Привлеко́ша тѧ̀ {Є҆вр.: влецы́ мѧ.}: в̾слѣ́дъ тебє̀ въ воню̀ мѵ́ра твоегѡ̀ тече́мъ. Введе́ мѧ ца́рь въ ло́жницꙋ свою̀: возра́дꙋемсѧ и҆ возвесели́мсѧ ѡ҆ тебѣ̀, возлю́бимъ сосца̑ твоѧ̑ па́че вїна̀: пра́вость возлюби́ тѧ.

Черна̀ є҆́смь а҆́зъ и҆ добра̀, дщє́ри і҆ерⷭ҇ли̑мскїѧ, ꙗ҆́коже селє́нїѧ кида̑рска, ꙗ҆́коже завѣ̑сы соломѡ̑ни.

Не зри́те менѐ, ꙗ҆́кѡ а҆́зъ є҆́смь ѡ҆черне́на, ꙗ҆́кѡ ѡ҆пали́ мѧ со́лнце: сы́нове ма́тере моеѧ̀ сварѧ́хꙋсѧ ѡ҆ мнѣ̀, положи́ша мѧ̀ стра́жа въ вїногра́дѣхъ: вїногра́да моегѡ̀ не сохрани́хъ.

Возвѣстѝ мѝ, є҆го́же возлюбѝ дꙋша̀ моѧ̀, гдѣ̀ пасе́ши; гдѣ̀ почива́еши въ полꙋ́дне; да не когда̀ бꙋ́дꙋ ꙗ҆́кѡ ѡ҆блага́ющаѧсѧ над̾ ста́ды дрꙋгѡ́въ твои́хъ.

А҆́ще не ᲂу҆вѣ́си са́мꙋю тебѐ, до́браѧ въ жена́хъ, и҆зы́ди ты̀ въ пѧта́хъ па́ствъ и҆ пасѝ кѡ́злища твоѧ̑ ᲂу҆ кꙋ́щей па́стырскихъ.

Ко́нємъ мои̑мъ въ колесни́цѣхъ фараѡ́новыхъ ᲂу҆подо́бихъ тѧ̀, бли́жнѧѧ моѧ̀.

Что̀ ᲂу҆кра́шєны лани̑ты твоѧ̑ ꙗ҆́кѡ гѡ́рлицы, вы́ѧ твоѧ̀ ꙗ҆́кѡ мѡни́сты;

подѡ́бїѧ зла́та сотвори́мъ тѝ съ пестрота́ми сребра̀.

До́ндеже (бꙋ́детъ) ца́рь на восклоне́нїи свое́мъ, на́рдъ мо́й дадѐ воню̀ свою̀.

Вѧза́нїе ста́кти бра́тъ мо́й {Є҆вр.: возлю́бленный мо́й.} мнѣ̀, посредѣ̀ сосцꙋ̑ моє́ю водвори́тсѧ:

гре́знъ кѵ́провъ бра́тъ мо́й мнѣ̀ въ вїногра́дѣхъ є҆нга́ддовыхъ.

Сѐ, є҆сѝ добра̀, и҆́скреннѧѧ моѧ̀, сѐ, є҆сѝ добра̀: ѻ҆́чи твоѝ голꙋби̑нѣ.

Сѐ, є҆сѝ до́бръ, бра́тъ мо́й, и҆ є҆щѐ красе́нъ: ѻ҆́дръ на́шъ со ѡ҆сѣне́нїемъ,

прекла̑ди до́мꙋ на́шегѡ ке́дровїи, дски̑ на́шѧ кѷпарі̑сныѧ.

Сербский (синод.)

Пријатељева и пријатељичина љубав.
Соломонова пјесма над пјесмама.

Да ме хоће пољубити пољупцем уста својих! Јер је твоја љубав боља од вина.

Мирисом су твоја уља прекрасна; име ти је уље разлито; зато те љубе дјевојке.

Вуци ме, за тобом ћемо трчати; уведе ме цар у ложницу своју; радоваћемо се и веселићемо се тобом, спомињаћемо љубав твоју више него вино; прави љубе те.

Црна сам, али лијепа, кћери Јерусалимске, као шатори Кидарски, као завјеси Соломонови.

Не гледајте ме што сам црна, јер ме је сунце опалило; синови матере моје расрдивши се на ме поставише ме да чувам винограде, и не чувах својега винограда, који ја имам.

Кажи ми ти којега љуби душа моја, гдје пасеш, гдје пландујеш? Јер зашто бих лутала међу стадима другова твојих?

Ако не знаш, најљепша између жена, пођи трагом за стадом, и паси јариће своје покрај станова пастирских.

Ти си ми, драга моја, као коњи у колима Фараоновијем.

Образи су твоји окићени гривнама, и грло твоје низовима.

Начинићемо ти златне гривне са шарама сребрнијем.

Док је цар за столом, нард мој пушта свој мирис.

Драги ми је мој кита смирне, која међу дојкама мојим почива.

Драги ми је мој грозд кипров из винограда Енгадских.

Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си! Очи су ти као у голубице.

Лијеп ти си, драги мој, и љубак! И постеља наша зелени се.

Греде су нам у кућама кедрове, даске су нам јелове.

Синодальный

1 «Ласки твои лучше вина»; 5 «скажи мне … где пасешь ты?» 7 «если ты не знаешь … то иди себе по следам овец»; 12 «о, ты прекрасен, возлюбленный мой!»

Да лобзает он меня лобзанием уст своих! Ибо ласки твои лучше вина.

От благовония мастей твоих имя твое – как разлитое миро; поэтому девицы любят тебя.

Влеки меня, мы побежим за тобою; – царь ввел меня в чертоги свои, – будем восхищаться и радоваться тобою, превозносить ласки твои больше, нежели вино; достойно любят тебя!

Дщери Иерусалимские! черна я, но красива, как шатры Кидарские, как завесы Соломоновы.

Не смотрите на меня, что я смугла, ибо солнце опалило меня: сыновья матери моей разгневались на меня, поставили меня стеречь виноградники, – моего собственного виноградника я не стерегла.

Скажи мне, ты, которого любит душа моя: где пасешь ты? где отдыхаешь в полдень? к чему мне быть скиталицею возле стад товарищей твоих?

Если ты не знаешь этого, прекраснейшая из женщин, то иди себе по следам овец и паси козлят твоих подле шатров пастушеских.

Кобылице моей в колеснице фараоновой я уподобил тебя, возлюбленная моя.

Прекрасны ланиты твои под подвесками, шея твоя в ожерельях;

золотые подвески мы сделаем тебе с серебряными блестками.

Доколе царь был за столом своим, нард мой издавал благовоние свое.

Мирровый пучок – возлюбленный мой у меня, у грудей моих пребывает.

Как кисть кипера, возлюбленный мой у меня в виноградниках Енгедских.

О, ты прекрасна, возлюбленная моя, ты прекрасна! глаза твои голубиные.

О, ты прекрасен, возлюбленный мой, и любезен! и ложе у нас – зелень;

кровли домов наших – кедры, потолки наши – кипарисы.

Сербский

Языки

Соломунова песма над песмама.

Да ме хоће пољубити пољупцем уста својих! Јер је твоја љубав боља од вина.

Мирисом су твоја уља прекрасна; име ти је уље разлито; зато те љубе девојке.

Црна сам, али сам лепа, кћери јерусалимске, као шатори кидарски, као завеси Соломунови.

Не гледајте ме што сам црна, јер ме је сунце опалило; синови матере моје расрдивши се на ме поставише ме да чувам винограде, и не чувах свој виноград, који ја имам.

Кажи ми ти, ког љуби душа моја, где пасеш, где пландујеш? Јер зашто бих лутала међу стадима другова твојих?

Ако не знаш, најлепша између жена, пођи трагом за стадом, и паси јариће своје покрај станова пастирских.

Ти си ми, драга моја, као коњи у колима Фараоновим.

Образи су твоји окићени гривнама, и грло твоје низовима.

Начинићемо ти златне гривне са шарама сребрним.

Док је цар за столом, нард мој пушта свој мирис.

Драги ми је мој кита смирне, која међу дојкама мојим почива.

Драги ми је мој грозд кипров из винограда енгадских.

Лепа ти си, драга моја, лепа ти си! Очи су ти као у голубице.

Леп ти си, драги мој, и љубак! И постеља наша зелени се.

Греде су нам у кућама кедрове, даске су нам јелове.