Скрыть

Прему́дрости Соломо́ни, Глава 16

Толкования
16:3
16:4
16:10
16:11
16:18
16:19
16:23
16:24
16:25
16:27
16:28
Церковнославянский (рус)
Сего́ ра́ди от­ подо́бныхъ пострада́ша досто́йнѣ, и мно́же­с­т­вомъ звѣре́й казне́ни бы́ша.
Вмѣ́сто муче́нiя бла́го сотвори́лъ еси́ лю́демъ тво­и́мъ, въ похотѣ́нiе жела́нiя стра́н­ное вкуше́нiе, пи́щу угото́валъ еси́ кра́стели,
да о́ни у́бо вожделѣ́в­шiи пи́щи, показа́нiемъ по́сланыхъ, и от­ ну́жнаго хотѣ́нiя от­вратя́т­ся, сі́и же вма́лѣ ску́дни бы́в­ше, и стра́н­на при­­обща́т­ся вкуше́нiя.
Подоба́­ше бо на о́ныхъ у́бо неизбѣ́жнѣй нищетѣ́ наити́ мучи́тел­ст­ву­ю­щихъ, си́мъ же то́кмо показа́ти, ка́ко врази́ и́хъ му́чишася.
И́бо егда́ тѣ́мъ на́йде же́стокъ звѣре́й гнѣ́въ, и угрызе́ньми сверѣ́пыхъ истребля́хуся змие́въ,
но не до конца́ пребы́сть гнѣ́въ тво́й: въ наказа́нiе же вма́лѣ смуще́ни бы́ша, зна́менiе имѣ́юще спасе́нiя, на воспомина́нiе за́повѣди зако́на тво­его́:
обрати́выйся бо не [ве́щiю] зри́мою цѣля́шеся, но тобо́ю всѣ́хъ спаси́телемъ.
И въ се́мъ же показа́лъ еси́ враго́мъ на́шымъ, я́ко ты́ еси́ избавля́яй от­ вся́каго зла́:
тѣ́хъ бо акри́ды и му́хи поби́ша угрызе́нiемъ, и не обрѣ́теся цѣльба́ душа́мъ и́хъ, я́ко досто́йни бя́ху от­ таковы́хъ му́читися.
Сыно́въ же тво­и́хъ ниже́ ядови́тыхъ змие́въ зу́бы одолѣ́ша: ми́лость бо твоя́ при­­хожда́­ше и изцѣля́ше и́хъ.
Въ па́мять бо слове́съ тво­и́хъ бя́ху усѣ́чени и ско́ро изцѣля́хуся, да не во глубину́ впа́дше забве́нiя от­луча́т­ся тво­его́ благодѣя́нiя:
ниже́ бо зе́лiе, ниже́ обяза́нiе изцѣли́ и́хъ, но сло́во твое́, Го́споди, изцѣля́ющее вся́.
Ты́ бо живота́ и сме́рти вла́сть и́маши, и низво́диши да́же до вра́тъ а́да, и воз­во́диши.
Человѣ́къ же убива́етъ у́бо зло́бою сво­е́ю: изше́дшаго же ду́ха не воз­врати́тъ, ниже́ па́ки при­­зыва́етъ ду́шу взя́тую.
Тво­ея́ же руки́ избѣжа́ти невоз­мо́жно е́сть:
от­мета́ющiися бо тебе́ вѣ́дѣти нечести́вiи, въ крѣ́пости мы́шцы тво­ея́ бiе́ни бы́ша стра́н­ными дождьми́ и гра́дами, и бу́рями гони́ми неизбѣ́жно, и огне́мъ растаева́еми.
Пресла́вное бо, въ водѣ́ вся́ угаша́ющей мно́жае дѣ́й­ст­воваше о́гнь: спобо́рникъ бо е́сть мíръ о пра́ведныхъ.
Овогда́ бо у́бо укроща́­шеся пла́мень, да не сожже́тъ по́слан­ныхъ живо́тныхъ на нечести́выя: но сі́и зря́ще да вѣ́дятъ, я́ко от­ Бо́жiя суда́ стра́ждутъ гоне́нiе.
Овогда́ же и между́ водо́ю вы́ше си́лы о́гнен­ныя паля́ше, да беззако́н­ныя земли́ порожде́нiя растли́тъ.
Вмѣ́сто же си́хъ а́нгелскою пи́щею пита́лъ еси́ лю́ди твоя́, и угото́ванъ хлѣ́бъ съ небесе́ посла́лъ еси́ и́мъ безъ труда́, вся́кое услажде́нiе въ себѣ́ имѣ́ющь и ко вся́кому сли́чный вкуше́нiю.
Суще­с­т­во́ бо твое́ сла́дость твою́ ко сыно́мъ пока́зоваше, и угожда́я еди́наго ко­его́ждо во́ли, я́коже кто́ хотя́ше, превраща́­шеся.
Снѣ́гъ же и ле́дъ терпя́ху о́гнь и не растаява́ху: да увѣ́дятъ, я́ко плоды́ враго́въ истребля́ше о́гнь горя́щь во гра́дѣ и въ дожде́хъ блиста́ющь:
то́йже па́ки, да пита́ют­ся пра́веднiи, [о́гнь] и свою́ забы́ си́лу.
Творе́нiе бо, тебѣ́ творцу́ всѣ́хъ служа́щее, распростира́ет­ся на му́ку проти́ву непра́ведныхъ и легча́е твори́т­ся во благодѣя́нiе ра́ди на тя́ надѣ́ющихя.
Сего́ ра́ди и тогда́ во вся́ преобразу́емое всѣ́хъ корми́телницѣ благода́ти тво­е́й служа́­ше къ во́ли тре́бу­ю­щихъ:
да науча́т­ся сы́нове тво­и́, и́хже воз­люби́лъ еси́, Го́споди, я́ко не рожде́нiя плодо́въ пита́ютъ человѣ́ка, но сло́во твое́ тебѣ́ вѣ́ру­ю­щихъ соблюда́етъ.
Е́же бо огне́мъ нерастлѣ́но ско́ро от­ ма́лыя лучи́ со́лнечныя грѣ́емое растаява́­шеся:
да зна́емо бу́детъ [всѣ́мъ], я́ко подоба́етъ предвари́ти со́лнце на благодаре́нiе тебѣ́ и къ восто́ку свѣ́та тебѣ́ поклони́тися.
Неблагода́рнаго бо упова́нiе я́ко зи́мный и́ней раста́етъ, и излiе́т­ся я́ко вода́ неключи́ма.
Синодальный
Посему они достойно были наказаны чрез подобных животных и терзаемы множеством чудовищ.
Вместо такого наказания Ты благодетельствовал народу Твоему: в удовлетворение прихоти их Ты приготовил им в насыщение необычайную пищу – перепелов,
дабы те, мучимые голодом, по отвратительному виду насланных гадов, отказывали и необходимому позыву на пищу, а эти, кратковременно потерпев недостаток, вкусили необычайной пищи.
Ибо тех притеснителей должен был постигнуть неотвратимый недостаток, а этим только нужно было показать, как мучились враги их.
И тогда, как постигла их ужасная ярость зверей и они были истребляемы угрызениями коварных змиев, гнев Твой не продолжился до конца.
Но они были смущены на краткое время для вразумления, получив знамение спасения на воспоминание о заповеди закона Твоего,
ибо обращавшийся исцелялся не тем, на что взирал, но Тобою, Спасителем всех.
И этим Ты показал врагам нашим, что Ты – избавляющий от всякого зла:
ибо их убивали уязвления саранчи и мух, и не нашлось врачевства для души их, потому что они достойны были мучения от сих.
А сынов Твоих не одолели и зубы ядовитых змиев, ибо милость Твоя пришла на помощь и исцелила их.
Хотя они и были уязвляемы в напоминание им слов Твоих, но скоро были и исцеляемы, дабы, впав в глубокое забвение оных, не лишились Твоего благодеяния.
Не трава и не пластырь врачевали их, но Твое, Господи, всеисцеляющее слово.
Ты имеешь власть жизни и смерти и низводишь до врат ада и возводишь.
Человек по злобе своей убивает, но не может возвратить исшедшего духа и не может призвать взятой души.
А Твоей руки невозможно избежать,
ибо нечестивые, отрекшиеся познать Тебя, наказаны силою мышцы Твоей, быв преследуемы необыкновенными дождями, градами и неотвратимыми бурями и истребляемы огнем.
Но самое чудное было то, что огонь сильнее оказывал действие в воде, все погашающей, ибо самый мир есть поборник за праведных.
Иногда пламя укрощалось, чтобы не сжечь животных, посланных на нечестивых, и чтобы они, видя это, познали, что преследуются судом Божиим.
А иногда и среди воды жгло сильнее огня, дабы истребить произведения земли неправедной.
Вместо того народ Твой Ты питал пищею ангельскою и послал им, нетрудящимся, с неба готовый хлеб, имевший всякую приятность по вкусу каждого.
Ибо свойство пищи Твоей показывало Твою любовь к детям и в удовлетворение желания вкушающего изменялось по вкусу каждого.
А снег и лед выдерживали огонь и не таяли, дабы они знали, что огонь, горящий в граде и блистающий в дождях, истреблял плоды врагов.
Но тот же огонь, дабы напитались праведные, терял свою силу.
Ибо тварь, служа Тебе, Творцу, устремляется к наказанию нечестивых и утихает для благодеяния верующим в Тебя.
Посему и тогда она, изменяясь во всё, повиновалась Твоей благодати, питающей всех, по желанию нуждающихся,
дабы сыны Твои, которых Ты, Господи, возлюбил, познали, что не роды плодов питают человека, но слово Твое сохраняет верующих в Тебя.
Ибо неповреждаемое огнем, будучи согреваемо слабым солнечным лучом, тотчас растаявало,
дабы известно было, что должно предупреждать солнце благодарением Тебе и обращаться к Тебе на восток света.
Ибо надежда неблагодарного растает, как зимний иней, и выльется, как негодная вода.
Цр҃ко́внослав
Сегѡ̀ ра́ди ѿ подо́бныхъ пострада́ша досто́йнѣ, и҆ мно́жествомъ ѕвѣре́й казне́ни бы́ша.
Вмѣ́стѡ мꙋче́нїѧ бла́го сотвори́лъ є҆сѝ лю́демъ твои̑мъ, въ похотѣ́нїе жела́нїѧ стра́нное вкꙋше́нїе, пи́щꙋ ᲂу҆гото́валъ є҆сѝ кра́стєли,
да ѻ҆́ни ᲂу҆́бѡ вожделѣ́вшїи пи́щи, показа́нїемъ по́сланыхъ, и҆ ѿ нꙋ́жнагѡ хотѣ́нїѧ ѿвратѧ́тсѧ, сі́и же вма́лѣ скꙋ́дни бы́вше, и҆ стра́нна приѡбща́тсѧ вкꙋше́нїѧ.
Подоба́ше бо на ѻ҆́ныхъ ᲂу҆́бѡ неизбѣ́жнѣй нищетѣ̀ наитѝ мꙋчи́тельствꙋющихъ, си̑мъ же то́кмѡ показа́ти, ка́кѡ вразѝ и҆́хъ мꙋ́чишасѧ.
И҆́бо є҆гда̀ тѣ̑мъ на́йде же́стокъ ѕвѣре́й гнѣ́въ, и҆ ᲂу҆грызе́ньми сверѣ́пыхъ и҆стреблѧ́хꙋсѧ ѕмїє́въ,
но не до конца̀ пребы́сть гнѣ́въ тво́й: въ наказа́нїе же вма́лѣ смꙋще́ни бы́ша, зна́менїе и҆мѣ́юще спасе́нїѧ, на воспомина́нїе за́повѣди зако́на твоегѡ̀:
ѡ҆брати́выйсѧ бо не (ве́щїю) зри́мою цѣлѧ́шесѧ, но тобо́ю всѣ́хъ сп҃си́телемъ.
И҆ въ се́мъ же показа́лъ є҆сѝ врагѡ́мъ на́шымъ, ꙗ҆́кѡ ты̀ є҆сѝ и҆збавлѧ́ѧй ѿ всѧ́кагѡ ѕла̀:
тѣ́хъ бо а҆крі̑ды и҆ мꙋ̑хи поби́ша ᲂу҆грызе́нїемъ, и҆ не ѡ҆брѣ́тесѧ цѣльба̀ дꙋша́мъ и҆́хъ, ꙗ҆́кѡ досто́йни бѧ́хꙋ ѿ таковы́хъ мꙋ́читисѧ.
Сынѡ́въ же твои́хъ нижѐ ꙗ҆дови́тыхъ ѕмїє́въ зꙋ́бы ѡ҆долѣ́ша: млⷭ҇ть бо твоѧ̀ прихожда́ше и҆ и҆сцѣлѧ́ше и҆̀хъ.
Въ па́мѧть бо слове́съ твои́хъ бѧ́хꙋ ᲂу҆сѣ́чени и҆ ско́рѡ и҆сцѣлѧ́хꙋсѧ, да не во глꙋбинꙋ̀ впа́дше забве́нїѧ ѿлꙋча́тсѧ твоегѡ̀ бл҃годѣѧ́нїѧ:
ниже́ бо ѕе́лїе, нижѐ ѡ҆бѧза́нїе и҆сцѣлѝ и҆̀хъ, но сло́во твоѐ, гдⷭ҇и, и҆сцѣлѧ́ющее всѧ̑.
Ты́ бо живота̀ и҆ сме́рти вла́сть и҆́маши, и҆ низво́диши да́же до вра́тъ а҆́да, и҆ возво́диши.
Человѣ́къ же ᲂу҆бива́етъ ᲂу҆́бѡ ѕло́бою свое́ю: и҆зше́дшагѡ же дꙋ́ха не возврати́тъ, нижѐ па́ки призыва́етъ дꙋ́шꙋ взѧ́тꙋю.
Твоеѧ́ же рꙋкѝ и҆збѣжа́ти невозмо́жно є҆́сть:
ѿмета́ющїисѧ бо тебѐ вѣ́дѣти нечести́вїи, въ крѣ́пости мы́шцы твоеѧ̀ бїе́ни бы́ша стра́нными дождьмѝ и҆ гра́дами, и҆ бꙋ́рѧми гони́ми неизбѣ́жнѡ, и҆ ѻ҆гне́мъ растаева́еми.
Пресла́вное бо, въ водѣ̀ всѧ̑ ᲂу҆гаша́ющей мно́жае дѣ́йствоваше ѻ҆́гнь: спобо́рникъ бо є҆́сть мі́ръ ѡ҆ пра́ведныхъ.
Ѻ҆вогда́ бо ᲂу҆́бѡ ᲂу҆кроща́шесѧ пла́мень, да не сожже́тъ по́сланныхъ живо́тныхъ на нечєсти́выѧ: но сі́и зрѧ́ще да вѣ́дѧтъ, ꙗ҆́кѡ ѿ бж҃їѧ сꙋда̀ стра́ждꙋтъ гоне́нїе.
Ѻ҆вогда́ же и҆ междꙋ̀ водо́ю вы́ше си́лы ѻ҆́гненныѧ палѧ́ше, да беззакѡ́нныѧ землѝ порождє́нїѧ растли́тъ.
Вмѣ́стѡ же си́хъ а҆́гг҃льскою пи́щею пита́лъ є҆сѝ лю́ди твоѧ̑, и҆ ᲂу҆гото́ванъ хлѣ́бъ съ небесѐ посла́лъ є҆сѝ и҆̀мъ без̾ трꙋда̀, всѧ́кое ᲂу҆слажде́нїе въ себѣ̀ и҆мѣ́ющь и҆ ко всѧ́комꙋ сли́чный вкꙋше́нїю.
Сꙋщество́ бо твоѐ сла́дость твою̀ ко сынѡ́мъ пока́зоваше, и҆ ᲂу҆гожда́ѧ є҆ди́нагѡ коегѡ́ждо во́ли, ꙗ҆́коже кто̀ хотѧ́ше, превраща́шесѧ.
Снѣ́гъ же и҆ ле́дъ терпѧ́хꙋ ѻ҆́гнь и҆ не растаѧва́хꙋ: да ᲂу҆вѣ́дѧтъ, ꙗ҆́кѡ плоды̀ врагѡ́въ и҆стреблѧ́ше ѻ҆́гнь горѧ́щь во гра́дѣ и҆ въ дожде́хъ блиста́ющь:
то́йже па́ки, да пита́ютсѧ пра́веднїи, (ѻ҆́гнь) и҆ свою̀ забы̀ си́лꙋ.
Творе́нїе бо, тебѣ̀ творцꙋ̀ всѣ́хъ слꙋжа́щее, распростира́етсѧ на мꙋ́кꙋ проти́вꙋ непра́ведныхъ и҆ легча́е твори́тсѧ во благодѣѧ́нїе ра́ди на тѧ̀ надѣ́ющихсѧ.
Сегѡ̀ ра́ди и҆ тогда̀ во всѧ̑ преѡбразꙋ́емое всѣ́хъ корми́тельницѣ блгⷣти твое́й слꙋжа́ше къ во́ли тре́бꙋющихъ:
да наꙋча́тсѧ сы́нове твоѝ, и҆̀хже возлюби́лъ є҆сѝ, гдⷭ҇и, ꙗ҆́кѡ не рождє́нїѧ плодѡ́въ пита́ютъ человѣ́ка, но сло́во твоѐ тебѣ̀ вѣ́рꙋющихъ соблюда́етъ.
Є҆́же бо ѻ҆гне́мъ нерастлѣ́но ско́рѡ ѿ ма́лыѧ лꙋчѝ со́лнечныѧ грѣ́емое растаѧва́шесѧ:
да зна́емо бꙋ́детъ (всѣ̑мъ), ꙗ҆́кѡ подоба́етъ предвари́ти со́лнце на благодаре́нїе тебѣ̀ и҆ къ восто́кꙋ свѣ́та тебѣ̀ поклони́тисѧ.
Неблагода́рнагѡ бо ᲂу҆пова́нїе ꙗ҆́кѡ зи́мный и҆́ней раста́етъ, и҆ и҆злїе́тсѧ ꙗ҆́кѡ вода̀ неключи́ма.
Propter haec per his similia castigati sunt digne et per multitudinem bestiarum tormenta passi sunt.
Pro qua castigatione bene disponens populum tuum ad concupiscentiam delectamenti sui, novum saporem, escam parasti eis ortygometram:
ut illi quidem concupiscentes escam propter foeditatem eorum animalium, quae missa sunt, etiam a necessaria concupiscentia averterentur; hi autem in brevi inopes facti etiam novam gustarent escam.
Oportebat enim illis quidem sine excusatione supervenire interitum exercentibus tyrannidem, his autem tantum ostendere quemadmodum inimici eorum exterminabantur.
Etenim, cum illis supervenit saeva bestiarum ira, morsibus perversorum colubrorum exterminabantur; sed non in perpetuum ira tua permansit,
sed ad correptionem in brevi turbati sunt, signum habentes salutis ad commemorationem mandati legis tuae.
Qui enim conversus est, non per hoc, quod videbat, sanabatur, sed per te omnium salvatorem.
In hoc autem ostendisti inimicis nostris quia tu es, qui liberas ab omni malo.
Illos enim locustarum et muscarum occiderunt morsus, et non est inventa sanitas animae illorum, quia digni erant ab huiusmodi exterminari;
filios autem tuos nec draconum venenatorum vicerunt dentes: misericordia enim tua adveniens sanabat illos.
In memoriam enim sermonum tuorum pungebantur et velociter salvabantur, ne in altam incidentes oblivionem non possent distrahi a tua beneficientia.
Etenim neque herba neque malagma sanavit eos, sed tuus, Domine, sermo, qui sanat omnia.
Tu enim vitae et mortis habes potestatem, et deducis ad portas mortis et reducis.
Homo autem occidit quidem per malitiam suam et spiritum, qui exierit, restituere non potest, nec liberare animam, quae recepta est.
Sed tuam manum effugere impossibile est:
negantes enim te nosse impii per fortitudinem brachii tui flagellati sunt, novis pluviis et grandinibus et imbribus persecutionem passi et per ignem consumpti.
Quod enim valde mirabile erat, in aqua, quae omnia exstinguit, plus ignis valebat; vindex est enim orbis iustorum.
Quodam enim tempore mansuetabatur flamma, ne combureret, quae ad impios missa erant, animalia, sed ut ipsi videntes scirent quoniam Dei iudicio patiuntur persecutionem.
Quodam autem tempore et in medio aquarum supra virtutem ignis exardescit, ut iniquae terrae genimina exterminet.
Pro quibus angelorum esca nutrivisti populum tuum et paratum panem de caelo praestitisti illis sine labore, omne delectamentum in se habentem et ad omnem gustum aptum.
Substantia enim tua dulcedinem tuam in filios ostendebat; et deserviens sumentis voluntati, ad quod quisque volebat, convertebatur.
Nix autem et glacies sustinebant ignem et non tabescebant, ut scirent quoniam fructus inimicorum exterminabat ignis ardens in grandine et in pluviis coruscans;
hic autem iterum, ut nutrirentur iusti, etiam suae virtutis oblitus est.
Creatura enim tibi Factori deserviens invalescit in tormentum adversus iniustos et lenior fit ad benefaciendum pro his, qui in te confidunt.
Propter hoc, et tunc in omnia transfigurata, omnium nutrici gratiae tuae deserviebat ad voluntatem eorum, qui a te desiderabant,
ut discerent filii tui, quos dilexisti, Domine, quoniam non nativitates fructuum pascunt homines, sed sermo tuus credentes in te conservat.
Quod enim ab igne non poterat exterminari, statim ab exiguo radio solis calefactum tabescebat,
ut notum esset quoniam oportet praevenire solem ad benedictionem tuam et ad ortum lucis te adorare.
Ingrati enim spes tamquam hibernalis glacies tabescet et disperiet tamquam aqua supervacua.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible