Скрыть

Тови́т, Главы 3-14

Толкования
3:1
3:2
3:3
3:5
3:6
3:7
3:8
3:9
3:10
3:12
3:13
3:14
3:15
3:17
Глава 5 
5:1
5:2
5:3
5:4
5:5
5:6
5:7
5:8
5:9
5:10
5:11
5:12
5:13
5:14
5:15
5:16
5:17
5:18
5:19
5:20
5:21
5:22
Глава 6 
6:1
6:2
6:3
6:4
6:5
6:6
6:7
6:8
6:9
6:10
6:11
6:13
6:14
6:15
6:16
6:17
6:18
Глава 7 
7:1
7:2
7:3
7:4
7:5
7:6
7:7
7:8
7:9
7:10
7:11
7:13
7:14
7:15
7:16
7:17
Глава 11 
11:1
11:2
11:3
11:4
11:5
11:6
11:7
11:8
11:9
11:10
11:11
11:12
11:13
11:14
11:15
11:16
11:17
11:18
Глава 12 
12:1
12:2
12:3
12:4
12:5
12:6
12:7
12:8
12:9
12:10
12:11
12:13
12:14
12:15
12:16
12:17
12:18
12:20
12:21
12:22
Глава 14 
14:1
14:2
14:3
14:7
14:8
14:10
14:11
14:12
14:13
14:14
14:15
Синодальный
Опечалившись, я заплакал и молился со скорбью, говоря:
праведен Ты, Господи, и все дела Твои и все пути Твои – милость и истина, и судом истинным и правым судишь Ты вовек!
Воспомяни меня и призри на меня: не наказывай меня за грехи мои и заблуждения мои и отцов моих, которыми они согрешили пред Тобою!
Ибо они не послушали заповедей Твоих, и Ты предал нас на расхищение и пленение и смерть, и в притчу поношения пред всеми народами, между которыми мы рассеяны.
И, поистине, многи и праведны суды Твои – делать со мною по грехам моим и грехам отцов моих, потому что не исполняли заповедей Твоих и не поступали по правде пред Тобою.
Итак, твори со мною, что Тебе благоугодно; повели взять дух мой, чтобы я разрешился и обратился в землю, ибо мне лучше умереть, нежели жить, так как я слышу лживые упреки, и глубока скорбь во мне! Повели освободить меня от этой тяготы в обитель вечную и не отврати лица Твоего от меня.
В тот самый день случилось и Сарре, дочери Рагуиловой, в Екбатанах Мидийских терпеть укоризны от служанок отца своего
за то, что она была отдаваема семи мужьям, но Асмодей, злой дух, умерщвлял их прежде, нежели они были с нею, как с женою. Они говорили ей: разве тебе не совестно, что ты задушила мужей твоих? Уже семерых ты имела, но не назвалась именем ни одного из них.
Что нас бить за них? Они умерли: иди и ты за ними, чтобы нам не видеть твоего сына или дочери вовек!
Услышав это, она весьма опечалилась, так что решилась было лишить себя жизни, но подумала: я одна у отца моего; если сделаю это, бесчестие ему будет, и я сведу старость его с печалью в преисподнюю.
И стала она молиться у окна и говорила: благословен Ты, Господи Боже мой, и благословенно имя Твое святое и славное вовеки: да благословляют Тебя все творения Твои вовек!
И ныне к Тебе, Господи, обращаю очи мои и лице мое;
молю, возьми меня от земли сей и не дай мне слышать еще укоризны!
Ты знаешь, Господи, что я чиста от всякого греха с мужем
и не обесчестила имени моего, ни имени отца моего в земле плена моего; я единородная у отца моего, и нет у него сына, который мог бы наследовать ему, ни брата близкого, ни сына братнего, которому я могла бы сберечь себя в жену: уже семеро погибли у меня. Для чего же мне жить? А если не угодно Тебе умертвить меня, то благоволи призреть на меня и помиловать меня, чтобы мне не слышать более укоризны!
И услышана была молитва обоих пред славою великого Бога, и послан был Рафаил исцелить обоих:
снять бельма у Товита и Сарру, дочь Рагуилову, дать в жену Товии, сыну Товитову, связав Асмодея, злого духа; ибо Товии предназначено наследовать ее.- И в одно и то же время Товит, по возвращении, вошел в дом свой, а Сарра, дочь Рагуилова, сошла с горницы своей.
И сказал Товия в ответ ему: отец мой, я исполню все, что ты завещаешь мне;
но как я могу получить серебро, не зная того человека?
Тогда отец дал ему расписку и сказал: найди себе человека, который сопутствовал бы тебе; я дам ему плату, пока еще жив, и ступайте за серебром.
И пошел он искать человека и встретил Рафаила. Это был Ангел, но он не знал
и сказал ему: можешь ли ты идти со мною в Раги Мидийские и знаешь ли эти места?
Ангел отвечал: могу идти с тобою и дорогу знаю; я уже останавливался у Гаваила, брата нашего.
И сказал ему Товия: подожди меня, я скажу отцу моему.
Тот сказал: ступай, только не медли.
Он, придя, сказал отцу: вот я нашел себе спутника. Отец сказал: пригласи его ко мне; я узнаю, из какого он колена и надежный ли спутник тебе.
И позвал его, и он вошел, и приветствовали друг друга.
Товит спросил: скажи мне, брат, из какого ты колена и из какого рода?
Он отвечал: колена и рода ты ищешь или наемника, который пошел бы с сыном твоим? И сказал ему Товит: брат, мне хочется знать род твой и имя твое.
Он сказал: я Азария, из рода Анании великого, из братьев твоих.
Тогда Товит сказал ему: брат, иди благополучно, и не гневайся на меня за то, что я спросил о колене и роде твоем. Ты доводишься брат мне, из честного и доброго рода. Я знал Ананию и Ионафана, сыновей Семея великого; мы вместе ходили в Иерусалим на поклонение, с первородными и десятинами земных произведений, ибо не увлекались заблуждением братьев наших: ты, брат, от хорошего корня!
Но скажи мне: какую плату я должен буду дать тебе? Я дам тебе драхму на день и все необходимое для тебя и для сына моего,
и еще прибавлю тебе сверх этой платы, если благополучно возвратитесь.
Так и условились. Тогда он сказал Товии: будь готов в путь, и отправляйтесь благополучно. И приготовил сын его нужное для пути. И сказал ему отец: иди с этим человеком; живущий же на небесах Бог да благоустроит путь ваш, и Ангел Его да сопутствует вам! – И отправились оба, и собака юноши с ними.
Анна, мать его, заплакала и сказала Товиту: зачем отпустил ты сына нашего? Не он ли был опорою рук наших, когда входил и выходил пред нами?
Не предпочитай серебра серебру; пусть оно будет как сор в сравнении с сыном нашим!
Ибо, сколько Господом определено нам жить, на это у нас довольно есть.
Товит сказал ей: не печалься, сестра; он придет здоровым, и глаза твои увидят его,
ибо ему будет сопутствовать добрый Ангел; путь его будет благоуспешен, и он возвратится здоровым.
И перестала она плакать.
А путники вечером пришли к реке Тигру и остановились там на ночь.
Юноша пошел помыться, но из реки показалась рыба и хотела поглотить юношу.
Тогда Ангел сказал ему: возьми эту рыбу. И юноша схватил рыбу и вытащил на землю.
И сказал ему Ангел: разрежь рыбу, возьми сердце, печень и желчь, и сбереги их.
Юноша так и сделал, как сказал ему Ангел; рыбу же испекли и съели; и пошли дальше и дошли до Екбатан.
И сказал юноша Ангелу: брат Азария, к чему эта печень и сердце и желчь из рыбы?
Он отвечал: если кого мучит демон или злой дух, то сердцем и печенью должно курить пред таким мужчиною или женщиною, и более уже не будет мучиться;
а желчью помазать человека, который имеет бельма на глазах, и он исцелится.
Когда же приближались к Раге,
Ангел сказал юноше: брат, ныне мы переночуем у Рагуила, твоего родственника, у которого есть дочь, по имени Сарра.
Я поговорю о ней, чтобы дали ее тебе в жену, ибо тебе предназначено наследство ее, так как ты один из рода ее; а девица прекрасная и умная.
Так послушайся меня; я поговорю с ее отцом и, когда мы возвратимся из Раг, совершим брак. Я знаю Рагуила: он никак не даст ее мужу чужому вопреки закону Моисееву; иначе повинен будет смерти, так как наследство следует получить тебе, а не другому кому.
Тогда юноша сказал Ангелу: брат Азария, я слышал, что эту девицу отдавали семи мужам, но все они погибли в брачной комнате;
а я один у отца и боюсь, как бы, войдя к ней, не умереть подобно прежним; ее любит демон, который никому не вредит, кроме приближающихся к ней. И потому я боюсь, как бы мне не умереть и не свести жизнь отца моего и матери моей печалью обо мне во гроб их; а другого сына, который похоронил бы их, нет у них.
Ангел сказал ему: разве ты забыл слова, которые заповедал тебе отец твой, чтобы ты взял жену из рода твоего? Послушай же меня, брат: ей следует быть твоею женою, а о демоне не беспокойся; в эту же ночь отдадут тебе ее в жену.
Только, когда ты войдешь в брачную комнату, возьми курильницу, вложи в нее се́рдца и печени рыбы и покури;
и демон ощутит запах и удалится, и не возвратится никогда. Когда же тебе надобно будет приблизиться к ней, встаньте оба, воззовите к милосердому Богу, и Он спасет и помилует вас. Не бойся; ибо она предназначена тебе от века, и ты спасешь ее, и она пойдет с тобою, и я знаю, что у тебя будут от нее дети. Выслушав это, Товия полюбил ее, и душа его крепко прилепилась к ней. И пришли они в Екбатаны.
И подошли к дому Рагуила. Сарра встретила и приветствовала их, и они ее, и ввела их в дом.
И сказал Рагуил Едне, жене своей: как похож этот юноша на Товита, сына брата моего!
И спросил их Рагуил: откуда вы, братья? Они отвечали ему: мы из сынов Неффалима, плененных в Ниневию.
Еще спросил их: знаете ли брата нашего Товита? Они отвечали: знаем. Потом спросил: здравствует ли он? Они отвечали: жив и здоров.
А Товия сказал: это мой отец.
И бросился к нему Рагуил и целовал его и плакал.
И благословил его и сказал: ты сын честного и доброго человека. Но, услышав, что Товит потерял зрение, опечалился и плакал;
плакали и Една, жена его, и Сарра, дочь его. И приняли их весьма радушно,
и закололи овна, и предложили обильные снеди. Товия же сказал Рафаилу: брат Азария, переговори, о чем ты говорил на пути; пусть устроится это дело!
И он передал эту речь Рагуилу, а Рагуил сказал Товии: ешь, пей и веселись, ибо тебе надлежит взять мою дочь. Впрочем, скажу тебе правду:
я отдавал свою дочь семи мужам, и, когда они входили к ней, в ту же ночь умирали. Но ты ныне будь весел! И сказал Товия: я ничего не буду здесь есть до тех пор, пока не сговоритесь и не условитесь со мною. Рагуил сказал: возьми ее теперь же по праву; ты брат ее, и она твоя. Милосердый Бог да устроит вас наилучшим образом!
И призвал Сарру, дочь свою, и, взяв руку ее, отдал ее Товии в жену и сказал: вот, по закону Моисееву, возьми ее и веди к отцу твоему. И благословил их.
И призвал Едну, жену свою, и, взяв свиток, написал договор и запечатал.
И начали есть.
И призвал Рагуил Едну, жену свою, и сказал ей: приготовь, сестра, другую спальню и введи ее.
И сделала, как он сказал; и ввела ее туда, и заплакала, и приняла взаимно слезы дочери своей, и сказала ей:
успокойся, дочь; Господь неба и земли даст тебе радость вместо печали твоей. Успокойся, дочь моя!
И сказал Рафаил Товии: ты знаешь, брат, в каком положении ты оставил отца твоего;
пойдем вперед, прежде жены твоей, и приготовим помещение;
а ты возьми в руку и желчь рыбью. И пошли; за ними побежала и собака.
Между тем Анна сидела, высматривая на дороге сына своего,
и, заметив, что он идет, сказала отцу его: вот, идет сын твой и человек, отправившийся с ним.
Рафаил сказал: я знаю, Товия, что у отца твоего откроются глаза;
ты только помажь желчью глаза его, и он, ощутив едкость, оботрет их, и спадут бельма, и он увидит тебя.
Анна, подбежав, бросилась на шею к сыну своему и сказала ему: увидела я тебя, дитя мое, – теперь мне хотя умереть. И оба заплакали.
А Товит пошел к дверям и споткнулся, но сын его поспешил к нему, и поддержал отца своего,
и приложил желчь к глазам отца своего, и сказал: ободрись, отец мой!
Глаза его заело, и он отер их,
и снялись с краев глаз его бельма. Увидев сына своего, он пал на шею к нему
и заплакал и сказал: благословен Ты, Боже, и благословенно имя Твое вовеки, и благословенны все святые Ангелы Твои!
Потому что Ты наказал и помиловал меня. Вот, я вижу Товию, сына моего. – И вошел сын его радостно и рассказал отцу своему о чудных делах, бывших с ним в Мидии.
И вышел Товит навстречу невестке своей к воротам Ниневии, радуясь и благословляя Бога. Видевшие, что он идет, удивлялись, как он прозрел.
И Товит исповедал пред ними, что Бог помиловал его. Когда подошел Товит к Сарре, невестке своей, благословил ее и сказал: здравствуй, дочь моя! Благословен Бог, Который привел тебя к нам, и благословенны отец твой и мать твоя! Обрадовались и все братья его в Ниневии.
И пришел Ахиахар и Насвас, племянник его,
и весело праздновали брак Товии семь дней.
И призвал Товит сына своего Товию и сказал ему: приготовь, сын мой, плату человеку, который ходил с тобою; ему надобно еще прибавить.
Он отвечал: отец мой, я не буду в убытке, если отдам ему половину всего, что принес;
потому что он привел меня к тебе здоровым и жену мою уврачевал, и серебро мое принес, и тебя также исцелил.
Старец сказал: так и следует ему.
И призвал Ангела и сказал ему: возьми половину всего, что вы принесли, и иди с миром.
Тогда, отозвав обоих особо, Ангел сказал им: благословляйте Бога, прославляйте Его, признавайте величие Его и исповедуйте пред всеми живущими, что Он сделал для вас. Доброе дело – благословлять Бога, превозносить имя Его и благоговейно проповедовать о делах Божиих; и вы не ленитесь прославлять Его.
Тайну цареву прилично хранить, а о делах Божиих объявлять похвально. Делайте добро, и зло не постигнет вас.
Доброе дело – молитва с постом и милостынею и справедливостью. Лучше малое со справедливостью, нежели многое с неправдою; лучше творить милостыню, нежели собирать золото,
ибо милостыня от смерти избавляет и может очищать всякий грех. Творящие милостыни и дела правды будут долгоденствовать.
Грешники же суть враги своей жизни.
Не скрою от вас ничего; я сказал уже: тайну цареву прилично хранить, а о делах Божиих объявлять похвально.
Когда молился ты и невестка твоя Сарра, я возносил память молитвы вашей пред Святаго, и когда ты хоронил мертвых, я также был с тобою.
И когда ты не обленился встать и оставить обед свой, чтобы пойти и убрать мертвого, твоя благотворительность не утаилась от меня, но я был с тобою.
И ныне Бог послал меня уврачевать тебя и невестку твою Сарру.
Я – Рафаил, один из семи святых Ангелов, которые возносят молитвы святых и восходят пред славу Святаго.
Тогда оба смутились и пали лицем на землю, потому что были в страхе.
Но он сказал им: не бойтесь, мир будет вам. Благословляйте Бога вовек.
Ибо я пришел не по своему произволению, а по воле Бога нашего; потому и благословляйте Его вовек.
Все дни я был видим вами, но я не ел и не пил, – только взорам вашим представлялось это.
Итак, прославляйте теперь Бога, потому что я восхожу к Пославшему меня, и напишите все совершившееся в книгу.
И встали они и более уже не видели его.
И стали рассказывать о великих и чудных делах Божиих, и как явился им Ангел Господень.
И окончил Товит славословие.
Он был восьмидесяти восьми лет, когда потерял зрение, и чрез восемь лет прозрел. И творил милостыни, и продолжал быть благоговейным пред Господом Богом и прославлять Его.
Наконец он очень состарился, и призвал сына своего и шесть сыновей его, и сказал ему: сын мой, возьми сыновей твоих; вот я состарился и уже на исходе жизни моей.
Отправься в Мидию, сын мой, ибо я уверен, что Ниневия будет разорена, как говорил пророк Иона; а в Мидии будет спокойнее до времени. Братья наши, находящиеся в отечественной земле, будут рассеяны из сей доброй земли; Иерусалим будет пустынею, и дом Божий в нем будет сожжен и до времени останется пуст.
Но опять Бог помилует их и возвратит их в землю; и воздвигнут дом Божий, не такой, как прежний, доколе не исполнятся времена века. И после того возвратятся из плена и построят Иерусалим великолепно, и дом Божий восстановлен будет в нем на все роды века, – здание величественное, как говорили о нем пророки.
И все народы обратятся и будут истинно благоговеть пред Господом Богом и ниспровергнут идолов своих;
и все народы будут благословлять Господа. И Его народ будет прославлять Бога, и Господь вознесет народ Свой; и все, истинно и праведно любящие Господа Бога, будут радоваться, оказывая милость братьям нашим.
Итак, сын мой, выйди из Ниневии, ибо непременно исполнится то, что говорил пророк Иона.
Ты же соблюдай закон и повеления и будь любомилостив и справедлив, чтобы хорошо было тебе.
Похорони меня прилично, и мать твою со мною, и потом не оставайтесь в Ниневии.- Сын мой, смотри, что́ сделал Аман с Ахиахаром, который воспитал его: как он из света привел его в тьму, и как воздано ему. Ахиахар спасен, а тот получил достойное возмездие – сошел во тьму. Манассия творил милостыню, и спасен от смертной сети, которую расставили ему; Аман же пал в сеть и погиб.
Итак, дети, знайте, что́ делает милостыня и как спасает справедливость. – Когда он это сказал, душа его оставила его на ложе; было же ему сто пятьдесят восемь лет, и сын с честью похоронил его.
Когда умерла Анна, он похоронил и ее с отцом своим. После того Товия с женою своею и детьми своими отправился в Екбатаны к Рагуилу, тестю своему,
и достиг честной старости, и похоронил прилично тестя и тещу своих, и получил в наследство имение их и Товита, отца своего.
И умер ста двадцати семи лет в Екбатанах Мидийских.
Но прежде нежели умер, он слышал о погибели Ниневии, которую пленил Навуходоносор и Асуир, и возрадовался пред смертью о Ниневии.
Церковнославянский (рус)
И опеча́лився пла́кахъ, и моли́хся съ болѣ́знiю, глаго́ля:
пра́веденъ еси́, Го́споди, и вся́ дѣла́ твоя́, и вси́ путiе́ тво­и́ ми́лость и и́стина, и су́дъ и́стиненъ и пра́веденъ ты́ су́диши во вѣ́къ:
помяни́ мя́ и при́зри на мя́ да не от­мща́еши ми́ грѣхи́ моя́ и невѣ́дѣнiя моя́ и оте́цъ мо­и́хъ, и́миже согрѣши́ша предъ тобо́ю:
преслу́шаша бо за́повѣди твоя́ и да́лъ еси́ на́съ въ расхище́нiе и плѣне́нiе и сме́рть и въ при́тчу поноше́нiя всѣ́мъ язы́комъ, въ ня́же расточи́хомся:
и ны́нѣ мно́ги судьбы́ твоя́ су́ть и и́стин­ны, твори́ти со мно́ю о грѣсѣ́хъ мо­и́хъ и оте́цъ мо­и́хъ, я́ко не сотвори́хомъ повелѣ́нiй тво­и́хъ, не бо́ ходи́хомъ во и́стинѣ предъ тобо́ю:
и ны́нѣ, я́коже уго́дно предъ тобо́ю, сотвори́ со мно́ю: повели́ отъ­я́ти ду́хъ мо́й, я́ко да разрѣшу́ся и бу́ду земля́, поне́же у́не е́сть ми́ умре́ти, не́жели жи́ву бы́тн, зане́ поноше́нiя лжи́ва слы́шахъ, и печа́ль е́сть мно́га во мнѣ́: повели́ от­рѣши́тися ми́ от­ ну́жды уже́ на вѣ́чное мѣ́сто, да не от­врати́ши лица́ тво­его́ от­ мене́.
Въ то́йже де́нь случи́ся дще́ри Рагуи́левѣй Са́ррѣ во еквата́нѣхъ миді́и, и то́й поноси́мѣй бы́ти от­ рабы́нь отца́ ея́:
а́ко бя́ше дана́ седми́ муже́мъ, и Асмоде́й лука́вый де́монъ уби́ и́хъ, пре́жде да́же бы́ти и́мъ съ не́ю я́ко съ жена́ми: и рѣ́ша е́й: не разумѣ́еши ли убива́ющи тво­и́хъ муже́й? уже́ се́дмь имѣ́ла еси́, и ни еди́наго и́хъ нарекла́ся еси́:
что́ на́съ бiе́ши? а́ще измро́ша, иди́ съ ни́ми, да не ви́димъ тво­его́ сы́на или́ дще́ре во вѣ́къ.
Сiя́ слы́шав­ши опеча́лися зѣло́, я́ко удави́тися, и рече́: еди́на у́бо е́смь отцу́ мо­ему́: а́ще сотворю́ сiе́, укори́зна ему́ бу́детъ, и ста́рость его́ н­нзведу́ съ болѣ́знiю во а́дъ.
И моля́шеся при­­ око́нцы и рече́: благослове́нъ еси́, Го́споди Бо́же мо́й, и благослове́но и́мя твое́ свято́е и честно́е во вѣ́ки: да благословя́тъ тя́ вся́ дѣла́ твоя́ во вѣ́къ:
и ны́нѣ, Го́споди, о́чи мо­и́ и лице́ мое́ ко тебѣ́ да́хъ:
рѣ́хъ да разрѣши́ши мя́ от­ земли́ и да не слы́шу а́зъ ктому́ поноше́нiя:
ты́ вѣ́си, Го́споди, я́ко чиста́ е́смь от­ вся́каго грѣха́ му́жня
и не оскверни́хъ и́мене мо­его́ н­нже́ и́мене отца́ мо­его́ въ земли́ плѣне́нiя мо­его́: единоро́дна е́смь отцу́ мо­ему́, и нѣ́сть ему́ о́трочища, и́же наслѣ́дитъ его́, ниже́ бра́та бли́жняго, ниже́ су́щаго ему́ сы́на да соблюду́ мя тому́ въ жену́: уже́ погибо́ша ми́ се́дмь: вску́ю ми́ жи́ти? и а́ще не уго́дно е́сть тебѣ́ уби́ти мя́, повели́ при­­зрѣ́ти на мя́ и поми́ловати мя́, да не ктому́ слы́шу поноше́нiе.
И услы́ша Госпо́дь моли́тву обо­и́хъ предъ сла́вою вели́каго Рафаи́ла,
и по́сланъ бѣ́ изцѣли́ти обо­и́хъ, Тови́ту очи́стити бѣ́льма и Са́рру дще́рь Рагуи́леву да́ти тові́и сы́ну Тови́тову въ жену́, и связа́ти Асмоде́а лука́ваго де́мона, зане́ тові́и подоба́етъ наслѣ́дити ю́. Въ то́ вре́мя воз­врати́вся Тови́тъ, вни́де въ до́мъ сво́й, а Са́рра дщи́ Рагуи́лева сни́де от­ го́рницы сво­ея́.
И от­вѣша́въ тові́а, рече́ ему́: о́тче, сотворю́ вся́, ели́ка заповѣ́далъ еси́ ми́:
но ка́ко воз­могу́ взя́ти сребро́, а не зна́ю его́?
И даде́ ему́ рукописа́нiе и рече́ ему́: ищи́ себѣ́ человѣ́ка, и́же по́йдетъ съ тобо́ю, и да́мъ ему́ мзду́, до́ндеже жи́въ е́смь, и ше́дъ воз­ми́ сребро́.
И и́де иска́ти человѣ́ка, и обрѣ́те Рафаи́ла, и́же бѣ́ а́нгелъ, и не вѣ́дяше:
и рече́ ему́: могу́ ли пойти́ съ тобо́ю въ ра́ги миді́искiя, и извѣ́стенъ ли еси́ о мѣ́стѣхъ?
И рече́ ему́ а́нгелъ: пойду́ съ тобо́ю, и пу́ть вѣ́мъ, и у гаваи́ла бра́та на́­шего живя́хъ.
И рече́ ему́ тові́а: пожди́ мя́, и реку́ отцу́ мо­ему́.
И рече́ ему́: иди́ и не косни́.
И в­ше́дъ рече́ отцу́: се́, обрѣто́хъ, и́же по́йдетъ со мно́ю. се́й же рече́: при­­гласи́ его́ ко мнѣ́, да увѣ́мъ, ко́­его пле́мене е́сть, и а́ще вѣ́ренъ е́сть, е́же ити́ съ тобо́ю.
И при­­зва́ его́: и вни́де, и при­­вѣ́т­ст­воваста дру́гъ дру́га.
И рече́ ему́ Тови́тъ: бра́те, от­ ко́­его пле́мене и от­ ко́­его оте́че­ст­ва еси́ ты́? скажи́ ми.
И рече́ ему́: пле́мене и оте́че­ст­ва ты́ и́щеши? или́ нае́мника, и́же спутьше́­ст­вуетъ съ сы́номъ тво­и́мъ? И рече́ ему́ Тови́тъ: хощу́ бра́те, вѣ́дати ро́дъ тво́й и и́мя.
О́нъ же рече́: а́зъ Азарі́а Анані́и вели́каго от­ бра́тiи тво­ея́.
И рече́ ему́: бла́го при­­ше́лъ еси́, бра́те, и на мя́ да не гнѣ́ваешися, я́ко взыска́хъ пле́мя твое́ и оте́че­с­т­во твое́ увѣ́дати, и ты́ еси́ бра́тъ мо́й от­ добра́ и бла́га ро́да: зна́хъ бо а́зъ Анані́ю и Ионаѳа́на сыно́въ Семе́а вели́каго, я́ко ходи́хомъ ку́пно во Иерусали́мъ кла́нятися, принося́ще перворо́дная и десяти́ны плодо́въ, и не заблуди́ша въ заблужде́нiи бра́тiи на́­шея: от­ ко́рене вели́каго еси́, бра́те:
но рцы́ мнѣ́, ку́ю тебѣ́ и́мамъ мзду́ да́ти? дра́хму на де́нь и ну́ждная тебѣ́ я́коже и сы́нови мо­ему́:
и еще́ при­­ложу́ тебѣ́ надъ мзду́, а́ще здра́ви воз­вратите́ся.
И благо­изво́листа та́ко. И рече́ къ тові́и: гото́въ бу́ди къ пути́, и да благоспѣши́т­ся ва́ма. И угото́ва сы́нъ его́, я́же къ пути́. И рече́ ему́ оте́цъ его́: иди́ съ человѣ́комъ си́мъ: обита́яй же на небеси́ Бо́гъ благо­устро́итъ пу́ть ва́шъ, и а́нгелъ его́ да спутьше́­ст­вуетъ ва́ма. И изыдо́ста о́ба от­ити́, и пе́съ о́трочища съ ни́ма.
Пла́кася же а́н­на ма́ти его́ и рече́ къ Тови́ту: почто́ от­пусти́лъ еси́ ча́до на́­ше? или́ не же́злъ руки́ на́­шея е́сть, внегда́ входи́ти ему́ и исходи́ти предъ на́ма?
сребро́ сребро́мъ да не воз­врати́т­ся, но уме́ты сы́на на́­шего да бу́детъ:
я́ко бо даде́ся на́ма жи́ти от­ Го́спода, сiе́ дово́лно е́сть на́ма.
И рече́ е́й Тови́тъ: не печа́лися, сестро́, здра́въ прiи́детъ, и о́чи тво­и́ у́зрятъ его́:
а́нгелъ бо бла́гъ спутьше́­ст­вовати бу́детъ ему́ и благо­успѣ́ет­ся пу́ть его́, и воз­врати́т­ся здра́въ.
И преста́ пла́кати.
О́на же ше́дша путе́мъ, прiидо́ста въ ве́черъ ко Ти́гру рѣцѣ́ и пребы́ста та́мо.
О́трочищь же сни́де омытися и изскочи́ ры́ба от рѣки́ и хотя́ше пожре́ти о́трочища.
А́нгелъ же рече́ ему́: воз­ми́ ры́бу. И я́тъ ры́бу о́трочищь и изве́рже ю́ на зе́млю.
И рече́ ему́ а́нгелъ: разрѣ́жи ры́бу, и взя́въ се́рдце и пе́чень и же́лчь, положи́ сохра́н­но.
И сотвори́ о́трочищь, я́коже рече́ ему́ а́нгелъ: ры́бу же испе́кша, снѣдо́ста: и идо́ста о́ба, доне́лиже при­­бли́жишася ко еквата́номъ.
И рече́ о́трочищь а́нгелу: Азарі́а бра́те, что́ е́сть се́рдце и пе́чень и же́лчь ры́бiя?
И рече́ ему́: се́рдце и пе́чень, а́ще кого́ смуща́етъ де́монъ или́ ду́хъ зо́лъ, си́мъ подоба́етъ кури́ти предъ человѣ́комъ или́ жено́ю, и ктому́ не бу́детъ смуща́тсия:
же́лчь же, пома́зати человѣ́ка, и́же и́мать бѣ́льма на очесѣ́хъ, и изцѣлѣ́етъ.
Егда́ же при­­бли́жистася ко ра́гѣ,
рече́ а́нгелъ о́трочищу: бра́те, дне́сь пребу́демъ у Рагуи́ла, и о́нъ сро́дникъ тво́й е́сть, и е́сть ему́ дще́рь единоро́дна и́менемъ Са́рра:
воз­глаго́лю о не́й, е́же да́тися тебѣ́ е́й въ жену́, зане́ тебѣ́ надлежи́тъ наслѣ́дiе ея́, и ты́ еди́нъ еси́ от­ ро́да ея́: отрокови́ца же красна́ и умна́ е́сть:
и ны́нѣ послу́шай мя́, и воз­глаго́лю отцу́ ея́, и егда́ воз­врати́мся от­ ра́гъ, сотвори́мъ бра́къ: поне́же вѣ́мъ Рагуи́ла, я́ко не да́стъ ея́ му́жу ино́му по зако́ну Моисе́ову, или́ пови́ненъ бу́детъ сме́рти, зане́ наслѣ́дiе тебѣ́ подоба́етъ прiя́ти, не́жели вся́кому человѣ́ку.
Тогда́ рече́ о́трочищь а́нгелу: Азарі́а бра́те, слы́шахъ а́зъ, я́ко отрокови́ца дана́ бѣ́ седми́ муже́мъ, и вси́ въ невѣ́стницѣ погибо́ша:
и ны́нѣ а́зъ еди́нъ е́смь отцу́ и бою́ся, да не в­ше́дъ умру́ я́коже и пре́жднiи, поне́же де́монъ лю́битъ ю́, и́же не вреди́тъ ни кого́же ра́звѣ при­­ходя́щихъ къ не́й: и ны́нѣ а́зъ бою́ся да не умру́ и низведу́ живо́тъ отца́ мо­его́ и ма́тере мо­ея́ съ печа́лiю о мнѣ́ во гро́бъ и́хъ, и сы́нъ другі́й нѣ́сть и́ма, и́же погребе́тъ я́.
Рече́ же ему́ а́нгелъ: не по́мниши ли слове́съ, я́же заповѣ́да тебѣ́ оте́цъ тво́й, о е́же взя́ти тебѣ́ жену́ от­ ро́да тво­его́? и ны́нѣ послу́шай мя́, бра́те, поне́же тебѣ́ бу́детъ въ жену́, а о де́монѣ ни еди́ныя мы́сли имѣ́й, зане́ въ но́щь сiю́ да́ст­ся тебѣ́ она́ въ жену́:
и а́ще вни́деши въ невѣ́ст­никъ, во́змеши жера́токъ ѳимiа́мный, и воз­ложи́ши от­ се́рдца и от­ пе́чени ры́бныя и покури́ши:
и обоня́етъ де́монъ, и от­бѣжи́тъ и не воз­врати́тся во вѣ́къ вѣ́ка: егда́ же прiи́деши къ не́й, воста́ните о́ба и возопі́йте къ ми́лостивому Бо́гу, и спасе́тъ ва́съ и поми́луетъ: не бо́йся, зане́ тебѣ́ сiя́ угото́вана е́сть от­ вѣ́ка, и ты́ ю́ спасе́ши, и по́йдетъ съ тобо́ю, и непщу́ю, я́ко тебѣ́ бу́дутъ от­ нея́ ча́да. И я́ко услы́ша тові́а сiя́, воз­люби́ ю́, и душа́ его́ при­­лѣпи́ся зѣло́ е́й. И прiидо́ста во еквата́ны.
И прiидо́ста въ до́мъ Рагуи́левъ: Са́рра же срѣ́те и́хъ и ра́достно при­­вѣ́т­ст­воваше и́хъ, а о́на ю́: и введе́ и́хъ въ до́мъ.
И рече́ Рагуи́лъ е́днѣ женѣ́ сво­е́й: ко́ль подо́бенъ ю́ноша Тови́ту сы́ну бра́та мо­его́?
И вопроси́ и́хъ Рагуи́лъ: от­ку́ду есте́, бра́тiя? И рѣ́ста ему́: от­ сыно́въ Нефѳали́млихъ плѣне́н­ныхъ въ Ниневі́ю.
И рече́ и́ма: зна́ета ли Тови́та бра́та на́­шего? О́на же рѣ́ста: зна́ема. И рече́ и́ма: здра́в­ст­вуетъ ли?
О́на же рѣ́ста: и жи́въ е́сть и здра́в­ст­вуетъ. И рече́ тові́а: оте́цъ мо́й е́сть.
И изскочи́ Рагуи́лъ, и облобыза́ его́, и пла́кася,
и благослови́ его́, и рече́ ему́: до́браго и блага́го человѣ́ка сы́нъ. И слы́шавъ, я́ко Тови́тъ погуби́ о́чи сво­и́, ско́рбенъ бы́сть и пла́кася:
и е́дна жена́ его́ и Са́рра дще́рь его́ пла́кастѣся. И прiя́ша и́хъ усе́рдно,
и закла́ша овна́ от­ ове́цъ, и предложи́ша снѣ́ди мно́жайшыя. Рече́ же тові́а Рафаи́лу: Азарі́а бра́те, рцы́, о ни́хже глаго́лалъ еси́ на пути́, и да соверши́т­ся дѣ́ло.
И сообщи́ сло́во Рагуи́лу. И рече́ Рагуи́лъ къ тові́и: я́ждь, пі́й и благоду́ше­ст­вуй, тебѣ́ бо досто́итъ дѣ́тище мое́ взя́ти: оба́че объявлю́ тебѣ́ и́стину:
вдава́хъ дѣ́тище мое́ седми́ муже́мъ, и егда́ вхожда́ху къ не́й, умира́ху подъ но́щь: но ны́нѣ благоду́ше­ст­вуй. И рече́ тові́а: не вкушу́ ничто́же здѣ́, до́ндеже поста́вите и совѣща́етеся со мно́ю. И рече́ Рагуи́лъ: по­ими́ ю́ от­ны́нѣ по обы́чаю: ты́ бо бра́тъ еси́ ея́, и она́ твоя́ е́сть, ми́лостивъ же Бо́гъ да благопоспѣши́тъ ва́ма во блага́я.
И при­­зва́ Са́рру дще́рь свою́, и е́мь ру́ку ея́, предаде́ ю́ тові́и въ жену́ и рече́: се́, по зако́ну Моисе́ову по­ими́ ю́ и от­веди́ ко отцу́ тво­ему́ и благослови́ и́хъ.
И при­­зва́ е́дну жену́ свою́, и взе́мъ кни́гу, написа́ писа́нiе и запечатлѣ́.
И нача́ша я́сти.
И при­­зва́ Рагуи́лъ е́дну жену́ свою́ и рече́ е́й: сестро́, угото́ви и́нъ черто́гъ и введи́ ю́.
И сотвори́, я́коже рече́: и введе́ ю́ та́мо и пла́кася: и воспрiя́тъ сле́зы дще́ре сво­ея́ и рече́ е́й:
упова́й, ча́до, Госпо́дь небесе́ и земли́ да да́стъ тебѣ́ ра́дость вмѣ́сто печа́ли тво­ея́ тоя́: упова́й, дщи́.
И рече́ Рафаи́лъ ко тові́и: не вѣ́си ли, бра́те, ка́ко оста́вилъ еси́ отца́ тво­его́?
предтеце́мъ предъ жено́ю тво­е́ю и угото́ваимъ до́мъ:
воз­ми́ же въ ру́ку же́лчь ры́бiю. И по­идо́ста, и ку́пно и́де пе́съ вслѣ́дъ и́хъ.
А́н­на же сѣдя́ше обзира́ющи на пути́ сы́на сво­его́.
И усмотри́ его́ гряду́ща и рече́ отцу́ его́: се́, сы́нъ мо́й гряде́тъ и человѣ́къ поше́дый съ ни́мъ.
А Рафаи́лъ рече́: вѣ́мъ а́зъ, тові́е, я́ко от­ве́рзетъ о́чи оте́цъ тво́й:
ты́ у́бо пома́жи же́лчiю на очесе́хъ его́, и угрызе́нъ отре́тъ, и от­ве́рзетъ бѣ́льма, и у́зритъ тя́.
И при­­те́кши а́н­на нападе́ на вы́ю сы́на сво­его́ и рече́ ему́: ви́дѣхъ тя́, ча́до,от­ны́нѣ да умру́. И пла́кастася о́ба.
Тови́тъ же исхожда́­ше ко две́ремъ и преткну́ся. Сы́нъ же его́ при­­тече́ къ нему́
и подъя́ отца́ сво­его́ и посы́па же́лчь на очеса́ отца́ сво­его́, глаго́ля: дерза́й, о́тче.
Егда́ же огрызе́на бы́ша, отре́ о́чи сво­и́,
и от­рто́шася от­ у́гловъ оче́съ его́ бѣ́льма, и ви́дѣвъ сы́на сво­его́, нападе́ на вы́ю его́
и пла́кася и рече́: благослове́нъ еси́, Бо́же, и благослове́но и́мя твое́ во вѣ́ки, и благослове́ни вси́ святі́и тво­и́ а́нгели,
я́ко наказа́лъ еси́ и поми́ловалъ еси́ мя́: се́, ви́жду тові́ю сы́на мо­его́. И вни́де сы́нъ его́ ра́дуяся, и воз­вѣсти́ отцу́ сво­ему́ вели́чiя бы́в­шая ему́ въ миді́и.
И изы́де Тови́тъ во срѣ́тенiе невѣ́стки сво­ея́ ра́дуяся и благословя́ Бо́га, ко врато́мъ Ниневі́и. И чудя́хуся ви́дящiи его́ гряду́ща, я́ко прозрѣ́.
И Тови́тъ исповѣ́дашеся предъ ни́ми, я́ко поми́лова его́ Бо́гъ. И егда́ прибли́жися Тови́тъ къ Са́ррѣ невѣ́стцѣ сво­е́й, благослови́ ю́, глаго́ля: прiиди́ здра́ва, дщи́: благослове́нъ Бо́гъ, и́же при­­веде́ тя́ къ на́мъ, и оте́цъ тво́й и ма́ти твоя́. И бы́сть ра́дость всѣ́мъ су́щымъ въ Ниневі́и бра́тiямъ его́.
И прiи́де Ахiа́харъ, и насва́съ сы́нъ бра́та его́,
и бы́сть бра́къ тові́и съ весе́лiемъ дні́й се́дмь.
И при­­зва́ Тови́тъ тові́ю сы́на сво­его́ и рече́ ему́: промы́сли, ча́до мзду́ человѣ́ку ходи́в­шему съ тобо́ю: и при­­ложи́ти ему́ подоба́етъ.
И рече́: о́тче, не бу́ду оби́жденъ да́въ ему́ по́лъ, я́же при­­несо́хъ,
поне́же при­­веде́ мя́ тебѣ́ здра́ва и жену́ мою́ изцѣли́, и сребро́ мое́ при­­несе́, и тебе́ та́кожде уврачева́.
И рече́ ста́рецъ: пра́ведно е́сть ему́.
И при­­зва́ а́нгела и рече́ ему́: воз­ми́ по́лъ всѣ́хъ, я́же при­­несо́сте, и пойди́ здра́въ.
Тогда́ при­­зва́въ обо­и́хъ та́йно, рече́ и́ма: благослови́те Бо́га и тому́ исповѣ́дайтеся, и вели́чiе дади́те ему́, и исповѣ́дайтеся ему́ предъ всѣ́ми живу́щими о си́хъ, я́же сотвори́ съ ва́ма: добро́ е́же благослови́ти Бо́га и воз­носи́ти и́мя его́, словеса́ дѣ́лъ Бо́жiихъ благо­че́стно сказу́юще: и да не лѣните́ся исповѣ́датися ему́:
та́йну царе́ву добро́ храни́ти, дѣла́ же Бо́жiя от­крыва́ти сла́вно: добро́ твори́те, и зло́ не обря́щетъ вы́:
бла́го моли́тва съ посто́мъ и ми́лостынею и пра́вдою: бла́го ма́лое съ пра́вдою, не́жели мно́го съ непра́вдою: добро́ твори́ти ми́лостыню, не́жели сокро́вище­с­т­вовати зла́то,
ми́лостыня бо от­ сме́рти избавля́етъ и та́я очища́етъ вся́къ грѣ́х: творя́щiи ми́лостыни и пра́вды испо́лнят­ся жи́зни,
согрѣша́ющiи же врази́ су́ть сво­его́ живота́:
не утаю́ от­ ва́съ вся́каго словесе́, рѣ́хъ бо: та́йну царе́ву храни́ти добро́, дѣла́ же Бо́жiя от­крыва́ти сла́вно:
и ны́нѣ, егда́ моли́л­ся еси́ ты́ и невѣ́стка твоя́ Са́рра, а́зъ при­­ноша́хъ па́мять моли́твы ва́­шея предъ свята́го, и егда́ погреба́лъ еси́ ме́ртвыя, подо́бнѣ при­­су́т­ст­вовахъ тебѣ́,
и егда́ не лѣни́л­ся еси́ воста́ти и оста́вити обѣ́дъ тво́й, да от­ше́дъ покры́еши ме́ртваго, не утаи́л­ся еси́ мене́ благотворя́й, но съ тобо́ю бѣ́хъ:
и ны́нѣ посла́ мя Бо́гъ изцѣли́ти тя́ и невѣ́стку твою́ Са́рру:
а́зъ е́смь Рафаи́лъ, еди́нъ от­ седми́ святы́хъ а́нгеловъ, и́же при­­но́сятъ моли́твы святы́хъ и вхо́дятъ предъ сла́ву свята́го.
И смято́стася о́ба и падо́ста на лице́, зане́ убоя́стася.
И рече́ и́ма: не бо́йтеся, я́ко ми́ръ ва́ма бу́детъ, Бо́га же благослови́те во вѣ́къ:
я́ко не сво­е́ю си́ благода́тiю, но во́лею Бо́га на́­шего прiидо́хъ, сего́ ра́ди благослови́те его́ во вѣ́къ:
вся́ дни́ явля́хся ва́ма, и не ядо́хъ, ниже́ пи́хъ, но видѣ́нiе вы́ зря́сте:
и ны́нѣ исповѣ́дайтеся Бо́гу, зане́ восхожду́ къ посла́в­шему мя́, и напиши́те вся́, я́же соверши́шася, въ кни́гу.
И воста́ста и не ктому́ ви́дѣста его́:
и исповѣ́даста дѣла́ ве́лiя и чу́дная Бо́жiя, и ка́ко яви́ся и́ма а́нгелъ Госпо́день.
И преста́ исповѣ́даяся Тови́тъ.
И бѣ́ лѣ́тъ осми́десяти осми́, егда́ погуби́ зра́ки, и по лѣ́тѣхъ осми́ прозрѣ́: и творя́ше ми́лостыни, и при­­ложи́ боя́тися Го́спода Бо́га и исповѣ́датися ему́:
зѣло́ же состарѣ́ся, и призва́ сы́на сво­его́ и ше́сть сыно́въ его́ и рече́ ему́: ча́до, воз­ми́ сы́ны твоя́, се́, состарѣ́хся и при­­ исхожде́нiи от­ житiя́ е́смь:
пойди́ въ миді́ю, ча́до, увѣ́рихся бо, ели́ка глаго́ла Ио́на проро́къ о Ниневі́и, я́ко разори́т­ся, въ миді́и же бу́детъ ми́ръ па́че да́же до вре́мене, и я́ко бра́тiя на́ша на земли́ расточа́т­ся от­ благі́я земли́, и Иерусали́мъ бу́детъ пу́стъ, и до́мъ Бо́жiй въ не́мъ сожже́нъ бу́детъ и пу́стъ бу́детъ до вре́мене:
и па́ки поми́луетъ и́хъ Бо́гъ и воз­врати́тъ и́хъ въ зе́млю, и сози́ждутъ до́мъ, не яко́въ пе́рвый, до́ндеже испо́лнят­ся времена́ вѣ́ка: и по си́хъ воз­вратя́т­ся от­ плѣне́нiй и сози́ждутъ Иерусали́мъ че́стно, и до́мъ Бо́жiй въ не́мъ сози́ждет­ся во вся́ ро́ды вѣ́ка зда́нiемъ сла́внымъ, я́коже глаго́лаша о не́мъ проро́цы:
и вси́ язы́цы обратя́т­ся и́стин­но боя́тися Го́спода Бо́га и опрове́ргнутъ и́долы своя́,
и воз­благословя́тъ вси́ язы́цы Го́спода, и лю́дiе его́ исповѣ́дят­ся Бо́гу, и воз­несе́тъ Госпо́дь лю́ди своя́, и воз­ра́дуют­ся вси́ лю́бящiи Го́спода Бо́га во и́стинѣ и пра́вдѣ, творя́ще ми́лость бра́тiи на́­шей:
и ны́нѣ, ча́до, от­иди́ от­ Ниневі́и, я́ко вся́чески бу́дутъ, я́же глаго́ла проро́къ Ио́на:
ты́ же сохрани́ зако́нъ и повелѣ́нiя и бу́ди любо­ми́лостивъ и пра́веденъ, да тебѣ́ бла́го бу́детъ:
и погреби́ мя́ до́брѣ, и ма́терь твою́ со мно́ю, и да не ктому́ пребу́дете въ Ниневі́и: ча́до, ви́ждь, что́ сотвори́ Ама́нъ Ахiа́хару корми́в­шему его́, я́ко от­ свѣ́та от­веде́ его́ во тму́, и ели́ка воз­даде́ ему́: и Ахiа́харъ у́бо спасе́ся, тому́ же воз­дая́нiе воз­даде́ся, и то́й сни́де во тму́: Манассі́а сотвори́ милосе́рдiе и спасе́ся от­ сѣ́ти сме́ртныя, ю́же потче́ ему́: Ама́нъ же паде́ въ сѣ́ть и поги́бе:
и ны́нѣ, ча́да, вѣ́ждьте, что́ ми́лостыня твори́тъ и пра́вда избавля́етъ. И сiя́ глаго́ля, испусти́ ду́шу свою́ на одрѣ́: бѣ́ же лѣ́тъ ста́ пяти́десяти осми́. И погребе́ его́ сла́вно.
И егда́ у́мре а́н­на, погребе́ ю́ со отце́мъ сво­и́мъ. Оти́де же тові́а съ жено́ю сво­е́ю и съ сынми́ сво­и́ми во еквата́ны ко Рагуи́лу те́стю сво­ему́,
и состарѣ́ся че́стно, и погребе́ те́стевъ сво­и́хъ сла́вно, и наслѣ́ди имѣ́нiе и́хъ и Тови́та отца́ сво­его́:
и у́мре [сы́й] лѣ́тъ ста́ два́десяти седми́ во еквата́нѣхъ миді́йскихъ:
и слы́ша, пре́жде не́же умре́ти ему́, погубле́нiе Ниневі́и, ю́же плѣни́ Навуходоно́соръ и Асуи́ръ: и воз­ра́довася, пре́жде не́же у́мре, о Ниневі́и.
Et contristatus animo et suspirans ploravi et coepi orare cum gemitibus:
«Iustus es, Domine, et omnia opera tua iusta sunt, et omnes viae tuae misericordia et veritas, et tu iudicas saeculum.
Et nunc, Domine, memor esto mei et respice in me; ne vindictam sumas de me pro peccatis meis et pro neglegentiis meis et parentum meorum, quibus peccaverunt ante te,
quoniam non oboedivimus praeceptis tuis, et tradidisti nos in direptionem et captivitatem et mortem et in parabolam et fabulam et improperium in omnibus nationibus, in quas nos dispersisti.
Et nunc multa sunt iudicia tua vera, quae de me exigas pro peccatis meis et parentum meorum, quia non egimus secundum praecepta tua et non ambulavimus sinceriter coram te.
Et nunc secundum quod tibi placet fac mecum et praecipe recipi spiritum meum, ut dimittar a facie terrae et fiam terra, quia expedit mihi mori magis quam vivere, quoniam improperia falsa audivi, et tristitia multa est in me. Praecipe, Domine, ut dimittar ab hac necessitate, et dimitte me in locum aeternum et noli avertere a me faciem tuam, Domine, quia expedit mihi mori magis quam videre tantam necessitatem in vita mea, et ne improperia audiam».
Eadem die contigit Sarae filiae Raguel, qui erat Ecbatanis Mediae, ut et ipsa audiret improperia ab una ex ancillis patris sui,
quoniam tradita erat viris septem, et Asmodeus daemonium nequissimum occidebat eos, antequam cum illa fierent, sicut est solitum mulieribus. Et dixit illi ancilla: «Tu es, quae suffocas viros tuos! Ecce, iam tradita es viris septem, et nemine eorum fruita es.
Quid nos flagellas causa virorum tuorum, quia mortui sunt? Vade cum illis, nec ex te videamus filium aut filiam in perpetuum».
In illa die contristata est animo puella et lacrimata est et ascendens in superiorem locum patris sui voluit laqueo se suspendere. Et cogitavit iterum et dixit: «Ne forte improperent patri meo et dicant: "Unicam habuisti filiam carissimam, et haec laqueo se suspendit ex malis"; et deducam senectam patris mei cum tristitia ad inferos. Utilius mihi est non me laqueo suspendere, sed deprecari Dominum, ut moriar et iam improperia non audiam in vita mea».
Eodem tempore, porrectis manibus ad fenestram, deprecata est et dixit: «Benedictus es, Domine, Deus misericors, et benedictum est nomen tuum sanctum et honorabile in saecula. Benedicant tibi omnia opera tua in aeternum.
Et nunc, Domine, ad te faciem meam et oculos meos direxi.
Iube me dimitti desuper terram, et ne audiam iam improperia.
Tu scis, Domine, quoniam munda sum ab omni immunditia viri
et non coinquinavi nomen meum neque nomen patris mei in terra captivitatis meae. Unica sum patri meo, et non habet alium filium, qui possideat hereditatem illius, neque frater est illi proximus neque propinquus illi, ut custodiam me illi uxorem. Iam perierunt mihi septem, et ut quid mihi adhuc vivere? Et si non tibi videtur, Domine, occidere me, impera, ut respiciatur in me et misereatur mei, et ne iam improperium audiam».
In ipso tempore exaudita est oratio amborum in conspectu claritatis Dei,
et missus est Raphael angelus sanare duos, Thobin desquamare ab albuginibus oculorum eius, ut videret oculis lumen Dei, et Saram filiam Raguel dare Thobiae filio Thobis uxorem, et colligare Asmodeum daemonium nequissimum, quoniam Thobiae contigit possidere eam prae omnibus, qui volebant accipere eam. In illo tempore reversus est Thobi de atrio in domum suam; et Sara filia Raguel descendit et ipsa de loco superiori.
Tunc Thobias respondens Thobi patri suo dixit: «Omnia, quaecumque mihi praecepisti, pater, faciam.
Quomodo autem potero hanc pecuniam recipere ab illo? Neque ille me novit, neque ego novi illum. Quod signum dabo illi, ut me cognoscat et credat et det mihi hanc pecuniam? Sed neque vias, quae ad Mediam, novi, ut eam illuc».
Tunc respondens Thobi Thobiae filio suo dixit: «Chirographum dedit mihi, et chirographum meum dedi illi et divisi in duas partes, et unusquisque unam accepimus, et posui cum ipsa pecunia. Et ecce nunc anni sunt viginti, ex quibus penes illum commendavi hanc pecuniam. Et nunc, fili, inquire tibi hominem fidelem, qui eat tecum, et dabimus illi mercedem, donec venias. Et, dum vivo, recipe pecuniam ab illo».
Et exiit Thobias quaerere hominem, qui iret cum ipso in Mediam et qui haberet notitiam viae. Et invenit Raphael angelum stantem ante ipsum et nesciebat illum angelum Dei esse.
Et dixit illi: «Unde es, iuvenis?». Et dixit illi: «Ex filiis Israel fratribus tuis et veni huc, ut operer». Et dixit illi Thobias: «Nosti viam, quae ducit in Mediam?».
Et ille dixit: «Utique, aliquotiens fui ibi et habeo notitiam et scio omnes vias et aliquotiens ibam in Mediam et manebam penes Gabael fratrem nostrum, qui commoratur in Rages Mediae, et abest iter bidui statuti ex Ecbatanis usque Rages. Nam posita est in monte et Ecbatana in medio campo».
Et dixit illi Thobias: «Sustine me, iuvenis, donec intrans patri meo nuntiem. Necessarium est enim mihi, ut eas mecum, et dabo tibi mercedem tuam».
Et dixit illi: «Ecce sustineo; tantum noli tardare».
Et introiens Thobias renuntiavit Thobi patri suo et dixit ei: «Ecce inveni hominem ex fratribus nostris, de filiis Israel, qui eat mecum». Et dixit illi: «Roga mihi hominem, ut sciam quid sit genus eius, et ex qua tribu sit et an fidelis sit, ut eat tecum, fili».
Et exivit Thobias et vocavit illum et dixit ei: «Iuvenis, pater te rogat». Et introivit ad eum, et prior Thobis salutavit eum. Et ille dixit ei: «Gaudium tibi magnum sit!». Et respondens Thobi dixit illi: "Quid mihi adhuc gaudium est? Homo sum inutilis oculis et non video lumen caelorum, sed in tenebris positus sum sicut mortui, qui non amplius vident lumen. Vivus ego sum inter mortuos. Vocem hominum audio et ipsos non video». Et dixit ei: «Forti esto animo; in proximo est, ut a Deo cureris. Forti animo esto!». Et respondit illi Thobi: «Thobias filius meus vult ire in Mediam. Nonne poteris ire cum illo et ducere illum? Et dabo tibi mercedem tuam, frater». Et dixit illi: «Potero ire cum illo, quoniam novi omnes vias et aliquotiens ivi in Mediam et perambulavi omnes campos eius et montes et omnes commeatus scio».
Et dixit ei: «Frater, ex qua patria es et ex qua tribu? Narra mihi, frater».
Et ille dixit: «Quid tibi necesse est tribus?». Et dixit ei: «Volo scire ex veritate cuius sis et nomen tuum».
Et dixit: «Ego sum Azarias Ananiae magni filius, ex fratribus tuis».
Et dixit illi Thobi: «Salvus et sanus venias, frater, sed ne irascaris, frater, quod voluerim verum scire et patriam tuam. Tu frater meus es et de genere bono et optimo! Noveram Ananiam et Nathan duos filios Semeliae magni; et ipsi mecum ibant in Ierusalem et adorabant ibi mecum et non exerraverunt. Fratres tui viri optimi sunt; ex bona radice es. Et gaudens venias!».
Et dixit ei: «Ego tibi dabo mercedis nomine drachmam diurnam et, quaecumque necessaria sunt tibi et filio meo, similiter; et vade cum illo,
et adiciam tibi ad mercedem».
Et dixit illi: «Ibo cum illo, ne timueris; salvi ibimus et salvi revertemur ad te, quoniam via tuta est». Et dixit ei: «Benedictio sit tibi, frater!». Et vocavit filium suum et dixit illi: «Fili, praepara, quae ad viam, et exi cum fratre tuo. Deus autem, qui in caelo est, protegat vos ibi et reducat vos ad me salvos; et angelus illius comitetur vos cum sanitate, fili!». Et exiit, ut iret viam suam, et osculatus est patrem suum et matrem. Et dixit illi Thobi: «Vade sanus!».
Et lacrimata est mater illius et dixit Thobi: «Quid dimisisti filium meum? Nonne ipse est virga manus nostrae et ipse intrat et exit coram nobis?
Pecunia ne adveniat pecuniae, sed purgamentum sit filii nostri.
Quomodo datum est nos a Domino vivere, hoc sufficiebat nobis».
Et dixit illi: «Noli computare; salvus ibit filius noster et salvus revertetur ad nos, et oculi tui videbunt eum illa die, qua venerit ad te sanus. Ne computaveris, ne timueris de illis, soror.
Angelus enim bonus ibit cum illo, et bene disponetur via illius, et revertetur sanus».
Et cessavit plorare.
Et profectus est puer et angelus cum illo; et canis exiit cum illo et secutus est eos. Et abierunt ambo, et comprehendit illos prima nox; et manserunt super flumen Tigrin.
Et descendit puer lavare pedes in flumen, et exsiliens piscis de aqua magnus volebat gluttire pedem pueri, et exclamavit.
Et ait illi angelus: «Comprehende et tene!». Et comprehendit puer piscem et eduxit illum in terram.
Et dixit angelus illi: «Exintera hunc piscem et tolle fel et cor et iecur illius et repone ea tecum et interanea proice. Sunt enim fel et cor et iecur eius ad medicamentum utilia».
Et exinterans puer piscem illum collegit fel, cor et iecur; et piscem assavit et manducavit et reliquit ex illo salitum. Et abierunt ambo pariter, donec appropinquarent ad Mediam.
Et tunc interrogavit puer angelum et dixit ei: «Azaria frater, quod remedium est in corde et iecore piscis et in felle?».
Et dixit illi: «Cor et iecur piscis fumiga coram viro aut muliere, qui occursum daemonii aut spiritus nequissimi habet, et fugiet ab illo omnis occursus, et ne maneant cum illo in aeternum.
Et fel ad inungendos oculos hominis, in quos ascenderunt albugines, ad flandum in ipsis super albugines, et ad sanitatem perveniunt».
Et postquam intravit in Mediam et iam appropinquabat ad Ecbatana,
dixit Raphael puero: «Thobia frater!». Et dixit ei: «Ecce ego». Et dixit illi: «In eis, quae sunt Raguel, hac nocte manere nos oportet. Et homo est propinquus tuus et habet filiam nomine Saram,
sed neque masculum neque filiam aliam praeter Saram solam habet, et tu proximus es illius prae omnibus hominibus, ut possideas eam; et iustum est, ut possideas, quae sunt patri eius. Et haec puella sapiens et fortis et bona valde, et pater ipsius diligit illam».
Et dixit: «Iustum est, ut accipias illam. Et audi me, frater, et loquar de puella hac nocte, ut accipiamus illam tibi uxorem et, cum reversi fuerimus ex Rages, faciemus nuptias eius. Scio autem quoniam Raguel non potest denegare illam tibi. Novit enim quia, si dederit illam viro alteri, morte periet, secundum iudicium libri Moysis, quia tibi aptum est accipere hereditatem et filiam illius magis quam omni homini. Et nunc, frater, audi me, et loquemur de hac puella hac nocte et desponsabimus illam tibi et, cum reversi fuerimus ex Rages, accipiemus illam et ducemus eam nobiscum in domum tuam».
Tunc respondens Thobias dixit Raphael: «Azaria frater, audivi quoniam iam tradita est viris septem, et mortui sunt in cubiculis suis noctu; cum intrabant ad illam, moriebantur. Audivi etiam quosdam dicentes quoniam daemonium illos occidit;
et timeo nunc, quoniam diligit illam et ipsam quidem non vexat, sed eum, qui illi voluerit propinquare, ipsum occidit. Unicus sum patri meo; ne forte moriar et deducam patris mei vitam et matris meae cum dolore super me in sepulcrum eorum. Sed neque alium filium habent, qui sepeliat illos».
Et dixit illi angelus: «Non es memor mandatorum patris tui, quoniam praecepit tibi accipere uxorem ex domo patris tui? Et nunc audi me, frater: noli computare daemonium illud, sed accipe illam, et scio quoniam dabitur tibi hac nocte uxor.
Et, cum intraveris in cubiculum, tolle de iecore piscis et cor et impone super cinerem incensi. Et odor manabit, et odorabitur illud daemonium et fugiet et non apparebit circa illam omnino in perpetuo.
Et, cum coeperis esse cum illa, surgite primum ambo et orate et deprecamini Dominum caeli, ut detur vobis misericordia et sanitas. Noli timere; tibi enim destinata est ante saeculum, et tu illam sanabis, et ibit tecum, et credo quoniam habebis ex illa filios, et erunt tibi sicut fratres. Noli computare». Et cum audisset Thobias sermones Raphael quoniam soror est illius et de semine patris illius, dilexit eam valde, et cor eius haesit illi.
Et cum venisset in Ecbatana, dixit illi: «Azaria frater, duc me ad Raguel, fratrem nostrum, viam rectam». Et duxit eum ad domum Raguel, et invenerunt illum sedentem circa ostium atrii sui et salutaverunt illum priores. Et ille dixit eis: «Bene valeatis, fratres, intrate salvi et sani». Et induxit eos in domum suam.
Et dixit Ednae uxori suae: «Quam similis est hic iuvenis Thobi fratri meo!».
Et interrogavit illos Edna et dixit eis: "Unde estis, fratres?». Et dixerunt illi: «Ex filiis Nephthali nos sumus captivis in Nineve».
Et dixit eis: «Nostis Thobin fratrem nostrum?». Et dixerunt ei: «Novimus illum». Et dixit eis: «Fortis est?».
Et dixerunt illi: «Fortis est et vivit». Et Thobias dixit: «Pater meus est».
Et exsilivit Raguel et osculatus est illum lacrimans
et dixit: «Benedictio tibi sit, fili, boni et optimi patris fili. O infelicitas malorum, quia excaecatus est vir iustus et faciens eleemosynas!». Et incubuit lacrimans super collum Thobiae filii fratris sui.
Et Edna uxor eius lacrimata est super eum, et Sara filia eorum lacrimata est et ipsa.
Et occidit arietem ex ovibus et suscepit illos libenter. Et, postquam laverunt et se purificaverunt et discubuerunt ad cenandum, dixit Thobias ad Raphael: «Azaria frater, dic Raguel, ut det mihi Saram sororem meam».
Et audivit Raguel hunc sermonem et dixit puero: «Manduca et bibe et suaviter tibi sit hac nocte. Non est enim homo, quem oporteat accipere Saram filiam meam nisi tu, frater. Similiter et mihi non licet eam dare alii viro nisi tibi, quia tu proximus mihi es. Verum autem tibi dicam, fili.
Tradidi illam viris septem fratribus nostris, et omnes mortui sunt nocte, cum intrabant ad eam. Et nunc, fili, manduca et bibe, et Dominus faciet in vobis». Et dixit Thobias: «Hinc non edam neque bibam, donec, quae sunt ad me, confirmes». Et Raguel dixit ei: «Facio; et ipsa datur tibi secundum iudicium libri Moysis, et de caelo iudicatum est tibi illam dari. Duc sororem tuam; amodo tu illius frater es, et haec tua soror est. Datur tibi ex hodierno et in aeternum. Et Dominus caeli bene disponat vobis, fili, hac nocte et faciat misericordiam et pacem».
Et accersivit Raguel Saram filiam suam, et accessit ad illum. Et, apprehensa manu illius, tradidit eam illi et dixit: «Duc secundum legem et iudicium, quod scriptum est in libro Moysis dari tibi uxorem. Habe et duc ad patrem tuum sanus. Et Deus caeli det vobis bonum iter et pacem».
Et vocavit matrem eius et praecepit afferri chartam, ut faceret conscriptionem coniugii et quemadmodum tradidit illam uxorem ei secundum iudicium legis Moysis. Et attulit mater illius chartam, et ille scripsit et signavit.
Et ex illa hora coeperunt manducare et bibere.
Et vocavit Raguel Ednam uxorem suam et dixit illi: «Soror, praepara cubiculum aliud et introduc eam illuc».
Et abiens stravit, sicut illi dixit, et introduxit eam illuc et lacrimata est causa illius et extersit lacrimas et dixit illi:
«Forti animo esto, filia. Dominus caeli det tibi gaudium pro taedio tuo. Forti animo esto!». Et exiit.
Et abierunt viam suam et pervenerunt Charran, quae est contra Nineven.
Tunc dixit Raphael: «Scis quomodo dereliquerimus patrem tuum.
Praecedamus uxorem tuam et praeparemus domum, dum veniunt».
Et processerunt ambo pariter. Et dixit illi: «Tolle tecum fel». Et abiit cum illis canis ex eis, qui sequebantur eum et Thobiam.
Et Anna sedebat circumspiciens viam filii sui.
Et cognovit illum venientem et dixit patri eius: «Ecce filius tuus venit et homo, qui cum illo ierat».
Et Raphael dixit Thobiae, antequam appropinquaret patri: «Scio quia oculi eius aperientur.
Asperge fel piscis in oculis eius; et detrahet medicamentum et decoriabit albugines de oculis eius. Et respiciet pater tuus et videbit lumen».
Et occurrit ei Anna et irruit collo filii sui et dixit illi: «Fili, video te; amodo moriar!». Et lacrimata est.
Et surrexit Thobi et offendebat pedibus et egressus est ad ostium atrii. Et occurrit illi Thobias,
et fel piscis in manu sua, et insufflavit in oculis illius et apprehendit illum et dixit: «Forti animo esto, pater!». Et iniecit medicamentum super eum et imposuit.
Et decoriavit duabus manibus suis albugines ab angulis oculorum illius.
Et videns filium suum irruit collo eius
et lacrimatus est et dixit ei: «Video te, fili, lumen oculorum meorum!». Et dixit: «Benedictus Deus, et benedictum nomen illius magnum, et benedicti omnes sancti angeli eius in omnia saecula,
quoniam ipse flagellavit me, et ecce ego video Thobiam filium meum!». Et introivit Thobi et Anna uxor eius in domum gaudentes et benedicentes Deum toto ore suo pro omnibus, quae sibi evenerant. Et indicavit patri suo Thobias, quoniam perfecta erat via illius bene a Domino Deo, et quia attulerat pecuniam et quemadmodum acceperat Saram filiam Raguel uxorem, et quia ecce venit et ipsa in proximo est portae Nineves. Et gavisi sunt Thobi et Anna
et exierunt in obviam nurui suae ad portam Nineves. Et videntes Thobin, qui erant in Nineve, venientem et ambulantem cum omni virtute sua et a nemine manu deductum mirabantur,
et confitebatur Thobi et benedicebat magna voce Deum coram illis, quoniam misertus est illius Deus et aperuit oculos eius. Et appropinquavit Thobi ad Saram uxorem Thobiae filii sui et benedixit illi et dixit ei: «Intres sana, filia! Et benedictus Deus tuus, qui adduxit te ad nos, filia! Et benedictus pater tuus et benedictus Thobias filius meus et benedicta tu, filia! Intra in domum tuam sana in benedictione et gaudio; intra, filia!». In illo die factum est gaudium omnibus Iudaeis, qui erant in Nineve.
Et venerunt Achicarus et Nadab ex fratribus illius gaudentes ad Thobiam. Et consummatae sunt nuptiae cum gaudio septem diebus, et data sunt illi munera multa.
Et, postquam consummatae sunt nuptiae, vocavit Thobi filium suum Thobiam et dixit illi: «Homini illi, qui tecum ivit, reddamus honorem et adiciamus ad mercedem suam».
Et dixit illi: «Pater, quantam illi dabo mercedem? Non laedor, si dedero illi ex his, quae mecum contulit, dimidiam partem.
Duxit me sanum et uxorem meam curavit et pecuniam mecum attulit et te curavit! Quantam illi dabo mercedem adhuc?».
Et dixit illi Thobi: «Iustum est illum, fili, dimidium omnium horum, quae tecum attulit, accipere».
Et vocavit illum et dixit: «Accipe dimidium omnium horum, quae tecum attulisti, in mercedem tuam et vade sanus».
Tunc Raphael vocavit ambos abscondite et dixit illis: «Deum benedicite et illi confitemini coram omnibus viventibus, quae fecit nobiscum bona, ut benedicatis et decantetis nomini eius; sermones Dei honorifice ostendite et ne cunctemini confiteri illi.
Sacramentum regis bonum est abscondere, opera autem Dei revelare et confiteri honorificum est. Bonum facite, et malum non inveniet vos.
Bona est oratio cum ieiunio, et eleemosyna cum iustitia. Melius est modicum cum iustitia quam plurimum cum iniquitate. Bonum est facere eleemosynam magis quam thesauros auri condere.
Eleemosyna a morte liberat et ipsa purgat omne peccatum. Qui faciunt eleemosynam, saturabuntur vita;
qui faciunt peccatum et iniquitatem, hostes sunt animae suae.
Omnem veritatem vobis manifestabo et non abscondam a vobis ullum sermonem. Iam demonstravi vobis et dixi: Sacramentum regis bonum est abscondere, opera autem Dei revelare honorificum est.
Et nunc, quando orabas tu et Sara, ego obtuli memoriam orationis vestrae in conspectu claritatis Domini; et, cum sepeliebas mortuos, similiter.
Et quia non es cunctatus exsurgere et relinquere prandium tuum et abisti et sepelisti mortuum, tunc missus sum ad te tentare te.
Et iterum me misit Deus curare te et Saram nurum tuam.
Ego sum Raphael, unus ex septem angelis sanctis, qui assistimus et ingredimur ante claritatem Domini».
Et conturbati sunt ambo et ceciderunt in faciem suam et timuerunt.
Et dixit illis: «Nolite timere; pax vobis. Deum benedicite in omne aevum.
Cum essem vobiscum, non mea gratia eram vobiscum sed voluntate Dei. Ipsi benedicite omnibus diebus, decantate ei.
Et videbatis me quia nihil manducabam, sed visus vobis videbatur.
Et nunc benedicite Dominum super terra et confitemini Deo. Ecce ego ascendo ad eum, qui me misit. Scribite omnia haec, quae contigerunt vobis». Et ascendit.
Et surrexerunt et iam non poterant illum videre.
Et benedicebant et decantabant Deo et confitebantur illi in omnibus his magnis operibus illius, quia apparuerat illis angelus Dei.
Et consummati sunt sermones confessionis Thobis. Et mortuus est in pace annorum centum duodecim et sepultus est praeclare in Nineve.
Sexaginta autem et duorum annorum erat, cum invalidus oculis factus est; et, postquam lucem recepit, vixit in bonis et fecit eleemosynas et proposuit benedicere Deum et confiteri magnitudini Dei.
Et, cum moreretur, vocavit Thobiam filium suum et praecepit illi dicens: «Fili, duc filios tuos
et recurre in Mediam, quoniam credo ego verbo Dei, quod locutus est Nahum in Nineven, quia omnia erunt et venient super Assyriam et Nineven, quae locuti sunt prophetae Israel, quos misit Deus; omnia evenient, nihilque minuetur ex omnibus verbis, sed omnia contingent temporibus suis. Et in Media erit salus magis quam in Assyriis et quam in Babylone, quia scio ego et credo quoniam omnia, quae dixit Deus, erunt. Et perficientur, et non excidet verbum de sermonibus. Et fratres nostri, qui habitant in terra Israel, omnes dispergentur et captivi ducentur a terra optima. Et erit omnis terra Israel deserta, et Samaria et Ierusalem erit deserta, et domus Dei in tristitia erit et incendetur et erit deserta usque in tempus.
Et iterum misericordiam faciet illorum Deus et convertetur ad illos Deus in terram Israel, et iterum aedificabunt domum, sed non sicut prius, quoadusque repleatur tempus maledictionum. Et postea revertentur a captivitate sua omnes et aedificabunt Ierusalem honorifice, et domus Dei aedificabitur in ea, sicut locuti sunt de illa omnes prophetae Israel.
Et omnes nationes in tota terra convertentur et timebunt Deum vere et relinquent omnes idola sua, quae seducunt false seductione eorum.
Et benedicent Deo aeterno in iustitia. Omnes filii Israel, qui liberabuntur in diebus illis, memores Dei in veritate, colligentur et venient in Ierusalem et habitabunt in aeternum in terra Abraham cum tutela, et tradetur eis. Et gaudebunt, qui diligunt Deum in veritate; qui autem faciunt iniquitatem et peccatum, deficient de terris omnibus.
Et nunc, filii, mando vobis: Servite Deo in veritate et facite coram illo, quod ipsi placet. Et filiis vestris mandabitur, ut faciant iustitias et eleemosynam et ut sint memores Dei et benedicant nomini ipsius in omni tempore in veritate et in tota virtute sua.
Nunc vero, fili, exi a Nineve et noli manere hic,
sed, quocumque die sepelieris matrem tuam circa me, eodem die noli manere in finibus eius. Video enim quia multa iniquitas est in illa, et fictio multa perficitur in illa, et non confunduntur. Vide, fili, quae fecit Nadab Achicaro, qui eum nutrivit. Nonne vivus deductus est in terram? Sed tradidit Deus infamiam ante faciem ipsius, et Achicarus exiit ad lucem, Nadab autem intravit in tenebras aeternas, quia quaesivit occidere Achicarum. Cum faciebat eleemosynam, exiit de laqueo mortis, quem fixerat ei Nadab, et Nadab cecidit in laqueum mortis, et perdidit illum.
Et nunc, filii, videte quid faciat eleemosyna, et quid faciat iniquitas, quoniam occidit. Et ecce anima mea deficit!». Et posuerunt eum super lectum, et mortuus est et sepultus est praeclare.
Et, cum mortua est mater eius, Thobias sepelivit eam iuxta patrem suum et abiit ipse et uxor eius in Mediam et habitavit in Ecbatanis cum Raguel socero suo.
Et curam habuit senectutis eorum honorifice et sepelivit illos in Ecbatanis Mediae et hereditatem percepit domus Raguel et Thobis patris sui.
Et mortuus est annorum centum decem et septem cum claritate.
Et, antequam moreretur, vidit et audivit perditionem Nineves et vidit captivitatem illius in Mediam adductam, quam adduxit Asuerus rex Mediae, et benedixit Deum in omnibus, quae fecit filiis Nineves et Assyriae. Et gavisus est, antequam moreretur, in Nineve, et benedixit Dominum Deum in omnia saecula saeculorum.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible