Скрыть
46:2
46:4
46:6
46:7
46:8
46:12
46:13
46:15
46:21
Церковнославянский (рус)
Крѣ́покъ на бра́нехъ Иису́съ нави́нъ и прее́мникъ Моисе́овъ бы́сть во проро́че­ст­вѣ:
и́же бы́сть по и́мени сво­ему́ вели́къ на спасе́нiе избра́н­ныхъ его́, мсти́ти востаю́щымъ [на́нь] враго́мъ, я́ко да наслѣ́д­ст­витъ Изра́иля.
Ко́ль просла́вленъ бы́сть воз­движе́нiемъ ру́къ сво­и́хъ, и внегда́ простира́­ше ме́чь на гра́ды.
Кто́ пре́жде его́ си́це ста́? бра́ни бо Госпо́дни то́й вожда́­ше.
Не руко́ю ли его́ воспяти́ся со́лнце, и еди́нъ де́нь бы́сть я́ко два́?
Призва́ вы́шняго си́льна, егда́ оскорбля́ху его́ врази́ о́крестъ, и послу́ша его́ ве́лiй Госпо́дь: ка́менiемъ гра́днымъ си́лы крѣ́пкiя
устреми́ бра́нь на язы́ки, исхожде́нiемъ погуби́ проти́вники,
да позна́ютъ язы́цы всеору́жiе его́, я́ко предъ Го́сподемъ бра́нь его́: и́бо послѣ́дова могу́тному.
И во дни́ Моисе́овы сотвори́ ми́лость се́й и хале́въ сы́нъ Иефон­ні́инъ, ста́ти проти́ву врага́, удержа́ти лю́ди от­ грѣ́хъ и утоли́ти ро́потъ лука́в­ст­ва:
и та́ два́ су́ща спасе́на бы́ста от­ шести́ со́тъ ты́сящъ пѣшце́въ, ввести́ и́хъ въ наслѣ́д­ст­вiе, въ зе́млю точа́щую млеко́ и ме́дъ.
И даде́ Госпо́дь хале́ву крѣ́пость, и да́же до ста́рости пребы́сть у него́, взы́ти ему́ на высоту́ земли́, и сѣ́мя его́ обдержа́ наслѣ́дiе:
я́ко да ви́дятъ вси́ сы́нове Изра́илевы, я́ко добро́ ходи́ти вслѣ́дъ Го́спода.
И судiи́ кі́йждо и́менемъ сво­и́мъ, ели́кихъ не любо­дѣ́й­ст­вова се́рдце, и ели́цы не от­врати́шася от­ Го́спода, и па́мять и́хъ во благослове́нiихъ:
ко́сти и́хъ да процвѣту́тъ от­ мѣ́ста и́хъ,
и и́мя и́хъ премѣня́емо на сынѣ́хъ, просла́влен­нымъ бы́в­шымъ и́мъ.
Возлю́бленъ Го́сподемъ сво­и́мъ самуи́лъ проро́къ Госпо́день устро́и ца́р­ст­во и пома́за кня́зи надъ людьми́ его́:
зако́номъ Госпо́днимъ суди́ со́нму, и посѣти́ Госпо́дь Иа́кова:
вѣ́рою сво­е́ю испы́танъ бы́сть проро́къ, и позна́нъ бы́сть въ вѣ́рѣ сво­е́й вѣ́ренъ видѣ́нiемъ.
И при­­зва́ Го́спода си́льна, егда́ оскорбля́ху его́ врази́ его́ о́крестъ, при­­ноше́нiемъ а́гнца ссу́щаго млеко́:
и воз­гремѣ́ съ небесе́ Госпо́дь и гла́сомъ ве́лiимъ услы́шанъ сотвори́ гла́съ сво́й:
и потреби́ влады́ки ти́рскiя, и вся́ кня́зи Филисти́мскiя.
И пре́жде вре́мене успе́нiя вѣ́ка свидѣ́тел­ст­вова предъ Го́сподемъ и христо́мъ его́: имѣ́нiя и до сапо́гъ от­ вся́кiя пло́ти не взя́хъ: и не сотвори́ ему́ поноше́нiя [ни еди́нъ] человѣ́къ.
И по успе́нiи сво­е́мъ проро́че­с­т­вова и показа́ царе́ви кончи́ну его́: и воз­несе́ от­ земли́ гла́съ сво́й, проро́че­с­т­вомъ истреби́ти беззако́нiе люді́й.
Синодальный
Силен был в бранях Иисус Навин и был преемником Моисея в пророчествах.
Соответственно имени своему, он был велик в спасении избранных Божиих, когда мстил восставшим врагам, чтобы ввести Израиля в наследие его.
Как он прославился, когда поднял руки свои и простер меч на города!
Кто прежде него так стоял? Ибо он вел брани Господни.
Не его ли рукою остановлено было солнце, и один день был как бы два?
Он воззвал ко Всевышнему Владыке, когда со всех сторон стеснили его враги, и великий Господь услышал его:
камнями града с могущественною силою бросил Он на враждебный народ и погубил противников на склоне горы,
дабы язычники познали всеоружие его, что война его была пред Господом, а он только следовал за Всемогущим.
И во дни Моисея он оказал благодеяние, он и Халев, сын Иефоннии, – тем, что они противостояли враждующим, удерживали народ от греха и утишали злой ропот.
И они только двое из шестисот тысяч путешествовавших были спасены, чтобы ввести народ в наследие – в землю, текущую молоком и медом.
И дал Господь Халеву крепость, которая сохранилась в нем до старости, взойти на высоту земли, и семя его получило наследие,
дабы видели все сыны Израилевы, что благо следовать Господу.
Также и судии, каждый по своему имени, которых сердце не заблуждалось и которые не отвращались от Господа, – да будет память их во благословениях!
Да процветут кости их от места своего,
и имя их да перейдет к сынам их в прославлении их!
Возлюбленный Господом своим Самуил, пророк Господень, учредил царство и помазал царей народу своему;
он судил народ по закону Господню, и Господь призирал на Иакова;
по вере своей он был истинным пророком, и в словах его дознана верность видения.
Он воззвал ко Всемогущему Господу, когда отвсюду теснили его враги, и принес в жертву молодого агнца, –
и Господь возгремел с неба и в сильном шуме слышным сделал голос Свой,
и истребил вождей Тирских и всех князей Филистимских.
Еще прежде времени вечного успокоения своего он свидетельствовался пред Господом и помазанником Его: «имущества, ни даже обуви, я не брал ни от кого», и никто не укорил его.
Он пророчествовал и по смерти своей, и предсказал царю смерть его, и в пророчестве возвысил из земли голос свой, что беззаконный народ истребится.
Цр҃ко́внослав
Крѣ́покъ на бра́нехъ і҆исꙋ́съ наѵи́нъ и҆ прее́мникъ мѡѷсе́овъ бы́сть во прⷪ҇ро́чествѣ:
и҆́же бы́сть по и҆́мени своемꙋ̀ вели́къ на спасе́нїе и҆збра́нныхъ є҆гѡ̀, мсти́ти востаю́щымъ (на́нь) врагѡ́мъ, ꙗ҆́кѡ да наслѣ́дствитъ і҆и҃лѧ.
Ко́ль просла́вленъ бы́сть воздвиже́нїемъ рꙋ́къ свои́хъ, и҆ внегда̀ простира́ше ме́чь на гра́ды.
Кто̀ пре́жде є҆гѡ̀ си́це ста̀; бра̑ни бо гдⷭ҇ни то́й вожда́ше.
Не рꙋко́ю ли є҆гѡ̀ воспѧти́сѧ со́лнце, и҆ є҆ди́нъ де́нь бы́сть ꙗ҆́кѡ два̀;
Призва̀ вы́шнѧго си́льна, є҆гда̀ ѡ҆скорблѧ́хꙋ є҆го̀ вразѝ ѡ҆́крестъ, и҆ послꙋ́ша є҆го̀ ве́лїй гдⷭ҇ь: ка́менїемъ гра́днымъ си́лы крѣ́пкїѧ
ᲂу҆стремѝ бра́нь на ꙗ҆зы́ки, и҆схожде́нїемъ погꙋбѝ проти́вники,
да позна́ютъ ꙗ҆зы́цы всеѻрꙋ́жїе є҆гѡ̀, ꙗ҆́кѡ пред̾ гдⷭ҇емъ бра́нь є҆гѡ̀: и҆́бо послѣ́дова могꙋ́тномꙋ.
И҆ во дни̑ мѡѷсе́ѡвы сотворѝ ми́лость се́й и҆ хале́въ сы́нъ і҆ефонні́инъ, ста́ти проти́вꙋ врага̀, ᲂу҆держа́ти лю́ди ѿ грѣ̑хъ и҆ ᲂу҆толи́ти ро́потъ лꙋка́вства:
и҆ та̑ два̀ сꙋ̑ща спасє́на бы́ста ѿ шестѝ сѡ́тъ ты́сѧщъ пѣшцє́въ, ввестѝ и҆̀хъ въ наслѣ́дствїе, въ зе́млю точа́щꙋю млеко̀ и҆ ме́дъ.
И҆ дадѐ гдⷭ҇ь хале́вꙋ крѣ́пость, и҆ да́же до ста́рости пребы́сть ᲂу҆ негѡ̀, взы́ти є҆мꙋ̀ на высотꙋ̀ землѝ, и҆ сѣ́мѧ є҆гѡ̀ ѡ҆бдержа̀ наслѣ́дїе:
ꙗ҆́кѡ да ви́дѧтъ всѝ сы́нове і҆и҃лєвы, ꙗ҆́кѡ добро̀ ходи́ти в̾слѣ́дъ гдⷭ҇а.
И҆ сꙋдїи̑ кі́йждо и҆́менемъ свои́мъ, є҆ли́кихъ не любодѣ́йствова се́рдце, и҆ є҆ли́цы не ѿврати́шасѧ ѿ гдⷭ҇а, и҆ па́мѧть и҆́хъ во благослове́нїихъ:
кѡ́сти и҆́хъ да процвѣтꙋ́тъ ѿ мѣ́ста и҆́хъ,
и҆ и҆́мѧ и҆́хъ премѣнѧ́емо на сынѣ́хъ, просла́влєннымъ бы́вшымъ и҆̀мъ.
Возлю́бленъ гдⷭемъ свои́мъ самꙋи́лъ прⷪ҇ро́къ гдⷭ҇ень ᲂу҆стро́и ца́рство и҆ пома́за кнѧ̑зи над̾ людьмѝ є҆гѡ̀:
зако́номъ гдⷭ҇нимъ сꙋдѝ со́нмꙋ, и҆ посѣтѝ гдⷭ҇ь і҆а́кѡва:
вѣ́рою свое́ю и҆спы́танъ бы́сть прⷪ҇ро́къ, и҆ позна́нъ бы́сть въ вѣ́рѣ свое́й вѣ́ренъ видѣ́нїемъ.
И҆ призва̀ гдⷭ҇а си́льна, є҆гда̀ ѡ҆скорблѧ́хꙋ є҆го̀ вразѝ є҆гѡ̀ ѡ҆́крестъ, приноше́нїемъ а҆́гнца ссꙋ́щагѡ млеко̀:
и҆ возгремѣ̀ съ небесѐ гдⷭ҇ь и҆ гла́сомъ ве́лїимъ ᲂу҆слы́шанъ сотворѝ гла́съ сво́й:
и҆ потребѝ влады̑ки тѵ̑рскїѧ, и҆ всѧ̑ кнѧ̑зи фѷлїсті̑мскїѧ.
И҆ пре́жде вре́мене ᲂу҆спе́нїѧ вѣ́ка свидѣ́тельствова пред̾ гдⷭ҇емъ и҆ хрїсто́мъ є҆гѡ̀: и҆мѣ́нїѧ и҆ до сапѡ́гъ ѿ всѧ́кїѧ пло́ти не взѧ́хъ: и҆ не сотворѝ є҆мꙋ̀ поноше́нїѧ (ни є҆ди́нъ) человѣ́къ.
И҆ по ᲂу҆спе́нїи свое́мъ прⷪ҇ро́чествова и҆ показа̀ царе́ви кончи́нꙋ є҆гѡ̀: и҆ вознесѐ ѿ землѝ гла́съ сво́й, прⷪ҇ро́чествомъ и҆стреби́ти беззако́нїе люді́й.
Valoroso in guerra fu Giosuè, figlio di Nun,
successore di Mosè nell'ufficio profetico;
secondo il suo nome,
egli fu grande per la salvezza degli eletti di Dio,
compiendo la vendetta contro i nemici insorti,
per assegnare l'eredità a Israele.
Com'era glorioso quando alzava le sue braccia
e brandiva la spada contro le città!
Chi prima di lui era stato così saldo?
Egli guidava le guerre del Signore.
Al suo comando non si arrestò forse il sole
e un giorno divenne lungo come due?
Egli invocò l'Altissimo, il Sovrano,
mentre i nemici lo premevano da ogni parte;
lo esaudì il Signore grande
con una grandinata di pietre poderose.
Egli piombò sulla nazione nemica
e nella discesa distrusse gli avversari,
perché le nazioni conoscessero tutte le sue armi
e che la loro guerra era contro il Signore.
Egli infatti marciò dietro al Sovrano
e nei giorni di Mosè compì un'opera di misericordia:
egli e Caleb, figlio di Iefunnè,
opponendosi all'assemblea,
impedendo che il popolo peccasse
e calmando le maligne mormorazioni.
Solo loro due furono salvati
fra i seicentomila fanti,
per far entrare il popolo nell'eredità,
nella terra in cui scorrono latte e miele.
Il Signore concesse a Caleb una forza
che l'assistette sino alla vecchiaia,
perché raggiungesse le alture del paese;
così la sua discendenza possedette l'eredità,
affinché tutti i figli d'Israele sapessero
che è bene seguire il Signore.
Ci sono poi i giudici, ciascuno con il suo nome:
di coloro il cui cuore non commise infedeltà
e di quanti non si allontanarono dal Signore,
sia il loro ricordo in benedizione!
Le loro ossa rifioriscano dalla loro tomba
e il loro nome si rinnovi nei figli,
perché essi sono già glorificati.
Samuele, amato dal suo Signore,
profeta del Signore, istituì la monarchia
e unse dei prìncipi sul suo popolo.
Secondo la legge del Signore governò l'assemblea
e il Signore volse lo sguardo benevolo su Giacobbe.
Per la sua fedeltà si dimostrò profeta
e per le sue parole fu riconosciuto veggente degno di fede.
Egli invocò il Signore, il Sovrano,
quando i nemici lo premevano all'intorno,
con l'offerta di un agnello da latte.
Il Signore tuonò dal cielo
e con grande fragore fece udire la sua voce;
sterminò i capi degli abitanti di Tiro
e tutti i prìncipi dei Filistei.
Prima dell'ora del suo sonno eterno
attestò davanti al Signore e al suo unto:
"Né denari né sandali
ho preso da alcuno",
e nessuno poté contraddirlo.
Ancora dopo che si fu addormentato profetizzò,
predicendo al re la sua fine;
anche dal sepolcro levò la sua voce
per cancellare con una profezia l'iniquità del popolo.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible