋ̀ ненака́занъ сы́нъ, дщи́ же на ᲂу҆мале́нїе бꙋ́детъ.
Дще́рь мꙋ́драѧ наслѣ́дитъ мꙋ́жа своего̀, а҆ несрамлѧ́ющаѧсѧ печа́ль ѻ҆тцꙋ̀.
Ѻ҆тца̀ и҆ мꙋ́жа посрамлѧ́етъ проде́рзаѧ, и҆ ѿ ѻ҆бою̀ безче́стїе прїи́метъ.
Ꙗ҆́кѡ мꙋсїкі́а во пла́чи безвре́меннаѧ по́вѣсть: ра̑ны же и҆ наказа́нїе во всѧ́ко вре́мѧ премꙋ́дрости.
Ꙗ҆́кѡ слѣплѧ́ѧй чре́пїе, та́кѡ ᲂу҆ча́й бꙋ́ѧго и҆ возбꙋжда́ѧй спѧ́щаго ѿ глꙋбо́кагѡ сна̀:
повѣ́даетъ дре́млющемꙋ повѣ́даѧй бꙋ́емꙋ, и҆ на концы̀ рече́тъ: что́ є҆сть;
Над̾ ме́ртвымъ пла́чисѧ, и҆счезе́ бо свѣ́тъ: и҆ над̾ бꙋ́имъ пла́чисѧ, и҆счезе́ бо ра́зꙋмъ.
Сладча́е пла́чисѧ над̾ ме́ртвымъ, ꙗ҆́кѡ почи́лъ є҆́сть: бꙋ́ѧгѡ же лꙋ́чше сме́рть, не́же живо́тъ ѕо́лъ.
Сѣ́тованїе ѡ҆ мертвецѣ̀ се́дмь дні́й, ѡ҆ бꙋ́емъ же и҆ нечести́вѣмъ всѧ̑ дни̑ живота̀ є҆гѡ̀.
Со безꙋ́мнымъ не мно́жи слове́съ и҆ ко неразꙋ́мивꙋ не ходѝ:
храни́сѧ ѿ негѡ̀, да не прїи́меши трꙋда̀ и҆ не ѡ҆скверни́шисѧ во ѡ҆трѧсе́нїи є҆гѡ̀:
ᲂу҆клони́сѧ ѿ негѡ̀, и҆ ѡ҆брѧ́щеши поко́й, и҆ не ᲂу҆ны́еши безꙋ́мїемъ є҆гѡ̀.
Па́че ѻ҆́лова что̀ тѧжча́е быва́етъ; и҆ что̀ є҆мꙋ̀ и҆́мѧ, то́кмѡ бꙋ́й;
Песо́къ и҆ со́ль и҆ рꙋдꙋ̀ желѣ́за легча́е понестѝ, не́же человѣ́ка неразꙋ́мива.
Сключе́нїе древѧ́но свѧ́зано на созида́нїе хра́мины во трѧсе́нїи не расто́ргнетсѧ: та́кожде и҆ се́рдце ᲂу҆твержде́но на размышле́нїи совѣ́та во вре́мѧ стра́ха не ᲂу҆страши́тсѧ.
Се́рдце ѡ҆сно́вано на размышле́нїи ра́зꙋма, ꙗ҆́кѡ ᲂу҆краше́нїе песо́чное на те́санѣй стѣнѣ̀.
Ꙗ҆́кѡ ѻ҆стро́зи на высотѣ̀ лежа́щїи проти́вꙋ вѣ́трꙋ не стерпѧ́тъ:
та́кѡ се́рдце страшли́во во размышле́нїи бꙋ́ѧгѡ проти́вꙋ всѧ́комꙋ стра́хꙋ не стерпи́тъ.
Оу҆бода́ѧй ѻ҆́ко и҆сточи́тъ сле́зы, и҆ ᲂу҆бода́ѧй въ се́рдце и҆з̾ѧвлѧ́етъ чꙋ́вство.
Верга́ѧй ка́мень на пти̑цы ѿжене́тъ ѧ҆̀: и҆ и҆́же поно́ситъ дрꙋ́га, разори́тъ дрꙋ́жбꙋ.
На дрꙋ́га а҆́ще и҆звлече́ши ме́чь, не ѿчаѧва́йсѧ, є҆́сть бо возвра́тъ (любвѐ):
на дрꙋ́га а҆́ще ѿве́рзеши ᲂу҆ста̀, не ᲂу҆бо́йсѧ, є҆́сть бо примире́нїе:
кромѣ̀ поноше́нїѧ и҆ горды́ни, и҆ ѿкрове́нїѧ та́йны и҆ ꙗ҆́звы ле́стныѧ, си́хъ бо ра́ди ѿбѣжи́тъ всѧ́къ дрꙋ́гъ.
Вѣ́рꙋ стѧжѝ въ нищетѣ̀ со и҆́скреннимъ, да во благи́хъ є҆гѡ̀ вкꙋ́пѣ возвесели́шисѧ:
во вре́мѧ ско́рби пребыва́й съ ни́мъ, да въ наслѣ́дїи є҆гѡ̀ сонаслѣ́диши.
Пре́жде ѻ҆гнѧ̀ пе́щнаѧ па́ра и҆ ды́мъ: та́кѡ пре́жде крове́й ᲂу҆кори́зна.
Дрꙋ́га застꙋпа́ти не ᲂу҆срамлю́сѧ и҆ ѿ лица̀ є҆гѡ̀ не скры́юсѧ:
а҆́ще мѝ приключа́тсѧ и҆ ѕла̑ѧ є҆гѡ̀ ра́ди, всѧ́къ слы́шай сохрани́тсѧ ѿ негѡ̀.
Кто̀ да́стъ мѝ во ᲂу҆ста̀ моѧ̑ храни́лище и҆ на ᲂу҆стнѣ̀ моѝ печа́ть разꙋ́мнꙋ, да не падꙋ́сѧ ѿ ни́хъ, и҆ ѧ҆зы́къ мо́й да не погꙋби́тъ мѧ̀;
Laiskusest
Laisk sarnaneb roojaga kaetud kiviga, tema häbituse pärast vilistab ta peale igaüks.
Laisk sarnaneb sõnnikuhunnikuga, igaüks, kes seda tõstab, pühib kätt.
Kõlvatutest lastest
Isale häbiks sünnib poeg, kes ei võta õpetust, ja seesuguse tütre sünd on temale kahjuks.
Tark tütar on oma mehele varanduseks, häbitu on aga oma sünnitajale mureks.
Häbematu naine häbistab oma isa ja meest, seepärast põlatakse teda mõlema poolt.
Nagu pillimäng leinaajal on kohatu jutt, vitsad ja karistus on aga igal ajal tarkuseks.
Targast ja rumalast
Potikilde liimib kokku, kes mõistmatut õpetab, ta äratab magajat sügavast unest.
Kes jutustab juhmile, jutustab tukkujale, ja lõpuks see küsib: „Mis on?”
Nuta surnu pärast, sest tema valgus on kadunud, ja nuta juhmi pärast, sest tema aru on läinud! Surnu pärast nuta vähem, sest tema on ju rahu saanud, juhmi elu on aga halvem kui surm.
Lein surnu pärast kestab seitse päeva, aga juhmi ja jumalakartmatu pärast kõik tema elupäevad.
Arutuga ära palju räägi ja arulagedaga ära seltsi, hoidu temast, et sul ei oleks vaeva ja sind ei rüvetataks sellega, mis ta suust välja ajab! Väldi teda, siis saad rahu ja sa ei muutu kärsituks tema meeletuse pärast!
Mis on raskem kui seatina? Ja mis muu võiks olla ta nimeks kui „tobu”?
Liiva, soola ja rauakamakat on kergem kanda kui arutut inimest.
Järelemõtlemise kasust
Seotud palkidega hoone ei purune maavärisemisel, nõnda ka süda, mis kindlaks jääb läbimõeldud otsusele, ei lähe iialgi araks.
Süda, rajatud mõistlikule meelele, on nagu liivakrohv silutud seinal.
Kõrgendikule püstitatud pihttara ei pea vastu tuule ees: nõnda ka rumala mõtteviisiga arg süda ei pea vastu ühegi ähvarduse ees.
Sõprusest
Kes torgib silma, paneb pisarad voolama; kes torkab südamesse, tekitab valu.
Kes viskab kiviga linde, peletab need; kes teotab sõpra, lõpetab sõpruse!
Kui oled tõstnud mõõga sõbra vastu, siis ära heida meelt, sest veel on tagasitee!
Kui oled avanud suu sõbra vastu, siis ära muretse, sest on ka lepitus! Pea meeles: teotus ja kõrkus, saladuse reetmine ja salakaval löök - nende eest põgeneb iga sõber.
Ole ustav oma ligimesele, kui ta on vaene, et siis, kui ta käsi jälle hästi käib, võiksid koos temaga rahul olla. Hädaajal jää tema juurde, et siis, kui ta pärib, võiksid koos temaga pärida!
Enne tuld on ahjus aur ja suits, nõndasamuti on teotused enne verevalamist.
Sõpra kaitsta ma ei häbene ja ma ei varja ennast tema palge eest.
Kui mulle tema pärast halba sünnib, siis igaüks, kes sellest kuuleb, hoidub temast.
Valvsusest
Kes paneks minu suu ette valvuri ja minu huultele kohase pitseri, et ma ei langeks ja minu keel mind ei hävitaks?
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible