Скрыть
1:4
1:5
1:8
1:11
1:12
1:13
Церковнославянский (рус)
[Зач. 300А.] Па́велъ, ра́бъ Бо́жiй, апо́столъ же Иису́съ Христо́въ, по вѣ́рѣ избра́н­ныхъ Бо́жiихъ и ра́зуму и́стины, я́же по благо­че́стiю,
о упова́нiи жи́зни вѣ́чныя, ю́же обѣтова́ нело́жный Бо́гъ пре́жде лѣ́тъ вѣ́чныхъ,
яви́ же во времена́ своя́ сло́во Свое́ проповѣ́данiемъ, е́же мнѣ́ пору́чено бы́сть по повелѣ́нiю Спаси́теля на́­шего Бо́га:
Ти́ту, при­­сному ча́ду по о́бщей вѣ́рѣ: благода́ть, ми́лость, ми́ръ от­ Бо́га Отца́ и Го́спода Иису́са Христа́ Спа́са на́­шего.
[Зач. 300Б.] Сего́ ра́ди оста́вихъ тя́ въ Кри́тѣ, да недоконча́н­ная испра́виши и устро́иши по всѣ́мъ гра́домъ пресви́теры, я́коже тебѣ́ а́зъ повелѣ́хъ:
а́ще кто́ е́сть непоро́ченъ, еди́ныя жены́ му́жъ, ча́да имы́й вѣ́рна, не во укоре́нiи блуда́, или́ непокори́ва.
Подоба́етъ бо епи́скопу безъ поро́ка бы́ти, я́коже Бо́жiю стро­и́телю: не себѣ́ угожда́ющу, [не де́рзу, не напра́сливу,] не гнѣвли́ву, не пiя́ницѣ, не бі́йцѣ, не скверностяжа́телну,
но стран­но­люби́ву, благолю́бцу, цѣлому́дрен­ну, пра́ведну, преподо́бну, воз­держа́телну,
держа́щемуся вѣ́рнаго словесе́ по уче́нiю, да си́ленъ бу́детъ и утѣ́шати во здра́вѣмъ уче́нiи, и проти́вящыяся облича́ти.
Су́ть бо мно́зи непокори́ви, суесло́вцы и умо́мъ прельще́ни, наипа́че же су́щiи от­ обрѣ́занiя,
и́хже подоба́етъ уста́ загражда́ти: и́же вся́ до́мы развраща́ютъ, уча́ще я́же не подоба́етъ, скве́рнаго ра́ди при­­бы́тка.
Рече́ же нѣ́кто от­ ни́хъ, сво́й и́мъ проро́къ: Кри́тяне при́сно лжи́ви, злі́и звѣ́рiе, утро́бы пра́здныя.
Свидѣ́тел­ст­во сiе́ и́стин­но е́сть: ея́же ра́ди вины́ облича́й и́хъ неща́дно, да здра́ви бу́дутъ въ вѣ́рѣ,
не внима́юще Иуде́йскимъ ба́снемъ, ни за́повѣдемъ человѣ́къ от­враща́ющихся от­ и́стины.
[Зач. 301.] Вся́ у́бо чи́ста чи́стымъ: оскверне́нымъ же и невѣ́рнымъ ничто́же чи́сто, но оскверни́ся и́хъ и у́мъ и со́вѣсть.
Бо́га исповѣ́дуютъ вѣ́дѣти, а дѣ́лы от­ме́щут­ся Его́, ме́рзцы су́ще и непокори́ви и на вся́кое дѣ́ло благо́е неиску́сни.
Синодальный
1 Павел приветствует Тита. 5 Качества служителей Церкви. 10 Обличай иудейских обманщиков на Крите.
[Зач. 300А.] Павел, раб Божий, апостол же Иисуса Христа, по вере избранных Божиих и познанию истины, относящейся к благочестию,
в надежде вечной жизни, которую обещал неизменный в слове Бог прежде вековых времен,
а в свое время явил Свое слово в проповеди, вверенной мне по повелению Спасителя нашего, Бога, –
Титу, истинному сыну по общей вере: благодать, милость и мир от Бога Отца и Господа Иисуса Христа, Спасителя нашего.
[Зач. 300Б.] Для того я оставил тебя в Крите, чтобы ты довершил недоконченное и поставил по всем городам пресвитеров, как я тебе приказывал:
если кто непорочен, муж одной жены, детей имеет верных, не укоряемых в распутстве или непокорности.
Ибо епископ должен быть непорочен, как Божий домостроитель, не дерзок, не гневлив, не пьяница, не бийца, не корыстолюбец,
но страннолюбив, любящий добро, целомудрен, справедлив, благочестив, воздержан,
держащийся истинного слова, согласного с учением, чтобы он был силен и наставлять в здравом учении и противящихся обличать.
Ибо есть много и непокорных, пустословов и обманщиков, особенно из обрезанных,
каковым должно заграждать уста: они развращают целые домы, уча, чему не должно, из постыдной корысти.
Из них же самих один стихотворец сказал: «Критяне всегда лжецы, злые звери, утробы ленивые».
Свидетельство это справедливо. По сей причине обличай их строго, дабы они были здравы в вере,
не внимая Иудейским басням и постановлениям людей, отвращающихся от истины.
[Зач. 301.] Для чистых все чисто; а для оскверненных и неверных нет ничего чистого, но осквернены и ум их и совесть.
Они говорят, что знают Бога, а делами отрекаются, будучи гнусны и непокорны и не способны ни к какому доброму делу.
Итальянский
Paolo, servo di Dio e apostolo di Gesù Cristo per portare alla fede quelli che Dio ha scelto e per far conoscere la verità, che è conforme a un'autentica religiosità,
nella speranza della vita eterna - promessa fin dai secoli eterni da Dio, il quale non mente,
e manifestata al tempo stabilito nella sua parola mediante la predicazione, a me affidata per ordine di Dio, nostro salvatore -,
a Tito, mio vero figlio nella medesima fede: grazia e pace da Dio Padre e da Cristo Gesù, nostro salvatore.
Per questo ti ho lasciato a Creta: perché tu metta ordine in quello che rimane da fare e stabilisca alcuni presbìteri in ogni città, secondo le istruzioni che ti ho dato.
Ognuno di loro sia irreprensibile, marito di una sola donna e abbia figli credenti, non accusabili di vita dissoluta o indisciplinati.
Il vescovo infatti, come amministratore di Dio, deve essere irreprensibile: non arrogante, non collerico, non dedito al vino, non violento, non avido di guadagni disonesti,
ma ospitale, amante del bene, assennato, giusto, santo, padrone di sé,
fedele alla Parola, degna di fede, che gli è stata insegnata, perché sia in grado di esortare con la sua sana dottrina e di confutare i suoi oppositori.
Vi sono infatti, soprattutto fra quelli che provengono dalla circoncisione, molti insubordinati, chiacchieroni e ingannatori.
A questi tali bisogna chiudere la bocca, perché sconvolgono intere famiglie, insegnando, a scopo di guadagno disonesto, quello che non si deve insegnare.
Uno di loro, proprio un loro profeta, ha detto: "I Cretesi sono sempre bugiardi, brutte bestie e fannulloni".
Questa testimonianza è vera. Perciò correggili con fermezza, perché vivano sani nella fede
e non diano retta a favole giudaiche e a precetti di uomini che rifiutano la verità.
Tutto è puro per chi è puro, ma per quelli che sono corrotti e senza fede nulla è puro: sono corrotte la loro mente e la loro coscienza.
Dichiarano di conoscere Dio, ma lo rinnegano con i fatti, essendo abominevoli e ribelli e incapaci di fare il bene.
[Заⷱ҇ 300] Па́ѵелъ, ра́бъ бж҃їй, а҆пⷭ҇лъ же і҆и҃съ хрⷭ҇то́въ, по вѣ́рѣ и҆збра́нныхъ бж҃їихъ и҆ ра́зꙋмꙋ и҆́стины, ꙗ҆́же по бл҃гочⷭ҇тїю,
ѡ҆ ᲂу҆пова́нїи жи́зни вѣ́чныѧ, ю҆́же ѡ҆бѣтова̀ нело́жный бг҃ъ пре́жде лѣ́тъ вѣ́чныхъ,
ꙗ҆ви́ же во времена̀ своѧ̑ сло́во своѐ проповѣ́данїемъ, є҆́же мнѣ̀ порꙋ́чено бы́сть по повелѣ́нїю сп҃си́телѧ на́шегѡ бг҃а:
ті́тꙋ, прⷭ҇номꙋ ча́дꙋ по ѻ҆́бщей вѣ́рѣ: блгⷣть, млⷭ҇ть, ми́ръ ѿ бг҃а ѻ҆ц҃а̀ и҆ гдⷭ҇а і҆и҃са хрⷭ҇та̀ сп҃са на́шегѡ.
Сегѡ̀ ра́ди ѡ҆ста́вихъ тѧ̀ въ кри́тѣ, да недоконча̑ннаѧ и҆спра́виши и҆ ᲂу҆стро́иши по всѣ̑мъ градѡ́мъ пресвѵ́теры, ꙗ҆́коже тебѣ̀ а҆́зъ повелѣ́хъ:
а҆́ще кто̀ є҆́сть непоро́ченъ, є҆ди́ныѧ жены̀ мꙋ́жъ, ча̑да и҆мы́й вѣ̑рна, не во ᲂу҆коре́нїи блꙋда̀, и҆лѝ непокори̑ва.
Подоба́етъ бо є҆пі́скопꙋ без̾ поро́ка бы́ти, ꙗ҆́коже бж҃їю строи́телю: не себѣ̀ ᲂу҆гожда́ющꙋ, (не де́рзꙋ, не напра́сливꙋ,) не гнѣвли́вꙋ, не пїѧ́ницѣ, не бі́йцѣ, не скверностѧжа́тельнꙋ,
но страннолюби́вꙋ, бл҃голю́бцꙋ, цѣломⷣреннꙋ, првⷣнꙋ, прпⷣбнꙋ, воздержа́тельнꙋ,
держа́щемꙋсѧ вѣ́рнагѡ словесѐ по ᲂу҆че́нїю, да си́ленъ бꙋ́детъ и҆ ᲂу҆тѣша́ти во здра́вѣмъ ᲂу҆че́нїи, и҆ проти́вѧщыѧсѧ ѡ҆блича́ти.
Сꙋ́ть бо мно́зи непокори́ви, сꙋесло́вцы и҆ ᲂу҆мо́мъ прельще́ни, наипа́че же сꙋ́щїи ѿ ѡ҆брѣ́занїѧ,
и҆́хже подоба́етъ ᲂу҆ста̀ загражда́ти: и҆̀же всѧ̑ до́мы развраща́ютъ, ᲂу҆ча́ще ꙗ҆́же не подоба́етъ, скве́рнагѡ ра́ди прибы́тка.
Рече́ же нѣ́кто ѿ ни́хъ, сво́й и҆̀мъ проро́къ: кри́тѧне при́снѡ лжи́ви, ѕлі́и ѕвѣ́рїе, ᲂу҆трѡ́бы пра̑здныѧ.
Свидѣ́тельство сїѐ и҆́стинно є҆́сть: є҆ѧ́же ра́ди вины̀ ѡ҆блича́й и҆̀хъ неща́днѡ, да здра́ви бꙋ́дꙋтъ въ вѣ́рѣ,
не внима́юще і҆ꙋдє́йскимъ ба́снемъ, ни за́повѣдемъ человѣ̑къ ѿвраща́ющихсѧ ѿ и҆́стины.
[Заⷱ҇ 301] Всѧ̑ ᲂу҆́бѡ чи̑ста чи̑стымъ: ѡ҆сквернє́нымъ же и҆ невѣ̑рнымъ ничто́же чи́сто, но ѡ҆скверни́сѧ и҆́хъ и҆ ᲂу҆́мъ и҆ со́вѣсть.
Бг҃а и҆сповѣ́дꙋютъ вѣ́дѣти, а҆ дѣ́лы ѿме́щꙋтсѧ є҆гѡ̀, ме́рзцы сꙋ́ще и҆ непокори́ви и҆ на всѧ́кое дѣ́ло бл҃го́е неискꙋ́сни.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible