Тумачење посланице Филипљанима Светог Апостола Павла

Живети у овом свету без Богочовека Христа, није ништа друго него сигурно и постепено умирати, и најзад – сав умрети. Ма шта или ма кога прогласио човек за свој живот, све се то једнога дана претвори у смрт. Има ли онда смисла живети? Свакако – нема. Али, са Христом све се мења у нашем човечанском свету: у Њему Богочовеку, једино у Њему, живот се човеков не завршава смрћу, већ се напротив продужује у живот вечни. Уствари, само је Христос живот човеку, све је остало смрт. Зашто? Зато што је Христос као Богочовек победио смрт, сваку смрт и све смрти; победио, и стално их побеђује. Све смрти своде се углавноме на две смрти: на смрт душе и смрт тела. А и ове две смрти у суштини сачињавају једну смрт: смрт душе. Смрт душе је као нека свесмрт. Шта је смрт душе? Одвајање душе од Бога грехом, који је по природи сав од ђавола. Боголикој души човековој Бог је природни извор живота; а грех, одвајајући душу од Бога својом богоборном и богопротивном силом, потапа је у смрт: душа која греши – умире (Иез.18:4:20). Отуда, само победа над грехом, над ђаволом, и јесте победа над смрћу: враћање душе Богу кроз светост. Својим Богочовечанским подвигом спасења рода људског Господ Христос је победио смрт душе вративше је Богу, и смрт тела осигуравши му васкрсењем Својим васкрсење из мртвих на дан Суда.

Због тога је Богочовек Господ Христос живот, једини прави и истински живот сваком човеку, а најпре таком свечовеку какав је свети апостол Павле (Флп.1:21). Јер се у Господу Христу свакоме човеку даје благодат и сила да победи: сваку смрт, и све смрти; свако зло, и сва зла; сваког ђавола, и све ђаволе. Једино је Господом Христом и у Господу Христу живот човеков осигуран од смрти, те му никаква смрт наудити не може, јер је Христов човек јачи од свих смрти. Обревши се у Христу кроз свете тајне и свете врлине, човек свим бићем прелази из смрти у живот (ср. Ин.5:24), и смрт више неће овладати њиме – христоносним и христоношеним (ср. Рим.6:9–23).

За Христовог човека – и смрт је добитак (Флп.1:21), смрт телесна је добитак, јер христочежњиву душу његову одводи Христу, у Царство Христово. А бити са Христом, значи: бити у вечном божанском животу и вечито живети вечном Божанском Истином и Правдом и Љубављу и Радошћу. Само са Христом, Победитељем смрти и Васкрситељем мртвих, смрт је добитак. Ван Њега и без Њега: смрт је увек губитак, губитак и душе и тела и савести и човечјости. Не само то, него је без Христа и ван Христа и сам живот – губитак: јер се са сваке стране завршава смрћу и паклом, вечном смрћу и вечним паклом.

Због свега тога, једики разуман смисао човекова живљења у телу јесте: величати Христа било животом или смрћу (Флп.1:20). Јер тело твоје када умире за Христа, прелази кроз смрт у живот вечни; а живот твој када бива у Христу и ради Христа – целог те преводи у живот вечни кроз Истину вечну (ср. Ин.14:6). Живљење у телу пуно је радости вере, јер хришћанина стално носи ка небу христочежњива љубав која жуди да сву себе пренесе у чудесно царство Љубави Небесне. Зато она и сва страдања која је сналазе на томе путу подноси са радосним трпљењем. 3на она, сва зна и сва осећа – да страдања овога света нису ништа према небеској слави крај божанских ногу сладчајшег Господа Исуса (ср. Рим.8:18). Зна она, сва зна и сва осећа: наша лака садашња брига доноси нам вечну славу (2Кор.4:17).

Смрт постаје добитак човеку само када човек живи по Еванђељу Христовом – «достојно Еванђеља Христова» (Флп.1:27). Јер живећи по Еванђељу Христовом, човек постепено савлађује све што је смртно у њему. А смртно је све што је од греха, све што је греховно, грешно. Савлаћујући у себи грешне жеље, грешне мисли, грешна распопожења, човек савлађује све духовне смрти, које му умртвљују душу одвајајући је од Бога. Живећи еванђелском вером и љубављу и надом и молитвом и постом и благошћу и смерношћу и покајношћу и трпљењем, човек помоћу њих искорењује у себи: гњев – и са њим једну духовну смрт своју; гордост – и са њом другу духовну смрт своју; мржњу – и са њом трећу духовну смрт своју; пакост – и са њом четврту духовну смрт своју; завист – и са њом пету духовну смрт своју; похоту – и са њом шесту духовну смрт своју; среброљубље, славољубље, сујету, саможивост, злоћу, лакомост, лукавство, лицемерство, злоћудност, хвалисавост, неосетљивост, немилостивост – и са њима све остале духовне смрти своје, до оне последње и најкрајње. За тај живот по Еванђељу нама даје, и непрекидно додаје благодатне божанске силе сам оваплоћени Господ кроз свете тајне, нарочито кроз свето причешће, на које нам даје право свето крштење. Кроз ове свете тајне Господ се сав усељује у нас, сав – са свима Својим божанским боготворним силама. Зато живети «достојно Еванђеља Христова» значи – живети достојно самог Господа Христа (Кол.1:10), Господа оваплоћеног, Господа учовеченог, који је и постао човек, да би нам као човек из непосредне близине дао силе и моћи да живимо Њиме и ради Њега, «достојно» Њега, оваплоћеног, очовеченог Бога. Бог је зато и постао човек, да нас обожи, охристови, ујединивши нас са Собом кроз свете тајне и свете врлине у Цркви Својој. Растојање између смрти и живота је огромно; оно је равно растојању између ђавола и Бога, између пакла и раја. Добровољно остајући у греху, човек остаје у смрти, и далеко је од Бога колико и ђаво. Но када се добровољно преда новом животу, животу по Еванђељу очовеченог Бога, човек се толико приближи Богу, толико сједини духовно са оваплоћеним, очовеченим Господом, да му Он постаје ближи од њега самог. И он: ни душу своју не сматра ни у шта док је сву не сједини с Господом, ни савест своју, ни ум свој, ни срце своје, ни васцело биће своје. Све то он сматра за туђе себи док га не преда Госиоду; и потом поново прими од Господа, само обновљене и охристовљене: и душу своју, и савест, и срце, и ум, и васцело биће своје; и доживљује ону чудесну и тајанствену благовест Спасову: «Ко душу своју изгуби, наћи ће је» (Мф.16:20). И стварно, човек тек у Христу Господу, и једино у Христу Господу нађе себе – вечног, нађе и душу своју и савест и срце и ум – све вечно, чудесним и чудотворним Господом прерађено и преображено у вечно и богочовечно.

Мисао је у човеку највећа тајна, најзагонетнија загонетка, најтајанственији незнанко. У телу је, а сва је бестелесна; кад јој тражиш крај, она ти показује своју бескрајност; а кад јој тражиш почетак, она ти показује своју беспочетност. Уствари, почетак јој беспочетан, и крај јој је бескрајан. Где год је додирнеш, она изроји из себе – рој разнобојних бескрајности. Човек све мери и цени мишљу; а мисао ничим ни да измери ни да оцени. Надтелесна у телу; надсветска у свету; надприродна у природи; надчовечанска у човеку. И све тако, док човек мисао своју не повеже са Христом – вером у Њега, љубављу према Њему, молитвом к Њему, смиреношћу пред Њим. Чим је тако повеже са Њим, она одмах нађе себе, свој почетак, свој беспочетни почетак – у Христу Творцу и Богу свом; нађе у Њему и свој крај, свој бескрајни крај. А нађе и пронађе у Њему: и своје порекло, и свој живот, и свој смисао, и своју бесмртност, и своју блажену и благословену вечност и богочовечност. Тек у Христу мисао нађе свој смисао. Тек кад себе преобрази у богомисао, она нађе свој божански и једини разумни и логични смисао. Без тога, мисао је највећа мука себи самој, а и човеку који је има и носи у себи као наметнуту и неуклонљиву мучитељку. Зато христоносни и христомудри апостол Павле препоручује и саветује да мисао људска – «мисли оно што је у Христу Исусу» (Флп.2:5). А шта је у Христу Исусу? – Истинити Бог, Живот Вечни, Истина Вечна, Логос Вечни, Љубав Вечна, Правда Вечна, сва божанска савршенства; и још: сва човечанска савршенства, савршени човек и савршени Бог = Богочовек: и сав Његов домострој спасења људи од греха, смрти и ђавола, спасења Његовим Рођењем, Крштењем, Преображењем, Смрћу, Васкрсењем, Вазнесењем – Црквом. Мислећи «оно што је у Христу Исусу», мисао човекова се исцељује од сваке своје бољке: од свега смртног, од свега греховног, од свега демонског; и постаје бесмртна, божанска и вечито млада. Речју: она постаје богомисао, христомисао, и као таква достиже свој највиши домет, своје највеће савршенство: крај – у бескрају Божанском, живот – у вечном животу Божанском, истину – у вечној истини Божанској. Мора се знати: хришћани су тиме хришћани што мисле и у себи и међу собом – «оно што је у Христу Исусу». Јер то је вечна храна за душу људску – сва је божанска и небеска; то је вечни живот за душу људску – сав је божански и бескрајан; то је вечна светлост за душу људску – сва је божанска и необухватна; то је вечна радост, вечна благовест за душу људску – сва је од Бога и води Богу.

Свака душа људска је и недовршена и несавршсна – све док се Христом Богом не доврши и не усаврши. Исто тако, мисао људска остаје и недовршена и несавршена – све док се благодаћу Христовом не преобрази у христомисао, у богомисао. Због тога и чезне за тим разбуђена душа хришћанинова и даноноћно јеца кроз молитве и сузе: Господе сладчајши, сваку мисао моју преобрази у богомисао! – И метанишући вапије: Господе свеблаги, свако осећање моје преобрази у богоосећање!

О, и мисао и осећање и живот мука су духу људском – све док се Христом Богом не преобразе у богомисао, у богоосећање, у богоживот. Но када мисао људска гордо и упорно неће Христа, онда она полуди у човеку, и осећање полуди, и живот полуди; и човек суманито хита из зла у зло, халапљиво тоне из греха у грех – док сав не потоне у вечно царство греха и зла: пакао. Само је свечудесни Господ Христос као Богочовек блаженство за мисао људску – вечно блаженство, и вечна благовест, и вечни рај, и вечна радост … Он, само Он у свима видљивим и невидљивим световима: Он – Свесладчајши, Он – Свемилостиви, Он – Свежалостиви …

Имајући све то у виду, свети Апостол са херувимском збиљом благовести хришћанима: «градите спасење своје са страхом и трепетом» (Флп.2:12). Јер? Пред вама је и пакао и рај, и смрт и живот, и ђаво и Бог. Ваше спасење зависи од вас: од одлучности и ревности ваше у вери вашој, у љубави вашој, у молитви вашој, у посту вашем, у кротости вашој, у трпљењу вашем, у свакој врлини вашој. Јер то и јесу силе, свете силе, помоћу којих ви изграђујете своје спасење. Спасење – од чега, од кога? Од греха, од смрти, од ђавола. Ето какве непријатеље и противнике имате. Ко да их се не плаши? Та они руше и душе наше, и савести наше, и срца наша, и тела наша, и живот наш, и истину нашу, и правду нашу, и веру нашу, и Бога нашег. Руше, несумњиво руше ако нисмо ревности у светим врлинама еванђелским. Грех, смрт и ђаво – страшне и разорне силе; само их Христом Богом можете савладати и спречити да вам не разоре душе. Зато нама хришћанима никада није довољно ни вере, ни љубави, ни молитве, ни поста, ни трпљења, ни ревности, ни стражења, нити икоје еванђелске врлине при изграђивању спасења нашег. Увек стражите са страхом и трепетом, јер је ђаво врло вешт и лукав и вичан у минирању, у кварењу, у рушењу зграде спасења вашег. Зато се даноноћно браните од њега, увек наоружани – «свеоружјем Божјим»; светим тајнама и светим врлинама (ср. Еф.6:10–18). И сигурно ћете га победити, и он ће побећи од вас, и ви ћете сазидати зграду спасења свога. Јер је Свеистинити објавио у Своме Божанском Еванђељу ову истину: Покорите се Богу, и противите се ђаволу, и побећи ће од вас. Приближите се к Богу, и Он ће се приближити к вама (Иак.4:7–8). – Градите спасење своје са страхом и трепетом, да вас греси ваши, пороци ваши, страсти ваше не одбаце далеко од Бога. Одбаце ли вас, ђаво ће лако срушити зграду спасења вашег, срушити је вашим рукама: вашим грехољубљем, вашим сластољубљем, вашим самољубљем.

У овоме свету, и у свима световима, за хришћанина постоји само једна врховна вредност, врховна свевредност – Господ Христос. Не само за хришћанина него и за сваког човека који се духовно пробудио и сагледао сву језиву озбиљност човекова бића и његовог живота у свом свету. Све земаљске вредности, озбиљно и непристраспо процењене, имају у себи онолико стварне и непролазне вредности колико Господа Христа имају у себи. Без Њега, оне уствари и нису вредности. Штавише, стави ли се на једну страну сав свет а на другу Христос, онда је свет, сав свет – трице и сплачине и ђубре према вредности коју собом претставља Господ Христос (Флп.3:8). Зашто? Зашто? Зашто? Зато, зато, зато – што Господ Христос дарује човеку оно што му нико од људи и нико од богова даривати не може: победу над смрћу, васкрсење, живот вечни, истину вечну, правду вечну, љубав вечну, радост вечну, царство небеско. Све то Господ Христос дарује човеку као Богочовек, дајући му себе – јединог истинитог Бога у свима световима, и са собом и у себи дајући му сва божанска савршенства, каква око људско не виде, нити ухо чу, нити срце људско наслути (ср. 1Кор.2:9). Осим тога Господ Христос дарује човеку и све божанске силе, помоћу којих човек све то претвара у свој живот, у своју савест, у своју бесмртност, у своју вечност, улажући са своје стране труд и ревност кроз свете врлине. Радећи тако, хришћанин доживљава и преживљава Господа Христа: његов живот – као свој живот, Његову смрт – као своју смрт, Његово васкрсење – као своје васкрсење, Његово вазнесење – као своје вазнесење. Јер хришћанин бити и значи: Господа Христа непрекидно доживљавати кроз свете тајне и свете врлипе (ср. Флп.3:9–15). Водећи такав живот, хришћанин уствари живи на небу иако је телом на земљи: сва радост његова је на небу, сва љубав, сва нада, сва истина, сав рај, сва вечност, сво блаженство; све и сва му је – у чудесном Господу Христу, који седи с десне стране Бога Оца, возглављујући Цркву, тело Своје, оживљујући је, стројећи је, изграђујући је, узрастајући је, увећавајући је, водећи је, руководећи је. Зато је – «наше живљење на небесима» (Флп.3:20). По земљи ходимо, на небу живимо. А живећи на небу, ми смо недосежни за смрт, за ђаволе, за пораз, за погибао. Само под једним условом: да спасење своје градимо са страхом и трепетом, стално стражећи и молитвом себе узносећи у горње светове, небеске, божанске, Христове.

Ми смо хришћани: када срца своја и мисли своје држимо и чувамо у Господу Исусу, када су стално у Њему (Флп.4:7); и тако су изнад сваке смрти, јер их Господ благи испуњује Својом свеспасоносном, свеобожујућом, свеобесмрћујућом благодаћу. Срца наша у Господу Исусу! То значи: сва су испуњена Њсговом љубављу, Његовом истином, Његовом правдом, Његовом вечношћу. Сва су горе, на небу! Увек неболетна, нарочито на светој литургији, када их благодатна евхаристична сила окрили кроз свештенослужитељев молитвени усклик: «Горе имајмо срца!» горе – у Христу, па ће нам увек бити пуна раја, пуна љубави, пуна истине, пуна радости, пуна вечности, пуна божанског мира који превазилази сваки ум (Флп.4:7). – Мисли наше у Господу Исусу! То значи: свака се Њиме храни, Њиме живи, Њиме бесмртује, Њиме вечнује, Њиме блаженствује, Њиме умује, Њиме богоумује, Њиме мисли, Њиме богомисли. Зато су такве мисли недосежне и за најкрилатије мољце очајања и сумње, и за најпрепреденије лупеже у роду људском, као што су: смрт – свака смрт, и ђаво – сваки ђаво.

Сав свим срцем у Господу Исусу, сав свим мислима у Господу Исусу, свети Апостол радосно објављује свима видљивим и невидљивим световима своју громовиту благовест: «Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје» (Флп.4:13). – Шта је то свети Апостол дао Господу Исусу, те је од Њега добио ту божанску моћ, ту богочовечанску свемоћ? Дао је веру, љубав, наду, молитву, пост, трплење, бдење, благост, смирење, труд, труд, труд; а кроза све то и у свему томе дао је чудесном и чудотворном Господу – сву душу своју, све срце своје, сву савест своју, сву вољу своју, све биће своје, све, све, све! Свега себе дао Господу, зато свега Господа и добио. То што важи за светог Апостола, важи и за све нас хришћане. Та благовест је свеблаговест и ове свете Посланице коју свети Апостол из окова својих у Риму упућује хришћанима у Филипи, а преко њих и свима хришћанима свих времена и нараштаја.

1:1–2

(Флп.1:1–2): 1 Павле и Тимотеј, слуге Исуса Христа, свима светима у Христу Исусу, који су у Филипи, с епископима и ђаконима: 2 Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.

1:1

Стално хришћаниново осећање према Господу Христу јесте: Он је све и сва, а ја сам нико и ништа. То осећање води и руководи сав живот хришћанинов у овом свету. Најсавршенији пример тога је свети апостол, првоврховни апостол Павле. То је Еванђеље, то благовест нарочито све његове посланице Филипљанима (Флп.1:21, 3:8–21, 4:13). Свети апостол осећа себе и зна себе као слугу Христовог, само као слугу: Господ Христос је Господар у свему, а он – слуга Његов у свему. Слугино је да стално извршује вољу Господара свог, утолико пре и утолико радосније што је Господар у исто време Господ и Бог. А зар према Господу Богу, човек док је човек = док је хришћанин, може имати друкчији став него – смерно и радосно служење и слуговање?

Свети апостол назива себе слугом а не апостолом, јер бити слуга Христов – заиста је велико звање и врховно добро. Ко је слуга Христов, тај је несумњиво слободан од греха; и будући истински слуга, он неће пристати да буде слуга никоме другоме².

Хришћани су хришћани тиме што су Христови: њих као да нема у њима, свом душом су у Христу, свим срцем, свим бићем. А Он, сав свет и бескрајно човекољубив, кроз свете тајне и свете врлине разлива стално по њиховим душама своје свете божанске силе. И тако их постепено освећује, ослобађајући их од свега несветог, нечистог, греховног. Зато се свети апостол и обраћа свима хришћанима у Филипи као «свима светима у Христу Исусу». А хришћани су «у Христу Исусу» од самог почетка: од светог крштења. Светим крштењем су добили свети квасац освећења. А живот им је дат да тим светим квасцем ускисну васцело биће своје, сва «три копања брашна» свог: ум, срце и вољу. Да их освете, и тако проводе свети живот у Господу Христу.

Од самог почетка хришћанства епископи су руководиоци хришћана у њиховом еванђелском животу. Они, и њихови помоћници: свештеници и ђакони. А прва дужност руководиоца у светом живљењу, шта је? – Да најпре сами буду «свети у Христу Исусу».

1:2

Све што је свето долази од благодати Божје. Отуда и светост хришћана сва је од благодати и у благодати. Под благодаћу се разумеју сва света божанска средства и све свете божанске силе, дате људима од Трисветог Божанства преко Господа Христа ради њиховог спасења од греха, смрти и ђавола, и светог живљења од Оца кроз Сина у Духу Светом. Отуда је сва благодат од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Утешитеља благог. Све што треба души, даје благодат. А кроза све то она даје и божански мир. Благодат се даје људима као синовима Божјим. Бог је наш Отац, а ми – деца његова, синови Његови. То сазнање и то осећање је срж нашег хришћанског самосазнања и нашег хришћанског самоосећања. А како постајемо синови Божји? Постајући браћа Христова. А како постајемо браћа Христова? Извршујући вољу Оца Његовог небеског: «Јер ко извршује вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој» (Мф.12:49). Господ и брат! каква част и каква одговорност! колико је светости потребно у животу хришћанина, да би постао и занавек остао син Божји и брат Христов. Али силе за такво свето живљење даје нам благодат кроз нашу веру и ради наше вере.

1:3–6

(Флп.1:3–6): 3 Захваљујем Богу своме кад год вас се сетим, 4 свагда у свакој молитви својој молећи се за све вас с радошћу, 5 што постадосте заједничари у Еванђељу од првога дана до данас, 6 убеђен потпуно у то да ће онај који је почео добро дело у вама довршити га тја до дана Исуса Христа.

Сваку помисао своју на њих, свети апостол претвара у молитву за њих. То је заиста права еванђелска брига о људима. Помисао наша на неког човека, да се извије у молитву нашу за тог човека, – то је хришћанска дужност наша. Апостол се «свагда» моли за Филиписке хришћане «с радошћу». Зашто? Зато што су постали «заједничари у Еванђељу». А то значи: заједничари у свему Божјем: у истини Божјој, у љубави Божјој, у доброти Божјој, у правди Божјој, у животу Божјем, у вечности Божјој. А има ли веће радости од те за бедне житеље наше планете? Како су морале бити дуге молитве светог апостола када се он «свагда у свакој молитви својој» моли за све хришћане Филиписке, као што се сигурно молио и за све остале хришћане по свима другим местима. То није ни чудо, јер хришћани, «заједничари у Еванђељу», треба да остваре у животу, да оваплоте у себи све еванђелске истине Божје. Јер то није подвиг који почиње данас а завршава се сутра, него је то подвиг који почиње од дана нашег крштења а завршава се даном Страшнога суда. Заједничарење у Еванђељу, то «добро дело» које је кроз свето крштење почео у нама сам Дух Свети, траје, врши се, усавршава се у нама «тја до дана Исуса Христа», тојест до Страшнога суда. Овим нам свети апостол открива велику тајну загробног живота. Умирући телом, ми душом одлазимо са земље у загробни свет, у коме остајемо све «до дана Исуса Христа». Па зар се и тамо наставља «добро дело» које смо почели на земљи? Да. наставља се све док се не доврши. Јер ми остајемо у Цркви као живи чланови њени. А у њој је увек Дух Свети и сам Господ Христос³. У Цркви нема мртвих, него су сви увек живи; и сав живот у њој свих чланова њених одживљује се стално благодаћу од Оца кроз Сина у Духу Светом. Живот сваког члана Цркве, и после смрти његовог тела, наставља се живљењем душе у Цркви. Благодат која је у души у овом свету, одлази са душом у онај свет, и «добро дело», које је почело у души на земљи, наставља се и у оном свету, расте, усавршава се све «до дана Исуса Христа». Јер и одлазећи у онај свет, душа остаје у Цркви, која је једна и на земљи и на небу: један је исти у њој Господ Исус, један исти Дух Свети, једна иста Истина, један исти Живот, једна иста благодат. Вечна глава Цркве, чудесни Господ Богочовек Христос, непрекидно оживљује својим животворним силама тело Своје, Цркву, која јединством својим обухвата и небески и земаљски свет.

1:7–11

(Флп.1:7–11): 7 И право је да ово мислим за све вас, јер вас имам у срцу, вас који сте и у оковима мојим и у одбрани и у утврђивању Еванђеља заједничари са мном у благодати, 8 Јер Бог ми је сведок колико чезнем за свима вама у љубави Исуса Христа. 9 И то молим Бога, да љубав ваша све више и више изобилује у знању и сваком осећању – ἐν ἐπιγνώσει καὶ πάσῃ αἰσθήσει, 10 да кушате шта је боље, да бисте били чисти и беспрекорни у дан Христов, 11 напуњени плодова правде – δικαιοσύνης (= праведности) кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божју.

1:7

«Право је да ово мпслим за све вас«. А шта је то? То је ово: да ће сви они »добро дело« своје разрађивати и усавршавати све »до дана Исуса Христа». »Заједничари у Еванђељу«, хришћани су то увек заједно са апостолима и свима светима. И сви они заједнички саборним животом усавршавају благадаћу сваки »добро дело« своје по мери сила својих и моћи својих. Заједничар са свима у благодати, свети апостол их човекољубиво све има у срцу свом. И тиме даје пример и указује на дужност: да сваки хришћанин носи у срцу свом сву браћу по вери као заједничаре у благодати, у благовести, у животу, у вечности. И то да их апостолски увек има у срцу свом, па био у оковима, у слободи, у одбрани Еванђеља, у посведочавању и утврђивању еванђелских истина, свуда и свагда. Јер нам и еванђелски подвизи постају лаки и радосни, када нам браћа по вери испуњују срце и загревају га присуством своје саборне христочежњиве љубави. А љубав, – ето силе која све што је Христово чини милим, радосним, лакоостварљивим у животу. Од ње је радост, од ње одушевљење, од ње ревност, од ње целокупно еванђелско живљење. «Духовна љубав је тако силна, да она никад не уступа ничему, већ увек влада душом љубећег, и не допушта да је победе никакве невоље, никакве муке. Јер као што у пећи Вавилонској, при онако страховитом пламену, за оне блажене Младиће бејаше роса, тако и љубав, обузевши душу онога који љуби Бога и угађа Му, угашује сваки пламен и производи чудесну росу»⁴.

1:8

Ево еванђедске, ево христолике, ево нове љубави од нове благовести и нове заповести (ср. Ин.13:34). Што тражи од своје браће по вери, то им сам апостол најпре даје: љубав Христову, љубав божанску, љубав свету. Све што им чини и пише, на то га христолика љубав потстиче. Понесен, и стално ношен том љубављу према свима, апостол неуморно ради на њиховом спасењу, на њиховом освећењу, на њиховом усавршавању. То га чини херувимски будним, серафимски ревносним, анђелски окриљеним. Христолика љубав га је толико преобразила, да он заиста више личи на анђела него на човска, више припада небу него земљи. Шта кажем? Та он сав припада Христу Богу, и небесима над небесима, а међу нама је само да би и нас испунио христочежњивом љубављу и повео нас тамо, ка чудесном Господу, изнад свих небеса.

1:9

Да се том свесладосном христоликом љубављу испуне сви хришћани, ето шта је предмет сваке његове молитве за њих. Сад нам свети апостол казује шта је то што он моли од Бога, «свагда у свакој молитви својој» за све њих (Флп.1:4). То је љубав Христова. Њу Бог даје, највише за молитву. Она је више дар Божији, неголи подвиг човечији. Као и сваки еванђелски подвиг. «Љубав је од молитве», благовести свети Исак Сирин. Али и молитва је од љубави. Све су еванђелске врлине међу собом органски повезане, и сачињавају једно тело: свака живи кроза све, и све кроз сваку; свака зависи од свих, и све од сваке. А «свеза савршенства» која их све сљубљује, спаја, сједињује у један савршени организам, јесте љубав (Кол.3:12–14). Ко њу савршену има, има све остале. Стога је она та која даје непролазну божанску вредност: и вери, и знању, и пожртвовању, и правди, и трпљељу, и истини, и сваком еванђелском подвигу (ср. 1Кор.13:1–13). «Љубав да изобилује у знању», јер само знање које је од љубави има вечну вредност и бесмртно трајање. По самој природи својој љубав је божанска сила познања: њоме познајемо и Бога, и човека, и сваку љубљену твар, јер се њој свемилосној откривају и тајна Бога, и тајна човека, и тајна сваке твари. Љубав неминовно процвета знањем. Уколико она расте, расте са њом и знање. Савршена љубав даје савршено знање. Знање пак без љубави, то је око без зенице, уво без слуха, тело без духа. Такво знање надима, води у гордост; а гордост убија душу као нико. То је порок који је врховног анђела претворио у ђавола, акамоли човека; у шта све њега не претвара! (ср. 1Кор.8:1).

Не само у знању, него «љубав ваша да све више и више изобилује и у сваком осећању»: нека свако ваше осећање проклија, процвета љубављу, јер само тако свако осећање постиже своје божанско назначење, и постаје за човека и радост и рај. Осећање људско, неиспуњено божанском љубављу, за човека је огромна мука и читав пакао. А знање људско, неиспуњено том љубављу, није друго до најстрашнији пандемонијум. Божанска љубав је једина сила у нашем земаљском свету која и људско сазнање и људско осећање оздрављује и нормализује, обесмрћује и етернизује. Тако се само у Христу, у Његовој љубави, исцељују од свог лудила и људско сазнање и људско осећање. Исцељују од сатанско-хуманистичке аутаркије, само-довољиости; од сатанско-хуманистичке усебезаљубљености, усебезатворености. Јер је основно начело живота и Сатане и хуманистичког човека: бити сам себи довољан; живети собом, од себе, у себи, за себе; не признавати ван себе ни Бога, ни Истину, ни Правду, нити икакву већу вредност; бити себи све и сва. А то је основно начело и њиховог сазнања и њиховог осећања. Таква пак усебезаљубљеност и усебезатвореност јесте бесветлосна тамница у којој постепено луди, док најзад потпуно не полуди и Сатана и човек, и њихово сазнање и њихово осећање.

Ко љуби Христовом љубављу, добија од Господа горуће, пламено срце. Та љубав је ненасито благо: јер и вољени и волитељ све више и више жуде да буду вољени. Мера те љубави је – никада не стати: τὸ μηδαμοῦ ἵστασθαι: «нека љубав ваша све више и више изобилује у знању и сваком осећању». Апостол цени не просто сваку љубав, него љубав која произлази из знања, тојест не подједнаку љубав према свима, јер таква љубав не би била љубав већ равнодушност. Шта значи: «у знању»? Значи: са расуђивањем, са размишљањем, са разборитошћу. Јер има и таквих који воле неразумно – ἀλόγος, на дохват, због чега њихово пријатељство и није постојано⁵.

1:10

Љубављу Христовом излечено и испуњено људско сазнање и осећање, способно је да увек са сигурношћу пропађе и изабере «оно што је најбоље» за човека, и тако води човека путем чистог и светог живота и у овом и у оном свету све «до дана Исуса Христа». Само дугим вежбањем у љубави, и осталим светим врлинама, осећања се наша оспособљавају за сигурно и непогрешиво разликовање и добра и зла, и Бога и ђавола (ср. Евр.5:14). Без љубави Христове у своме уму и сазнању и у своме срцу и осећању, човек уствари не зна и не осећа ни шта је истинско добро ни шта истинско зло. Но

1:11

испуњен љубављу Христовом, он увек изабира оно што је еванђелско, бесмртно, божанско, вечно; то и сеје по души својој, по мислима својим, по осећањима својим; и све то постепено ниче, расте, сазрева, и плодовима божанске правде, и личне праведности испуњује васцело биће човеково. А све то и ниче, и расте, и сазрева, и доноси плодове правде – «Исусом Христом». Плодови правде су бесмртна храна, којом се бесмртна душа човекова стално храни и у овом и у оном свету, тако кроз сву вечност. Шта су »плодови правде»? Правда је скуп свих светих еванђелских врлина; живљење у њима јесте праведност. Праведан је онај који живи у светим врлинама. Свака врлина рађа своје бесмртне плодове правде, и храни човека.

Бесплодна остане душа човекова ако се не оплоди љубављу Христовом; бесплодан ум и сазнање, бесплодно срце и осећање. Њих пустоши и мучи неутољива глад, као што је пустошила и мучила удаљену и отуђену од Бога душу, сазнање и осећање блудног сина еванђелског. И ничим да се нахране и засите. А љубав Христова у души, води човека из подвига у подвиг, из ревности у ревност, и он стално рађа плодове правде, којима храни и себе и браћу око себе.

1:12–14

(Флп.1:12–14): 12 Хоћу пак да знате, браћо, да ово што се са мном збива испаде на напредак еванђеља, 13 тако да се разгласи у свој судници и код свију осталих да су моји окови за Христа. 14 И многа браћа у Господу, охрабрени оковима мојим, већма смеју говорити реч Божију без страха.

1:12

Ма какво зло чинили људи Христовом апостолу, Господ га промислом својим окреће на корист и спасење. Свети Павле је у оковима због проповеди Еванђеља; њему се суди; око њега су страже, сигурно не са мало безобзирности, али «ово што се збива са мном,

1:13

вели свети алостол, испаде на напредак еванђеља». Јер бити у оковима за Христа, силна је проповед о Христу. Јер кроз њих дознају о Христу и Његовој благовести и судије, и тамничари, и стражари, и грађани. Нарочито када су «окови за Христа» на тако неустрашивом еванђелисту какав је апосгол Павле. «Окови за Христа», – та то су Павлова херувимска крила, која га носе по свима световима, те он са усхићењем објављује свима да су ти окови за њега – радост над радостима, блаженство над блаженствима, украс над украсима. Божанска сила Христова се баш у томе и показује што Он окове који су Њега ради претвара у радост над радостима.

1:14

И христочежњиви Павле их носи као највеће одликовање. Гледајући Павла са каквом радошћу и неустрашивошћу носи окове за Христа, многи се хришћани и сами испуњују храброшћу и смелије проповедају Христово Еванђеље.

1:15–26

(Флп.1:15–26): 15 Истина, једни из зависти и свађе, а други од добре воље проповедају Христа; 16 једни дакле уз пркос објављују Христа нечисто, мислећи да ће нанети жалост мојим оковима, 17 а други из љубави, знајући да за одбрану Еванђеља лежим у оковима. 18 Шта дакле? Било како му драго, дволичењем или истином, Христос се проповеда; и томе се радујем, а и радоваћу се; 19 јер знам да ће ми се ово збити на спасење вашом молитвом и помоћу Духа Исуса Христа – διὰ ἐπιχορηγίας τοῦ Πνεύματος …, 20 као шго чекам и надам се да се ни у чему нећу постидети, него да ће се и сад, као свагда, са сваком слободом – ἐν πάσῃ παρρησίᾳ (= са сваком смелошћу) Христос величати у телу моме, било животом или смрћу. 21 Јер је мени живот Христос, а смрт добитак. 22 А кад ми живљење у телу плод доноси, то не знам шта ћу изабрати. 23 Јер на две ватре горим: имам жељу отићи и са Христом бити, што је много боље; 24 али остати у телу потребније је вас ради. 25 И ово знам поуздано да ћу остати и бити код свију вас за ваш напредак и радост вере, 26 да хвала ваша мноме изобилује у Христу Исусу кад вам опет дођем.

1:15

Својом беспримерном неустрашивошћу и ревношћу у праповедању Христа, свети апостол Павле морао је изазивати и одушевљење, и распре, и свађе, и завист. Нико као он, изузев Господа Христа, није толико савести људске збуњивао, толико земљотреса у душама изазивао, толико срца људских преобразио. После чудесне личности Христове, највише је људи падало и дизало се око личности апостола Павла. Заиста је и он био «камен спотицања», «камен саблазни» за многе; и око њега су пламтела узбуђена питања: «докле ћеш мучити душе наше?» А он је силином своје еванђелске проповеди заиста мучио душе оних који су или били против Христа или без довољно одлучности да поверују у Христа. Нико није више људи привукао Христу од њега; али исто тако нико ни више противника није имао од њега. Зато је и највише мука поднео за Христа. Свему Христовом он се неизмерно радује; свакој речи о Христу, па макар долазила «из зависти и свађе»; јер ће и таква реч изазвата праве ревнитеље Еванђеља да Христа бране и проповедају «из љубави», «од добре воље». Главно је да се име Христово разглашује, да пада у душе људске. А оно ће већ тамо само од себе чудотворно дејствовати: духовно превирање изазвати; и човек ће се за Њега или против Њега одлучити. Јер Господ Христос, Богочовек и Спаситељ, најнеобичније и најсавршеније биће у свету, зато је ту: «да буде знак против кога ће се говорити», и «да многе подигне и обори» (Лк.2:31). И заиста, Он непрестано и подиже и обара: подиже покајнике, обара безбожнике; подиже доброљупце, обара грехољупце. Све што је добро хрли ка Њему, све што је зло устаје на Њега.

1:16

Када људи објављују, проповедају Христа «из свађе», не могу Га проповедати «чисто», објавити Га онаквог какав Он уствари јесте у својој божанској свекрасоти и свеистини. У њиховом издању Он је увек мање истинит, мање праведан, мање божанствен, мање добар, мање човекољубив, мање милостив, мање спасоносан, мање потребан, мање неопходан. Увек је то унакажени Христос. Христољупци то осећају, то знају. Зато их то не може саблазнити, већ само на још већу ревност побудити. Неки су због апостола Павла проповедали Христа «из пркоса», «из сваће», мислећи да ће тиме «нанети жалост» оковима његовим. Али окови Христа ради, за светог апостола су увек радост, бескрајна радост, коју му нико не може претворити у жалост. У њему је христољубље тако силно и свемоћно, да оно сва страдања његова за Христа претвара у блаженства његова у Христу. Свим својим бићем он је у Христу, и Христос у њему. Све истине Христове живе у њему са свима својим беемртностима и вечностима. Куд год погледаш у њему, ти само Христа видиш, само Христа сусрећеш. Заиста, ето човека који се потпуно обукао у Христа, потајно оваплотио у себи Христа, те он више и не живи у себи него Господ Христос (ср. Гал.2:20).

1:17

У душама богочежњивих људи Павлово христољубље изазива читаве пожаре ревности. И они онда «из љубави» проповедају Христа. И та сама љубав која ври у њиховом сазнању и осећању, учи их те објављују и проповедају Господа «чисто», ἁγνῶς = свето, беспрекорно: сав Господ блиста у својој богочовечанској стварности и спасоносности. И они то чине утолико радије што знају да њихов учитељ лежи у оковима «за одбрану еванђеља», «због одбране еванђеља». Он, велики и свемоћни чудотворац, могао је једним молитвеним уздахом ка Господу Сладчајшем да раскине окове своје као паучину; али он с радошћу остаје у њима, јер се Еванђеље Господа Христа најуспешније проповеда радосним страдањем за Господа Христа. Још нешто: «реч Божја се не веже» (2Тим.2:9); љубав Божја се не гаси тамом тамнице, већ још јаче побуђује друте, те «из љубави» проповедају Бога љубави – Господа Христа.

1:18

«Христос се проповеда», – то је главна радост светог Апостола. Онда су и окови – радост, и тамница – радост, и све муке – радост. Онда, тамница постаје – царска палата, а окови – царске огрлице, а све муке – непропадљиве дијадеме. «Дволичењем или истином» Еванђеље се проповеда: сеје се семе божанске истине по душама људским; нешто ће од тог семена пропасти у злим душама, али ће један део његов у чистим душама људским донети род или по сто, или по шездесет, или по тридесет (ср. Мф.13:18–23).

1:19

Христовом човеку, све што му се догађа, служи на спасење, нарочито страдање за Еванђеље. Али спасење се никада не даје човеку без помоћи ближњих. Зато и сам првоврховни апостол верује и зна да ће му се ово његово страдање збити на спасење молитвом браће по вери. Али то није све, и није довољно; то је одавде, са земље, помоћ људска. Потребна је још помоћ одозго, с неба, помоћ Духа Светога, помоћ Тројичног Божанства. Јер душа људска је тако огромна и толико важна, да у њеном спасењу учествује и небо и земља, и људи и Анђели и сва Пресвета Тројица.

Велику и богољубиву душу не могу повредити никакве невоље овога света: ни непријатељство, ни куђења, ни клевете, ни опасности, ни сплетке, јер је она узишла на високу гору, куда не досежу стреле пуштене одоздо, са земље. Таква је била душа светог апостола Павла: настањена изнад свих врхова, на висоравни духовне философије, истинске философије – τῆς ὄντως φιλοσοφίας. Гоњен царем, блажени апостол је имао и друге непријатеље, који су му причињавали разне јаде и клеветали га жестоко. А он, шта он вели? Ево шта: не само не тугујем због тога и не куњам, него се радујем, и радоваћу се не само сада него увек. И може ли ме снаћи неко непријатељство и завист, а да не допринесу мојој проповеди Еванђеља? «Знам да ће ми се ово збити на спасење вашом молитвом, вели он Филипљанима, и помоћу Духа Исуса Христа». – Какво смиреноумље у блаженог апостола! Водећи тешке борбе на разлим бојиштима он је извршио безброј добрих дела, и већ се налазио на домаку венца, – та то је Павле! шта би се веће могло рећи од тота? – И он, који је безбројним подвизима већ био стекао себи спасење, пише Филипљанима да ће га они спасти својом молитвом, јер ће му се на њихове молитве дати блатодат Духа Светога⁶.

1:20

Када си са светим апостолом Павлом, осећаш свим бићем да човек не треба да постоји без Христа; а постоји ли, треба да је сав Христов. Друкчије се човек не може ни осмислити, ни оправдати његово постојање. Без Христа, човек је сав плен смрти, сав роб греха, сав гозба црвима: сав смрад, сав срам, сав ужас. Са Христом, човек се ослобађа свега тога, васкрсава из свих гробова својих, оживљава из свих смрти својих, улази у све бесмртности божанске, и постаје – божанско величанство. Да, човек постаје божанско величанство. И сав живот овој, па и саму смрт своју телесну, претвара у неустрашиво и сверадосно величање Христа, у непрекидну химну Христу. Пример? – Сам свети апостол Павле. Зар његов живот у телу није непрекидна химна Христу, славословље Христу? Служити Христу, мало је; потребно је: увек величати Христа «са сваком слободом», «са сваком смелошћу», и то у телу. Јер је то божански смисао тела човечијег, божанско назначење његово. И оно нам је ради тога дато; не само душа. Душа је половина човека, а тело – друга половина; и тако се добила чудесна боголика целина. И живот и смрт у телу, само су богодано средство да се Христос велича и слави, да се живи у Њему и ради Њега. Зато свети апостол и телесну смрт своју претвара у химну Христу, у величање Христа.

Ево код светог апостола Павла праве еванђелске вере у себе као човека: вере у себе од вере у Христа; Христос је моја сила, моја моћ; по себи, ја сам сав слабост, сав немоћ. А она хуманистичка, а она световна вера у себе као човека, самољубива и горда, води из слома у слом, из пропасти у пропаст. Свети апостол зна човека, зна да је по себи слаб и немоћан, а једино са Христом моћан и свемоћан, зато и верује само у охристовљеног, у христоносног човека. Из огромног искуства свог свети апостол зна да му је Христос све и сва. Отуда и толике одлучности његове да «са сваком смелошћу» велича Господа Христа. А томе претходи: одлучно наметнути себи еванђелске подвиге, и ревносно их упражњавати «са сваком смелошћу» и у души и у телу; када је у питању Господ Христос не штедети себе нити ишта своје.

Каква у светог апостола чистота и светост живота: ни у чему се не постидети пред Господом Христом. Смелије изјаве свет чуо није. Али она је еванђелски потпуно оправдана, јер долази од човека који је по чистоти и светости живота заиста – арханђео у телу. Но овакву изјаву није пресвети апостол дао да би себе похвалио, већ да би и остале хришћане на такав живот потстакао. О, уме он и да понизи себе као нико од светих апостола, и као нико од људи; таквих самопонижења су пуне његове Посланице, његово еванђеље.

Павлова је нада: «Надам се да се ни у чему нећу постидети». Видиш ли, упозорава свети Златоуст, колико вреди нада у Бога? Ма шта се догодило, изјављује свети апостол, нећу се постидети, непријатељ ме неће савладати. Напротив, и сада ће се, као свагда, са сваком слобадом Христос величати у телу мом. – Непријатељи су се надали да својим замкама улове Павла, да униште његово учење. Стога апостол и каже да то неће бити, и да сада он неће умрети, него ће се као свагда, и сада узвеличати Христос у телу Наеговам; јер га је Господ много пута избављао из многих смртних опасности (ср. 2Кор.1:9). Свети апостол је уверен да ће се Господ Христос насигурно узвеличати у телу његовом било животом или смрћу. Како, свети апостоле? Животом, јер ме је Христос спасао: смрћу, јер ми је Хрнстос даровао толико ревности, и учинио ме јачим од смрти⁷.

1:21

Станите, сви светови колико вас има, и сва бића! доле сва срца, сви умови, сви животи, све бесмртности, све вечности! Јер све то без Христа – пакао је до пакла, пакао над паклом, и нема им броја, нема им краја ни у висину, ни у дубину, ни у ширину. Живот без Христа, смрт без Христа, истина без Христа, сунце без Христа, васионе без Христа, – та то су неописиве бесмислице, костоломне муке, духоломна мучилишта. Нећу ни живот ни смрт без Тебе, Господе свечудесни! Нећу ни истину, ни правду, ни рај, ни вечност! Не, не! Ти, само Ти у свему, кроза све и нада све! Не буде ли тако, боље ме потпуно уништи, сурвај ме из бића у небиће, као што си ме некада из небића извео у биће. Али знамо, Једини Човекољупче, Ти си постао човек и ушао у наше биће, у наш живот, у нашу смрт, у наш свет, у нашу муку, у нашу истину, и показао да си Ти – њихов смисао, и њихов рај. И открио си, о Свечудесни, да је живот само Тобом и у Теби благовест и рај; тако и смрт, и бесмртност, и вечност, и свет, и сунце, и истина, и правда, и једна васиона, и друга, и све васионе, и сва небеса, и небеса над небесима, и сва бића у световима – благовест до благовести и рај до раја. Да, само Тобом и у Теби – благовест до благовести и рај до раја, и свему томе нигде, нигде краја…

Човек само у Богочовеку доживљује себе као благовест и као рај. Онда је благовест – живети, благовест – умирати; рај – живети, рај – умирати. Онда и смрт постаје човеку добитак, јер и она одводи к Њему, незаменљивом и јединственом Богу и Господу. А где је Он, ту је сав рај, све вечности, сва блаженства. Зар онда смрт није добитак? О, Он је толико безграничан, да људско биће које живи у Њему вером и љубављу, Он са свих страна опкољава, чинећи га учесником свих Својих савршенстава. И такав човек Христом осећа себе као себе, и сазнаје себе као себе. И све Христово, помоћу светих тајни и светих врлина постаје његово, а он – божански сунаследник Христов (ср. Гал.4:7; Рим.8:17). Тајна је ово велика: реч је о човеку као члану Цркве Христове, као члану чудесног тела Његовог, у коме се свештено и тајанствено врши човеково уцрковљење и оцрковљење, ухристовљење и охристовљење, убогочовечење и обогочовечење.

Истина, ако није Христос, не треба ми, пакао је. Тако и правда, и љубав, и добро, и срећа; тако и сам Бог, ако није Христос, пакао је. О, не треба ми, не треба, не треба ни истина без Христа, ни правда без Христа, ни љубав без Христа, ни Бог без Христа. Нећу их ни по коју цену! Ево, пристајем на све смрти; у сваку ме по стопут вргните, у сваку без остатка сатерајте и немилосрдно уништите, само ништа без Христа нећу: ни себе, ни самога Бога, и све што је између тога – нећу, нећу, нећу!

«Мени је живот Христос, а смрт добитак»: и умревши, изјављује свети апостол, ја умрети нећу, јер имам живот у себи. Непријатељи моји би ме онда умртвили, када би могли страхом ишчупати веру из душе моје; док је Христос са мном ја живим, макар и смрт наишла. Чак и у овом животу не сачињава мој живот то што живим већ Христос. И када се у овом животу не састоји живот у томе, него што сада живим у телу, живим вером; утолико пре и за будући живот изјављујем: ја више не живим, него живи у мени Христос (Гал.2:20). Такав треба да је хршпћашш. Не живим ја, – рашчлањује апостолову мисао свети Златоуст -, обичним животом. Како онда живиш, блажени Павле? Зар ти не гледаш сунце? зар не дишеш заједнички ваздух? зар не употребљаваш храну коју и сви? зар не ходиш по земљи као ми? зар ти није потребан сан, одећа, обућа? Што кажеш: «не живим»? Како не живнш? Што се хвалиш? – Но, ово није хвалисање. Да није дела која сведоче, ово би се с правом могло назвати хвалисањем. А пошто дела сведоче, какво је онда хвалисање? Апостол изјављује да он не живи; на другом месту вели: разапе се мени свет, и ја свету (Гал.6:14); а на трећем: мени је живот Христос. Шта све то значи? – Ево шта: назив живот има много значења, као и назив смрт. Постоји живот телесни, постоји и живот греховни, као што апостол каже на другом месту: који умресмо греху, како ћемо још живети у њему? (Рим.6:2). Према томе, може се живети греховним животом. Но постоји живот вечни и бесмртни, а са њим и небесни, јер апостол вели: наше је живљење на нсбесима (Флп.3:20). Исто тако постоји и живот телесни, о коме је речено: у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Деян.17:28). Дакле, свети апостол не каже да он не живи природним животом, већ да не живи животом греховним, којим живе сви људи. И с правом тако говори. Јер ко не жуди за садашњим животом, како живи њиме? Како живи њиме онај који жури ка другом животу? Како живи њиме онај који презире смрт? Како живи њиме онај који не жели ништа земаљско? Како живи њиме онај који не хаје ни за храну, ни за одело, ни за ишта овдашње? Реци ми: зар тим животом живи онај који презире и новац, и уживања, и глад, и жеђ, и опасности, и здравље, и срећу? Сигурно не. Свети апостол живи не тим животом, већ животом којим хоће Христос. Изјављујући: «мени је живот Христос», свети апостол као да вели: испитај живот мој, и видећеш да је мени Христос живот. «А смрт добитак». Зашто? Зато што ћу после смрти јасније познати Њега, јер умрети значи отпочети прави живот. Ништа ми страшно неће учинити они који ме убију, јер ће ме одаслати к моме животу, ослободивши ме овога који ми није својствен⁸.

1:22

«Живљење у телу – плод доноси», бесмртни плод, само када бива Христом и ради Христа. То је онај плод што човек доноси када живи Христом као лоза чокотом. Христос – чокот, а он – лоза. И лоза «рађа многи род» ако се храни животворним соковима чокота: људска природа рађа бесмртан божански род ако се храни светим божанским силама Христовим. Без тога, она се суши, вене, и не доноси рода, јер «не може рода родити сама од себе». Само ако се вером накалеми на божански чокот: Христа, и помоћу светих тајни и светих врлина држи на Њему, онда «рађа многи род». Ван животне везе са животворним Господом Христом људска се природа потпуно обесплоди, сасуши, те је «скупљају, и у огањ бацају, и спаљују» (Ин.15:1–6). Зато је човекољубиви Спаситељ објавио благовест свеистиниту и свенеопходну: Без мене не можете чинити ништа (Ин.15:5).

Господ је и постао човек, да би људе оспособио за бесмртна божанска дела. Очовечењем Својим и богочовечанским домостројем спасења Он је земљу претворио у расадник бесмртности и обиталиште бесмртника. Чега се год косне, све се из смрти буди као иза сна, све васкрсава. Живи ли тело људско Њиме, оно постаје радионица бесмртних божанских мисли, осећања, дела. А Он ради тога и «постаде тело» (Јн. 1:14), да тело људско претвори у радионицу бесмртности и свега бесмртнога. Од Њега, и са Њим, пријатно је, божански пријатно – бити у телу, бити човек. Не само то, него је и божански узвишено. Јер нико није, као Он, доделио телу људском бесмртан божански циљ, и дао му сва средства да тај циљ постигне. «Живљење у телу – плод доноси», тојест доноси бесмртни и вечни живот у Господу Христу, живот који почиње овде на земљи, а продужава се кроза сву вечност у ономе свету. Јер Господ је и постао тело, да би показао да је «и тело за Госпада, и Господ за тело» (1Кор.6:13). Тиме је оваплоћени Господ открио колико је тело по природи својој и по назначењу свом – Божје, обиталиште Божје, орган Божји, храм Божји, тело Божје. Да, јер тело људско у Богочовеку постало је телом Божјим. Телом Својим Господ Христос је сваком телу пропутио пут у васкрсење и живот вечни.

О, какава философија. Узвикује свети Златоуст; апостол Павле је и одбацио љубав према овдашњем, земаљском животу, и није га оклеветао! јер речима: «смрт је добитак» он је одбацио љубав према њему, а речима: «живљење у телу плод доноси» показао је да је и овдашњи живот неопходан. На који начин? Ако се користимо њиме како треба, ако доносимо плод. А ако је бесплодан, онда више није живот. Дрвеће које не доноси плода, ми бацамо у огањ. Живети, то је нешто средње и безразлично; но живети поштено или неваљало, зависи од нас. Стога немојмо мрзети живот, јер се може живети и честито – καλῶς; а када употребљавамо живот на зло – κακῶς, ни онда не треба кривити живот. Зашто? Зато што томе није узрок живот, него слободна воља наша. Бог ти је дао живот, да живиш за Њега; а ти по неваљалости живећи грехом, сам себе подвргаваш свакој кривици⁹.

1:23–24

Две ватре: христољубље и братољубље. Две ватре, а један пожар. И то неугасив. «Са Христом бити», – о, ко ту радост може изразити! и: за Христа међ људима радити, – о, ко ту корист може описати! Из овог света отићи, за светог христољупца значи: Христу отићи и са Њим вечито бити. То је усхићење за смрт, и радост од смрти, за које не зна не само дохришћански земаљски свет, већ ниједан свет од оних високо над земљом горе, и од оних дубоко под земљом доле. Нема смрти више! Јер је ту с нама, сав у телу Свом – Цркви: Он, једини Победитељ смрти. А где је Он – Свебесмртни, ту нема смрти; ту све васкрсава у бесмртност и живот вечни. Смрт – пут ка Христу; смрт – капија ка Христу; смрт – васкрсење у Христу, састанак са Христом, једини састанак коме не прети никакав растанак.

Да, али овде на земљи смрт пустоши оне који су без Христа, а највише оне који неће Христа. Зато човекољубиво срце неустрашивог христољупца сматра да је потребније остати још «у телу», на земљи, па ту радити, Бесмртним спасавајући људе од смрти. Да, то радити: људе спасавати од смрти Христом, Његовим Еванђељем. Човекољубиви христољубац се одлучује за ово друго: за труд и подвиг; за служење Христу «у телу» међу људима, да би спасавао људе од греха, смрти и ђавола, сједињујући их са Христом.

Христољубље и човекољубље – две ватре, на којима хришћанин радосно гори, а не сагорева. Гори као несагорива купина, али као и она – не сагорева. Не сагорева, јер гори меким и благим божанским огњем, који неугасиво светли, загрева, просвећује и освећује. Свеједно, и једна и друга љубав су Христове; и једна и друга су ради Њега, зато је блаженство горети на њима, на двема светим ватрама.

Ништа блаженије од Павлове душе, јер ништа племенитије, – благовести богоречиви еванђелист Антиохијски, свети Златоуст. Смрт, које се сви ми бојимо, њу Павле жели, њој хита. Отићи, и са Христом бити, много је боље, вели христочежњиви апостол, али ипак не знам шта ћу изабрати. – Шта говориш, свети апостоле? Ти ћеш отићи одавде на небо и бићеш са Христом, а не знаш шта да изабереш? Не, то није својствено Павловој души. Јер ко не би изабрао да буде са Христом, када би му неко осигурао и чврсто га уверио у то? Разуме се, сваки би то изабрао. Али, као што не зависи од нас – отићи и са Христом бити, тако не зависи од нас ни – остати овде. За светог Павла пак било је могуће и једно и друго. Шта кажеш? Знаш и уверен си да ћеш бити са Христом, а овамо се колебаш говорећи: не знам шта ћу изабрати; па чак се решаваш да останеш овде, у телу? Та шта је то? Није ли ти живот на земљи горак, прегорак: у глади, у жеђи, у голотињи, у бригама, у невољама, у трпљењу многом, у бедама, у тескобама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у неспавању, у посту, у опасностима? Ниси ли примио пет пута четрдесет мање један ударац, трипута шибан био, камнован био, три бродолома претрпео, дан и ноћ у дубини морској провео, био у опасностима на води, у опасностима од разбојника, у опасностима по градовима, у опасностима по пустињама, у опасностима међу лажном браћом? (ср. 2Кор.6:4,5, 11:24–26). Како дакле ти, водећи тако горак живот, желиш још да останеш овде? Ниси ли ти рекао: Бојим се да другима проповедајући сам избачен не будем? (1Кор.9:27). Ако ни због чега другог, онда због тога би требало да желиш отићи из овог живота. Чак када би овај живот био пун безбројних блага, и у том случају требало би желети ослободити се свега тога ради многовољеног Христа. О, Павлове душе! ништа њој равно није било, нити ће бити. – Свети апостоле, ти си окружен безбројним страхотама и бојиш се будућности, а одбијаш да будеш код Христа? Да, одбијам, одговара свети апостол, али одбијам ради Христа: да би оне које сам учинио слугама Његовим, још више утврдио у добром расположењу, у љубави, како бих урадио да њива коју сам засејао донесе што више рода. Зар ти не чујеш да ја тражим не своју корист него корист ближњих? зар ти не чујеш да ја желим бити одлучен од Христа, само да бих многе привео к Њему? Када сам се на то решио, како да се са још већим задовољством не решим продужити свој боравак на земљи, само да би то колико год послужило њиховом спасењу¹⁰.

Ко ће исказати силу Твоју, Господе (Пс.105:2), узвикује свети Златоуст, што Ти ниси сакрио Павла, него си таког мужа јавио васељени? Када си створио звезде и сунце, сви Ти Анђели једнодушно узнесоше славу и хвалу, али не толико као када си јавио Павла нама и целој васељени. Од тога земља постаде сјајнија него небо: он, светлији од сунчане светлости, пушташе из себе најблиставије муње и разливаше светле зраке. И како велики плод произведе он за нас: не растиње гајећи нити воћке хранећи, него плод побожности и рађајући и негујући до зрелости, и непрестано подижући оне што падају. Уствари, сунце не може исцелити воћку која је почела да трули; а Павле је одвратио од греха људе, покривене безбројним ранама. Поред тога, сунце уступа ноћи, а Павле је и ђавола победио. Њега ништа није сломило, ништа надвладало. Сунце, налазећи се високо горе, пушта своје зраке доле; а Павле, одоздо излазећи, напуни светлошћу не простор између неба и земље, него чим отвори уста он Анђеле испуни великом радошћу. Јер када радост бива на небу за једног грешника који се каје (Лк.15:10), како се онда неће испунити радошћу Небеске Силе када Павле првом проповеђу својом улови многе? Та шта ја говорим? Доста је било да Павле само проговори, па да од тога заиграју небеса и ударе у весеље. Јер када при изласку Израиља из Мисира горе заиграше као овнови и брдашца као јагањци (Пс.113:1:4), онда каква ли је радост настала када су људи били превођени са земље на небо? Ето због чега је Павлу било потребније остати у телу¹¹.

1:25

Одлука је пала; победило је христољубиво човекољубље: свети апостол остаје у телу међу хришћанима «за напредак и радост вере» њихове. Напредовањем у вери расте у души радост од вере. Што већа вера, већа и радост: радост у свима подвизима вере. Савршена вера, савршена и радост. То је она божанска и бесмртна радост, о чијој слаткој тајни Спаситељ говори ученицима Својим на Тајној Вечери: И радоваће се срце ваше, и ваше радости нико неће узети од вас (Ин.16:22). Како вера напредује? Напредује кроз љубав, кроз молитву, кроз пост, кроз праведност, кроз милостивост, и остале еванђелске подвиге и врлине. А кроз њих расте и множи се радост вере. Зато је царство Божије: «правда и мир и радост у Духу Светом» (Рим.14:17). Правда увек означава све еванђелске врлине, спроведене у живот. Праведност и није друго до: еванђелске врлине остварене у животу. А праведник: човек у коме живе све еванђелске врлине.

1:26

Свети апостол узима на себе еванђелске подвиге и труди се на напредовању вере код хришћана, да би они што више заволели Христа, и хвала њихова њиме изобиловала у Христу. Јер све што им чини, он им чини ради Христа, како би им Га што више омилео. Свети апостол једно жели: да га схвате само као слугу Христовог, коме је воља Христова све и сва. Ако га хвале, и та хвала да буде «у Христу Исусу». Хвала, не ради Христа и не у Христу, за апостола је што и покуда, срамота. Еванђелско је правило: «Који се хвали, Господом нека се хвали» (2Кор.10:17). Све што је узвишено, божанско, бесмртно, вечно, од Господа је: «стога нека се нико не хвали човеком» (1Кор.3:21). Човек? – Дим, и цвет, и црвињак. Али, човек у Христу, – о, то је већ бесмртник! то је већ – миомир света. «Ми смо Христов миомир Богу», изјављује свети апостол (2Кор.2:15).

1:27–30

(Флп.1:27–30): 27 Само живите достојно еванђеља Христова, да бих, било да дођем и видим вас, било да сам далеко, чуо за вас да стојите у једноме духу, да се једнодушно борите заједно за веру еванђеља 28 и да се ни у чему не плашите од противникa, што је њима знак погибли а вама спасења, и то од Бога. 29 Јер се вама дарова Христа ради, не само да верујете у њега него и да страдате за њега, 30 имајући ону исту борбу какву видесте у мени и сада чујете за мене.

1:27

«Само живите достојно еванђеља Христова». Шта то значи? То значи: сав живот свој живети по Еванђељу, водити и руководити Еванђељем; све мерити, све ценити, све проверавати Еванђељем: и мисли, и помисли, и осећања, и расположења, и намере и дела, и истину и правду, и дане и ноћи, и целокупно своје јавно и тајно живљење; и све тако до Страшнога суда. То још значи: непрестано држати свете заповести Еванђеља. Еванђелска је заповест: љуби Господа Бога свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, – чиниш ли то, ти живиш «достојно Еванђеља Христова». Еванђелска је заповест: љуби ближњег свог као себе самог, – поступаш ли тако, ти живиш «достојно Еванђеља Христова». Еванђелска је заповест: благосиљајте оне који вас куну; чините добро онима који вас мрзе: молите се Богу за оне који вас гоне, – испуњујеш ли то, ти живиш «достојпо Еванђеља Христова». И тако редом, држећи све заповести еванђелске, од прве до последње, ми живимо «достојно Еванђеља Христова». Чинити оно што Еванђеље Христово наређује да се чини, а не чинити оно што оно забрањује, – ето то је живети «достојно Еванђеља Христпва». Грех, сваки грех и јесте оно што је недостојно Еванђеља.

Заповест: "живите достојно еванђеља Христова«, исто је што и друга заповест: «живите достојно Бога» (Кол.1:10): тојест достојно Христа Бога: јер је Он живео у телу, као човек, и показао нам како Бог живи у нашем земаљском, човечанском свету. Живети као што је Он живео, то и значи: живети достојно Бога, живети достојно Еванђеља. А за такав живот Господ Христос нам даје све потребне божанске силе (ср. 1Петр.1:3–8). Тих божанских сила ено у светом богочовечанском телу Његовом, Цркви; то су свете тајне и свсте врлине. Живећи у њима, човек живи «достојно Бога», «достојно Еванђеља Христова». Разуме се, тај живот у Цркви је увек саборан, увек у заједници «са свима светима»; сви «једнодушно заједно» живе вером Еванђеља и боре се за веру Еванђеља. Рекавши им да живе достојно Еванђеља Христова, свети апостол им показује и начин таквог живљења. А то је – искреност у вери: јер друкчије се не може бити у једном духу. Затим им заповеда да имају и једну душу. А то је доказ превелике љубави¹². Достојно Еванђеља живи онај који се одрекао себе, и узео крст, и следује Христу¹³.

1:28

Ко је ваш противник? Најпре ђаво, па затим и све слуге његове: греси, страсти, саблазни; и сви који живе у гресима и страстима, и хоће да и вас увуку у такав живот. Ко још? Сваки противник Христов је у исто време и ваш противник: христоборци, а невидљиво са њима, и испред њих и иза њих, сви духови зла испод неба. Очигледно, страшнијих противиика нико нема. Шта онда? – »да се ни у чему не плашите од противникa«, «јер је већи који је у вама» неголи који је у њнма (1Ин.4:4), несравњено већи, несравњено јачи. Само је потребно да живите у Њему, И Он у вама; да живите «достојно Бога», "достојно Еванђеља Христова», и нико вам од ваших противника не може ништа наудити ни у овом ни у оном свету. Живите ли тако, ви сте већ наоружани свеоружјем Божјим (Еф.6:10–18), и нећете се ни у чему плашити од својих противника. Нећете се плашити јер се са вама «једнодушно заједно» боре против ваших непријатеља сви светитељи Божји, од првог до последњег. А испред свију вас – Он: свемоћни и свепобедни Господ и Бог наш Исус Христос.

То живљетле «достојно Бога», та једнодушна борба заједно са свима светима за веру Еванђеља, и јесте знак спасења, и знак победе. Јер у спасењу је и победа, у спасењу – од греха, смрти и ђавола. То су три главна противника. Победа над њима, победа је у исто време и над свима осталима. Но то што је хришћанима знак спасења, њиховим је протипмицима знак погибли. Еванђеље Христово казује хришћанима шта је спасење, и даје им божанске силе да га постигну; у исто време оно казује од чега противници Христови падају, и због чега пропадају. Знак спасења и знак погибли, «и то од Бога». Од Бога знамо и чиме се спасавамо и чиме пропадамо. Спасавамо се Еванђељем, а убијамо себе грехом.

1:29

Вера у Христа живи у овом свету страдајући за Христа. Зашто? Зато што на њу устаје све што је сатанско, зло и грехољубиво у свету. А устаје све то на њу, јер она наноси смрт свакоме греху, свакоме злу, свакоме ђаволу. Наноси кроз то и смрт самој смрти. Она: смрт – сваком злу, зато свако зло устаје на њу; она – смрт сваком ђаволу, зато сваки ђаво устаје на њу; она – смрт свему христоборном и богоборном, зато сви христоборци и богоборци устају на њу.

Страдање за Христа – дар је од Христа: «вама се дарова Христа ради, не само да верујете у њега него и да страдате за њега». Вера у Христа – дар је од Христа (ср. 1Кор.12:9); али уз тај дар увек иде и други дар: страдање за Христа. То страдање бива двојако: унутрашње – невидљиво, и спољашње – видљиво. Унутрашње страдање долази од унутрашње духовне борбе: човек вере стално се бори у себи са нечистим мислима, саблажњивим помислима, ружним осећањима, рђавим наклоностима, тајним страстима, грехољубивим навикама, силовитим искушењима. Јер све то смета вери, спречава је, рањава је, раслабљује је, сузбија је, убија је. О, то су велике и тешке борбе, велика и тешка страдања. А осим те унутрашње, увек и спољашње борбе, борбе са противницима вере у спољњем свету. И то су дуге и упорне борбе; и у њима се много страда за Христа. Вера хоће Христа Бога у свету, хоће живот «достојан Бога», а све што је у свету против тога, устаје на њу, ратује против ње, мучи је, исмева је, бије и жели да је убије, да је уништи, да не буде ни ње у свету, ни њеног Христа Бога. Али, Христом Богом смо и непобедиви и свепобедни. Његов бојни поклич стално бруји у душама хришћана: «У свету ћете имати невоље; али не бојте се, јер ја победих свет» (Ин.16:33). А гром Вечне Истине победнички грми из благовести светог Воанергеса: «Вера је наша победа која победи свет; сваки који је рођен од Бога побеђује свет» (1Ин.5:4). Страдање за Христа увек води победи вере. Зато се хришћани радују када се удостоје страдања за Господа Исуса (ср. Деян.5:40–41). За све хришћане свих времена важи она еванђелска реч апостолска: «Који год хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени» (2Тим.3:12). А гоњенима Христа ради припада царство небеско, са свима божанским савршенствима и блаженствима (ср. Мф.5:10–12).

1:30

Пример такве вере у Христа, и таквог страдања за Христа јесте – сам апостол Павле. Заиста, у њему изобилује и дар вере у Христа, и дар страдања за Христа. Коју то истину вере он није одстрадао, и за коју није пострадао? која се то опасност устремила на веру Христову, а није ударила на њега? која је то мука, коју он није радосно узео на себе за напредак вере Христове? Има ли подвига који је могао користити проповеди Еванђеља, а да га он није пронашао, пригрлио, и свим му се бићем предао? (ср. 2Кор.11:22–32). У овом свету зла и греха хришћани могу живети вером у Христа само страдајући за Христа. И они то с радошћу чине. «У свету имамо невоље, изјављује свети апостол Павле, али нам се не досађује; збуњени смо, али не губимо наде; прогоне нас, али нисмо остављени; обаљују нас, али не гинемо; и једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов покаже на смртноме телу нашем. Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов покаже на смртном телу нашем (2Кор.4:8–11). Иза страдања за Господа Исуса хришћане очекује вечни живот у Господу Исусу. То је оно због чега они с радошћу подносе сва страдаља за Христа, и због чега су им све садашње бриге лаке. «Наша лака садашња брига доноси нам вечну и од свега претежнију славу, нама који не гледамо на оно што се види, него на оно што се не види, јер је ово што се види – привремено, а оно што се не види – вечно» (2Кор.4:17–18).

Еванђелска је истина: страдање за веру дар је од Бога. Без ове се истине не може бити хришћанин. Зато је сваки хришћанин – исповедник и мученик. У већој или мањој мери он се увек мучи за Христа, страда за Христа; и страдањем исповеда Христа.

2:1–11

(Флп. 2:1–11): 1 «Ако има дакле која утеха у Христу, ако има која поука љубави, ако има која заједница Духа – εἴ τις κοινωνία Πνεύματος, ако има која милостивост и жалостивост, 2 испуните моју радост, да једно мислите – ἵνα τὸ αὐτὸ φρονῆτε (= да исто мислите), једну љубав имате, једнодушни и једномислени. 3 Ништа не чините уз пркос или за празну славу, него смиреноумљем сматрајте један другог већим од себе. 4 Не гледајте сваки на своје, него сваки и на оно што је других. 5 Јер ово да се мисли међу вама што је у Христу Исусу (= ово мислите у себи што је у Христу Исусу), 6 који, будући у обличју Божјем, није се отимао да се изједначи с Богом, 7 него је понизио себе – ἑαυτὸν ἐκένωσε (= испразнио себе), узевши облинје слуге, поставши као и други људи. 8 И нашавши се наочи као човек, он понизи себе – ἐταπείνωσεν ἑαυτὸν – поставши послушан до смрти, и то смрти на крсту. 9 Зато и Бог њега силно узвиси, и дарова му име које је веће од свакога имена, 10 да се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, 11 и да сваки језик призна да Исус Христос јесте Господ на славу Бога Оца.

2:1–2

Најтеже је владати својим мислима и осећањима. У теби су, а не знаш им ни порекло ни крај. Откуда долазе, куда одлазе? Излазе све из неких бездана одоздо, утону све у неке бездане навише, наоколо. Па ипак остају у теби, и тебе чине тобом, и помоћу њих ти осећаш и сазнајеш да си ти – ти, а не неко други. Уствари, они су твој прави живот. Оно што ми називамо животом, живот је утолико уколико то осећамо и сазнајемо. Ако нам је осећање здраво и бескрајно, и мисао, онда нам је и живот бескрајан. Ако су нам мисли кратке, сакате, згрчене, сушичаве, мртвичаве, а уз њих и осећања, онда нам је такав и живот. Како осећамо и сазнајемо живот, такав нам и изгледа: крајан и бескрајан, смртан и бесмртан. Ако су нам мисли и осећања бескрајни и бесмртни, онда и живот осећамо и сазнајемо као нешто бескрајно и бесмртно. Сматрамо ли пак да је наш живот нешто што се завршава смрћу, знак је да су нам мисли и осећања поробљени нечим смртним. Ми у свет око себе иззрачујемо оно што сачињава нам унутрашњи свет. Дијапазон, распон људских мисли и осећања је огроман: наниже протеже се до ђавола, навише до Бога, а човек – између тога двога. Ако је човек богочежњив, и своје срце држи у Богу (ср. Флп.4:7), онда све његове мисли и осећања уплове у све божанске бескрајности, у све бесмртности, у све вечности; и он се осећа сав бескрајан, сав бесмртан, сав вечан. Прожете и са свих страна опкољене божанским и вечним, мада врло разноврсне и веома многобројне, његове се мисли увек сливају у једно: у божанствено, у бесмртно, у вечно. Тако и његова осећања, сва су опкољена Богом и Његовим бескрајностима. А бити у Божјим чудесним бескрајностима, постојати и кретати се и живети у њима, то и јесте прави живот мисли и осећања, њихово божанско назначење. То је оно што чини да мисли разних људи мисле једно, и њихова осећања осећају једно: Бога, Његова бескрајна савршенства и неисказана блаженства. Отуда само у Богу људи могу једно мислити и једно осећати: »једно мислите, једну љубав имајте».

Да то постигне, потребно је човеку да свега себе проникне Христом и Његовим Духом Светим. Тада се свака његова мисао преображава у богомисао, и свако његово осећање – у богоосећање. То је истинска утеха и за мисао људску, и за осећање; то њихов истински живот, истинска бесмртност, истинска вечност: – «ако има која утеха у Христу». А у Њему једино и има. Водећи и руководећи људске мисли и осећања, Богочовек их својом божанском силом преображава у божански узвишене, бесмртне и благословене. А та божанска сила јесте, на првом месту, љубав. Прожете божанском љубављу, мисли људске се преображавају из силе у силу. Тако и осећања. Љубав је главна мислећа и осећајућа сила. Љубављу мислити, љубављу осећати, – ето шта даје божански смисао и божанску вредност и људским мислима и људским осећањима; ето шта их учи бесмртности и вечности: – «ако има која поука љубави».

Људски дух је боголики, духолики одблесак Бога Духа Светога, зато му је за нормалан живот потребна заједница, општење са Духом Светим: κοινωνία τοῦ Πνεύματος. Док је год затворен у себе, или светом око себе, он се налази у безизлазним тешкоћама и неисказаним мукама. Тада живи као у многим гробовима. А чим вером ступи у заједницу са Светим Духом, он васкрсава из свих гробова својих, проналази правога себе и своје право назначење. Право, истинско, божанско назначење људскога духа јесте: живети у Духу Светом. Јер само живот у Духу Светом даје бесмртност и радост и његовим мислима и његовим осећањима. Ван Духа Светога, и мисао и осећање нису друго до – «мука духу», и пакао духу. «Ако има која заједница Духа». Да, има; ено је сва у Цркви, јер је сав Дух Свети у њој. А живот у Цркви није друго до непрекидна заједница духа људског са Духом Светим. То нам је подарио Бог човекољубља – Господ Христос. Њега ради је Утешитељ Благи и сишао у наш свет; Њега ради и остао у Његовом Богочовечанском телу као душа Цркве. Својом благодаћу Дух Свети уједињује све чланове Цркве у једну душу, у једно срце; у саборну душу Цркве и у саборно срце Цркве. И мисао им је лично-саборна и осећања лично-саборно, јер сваки припада свима и сви свакоме. Али при томе сваки остаје потпуно у својој неокрњеној личности са свима својим индивидуалним одликама. Када мисли мисао, мисли је својом душом која је благодатно-органски везана са саборном душом Цркве; тако и свако осећање долази из срца које је благодатно-органски повезано са саборним срцем Цркве. «Једно мислите»; – да ли то спутава и упропашћава мисао? Не, јер су хришћаниновој мисли отворене све божанске бескрајности и безграничности, и у њима сва божанска савршенства. И када хришћанин мисли, он Христом мисли у Духу Светом; и када осећа, он Христом осећа у Духу Светом. То је оно што стално осигурава божанску слободу и божанску безграничност и мислима хришћаниновим и осећањима. То исто чини те су хришћани и «једнодушни» – σύμψυχοι (= садушни) и једномислени – τὸ ἓν φρονοῦντες». Да тако хришћани мисле, и да тако осећају, ето у чему је радост светог и многобрижног апостола: «испуните моју радост«…

У нашем човечанском свету христолика љубав се увек пројављује као еванђелска милостивост и жалостивост: »ако има која милостивост и жалостивост» … Има их у изобиљу у сваком правом хришћанину, јер их Дух Свети обилио излива и разлива по свакој христољубивој души (ср. Рим.5:5). Милостивост и жалостивост, – та у томе је целокупно Еванђеље Спасово; у томе сав однос Јединог Човекољупца према грешном роду људском. Ко је тако бескрајно жалостив и безгранично милостив као Он – Свемилостиви Саосетљивац? А по угледу на Њега, и по дару од Њега, кротки и жалостиви светитељи Његови. Јер им је сва душа саткана од свемилосне еванђелске жалостивости и свенежне еванђелске милостивости.

2:3

Такав живот испуњује хришћанина неизмерном смерношћу. У њему стално гори осећање и светли сазнање да је све то дар Божји, а не његова заслуга. Сам ум његов, који непрестано своје мисли преображава у богомисли, испуњује се бескрајним смирењем и пред Богом и пред људима. Тако се сав ум претвара у смиреноумље: смирено умује о свему, увек погледајући на Бога и Господа, и сваку мисао завршавајући Њиме. Смиреноумље и јесте: о свему мислити, умовати Богом; сваку мисао Њиме водити, Њиме руководити, Њиме хранити, Њиме ограђивати, Њиме контролисати. Такав човек искрено сматра друге већима од себе, и бољима од себе. Нема светитеља који себе није сматрао грешнијим од свих људи. Свети живот се увек пројављује као осећање свегрешности. Гледајући себе из Бога, из савршенстава Божјих, шта може и најсветији човек видети у себи, ако не грех и слабост и немоћ? и како себе сматрати, ако не мањим од других, горим од других? Зато свети апостол јасно и одлучно наређује: «Смиреноумљем сматрајте један другога већим од себе». – Гордоумље пак делује супротно: оно наводи човека, те он другога сматра мањим од себе, и горим од себе.

Наводећи апостолове речи: «Ништа не чините уз пркос или за празну славу», свети Златоуст благовести: Ја стално говорим да је то узрок свих зала. Отуда су сукоби и свађе, отуда клевете и препирке, отуда охлађење љубави, када волимо славу људску, када постанемо робови почасти људских. Роб славе не може бити истинским робом Божјим. А како можемо избегнути славољубле? Ево, свети апостол казује: «смиреноумљем сматрајте један другог већим од себе». – Ето правила пуног сваке философије, сваке богомудрости! ето дивног руководства за наше спасење! Ако ти замишљаш, вели апостол, да је други бољи од тебе и увериш себе у то; и још више, ако не само говориш то него си и убеђен у то, и указујеш му поштовање, онда се нећеш срдити гледајући где му други одаје поштовање. Тако дакле, сматрај другог не само бољим од себе него и већим, па ти неће бити ни чудно ни болно гледати где се њему одаје поштовање; чак ако те он и увреди, ти ћеш поднети то великодушно, јер си га признао бољим од себе; стане ли те грдити, поднећеш; учини ли ти какво зло, отрпећеш ћутке. Јер када си се једном у души својој потпуно убедио да је он бољи од тебе, онда се нећеш гневити ма какво ти зло он учинио, а нећеш му ни завидети. Јер онима који стоје високо, нико не завиди, пошто сваки држи да њима припада све. Тако ће бити, ако си ти смерно расположен према другоме. А када и други, који је доживео од тебе такво поштовање, буде имао исто расположење према теби, замисли онда какву двоструку тврђаву добродушности престављате вас двоје. Докле год ти будеш сматрао другога достојним поштовања, и он тебе, неће се десити ништа непријатно. Јер када је такво понашање са стране једнога у стању уништити сваку љутњу, онда при обостраном таквом расположењу ко ће разрушити такву тврђаву? Ни сам ђаво, јер је то тврђава трострука, и четворострука, и многострука. Нема сумње, смиреноумље је узрок свега доброга¹⁴.

2:4

Одлика је сваког хришћанина осећање саборности, осећање личне свеодговорности. Он зна: када пада, он са собом и друге обара; када се диже, он са собом и друге подиже. Његов живот није само његов, већ уткан у живот остале браће по вери, јер сви сачињавамо једно тело, Цркву. А у Цркви нам је све заједничко: и Бог, и светиње, и душа, и савест, и срце. Како онда себично и саможиво гледати само «на своје»? Еванђелски је: бринути и за друге као за себе; гледати на своје као на њихово, и на њихово као на своје. Ко зна колико дугујеш светитељима Божјим, и њиховим молитвама, и саму душу своју, и саму веру своју, и само спасење своје! А о имању и да не говоримо. Оно је сасвим Божје: теби је као позајмица дато од Бога; позајмљено теби, да би и ти, не од свога, већ од позајмљенога позајмљивао другима. Уствари, сви ми живимо искључиво на имању Божјем. Шта имаш, а да ниси примио? Бог ти је дао и душу, и срце, и тело, и мисао, и осећање. Све је то Божје имање. Дато ти је да га обрађујеш. Тако и поступај са њим. Тако гледај и на браћу своју око себе. И њима је Бог поверио своје имање; некоме више, некоме мање. Води рачуна о Божјем имању, па било поверено теби или твојим ближњима. Води рачуна о њиховој души, као о својој, и о њиховом спасењу, као о свом: «Не гледајте сваки на своје, него сваки и на оно што јв других». Видиш, богоносни апостол наређује: «сваки», – нема изузетка. Не поступаш ли тако, одговараћеш Богу за расипање, или за ниподаштавање, или за уништавање имовине Божје. «Када сваки, остављајући своје, стара се о добру другога, и у њих бива: ја о твоме, а ти о моме; онда то већ није живот људски него анђелски¹⁵. «Када ја гледам оно што је добро за тебе, а ти оно што је добро за мене, онда ту нема места ни славољубљу, ни свађи, нити икаквом злу уопште; то је просто живот анђелски и божански»¹⁶.

2:5

Ето главног циља, ето свециља: мислити «оно што је у Христу Исусу». Крајња мета и највиши домет људске мисли јесте мисао Христова, а људског осећања – осећање Христово. Тек са Христом ми смо људи дознали шта је то савршена мисао људска, и шта – савршено осећање људско. То је: Христова мисао и Христово осећање. Тек у Христу људска мисао је дошла до своје божанске бесмртности и вечности; тако и људско осећање. Христова мисао, то је божански бесмртна и божански вечна мисао људска; Христово осећање, то је божански бесмртно и божански вечно осећање људско. Свака људска мисао, ако се не преобрази у Христову мисао, сасуши се, иструли; а од трулих мисли уцрвља се душа у човеку. Тако и од трулих осећања. А сва су наша осећања трула и црвљива, ако их нисмо преобразили у Христова осећања.

Мислити "оно што је у Христу Исусу«. А шта је то? Све што Он има и садржи у себи као Бог Логос: сва божанска својства и савршенства; и све што Он има и садржи у себи као човек: све његове човечанске особине, мисли, осећање, подвизи, доживљаји, дела; сав његов живот од рођења па до вазнесења, и од вазнесења па све до Страшнога Суда, и од Страшнога суда па кроз сву божанску вечност, бесконачну, безграничну, немерљиву. Мислити о томе, о свему томе, то је наша прва хришћанска дужност, даноноћна дужност. Реците, може ли онда бити и краја и броја нашим мислима, нашим осећањима? О, онда смо бескрајни и бесмртни кроз сваку мисао, кроз свако осећање; христовски, богочовечански бескрајни и бесмртни. Онда – нема смрти више ни за нашу мисао, ни за наше осећање. Јер свака наша мисао, и свако наше осећање, силом Христовом савлађује све смрти и све смртно. Уствари, живот нас хришћана у овом свету није друго до непрекидно подражавање Господа Христа кроз доживљавање свега Његовог, а на првом месту Његове свепобедне васкрсне силе, чијом благодаћу побеђујемо све смрти и све смртно у нама и у свету око нас.

Не мислиш ли о људима »оно што је у Христу Исусу« о њима, тојест оно што Он мисли о њима, зар си хришћанин, зар брат, зар човек? Не желиш ли им, не осећаш ли за њих оно што и Господ Христос, још ниси хришћанин, још си подчовек. Што је у Христу Исусу за сваког човека, то треба да буде и у нама. Онда смо хришћани, и браћа, и људи. – Мислити о свету? Не мислиш ли христовску мисао о свету, залутао си у безизлазне лавиринте; и никад нећеш пронаћи прави смисао свету. Мислиш ли о човеку, о пчели, о птици, о цвету, – исто тако. Јер и најмањи цвет је толико тајанствен, да се у лавиринту његове тајанствености може бесповратно изгубити свака људска мисао, ако је не води Бог Логос. Мислиш о животу, о смрти, о добру, о злу, о истини, о заблуди, о правди, о неправди, – ако се мисао твоја о свему томе не извије у христомисао, мора се претворити у бесмислено и трагично мучеништво. А о друштву, о породици, о нацији, о човечанству, не мислиш ли Христом, никад им нећеш пронаћи прави смисао, нити правилно решити иједан њихов проблем.

Мислити о свему Христом, – ето главне заповести за сваког хришћанина, ето нашег хришћанског категоричког императива. Но Христом се може мислити, ако се има «ум Христов». Свети апостол тврди за хришћане: «Ми ум Христов имамо» (1. Кор. 2:16), Како смо га стекли? Живећи у богочовечанском телу Његовом – Цркви, коме је Он глава. Живљење у Цркви сједињује цело наше биће са бићем Цркве, сједињује и наш ум са богочовечанским, саборним умом Цркве, и оспособљава нас да умујемо по Христу, да лшслимо «оно што је у Христу Исусу». Мислећи пак Христовим умом, саборним умом Цркве, хришћани и могу «једно мислити», једно осећати, «једну љубав имати», и бити једне душе и једног срца, «једнодушни и једномислени».

2:6

Бог и Господ Христос спустио се до човека, па чак и сам постао човек, да би људи могли мислити »оно што је у Христу Исусу«, и живети »достојно Бога«. Бог је постао човек, да би човека учинио Богом, како то најрадије говоре свети Оци. Или: Бог се очовечио, да би човека обожио. Поставши човек, Господ Христос је и надаље остао Богом, јер то казују речи духоносног апостола: »будући у обличју Бога». Бити "у обличју Бога« и значи: бити Бог. Такво је богомудро тумачење светих Отаца. Иако Бог, но поставши човек, Христос се «није отимао да се изједначи с Богом», него је живео смерно као нико. «Бог Логос је по природи Бог. Будући у обличју Бога, Он се није отимао да се изједначи с Богом, јер је по природи имао ту једнакост¹⁷. Живећи на земљи у неисказаној смерности, очовечени Бог Логос је тиме показао да је смерност пут новог живота, живота којим живи оваплоћени Бог и сви Његови прави следбеници. Смерност је »оно што је у Христу Исусу« најочигледније.

2:7

Поставши човек, Бог Логос је нема сумње бескрајно »понизио себе« (ἑαυτὸν ἐκένωσε = испразнио себе), те је просто невероватно како је и надаље могао стално и неизменљиво остати Богом живећи у мајушном и ништавном бићу људском. Јер, по самој природи својој, човек је неупоредљиво мање и ниже биће од Бога. Осим тога, човек је природу своју грехом и смрћу толико срозао, толико опоганио, да је само бескрајно човекољубље могло побудити Бога да постане човек. То је смирење и понижење коме нема слична, акамоли равна. «Да Бог постане човек, – то је велико, неисказано и неизразиво смирење, понижење¹⁸. Веће понижење Бог није могао изабрати за себе. Али без тога ни своје беспримерно човекољубље показати. Зато свети апостол, да би изразио ово чудо беспримерног смирења и човекољубља, употребљава изузетан и необично снажан израз: ἐκένωσε ἑαυτὸν = испразни себе. Као да је Бог Логос, поставши човек, испразнио себе од свега божанског. И заиста, када би Бог могао пасти, тојест престати бити Бог, онда би за Њега био највећи пад – постати човек. Али, Бог Логос постаје човек не престајући бити Богом, и живи као човек остајући увек неизменљивим Богом. Он «који је обличје Бога невидљивога» (Кол.1:15) узима на себе обличје човека видљивога, да би собом подигао човека до Бога. А то значи: да би га спасао од греха, смрти и ђавола. Он, вечни Бог, улази као стварни човек у наш свет греха, смрти и ђавола, и живи у њему као истински човек, и најочигледније показује како се у свету греха може живети без греха, и у свету смрти – победити смрт и сатрти ђаво. Тако Он постаје и Спаситељ и спасење, Он – истинити Бог и истинити човек, Он – Богочовек. Очигледна је и опитна истина: спасење је у Спаситељу; човек се спасава од греха, смрти и ђавола, живећи Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом. Спасење се никоме не намеће насилно. Спаситељ га предлаже и даје. Он је постао «као и други људи», и у свему био истински човек, само да би им на приступачан, човечански начин дао сва средства и силе спасења, дао као брат браћи по телу и крви (ср. Јевр. 2:14–18). И заиста, Он је толико био стварни човек, обичан човек, толико «као и други људи», да су се Његови савременици, гледајући Његова божанска дела и силе, у чуду питали: «Откуда овоме то? И каква му је премудрост дана? И чудеса таква чине се његовим рукама? Није ли ово дрводеља, син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов?» (Мк.6:2–3); ср. (Мф.13:55). «Поставши као и други људи», Бог Логос је чинио божанска дела и пројављивао божанску свемудрост зато што није престао бити Бог. «Поставши као и други људи» у свему осим греха, Он је све послове људске обављао без учешћа греха, све мисли људске мислио без учешћа греха, сва осећања људска осећао без учешћа греха; речју: сав живот људски проживео без учешћа греха.

2:8

И себе тако узвишеног, тако савршеног, тако безгрешног, понизио «поставши послушан до смрти, и то смрти на крсту». Зато, да би као стварни човек у име свих људи, и за све људе, и место свих људи победио смрт, и спасао их од смрти. Спустио се у смрт, у амбисни понор смрти, да би отуда као свемоћни безгрешни човек, Богочовек, избавио род људски. Заиста је неизмерно понижење за безгрешног Богочовека спустити се у смрдљиви понор смрти, где се распало и трули толико људских бића, где је смрад од грехова неиздржљив, где је свирепа власт злосмрадних духова нечистих неподношљива. «Послушан до саме смрти», – послушан коме, чему? Божанској љубави, и намери, о спасењу света крсном смрћу Сина Божјег. «Послушан» својој безграничној љубави за човека, својој жалостивости, својој свемилостивости. Смрт је понижење за богаликог човека, акамоли за безгрешног Богочовека. Човек је из грехољубља понизио себе до смрти, и потчинио себе смрти; безгрешни Богочовек је из човекољубља добровољно понизио себе до смрти, и потчинио себе смрти. Грехољубив до краја, човек није могао избавити себе од смрти, јер је својим властитим гресима, као нераскидљивим оковима, сам себе држао у ропству смрти. А греси су сила смрти. Безгрешни Богочовек је стварно умро као човек, али Га смрт није могла задржати у своме ропству, пошто у Њему није било греха, – те једине силе помоћу које смрт држи у своме ропству људска бића. Тако је безгренши Богочовек својом смрћу уништио смрт. Ушавши у њу добровољно, Он ју је изнутра разорио својом богочовечанском безгрешношћу и свеправедношћу, и тако спасао род људски од ње. Свеправедан и свесвет, безгрешни Богочовек је осветио и само најсрамније оруђе смрти – крст, и пренео на њега чудотворну спасилачку силу своје Богочовечанске личности. Отуда је крст не само знак спасења него и сама сила спасења, сама – «сила Божија» (1Кор.1:18).

Себе свеправедног и свесветог, себе безгрешног Богочовека добровољно понизити до смрти, и то срамне смрти на крсту, заиста је смерност којој нема равне ни у једноме од постојећих светова. Зато је смерност и постала неопходна еванђелска врлина и света сила спасења, коју само Бог даје људима за њихово безгранично смиравање себе пред безгрешним и свесмерним Господом Исусом. Спасоносном смиреноумљу и свемоћној смерности хришћани се уче од самога Господа Исуса, ср. (Мф.11:29); (Лк.22:27); (Ин.13:5:13–15).

2:9

Због тако јединственог и безгранично спасоносног подвига, Бог је силно узвисио Христа, узвисио Га као човека, јер је Христос као Бог Логос у свему раван Богу Оцу, па и у божанској узвишености. Узвишујући Га као човека, Бог је показао за какву је божанску узвишеност и славу саздана људска природа. Тако је откривен сав пут људске природе: од понора смрти до уврх небеса, од ђавола до Бога. Јер док је у гресима и у ропству смрти, људска природа седи с десне стране ђавола; а са Христом и у Христу она се узвисила изнад Херувима и Серафима, и седи с десне стране Бога. Тај пут од понора смрти до уврх небеса прошао је први сам Господ Христос Богочовек, и пропутио га за све људе. И оставио нам и углед и силе да за Њим идемо. Да, и углед и силе. Јер само Он даје благодатне силе за тако страшан и величанствен подвиг. Ослањајући се на бескрајно човекољубље Спасово, свети апостол нам и наређује да мислимо «оно што је у Христу Исусу», и да тражимо «оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога» (Кол.3:1).

"И дарова му име које је веће од свакога имена«, толико веће да – «нема другога имена под небом данога људима којим би се ми могли спасти» (Деян.4:12). Богочовек Христос је толико јединствено и изузетно биће у свима световима да – «нема ни у једноме другоме спасења» (Деян.4:11). У самој ствари, Богочовек је једина права величина међу свима бићима у свима световима, једино биће које заслужује да Му се «поклони свако колено оних који

2:10

су на небу и на земљи и под земљом». А људима је дато да Га прате у тој Његовај слави, ако Га прате у Његовом подвигу, тојест ако Њиме спасавају себе од греха, смрти и ђавола. Да им олашка сам подвиг спасења, Он им даје све божанске силе које су им потребне да би постали «учесници у Божјој природи», а тиме и учесници у неизреченој слави Божјој (ср. 2Петр.1:3–9). «Оних који су на небу», – то су Анђели и душе праведника; «оних на земљи», – то су људска бића у земаљоком свету; «оних под земљом», – то су душе грешника у доњим световима. Свима се даје могућност да се поклоне Господу Исусу као Спаситељу свеколиког рода људског.

2:11

После свега што је учинио за род људски, мора сваки нормалан човек признати, да је Исус Христос заиста Бог и Господ. Јер шта је то што Он као Господ и Спаситељ није учинио, а требало је да учини? које нам је добро могао дати, а није нам дао? коју истину могао објавити, а није нам објавио? Све што је ради спасења нашег требао да буде, био је; све што је требао да доживи, доживео је; свс што је требао да учини, учинио је; све што је требао да нам дарује, даровао нам је; – и тако свим и свачим најочигледније показао и најубедљивије доказао: да је заиста једини Бог и Господ света, и једини Спаситељ и спасење света.

2:12–18

(Флп.2:12–18): 12 Зато, љубљени моји, као што свагда бејасте послушни, не само кад сам код вас, него сад много већма кад нисам код вас: градите спасење своје са страхом и трепетом. 13 Јер је Бог који чини у вама и да хоћете и да чините оно што му је угодно – ὁ Θεὸς γάρ ἐστιν ὁ ἐνεργῶν ἐν ὑμῖν καὶ τὸ θέλειν καὶ τὸ ἐνεργεῖν ὑπὲρ τῆς εὐδοκίας. 14 Све чините без гунђања и двоумљења, 15 да будете без мане и чисти, деца Божја беспрекорна усред рода изопаченога и покваренога, у коме светлите као светила у свету, 16 држећи реч живота, на моју хвалу у дан Христов, да ми не буде узалуд трчање и труд. 17 Но ако и жртвован будем на жртву и службу вере ваше, радујем се, и радујем се с вама свима. 18 А исто тако радујте се и ви, и радујте се са мном.

2:12

Ради спасења света Господ Христос је постао «послушан до саме смрти, и то смрти крсне», зато и хришћани треба да буду послушни у свему што се односи на њихово спасење. То је њихова свагдашња дужност, а пример им је сам Спаситељ. Та њихова свагдашња дужност, та њихова даноноћна послушност је у овоме: «Градите спасење своје са страхом и трепетом». "Градите», јер сте ви сами градитељи свога спасења. Истина, све што је потребно за спасење налази се у Спаситељу: сва света средства и све свете силе. Ваше је да их вером добијете. И да од те грађе градите своје спасење помоћу осталих еванђелских врлина; да је уграђујете у душу своју, у срце своје, у савест своју, у све биће своје, у сав живот свој. И тако саградите себи «кућу вечну на небесима» (2Кор.5:1). Она се гради овде на земљи, а по грађи – сва је небеска, и по трајању – сва вечна. При грађењу, страх и трепет су вам главни сарадници. Страх и трепет од тако узвишених, божанских светиња спасења; а пре њих – страх и трепет од самог свебожанског Спаситеља, оваплоћеног Бога Логоса. Тај свештени страх и трепет су ваше очи, ваш вид спасења; без њих се ваше спасење не може ни градити, ни саградити. Колико је видовитости, колико страха и трепета потребно човеку, да би сваку светињу спасења, сваку свету тајну спасења употребио беспрекорно и свето! Исто тако, колико је те видовитости потребно да би у грађењу своје душе, своје «вечне куће», могао достојно и богодолично уградити све свете врлине еванђелске!

"Градите спасење своје са страхом и трепетом«, јер вас са свих страна вребају зли дуси, и даноноћно наваљују на вас кроз разне грехе, саблазни, искушења, еда би на неки начин из ваше грађевине спасења или извукли неки камен, или је оштетили, или поткопали, или срушили. Страх и трепет спасења умножавају се упражњавањем еванђелских врлина, држањем заповести Господњих. Еванђелска је истина: што врлине саграде, то греси разграде, ако се стално не бди и не стражи. Свака мисао, и поглед, и поступак или доприноси нашем спасењу или шкоди. Са каквим онда страхом и трепетом треба мотрити на сваки покрет своје душе, на сваку мисао, на свако осећање, на сваку жељу! Живот нам се даје за зидање зграде спасења нашег, и то – вечне зграде на небесима. Са колико нам онда страха и трепета ваља испунити сваки наш дан на земљи и сваку ноћ! не, него сваки тренутак дана и ноћи, јер смрт може изненада наићи, а зграда спасења нашег, авај! или недовршена, или напукла, или тек започета! Време живота које нам се даје на земљи «искупљује се» божански целисходно само ако «мудро живимо» (Кол.4:5), тојест ако га употребљавамо на своје спасење.

Неопходно је, вели свети Златоуст, са страхом и трепетом градити своје спасење, јер живећи без сраха ништа се племенито и чудесно не може урадити. И апостол није само рекао: «са страхом», него је додао: «и с трепетом», – трепет је врхунац страха -, желећи да Филипљане учини што пажљивијима. Такав страх имао је сам апостол Павле. Зато и вели за себе: бојим се да како другима проповедајући сам избачен не будем (1Кор.9:27). У самој ствари, ни житејски се послови – τὰ βιωτικά – не могу свршавати без страха, утолико пре духовни – τὰ πνευματικά. Реци ми, ко се научио књизи без страха? ко је постао вичан занату без страха? А кад нам је тамо где не вреба ђаво већ само смета лењост, потребан такав страх да бисмо отстранили једино природни нехат, – како онда можемо без страха изградити своје спасење при таквом ратовању, при толиким препрекама? А на који се начин може родити у нама тај страх? Ако будемо имали на уму: да Бог свуда присуствује, све чује, све види, не само дела и речи, него и све што се збива у срцу и у дубини душе. Ако тако пастројимо себе, онда ништа рђаво нећемо ни учинити, ни рећи, ни помислити. Ето, реци ми, када би ти стално стајао крај свог старешине, зар не би стајао са страхом? А како ти, стојећи пред Богом, смејеш се, зеваш, не бојиш се и не трептиш? Не занемаруј Његово стрпљење; Он дуго трпи, да би те привео покајању; зато, ма шта радио, ради свестан свудаприсутности Божје. Јер Бог стварно присуствује свуда. Стога, јео ти, или се спремао за спаиање, или се гњевио, или отимао, или се веселио, или што друго радио, – помисли на присуство Божје, па се никад нећеш предати смеху, никад запалити гњевом. Ако стално будеш мислио на присуство Божје, онда ћеш стално бити у страху и трепету, као да стојиш поред самог Цара. Зидар, макар био искусан и врло стручан, ипак стоји са страхом и трепетом, бојећи се да не падне са грађевине. И ти си поверовао, учинио многа добра, узишао на висину: држи се чврсто, стој са страхом, и мотри будно да се не омакнеш одатле. Јер је много духова зла који желе да те оборе¹⁹.

2:13

Од почетка до краја спасења човеково је богочовечански подвиг и дело: у њему учествује и Бог и човек. Ако човек гради своје спасење, Бог му непрестано сарађује, те он све што чини – Богом чини, и све што хоће – Богом хоће. Зато богомудри апостол благовести: «Бог је који чини у вама и да хоћете и да чините оно што му је угодно», што Му је по вољи. А шта је то што је Богу угодно, што Му је по вољи? То је: наше спасење. Јер је човек, боголики створ Божји, сав мио Богу, сав – осим греха што је у њему. А спасење и јесте подвиг који човека спасава од греха, и тако га чини угодним Богу, по вољи Богу, милим Богу. Први човек који је потпуно без икаквог греха, и толико јачи од свакога греха да није могао пасти ни у какав грех, и стога постао Спаситељ од греха, јесте Богочовек Христос. Зато је он први човек који је потпуно по вољи Богу Оцу. То Бог Отац објављује свету на изузетно очигледан и убедљив иачин и при Спаситељевом крштењу и при Преображењу, говорећи: «Ово је Син мој мили који је по мојој вољи – ἐν ᾧ εὐδόκησα (Мф.З:17); (Мк.1:11); ср. (Лк.3:22); (Мф.17:5). Сва Божја εὐδοκία је у Господу Христу. Са Његовом појавом у нашем човечанском свету, јавила се и она (Лк.2:14); (Еф.1:9). Од Њега ми смо дознали какав је човек »по вољи« Богу Оцу. Какав дакле? Христов човек, човек који се у Христа крстио и у Христа обукао, и тако постао христолики човек , ср. (Гал.3:27, 4:19); (Рим.8:29). Само оно што је у нама од Спаситеља Христа, угодно је Богу, по вољи је Богу. А то је на првом месту: наше спасење од греха, смрти и ђавола. Стога је Богу мио сваки човек који гради спасење своје са страхом и трепетом. Све што се у нама, и из нас, бори против греха, од Бога нам је: боголика душа, свете тајне и свете врлине. Када наша боголика душа чезне за спасењем, то она чини што је њена боголика природа вуче ка Богу и светињама Божјим. А ту богочежњивост нашу појачава сам Бог кроз свете тајне и свете врлине. И човек, непрестано помаган Богом, и чини »оно што је угодно Њему«. Само непрекидна сарадња Бога и човека у подвигу човекова спасења осигурава човеку спасење од греха, смрти и ђавола. Ту је божанско и човечанско тако сједињено, тако измешано и сапроникнуто и сапрожето, као душа са телом. Да, то је и природно у Цркви која је тело Божје: у њој све своје човек доживљује и обавља Богом; све човеково је скроз-наскроз прожето Богом: и воља, и срце, и душа, и делатност; све увек бива у категорији богочовечјег, зато све и носи на себи печат богочовечности. Да, богочовечност је знак по коме се распознају хришћани и у овом и у оном свету.

Хотећи и чинећи »оно што је у Христу Исусу« (Флп.2:5), ми чинимо оно што је угодно Богу: спасавамо се Спаситељем. Јер је Он и спасење наше и «узрок вечнога спасења» свима који су Му послушни (ср. Евр.5:9). А што је при томе Бог тај који чини у нама да хоћемо и чинимо оно што је Њему угодно, Њему по вољи, да ли то спутава или уништава нашу слободну вољу? Не, то нитл спутава, нити уништава нашу слободну вољу. То само означава богочовечанску сарадњу Божје и наше људске воље: наша се воља добровољно потчињава Божјој вољи да је води путем спасења; и ова је љубављу води и руководи, подржава и снажи, усавршава и обожује. При том богочовечанском подвигу спасења свога, човек увек остаје човеком, и Бог – Богом; човек се постепено обожује дејством благодатних сила Божјих, увек остајући у границама своје човечанске природе. Савршен пример богочовечанске сарадње Бога и човека, Божјег и човечјег, имамо у самом Богочовеку, Господу нашем Исусу Христу. У Њему је човечанска воља потпуно обожена Божанском, али су и једна и друга занавек остале у својим природама и у својим границама.

2:14

"Све чините без гунћања и двоумљења«, јер је тако судбоносно и важно по наше спасење: свака наша реч, свака мисао, свако осећање, сваки поступак. Да бисмо то постигли, потребно је да сву вољу своју добровољно потчинимо свесавршеној вољи човекољубивог Спаситеља. Онда ћемо с радошћу, без двоумљења и без одлагања свагда чинити све што Спаситељ хоће од нас. Јер нема ничег што Спаситељ захтева од нас ради спасења нашег да није божански савршено, божански спасоносно, и човечански приступачно, човечански остварљиво. Остварити оно што долази од Спаситеља, у томе је спасење човеково, у томе и бесмртна величина његова. Јер га спасење сједињује са Спаситељем, са Богом. А шта је веће од тога? Није ли то једина права величина људског бића; то, и ништа друго под небом и над небом? Зато христочежњив човек и гради своје спасење »са страхом и трепетом«, свесрдно и радосно чинећи све што чудесни Спаситељ захтева од њега.

2:15

Само градећи своје спасење »са страхом и трепетом«, и чинећи »без гунђања и двоумљења« све што је еванђелско, хришћани постају »без мане и чисти», и то – "усред рода изопаченог и поквареног« који се дави у гресима и распада у страстима. Грех је опака сила која изопачи човека, окрене и преврне све у њему; и он, боголико створење, грехољубљем стрмоглављује себе у мрачно царство зла где се робује незајажљивим страстима. А хришћани, спасавајући се од греха, исцељују своју душу од болести, повраћују јој целост, постају ἀκέραιοι = цели, целостни, читави, и не допуштају да им страсти кваре, разједају, мрве, распарчавају душу. Тако постају »беспрекорна деца Божја«: њихово је боголико биће васцело устремљено ка Оцу њиховом, Богу, коме хитају кроз свете тајне и свете врлине спасења. Помоћу ових светих сила спасења они одбијају од себе грехе и страсти, не допуштају им да се увуку у душу, у савест, у ум, и тамо изазову кварење, труљење, распадање. Тако они чувају и одржавају целостност, интегритет и душе, и савести, и ума. А таква душа, таква савест, такав ум: и хоће, и мисли, и чини само оно што је божанско, бесмртно, вечно; оно што је Богу угодно. Да, хришћанин бити није друго него непрестано вољу Христову творити, и тако у свему Богу угађати.

Чисти, без мане, беспрекорни »усред рода изопаченог и поквареног« хришћани светле у њему »као светила« небеска, као звезде. Што су светила небеска у свету, то су хришћани у роду људском: осветљавају путеве који воде људе спасењу од греха, смрти и ђавола, и одводе их Богу, вечном животу и божанском савршенству. Бог и Господ Христос је једина «истинита Светлост» (Ин.1:9); испуњени Њиме, хришћани светле у тами овога света као неугасива божанска светила. Све што је Христово у њима, само од себе зрачи божанском светлошћу коју никаква тама не може обузети, ни угасити. Отуда најсавршенији хришћани, Светитељи, чудесно и чудотворно зраче и светле, и осветљавају нам свима путеве спасења.

2:16

Хришћани су беспрекорни, чисти, без мане, и светле у свету само «држећи реч живота». Шта је "реч живота»? – Еванђеље Господа Христа, а најпре Он сам који се назива Реч живота (ср. 1Ин.1:1). Јер је живот по пореклу и по суштини сав од Њега, толико сав од Њега, да је живот – Њиме живот (ср. Ин.1:1–4), То Му даје право да изјави о себи оно што никада нико од људи није могао нити смео да изјави о себи: «Ја сам живот» (Ин.14:6, 11:25). Као такав, Он и има силе која савлађује сваку смрт и оживљује човека из свих смрти. Све Његове речи животворне су, «дух су и живот су» (Ин.6:63), јер долазе од Њега, Бога Речи, Речи живота. Држећи Његове божанске речи, хришћани живе божанским животом «усред рода изопаченог и поквареног», и светле у њему «као светила». Такав живот хришћана је оно што ће сачињавати апостолову хвалу на Страшноме суду «у дан Христов». Јер их је он томе животу привео, и у њему их поукама својим одржавао. На тај начин, његово трчање и труд неће бити узалуд.

2:17–18

Вера Христова: спасава људе од греха, смрти и ђавола, преображава их у вечна богослична бића, испуњује их самим Богом и Господом Христом, те светле у свету као небеска светила. Та вера и јесте свевредност ради које се свети апостол непрестано жртвује, непрестано приноси себе на жртву свесожења. И то чини са радошћу. Па и то није све, него и од хришћана, ради којих страда, он захтева да се радују његовим страдањима. Таква је сила вере Христове. Она чини да се свети апостол радује својим страдањима за њу, па и друге позива на ту радост, као на неку божанску гозбу. «Радост спасења» (Пс.50:12) је изузетна радост у овом свету; за њу знају једино хришћани. Зато свака жртва ради спасења изазива радост у души хришћана. Хришћани се радују своме, и свачијем спасењу, и свему што доприноси томе. И филиписки хришћани се радују своме спасењу, и радују се што свети апостол има у срцу толико христолике љубави да се непрестано жртвује за њих. Да не би туга због његових страдања помрачила њихову «радост спасења», славни апостол одлучно захтева од њих: «радујте се са мном»: ја се радујем своме страдању због вашег спасења; и ви се заједно са мном радујте моме страдању. Јер нема ништа вредносније, и стога ништа радосније, него спасти боголико биће људско од робовања смрдљивом греху, смрти и ђаволу.

2:19–24

(Флп.2:19–24): 19 А надам се у Господа Исуса да ћу скоро послати к вама Тимотеја, да се и ја развеселим кад дознам како сте ви. 20 Јер ниједнога немам једнаке мисли са мном – ἰσόψυχον – који би се истински бринуо за вас. 21 Јер сви траже што је њихово, а не што је Христа Исуса. 22 А његово поштење (= опробаност, прекаљеност, искуство) знате, јер као дете са оцем он је са мном послужио еванђељу. 23 Њега дакле надам се да ћу послати чим видим шта ће бити са мном. 24 А уздам се у Господа да ћу и сам скоро доћи.

2:19

Радост светог апостола, у чему је? Да чује о хрншћанима како напредују у подвигу спасења, у животу у Христу. А туга, и мука, спопада свебрижно срце његово, ако нису ревносни на путу спасења. Знак истинске еванђелске љубави према људима јесте: веселити се њиховом спасењу, а туговати када се спотичу, падају и пропадају. Та љубав је увек дирљиво саосетљива, жалостива и милостива.

2:20

Спасење других, главна је брига људима еванђелске љубави, еванђелске осетљивости и саосетљивости. Том бригом су стално обузети свети алостоли. Али је мало таквих људи, људи који су исте душе с њима – ἰσόψυχοι, исте мисли, исте осетљивости, исте свебрижности о спасењу других. Откуда то?

2:21

Отуда што "сви траже што је њихово, а не што је Христа Исуса«: сви се укопали у себичну бригу о себи, саможиво затворили себе од других, те никога сем себе нити виде нити осећају. Али, себично тражећи »што је њихово« и бринући само своју бригу, они губе и себе и оно што је њихово. По свеистинитој речи Свеистинитога: «Ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је» (Мф.16:25). А ко у еванђелској бризи христовском љубављу жртвује душу своју за спасење ближњих, сачуваће је за живот вечни (ср. Мф.16:25; Ин.12:25). Јер шта је то «што је Христа Исуса», што је Христово? То је, најкраће речено: из љубави жртвовати себе за људе, и тако их спасти од греха, смрти и ђавола, и дати им живот вечни (ср. Ин.3:14–17). То је оно што само Господ Христос даје свету, и нико други, и стога је то искључиво Христово: τὰ [τοῦ]²⁰ Χριστοῦ Ἰησοῦ. Имајући то као дар од Господа Христа, хришћани су дужни да то предају и другима, тојест да се брину за спасење ближњих. Та брига је истински еванђелска брига о људима. Свака друга брига о људима далеко је ниже врсте. Или боље: брига о људима која посредно или непосредно не доприноси ништа њиховом спасењу, нема никакве праве вредности.

2:22–24

Ето човека, Тимотеја, који је ἰσόψυχος, једне душе са светим апостолом, и зато једне бриге са њим око спасења ближњих. То је показао служећи апостолу у светом Еванђељу као дете оцу. У томе је еванђелски залог да ће се «истински бринути» за Филипљане. Радећи ревносно и истрајно на Еванђељу, он је стекао огромно еванђелско искуство. То еванђелско искуство: δοκιμὴ, сачињава суштину његове личности, његовог карактера, његовог поштења. То искуство је заједничко свима еванђелским трудбеницима. Оно их сједињује у једну душу, те су они, иако различитих еванђелских дарова, увек једне душе међу собом: ἰσόψυχοι. Све што раде, раде уздајући се у Господа, свесни да свебрижни Господ увек с љубављу промишља о свему што је њихово, како о најкрупнијем тако и о најситнијем.

2:25–30

(Флп.2:25–30): 25 Нађох пак за потребно да пошљем к вама Епафродита, свога брата и сарадника и ратног друга – συνεργὸν καὶ συστρατιώτην, а вашега посланика и слугу моје потребе; 26 јер он чезнијаше за свима вама, и жаљаше што сте чули да је био болестан. 27 И заиста он беше болестан до смрти; но Бог га помилова, не само њега, него и мене, да ми не дође жалост на жалост. 28 Зато га послах скорије, да се обрадујете кад га опет видите, и мени да олакша мало. 29 Примите га дакле у Господу са сваком радошћу, и такве поштујте, 30 јер за дело Христово дође до саме смрти, не маривши за свој живот, да накнади у служби мојој што вас немам.

2:25

Ево еванђелске похвале о човеку: «брат, сарадник и ратни друг». И то коме? Ненадмашном алостолу Христовом и трудбенику еванђелском. Брат његов, јер твори вољу Христову (ср. Мф.12:49); сарадник, јер ради на Еванђељу Христовом; ратни друг, јер ратује за душу своју и за душе својих ближњих. Шта су апостоли у свету? Сарадници Божји: Бог ради велико дело спасења света од греха, смрти и ђавола, а они Му сарађују (ср. 1Кор.3:9). То сарађивање Богу значи непрестано ратовање са смрћу, са гресима, са демонима; отимање људи од смрти, од греха, од ђавола. У томе страшном војевању апостолима је осигурана победа: свудаприсутним свепобедитељем Господом Христом они увек побеђују сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола (ср. Рим.8:37; 1Кор.15:57). У томе ратовању учествује Епафродит као ратни друг најхрабријег Христовог ратника у еванђелском рату на земљи: светог апостола Павла. Он је и «слуга потребе» Павлове. Какве потребе? Једне једине Павлове потребе: проповедати Еванђеље, служити Еванђељу. Јер он других потреба нема; ово је за њега «једино потребно» (ср. Лк.10:42). И тој јединој потреби његове душе служи Епафродит као сарадник и саратник.

2:26

Шта еванђелска љубав у срцу ради, и шта од човека гради? Човекољубивог свеосетљивца и жалостивог саосетљивца. Такав је свети Епафродит.

2:27

Тугује тугом тужних; брине бригу брижних; мучи се спасењем других као својим. Не штеди себе нимало у еванђелским подвизима. Кроз њих га води еванђелска истина: и коса на глави нам је сва избројена; и длака с главе наше не пропада без промисла

2:28–29(30)

Божјег (ср. Лк.12:7; 21:18). Све је у нашем бићу и у нашем животу под промислом Божјим. Свака наша мисао, сваки наш доживљај, и онај најобичнији, има значаја по наше спасење. Зато код хришћана све треба да бива у Господу. Ако је сусрет, нека је «у Господу»; ако је пријем, нека је «у Господу»; ако је разговор, нека је «у Господу»; ако је размишљање, нека је «у Господу»; ако је ред, нека је «у Господу». То је начин да се не огрешимо ни о своју душу ни о своју браћу. Тако се ради «дело Христово» у свету. Само тако. А «дело Христово», шта је? Спасење света. Оно се непрестано ради у телу Христовом, Цркви. Оно захтева целога човека: сву душу његову, сав ум, сву вољу, сву снагу, све срце. Еванђелско је гесло: све за Христа! све за Еванђеље! А то значи: све за спасење ближњих! Зато нам је земаљски живот и дат; у томе је његов божански смисао. Ради тога отићи у смрт – радост је и усхићење за сваку христочежњиву душу.

3:1–16

(Флп.3:1–16): 1 Надаље, браћо моја, радуј те се у Господу. Да вам пишем исте ствари, мени није досадно, а вама је потребно. 2 Чувајте се од паса, чувајте се од злих посленика, чувајте се од сечења. 3 Јер ми смо обрезање који Духом Божјим служимо Богу и хвалимо се Исусом Христом, и не уздамо се у тело, 4 премда бих се и ја могао уздати у тело. Ако ко други мисли да се може уздати у тело, ја још већма: 5 обрезан сам осмога дана, од рода сам Израиљева, од племена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј, 6 по ревности гоних Цркву, по правди законској бих без мане. 7 Но што ми беше добитак, то Христа ради примих за штету. 8 Штавише, све држим за штету – ἡγοῦμαι πάντα ζημίαν εἶναι – према преважноме познању Христа Исуса, Господа мога, ради кога све оставих, и сматрам све за трице – σκύβαλα (= помије, ђубре, балега, измет), само да Христа добијем, 9 и да се нађем у њему, не имајући своју правду која је од закона, него која је кроз веру Христову, правду која је од Бога вером; 10 да познам њега и силу васкрсења његова и заједницу његових мука, да будем налик на смрт његову, 11 не бих ли како достигао у васкрсење мртвих. 12 Не као да већ достигох, или се већ усаврших, него трчим не бих ли достигао као што ме достиже Христос Исус. 13 Браћо, ја још не мислим да сам достигао; али једно чиним: заборављајући оно што је остраг, а сежући се за оним што је напред, 14 ја трчим к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу. 15 Који смо год дакле савршени, тако да мислимо – Ὅσοι οὖν τέλειοι, τοῦτο φρονῶμεν (= … овако, то, ово да мислимо); и ако у нечему друкчије мислите, Бог ће вам и то открити. 16 Али што достигосмо, по истоме правилу да живимо, исто да мислимо.

Сад знамо шта је у нашем свету једина вредност, управо свевредност: Господ Христос. А све остало према Њему није друго до – трице, ђубре, измет. Човек, разапет измећу тога двога: безвредности и свевредности, небића и Свебића. Господ Христос је први и једини пропутио човеку пут у Свебиће: пропутио му својим богочовечанским животом од рођења до вазнесења. Тај пут води кроз победу над грехом и смрћу у васкрсење и живот вечни. Тим путем човек може ићи и до циља стићи једино доживљавајући цео Христов живот као свој властити живот. У томе се и састоји подвиг ухристовљења и охристовљења. Човек сву душу своју, сав ум свој, сву вољу своју, све биће своје помоћу светих тајни и светих врлина узидава у Христа, саоваплоћава Христу, ухристовљује; и у Њему све то помоћу светих богочовечанскнх сила препорођава, преображава, охристовљује. Ван Богочовека Христа човек стално лута и тумара по тами небића, запада и упада у разна ђубришта, отискује се и сурвава у све поноре небића. Не обрете ли се вером у Господу Хрнсту, душа се човекова кроз сваку мисао своју сурвава у небиће; тако и срце – кроз свако осећање своје; тако и воља – кроз свако хтење своје. Сав се духовни живот човеков одвија и развија по неким гадним буњиштима и одвратним ђубриштима. И опчињени чинима небића, људи често пута небиће проглашавају за биће, и зло за добро, и лудост за мудрост.

Свеславни апостол нам је Духом Светим открио шта сачињава за човека једину праву добит, вечну добит, а шта опет – једину праву штету, вечну штету. Вечну добит сачињава Христос, а вечну штету – све што није Он. Све културе, све цивилизације, сви закони, сви људи, сва небеса, сви светови, шта су без Христа ако не – узлазне и низлазне степенице, од којих свака и навише и наниже води у небиће. А тамо – мука до муке, све бескрајнија једна од друге. Када су и сами свети анђели без Христа постали ђаволи, како да се онда сви светови, све васионе без Њега не претворе у пакао? Акамоли људске културе, људске цивилизације, људске черге? Боравећи у ма чему ванхристовом и нехристовом, људско биће се постепено онебићује, постепено трули у небићу.

Сад знамо и вечни циљ људског живота, и вечно правило тога живота. Вечни циљ је вечни живот у Господу Христу, а вечно правило је охристовљење. Охристовљење је подвиг у коме човек живи само оним што је Христово. Живећи тако, он ологосује, обићује, освебићује своје биће. Живећи пак оним што није Христово, човек обеслогосује, обезбожује, онебићује своје биће. На тај начин људи назадују у нижа бића: у животиње, у подљуде, у полуљуде, у нељуде. Упражњавајући одлучно и истрајно подвиг охристовљења, људи се поступно усавршавају, и најзад постају савршени: τέλειοι. То су они што у богочовечанском телу Христовом, Цркви, свим бићем доживљују кроз свете тајне и свете врлине Христов живот у васцелој његовој богочовечанској пуноћи.

3:1

Цео пут хришћанинов, пут спасења, иако води кроз страдања, заливен је радошћу, и то радошћу «у Господу». Једино тој радости људској нема краја ни у времену ни у вечности. Које је то страдање за Христа, а да га Господ на тајанствен начин не претвори у радост и блаженство? «Радујте се у Господу», јер знате да наш пут води кроз смрт у васкрсење, а васкрсење – у живот вечни са Господом Сладчајшим. Живот вечни са Њим! зар то није једина права радост, сверадост, вечна и беспримерна? Ван Господа Христа нема праве радости за боголико биће људско. Јер је ван Њега – све сама смрт, све сам пакао. И у њима све туге, све муке, све страхоте. «Световна радост и није радост; али у Господу и муке имају своју радост».²¹

Христово Еванђеље је «вечно еванђеље» (Откр.14:6), еванђеље и неба и земље. У њему су све Божје истине; свака – божански истинита и божански безгранична. Зато никад није доста писати о њему. И никад досадно. А увек корисно по људе: осигурава им спасење. За људе пак има ли што важније од тога, и радосније, и вредносније?

3:2

У овоме свету зла прете многе опасности спасењу хришћана. Прву претстављају духовни пси. «Чувајте се од паса»; тојест од људи који живе псећим животом. А то су? Незнабошци и безбошци. Они живе служећи лажним боговима и њиховим неистинама. Они не знају истинитог Бога, те иако имају многе богове, ипак су без Бога; безбошци. Да, незнабошци су увек и безбошци. Они нападају све што је Христово, јер је све Његово – истински божанско. Нападају Еванђеље, Цркву, а више свега – самога Господа Христа. У незнабошце и безбошце спадају не само примитивни анимисти и фетишисти, и њима слични многобошци, већ и сви модерни незнабошци и безбошци. То су они што су за своја божанства, за своје «идеале», прогласили: или идеје, или страсти, или људске творевине, попут културе, цивилизације, науке, политике, философије, уметности, технике, моде. Уствари, сви су незнабошци у суштини једно исто: не признају јединог истинитог Бога, а служе најразноврснијим лажним боговима које су сами измислили. Такав живот их срозава на духовни ниво паса. А особина је паса: не разликовати светању од ђубришта (ср. Мф.7:6), ни истину од лажи, ни добро од зла, него се на светињу окомити као да је цркотина, и на истину као да је лаж, и на добро као да је зло. Притом, увек се окомљују на истинитог Бога, а на ђавола ретко кад, или никад. Због таквог схватања света, и због таквог живота, сам је човекољубиви Господ назвао незнабошце псима (ср. Мф.15:26).

У духовне псе спадају и тврдоврати, христоборни Јевреји. Свети Златоуст благовести: Кога свети апостол назива овде псима? Јевреје мрске, одвратне, лакоме и властољубиве, који, желећи да одврате многе од верујућих, проповедаху и хришћанство и јеврејство, унакажујући Еванђеље. И пошто је било тешко распознати их, свети апостол и вели: чувајте се од паса. Јевреји већ нису били деца Божја. Некада су незнабошци били називани псима, а сада Јевреји. Зашто? Зато што су сада они отуђени од Бога и Христа као што некада бејаху незнабошци. Називајући Јевреје псима, свети апостол показује њихову бестидност и безочност и велику удаљеност од Бога. А да су незнабошци заиста називани псима, чуј шта каже Хананејка: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара (Мф.15:27)²². Свети апостол нарочито назива псима старешине јеврејске, за које пророк Божји Исаија вели: Сви су пси неми, не могу лајати, пси прождрљиви, који не знају за ситост (Ис.56:10:11)²³.

"Чувајте се од злих посленика«. Зли посленици су друга опасност која прети хришћанима. А ко су то зли посленици? То су најамници зла, аргати греха, лажни учитељи. Има их много врста, али сви раде на једном злу, и за једно зло. Јер у свету је и добро једно, и зло – једно. Добро је Бог, јер – «нико није добар осим једнога Бога» (Мф.19:16–17). Зло је ђаво, јер је он први измислио и створио зло; а људска зла сва, посредно или непосредно, воде порекло од њега. Ма у ком облику било, зло се увек бори против јединог добра у свету – Христа Бога. Сви зли посленици у свету раде један исти посао: одвраћају од Христа, и раде против Христа. Награда им је? – Смрт (ср. Рим.8:23). Али они то обично не знају и не виде, јер се зло увек нашминка као живоносац, а уствари је смртоносац, ђавоносац.

"Чувајте се од сечења«. Зар је и то опасност? Несумњиво, јер сечење означава опасност која хришћанима прети од празне формалистике јеврејске. Хришћани имају свога Спаситеља, који је Бог и Господ, и спасава својим божанским Еванђељем. Враћати се јеврејству, опасно је по душу и наноси јој смрт. Јер јеврејски је закон био дат као праслика и сенка спасења које се имало јавити у Месији – Христу, и које се заиста и јавило у Њему као стварност, као «тело». Зато је и престао значај праслике и сенке; и самим тим престало и оно што је најважније у јеврејству: сечење = обрезање. «Излишна је свећа када је грануло сунце; излишан је путеводитељ онима који су добили савршену мудрост; некорисно је дојиљино млеко онима који се хране тврдом храном²⁴. Проповедници обрезања покушавају да тело Цркве посеку²⁵.

3:3

Испуњујући закон Христов, хришћани самим тим испуњују старозаветни закон, али и несравњено више од тога. Па и сам закон обрезања хришћани извршују на далеко савршенији начин од Јевреја. Они су духовно обрезали срце: отсекли су грех од њега, и одбацили далеко. То су учинили силом Духа Светога. Јер се право обрезање састоји у обрезању срца Духом Светим (ср. Рим.2:28–29). То је духовно, нерукотворно обрезање: спасилачком силом Христа Спаситеља избацити грех и из душе и из тела (ср. Кол.2:11).

Свети апостол наглашава: »Ми смо обрезање који Духом Божјим служимо Богу». А Духом Божјим служи се Богу када се свето и беспрекорно живи у светим заповсстима Божјим, и тако очисти и душа и срце од свакога греха и зла. Пример тога: свети Апостоли, и сви прави хришћани од њих па до данашњега дана. Сав живот њихов бива у Духу Светом, од почетка до краја. Јер без Светога Духа човек не може познати и признати Христа за Бога и Спаситеља, акамоли живети у Њему као Богу и Спаситељу, ср. (1Кор.12:3–11); (Рим.8:9); (Ин.16:13).

"И хвалимо се Христом Исусом«, јер нам је од Њега и због Њега – све: и Дух Свети и спасење, и сви дарови које је свебогати Бог доброте и човекољубља могао да дарује роду људском (Рим.8:32). Хвалимо се Њиме, јер нас је не само спасао од греха, смрти и ђавола, него нам је и живот вечни подарио, и сва вечна божанска блага. Хвалимо се Њиме, јер нам је божански савршено и човечански приступачно решио сва питања живота и света, која одискони муче дух људски. Хвалимо се Њиме – »и не уздамо се у тело«. Та како се уздати у трошно тело, кад је Бог ту, поред нас, у нашем човечанском свету? Уздати се у тело које се као суви песак незадржљиво осипа у море смрти! Та ми се не уздамо ни у дух људски, ни у сунце, ни у васиону, нити у ишта створено и саздано, пошто је с нама Он – сам Бог и Творац, Спаситељ и Искупитељ: чудесни Господ наш Исус Христос.

3:4–6

И најсавршенија вера старога света није могла дати спасење свету од греха, смрти и ђавола. Она је само водила ка Спаситељу и спасењу (ср. Гал.3:24), довела га до крштења покајања и предала га Спаситељу који спасава крштењем спасења у Духу Светом (ср. Мф.3:11). Сва праведност која се могла њоме стећи, ено је у Савлу: »по правди законској» он је "без мане«. То је највећи »добитак« за старозаветног човека. Али кад се Савле срео са Христом, и познао Христа, добитак се одмах изврнуо у штету. Најревноснији гонитељ Цркве Христове претворио се у најревноснијег апостола њеног чим је душом прогледао и сву истину светова угледао: Богочовека Христа, Спаситеља и Искупитеља. И тада је престао »уздати се у тело«, у човека и човечје, и сав се предао Богу и богочовечјем. Богочовек је постао једина хвала његова: »хвалимо се Христом Исусом«, јер само Он даје спасење. А човек, а људи, а све што је људско, није ли плен смрти и греха и ђавола? Каква је то памет »уздати се у тело«, у оно што те гура и сурвава у смрт, у царство зла и мука? Ништа што је »по телу« не спасава, зато ништа људско и не заслужује да у животу људском заузме место Бога истинога. Тело без духа, мртво је. То је очигледан закон људског живота. Али исто тако, и дух људски без Духа Божјег – мртав је. То је такође очигледан закон људског бића. Јер ниједан човек не може духом својим спасти себе од смрти, греха и ђавола. Не сједини ли се са Духом Божјим у Христу, дух људски остаје занавек беспомоћни роб смрти, греха и ђавола. Отуда само Бог може спасти човека. И то Бог који се тако присно и свеукупно сјединио са човеком, да је постао човек. А то је Богочовек. Зато је Он једини Спаситељ људског бића у свима световима. Најискренији сведок: апостол Павле, човек »по правди законској – без мане«. Па како при свем том безнадежно беспомоћан! Не помажу ту ни дух људски ни тело људско. Без Спаситеља Христа, та и дух људски и тело људско нису друго до два мртва крила на лешу људског бића. То је свим бићем осетио Савле чим је познао Христа Господа и силу Његову, и неустрашиво објавио: Христос је све и сва, а све друго – сува штета.

3:7

"Што ми беше добитак, то Христа ради примих за штету». Штета је чак и оно што сачињава изузетно преимућство у вери изабраног народа: сва правда и праведност законска. А када је највећа вредност дохришћанског света, упоређена са Христом, штета, шта ли су друге вредности: религијске, философске, културне? Све оне, од прве до последње, ма колике добитке претстављале за људе, постају штета, чим се упореде са једином свевредношћу свих светова: Господом Христом. Толико је Богочовек Христос изнад свих људских вредности, да заиста претставља једину божанску и човечанску свевредност у свима нашим световима. Шта су сви такозвани богови, колико их год има у пантеону људске историје, према чудесном Богочовеку? Ваистину само – штета. А хероји света, и генији света? Опет – штета. Тако и сви философи, и сви научници, и сви реформатори, и сви људи велики и мали, посебно и скупа, сви до једнога, без Христа нису друго до штета, штета, штета и за себе и за свет око себе. Јер не могу да даду човеку оно што је најважније за њега у свету: да га спасу смрти, греха, ђавола, пакла. А својом извиканом величином многи људи, или сами хоће или их други подмећу, да заузму место јединог истинитог Бога у свима световима: Господа Христа. Зар то није најубитачнија штета за људе који им следују, и због њих и ради њих – или неће Христа, или Га не признају, или Га не траже, или Га гоне? Да је тако, може се сваки уверити лако: нека проба да без Христа истински реши проблем свога људског бића, да му пронађе прави, непролазни смисао; другим речима: нека проба да без Христа ослободи себе од смрти, од греха, од зла, од ђавола, и то ослободи истински и потпуно. Нема сумње, успети неће. Зато је и објашњиво и оправдано овако динамитски експлозивно и беспримерно смело тврђење светог апостола Павла, по ко ме је Христос све и сва, а све остало према Њему – сува штета.

Потребна је свеопшта провера, да би се утврдила истинитост еванђелског учења о вредностима. Шта је за тебе највећа вредност у свету, шта – «добитак»? Пронађи, и упореди са оним што Христос собом претставља, доноси и предлаже сваком људском бићу, па и теби. Учиниш ли то чак и непоштедно критички, али само непристрасно, ти мораш доћи до павловског закључка и убеђења: твоја највећа вредност, твој добитак, у поређењу са Христом, заиста је безвредност, заиста штета. До таквог су закључка и убеђења дошли сви прави мученици људске мисли, сви прави истраживачи непролазног смисла људском бићу, животу и свету: Светитељи Божји. А то су једини прави људи, јер су савладали у себи све грехе, све смрти, све ђаволе, испунивши себе Богом и Господом Христом, Његовим божанским светињама и светим силама. Они су најречитија потврда и најубедљивије сведочанство о истинитости павловске вере, павловске философије вредности, павловске аксиологије.

3:8

«Штавише, све држим за штету према преважноме познању Христа Исуса, Господа мога»: »све = πάντα» не само «оно што ми беше добитак»; "све» – не само на земљи, него и на небу: сва бића, од првог до последњег, и све светове, од првог до последњег. Нема ништа ни у једноме од постојећих светова што би се могло издвојити, и рећи: ево, ово би могло да се упореди са Христом, да замени Христа, да заузме Христово место у свету, у човеку, међу људима. Према Њему – све је штета, ваистину штета. Ето, ваше добро, оно што сматрате за добро, упоредите са Христовим добром, па ако није као Његово, нема сумње штетно је и по вас, и по свет око вас. Или, ваша истина, ради које живите и умирете; упоредите је са Христовом истином; није ли пореклом од ње, не личи ли на њу, – од штете је и за вас, и за свет око вас. Или, ваша љубав, ако није од исте божанске грађе од које и Христова, убиће и вас и оне које љубите. Или, ваш живот и – Његов: није ли ваш живот уствари постепено умирање, које вас најзад предаје смрти коју ви нисте у стању да победите? и зар онда живот ваш није штета по вас, и бескрајна бесмислица, и мука, и пакао?

Познати Христа, истински сазнати шта је Он, и ко, и шта доноси човеку и роду људском, – то је знање које човек с радошћу претвара у свезнање. И у њему види све. Нарочито када га упореди са сваким другим људским знањем о ма коме и о ма чему. Искуство светих људи сведочи: право христопознање уствари претставља свезнање. Јер када човек позна Христа како треба, он сазна све што му треба и за овај свет, и за живот у овоме свету, али и за онај свет, и за вечни живот у ономе свету. А такво познање ко још може дати људима: ко од богова, ко од људи, ко од хероја, ко од генија? Нико, нико, нико. Само познање Христа даје човеку једино истинско познање о Богу, о свету, о човеку, о животу, о смрти, о злу, о ђаволу, о греху, о истини, о правди, о љубави, о великом и малом, о главном и споредном, о вечном и привременом. Зато свети првоврховни апостол са толико усхићене љубави и пламене ревности назива Христа Господом својим. И заиста, нико није достојан да буде Господ човеку сем Богочовека. То осећа сваки ко се истински мучио проблемом човека. Не Бога, него човека. Јер га проблем човека мора одвести Богу, једином истинитом Богу и Господу: Богочовеку Христу Исусу.

Као једини истинити Бог и Господ, Богочовек Христос претставља једини истинити смисао људског бића и постојања. Зато свети апостол оставља све ради Њега. Буквално све: и своју дотадању душу, и своју дотадању савест, и своје дотадање срце, и своју дотадању истину, и своју дотадању правду; и породицу, и отаџбину, и народ, и веру, и философију, и науку. И још ово: оставља и земљу, и небо, и небеса над небесима, и све што је у њима и на њима. Јер је све то бескрајно мало, да би могло бити смисао и циљ човекова бића и живота. Све то апостол с радошћу оставља ради Господа Христа, јер је у Њему нашао нешто несравњено веће и драгоценије од свега тога. Шта? Сва савршенства и блага истинитог Бога. А она могу постати, и постају људска, зато што је сам истинити Бог постао човек.

Али, да би до краја изразио Христову неупоредљиву величину и свевредност, Христову беспримерну јединственост и незаменљивост, свети апостол изјављује да због Христа сматра «све за трице – σκύβαλα»: за ћубре, за сплачине, за измет. Шта је ово? Нихилизам, нечувен у историји света? Да, несумњиво нихилизам какав свет видео није. Али – свети нихилизам. Јер све што није Христос, и све што није од Христа, он сматра за трице, за ђубре, за помије, за измет. Нема више недоумице, нема двоумљења; сада знамо сву истину о свету, и о свему што улази у оквир људског сазнања, бића, осећања. Казао нам је најсмелији, најискренији и најнамученији житељ ове планете. Јер се нико од њега није искрсније, и страсније, и неустрашивије борио против Христа и свега Христовог. Али га је светлост Христова на путу за Дамаск преврнула, преобразила од врха до дна. Од страшне силе њене он је најпре ослепио, па након три дана прогледао. И сву истину свих светова у Христу угледао. У светлости те свеистине, шта су све људске религије, науке, философије, културе, цивилзације, шта ако не – трице, ђубре, сплачине? На ђубришту, и од ђубришта, живе црви, глисте, мушице, тојест људи таквога духа. А орлови људске мисли, људске савести, ено их – сви уз Христа, са Христом, и за Христом. Генији? хероји? војсковође? научници? философи? проналазачи? зар се смрћу не претвара у ђубре сваки од њих? Гле, неки их упоређују са чудесним Богом и Господом Христом, а неки их изједначују са Њим, неки чак хоће да Га замене помоћу њих, – нису ли такви уронили савешћу у ђубре? и не живе ли душом на буњишту? и нису ли срцем у црвињаку? Човека и све што је од човека, смрт претвара у ђубре, у црвињак. Но човек, сваки човек, чим узаживи Христом, претвара се у биће бесмртно и вечно, у биће божански узвишено и величанствено, које живи у бесмртним световима неисказаних савршенстава Божијих: у рају. Да, растојање је утврђено: ђубриште и рај, човек и Богочовек. Без Богочовека, човек је ђубре и ђубриште; са Богочовеком, он је рај и светиште.

Због свега тога за човека је најважније – добити Христа. То је оно што се од човека никад узети неће; стога му је то и – «једино потребно» (ср. Лк.10:42). Све изгубити, само Христа добити. По ту цену, и – по сваку цену. Јер Господ Христос је оно «скупоцено зрно бисера» на буњишту земаљског света, које кад нађе човек с радошћу продаје све што има, и купује га (ср. Мф.13:45–46). Добије ли Христа, човек је добио све што је људском бићу потребно за савршени божански живот и у времену и у вечности, и на земљи и на небу.

3:9

» … и да се наћем у њему«. Наћи се у Христу! Каква радост, и блаженство, и усхићење, – све саткано од божанских изненађења. Човек се налази усред чудесних божанских савршенстава, којима нема краја. На једној страни блиста божанска Истина, сва савршена и бескрајна; на другој – божанска Љубав, такође сва савршена и бескрајна; на трећој – божанска Доброта, опет сва савршена и бескрајна; и тако свуда, са свих страна блистају и пламте безбројна божанска савршенства, пуна неисказаних красота и милина, и све се то у слатким таласима непрестано разлива и прелива по души човековој, по срцу, по уму, по савести, по васцелом бићу. И тада човек свим бићем усхићено осећа и радосно увиђа: да је све ван Христа заиста трице, заиста ђубре.

Нађе ли се у Христу, човек пронађе и истинитог Бога и истинитог себе. Дотле, као да је био ван себе, лутао по беспућима, ломио се по урвинама, гладовао по пустињама, хранио се сенкама, друговао с привидима. И свуда га залуђивали и стално обмањивали лажни богови, лажни учитељи, лажни мудраци, самозвани вођи. Од тога се савест распадала и душа пропадала, ум црнио и сав поцрнио. И гле, твоја се савест обрела у Христу. Каква ли треба да буде? Сва светла, сва света, сва чиста, сва богочежњива. А душа? Она тек у Њему нађе све своје миле бесмртности, испуњене божанским савршенствима и блаженствима. И зна пут, и зна смисао и себи и свему своме. Онда се постепено све мисли њене и сва осећања освећују, охристовљују, обожују, обесмрћују, овечнују. Свака мисао – христомисао; свако осећање – христоосећање. Онда Христова мисао постаје њена мисао, Христово осећање – њено осећање, Христова савест – њена савест. Све Христово постаје њено: и Истина, и Правда, и Љубав, и Живот, и Вечност. И она, христочежњива, постаје христолика. Све се њено у Христу постепено преображава, и Христу Господу саображава и усличава, док се Христос не уобличи у њој – ἄχρις οὗ μορφωθῇ Χριστὸς ἐν ὑμῖν (Гал.4:19). Онда је, само онда радост и блаженство и благослов и благовест – бити човек, и то радост непролазна, блаженство непролазно, благослов непролазни, благовест непролазна.

Нађе ли се човек у Христу, налази се у једном сасвим новом свету, у коме се живи једним сасвим новим животом: животом светих тајни и светих врлина, тојест светих богочовечанских сила. Од њих је прва – вера. А са њом, и за њом, све остале свете тајне и свете врлине: крштење, миропомазање, причешће, љубав, нада, молитва, пост, кротост, милостивост, жалостивост, смиреност, доброта, правда, покајање, исповест, и друге. У свима њима човек истовремено живи; све их упражњава; по свима њиховим путевима ходи, при чему вера увек претходи и својом божанском светлошћу води. То живљење у светим тајнама и светим врлинама сачињава нову правду, нову праведност, богочовечанску и еванђелску, за коју свет ван Христа не зна, нити може знати, јер не располаже светим силама које ту правду, ту праведност изграђују. Еванђелска правда је правда »кроз веру Христову, правда која је од Бога вером«. Вера овде означава све свете тајне и свете врлине, јер она уводи у све еванђелске, богочовечанске светиње и силе. Растави ли се праведност Христових праведвика на основне састојке који је сачињавају, увек се пронађе да су ти састојци: молитва, љубав, нада, кротост, смерност, пост, трпљење, милостивост, и остале свете еванђелске силе. Недостаје ли једна од њих, – нема еванђелске праведности. Свакој врлини је корен у Христу Богу, зато је и права праведност сва »од Бога«. А човек, шта даје од себе? Веру. Веру, која је тиме вера што живи свим осталим богочовечанским светим тајнама и светим врлинама.

3:10

Познати Христа, то је на првом месту познати силу васкрсења Његова и смрти Његове. Како? Доживљавајући их као своје. Јер човек постаје хришћанин доживљавајући Христа. Другог пута нема. Све што је Христово доживљавањем претворити у своје, – тако се хришћанин постаје, тако и Христос упознаје. Једино се доживљавањем Христа може истински познати Христос. Христопознање је увек од христодоживљавања. Христову љубав познаћеш, ако је доживљујеш; Христову истину познаћеш, ако је доживљујеш; тако и Христову правду, и Христову смерност, и Христово страдање, и Христову смрт, и Христово васкрсење познаћеш, само ако их доживљујеш. То важи за све што је Христово, од најмањег до највећег. »Силу васкрсења његова« познаћеш, ако васкрснеш себе из гроба грехољубља, и будеш ходио у новом животу, као онај који је још у овом свету васкрсао са Господом Христом, и живи Њиме васкрслим (ср. Кол.3:1). Он, Васкрсли и Вечноживи и Свемоћни, даје силе људима, те на земљи живе у новом животу, животу светом и боголиком, јер су људи само «у Христу Исусу Господу нашем – мртви греху а живи Богу» (Рим.6:11).

Спасоносну силу страдања Христових познаћеш, ако их доживљујеш, ако узмеш учешће у њима, ако имаш «заједницу – τὴν κοινωνίαν» с њима. А то је неопходно, јер су она бескрајно важна у богочовечанском домостроју спасења. Страдања Христова, шта сачињава? Сав живот Његов, од рођења до васкрсења. За Њега, безгрешно и кротко Јагње Божје, страдање је било, не само: бити пљуван, бити шибан, бити бијен, бити исмеван, бити распет, бити хуљен, него и живети тридесет и три године међу подивљалим и опогањеним од греха људима. Зато, хоћеш ли да познаш «заједницу његових мука», и спасоносну силу њихову, доживљуј сав живот Његов, нарочито крсну свим бићем толико уживети, толико јој се саобразити, толико је у себи одразити, да човек постане – «налик на смрт његову = συμμορφούμενος τῷ θανάτῳ αὐτοῦ», и тако је осети као нешто неопходно за себе, за своју људску природу, за своје спасење. А то ће човек постићи када заједно са светим апостолом буде могао рећи: «С Христом се разапех» (Гал.2:19): разапех себе свету, и свет себи; мртав сам за свет и његове греховне сласти, и свет је мртав за мене са свима својим смртоносним страстима и саблазнима; живим само оним што припада распетом Богочовеку, а ничим што припада грехоиманом свету; ради Христа «разапе се мени свет, и ја свету» (Гал.6:14). Тада човек силом свепобедне смрти Христове побеђује сваку смрт у себи и у свету око себе. А тиме и сваки грех, јер су греси једина сила која производи и ствара смрт (ср. Иак.1:15). Ту страшну силу човек и побеђује једино свеспасоносном силом смрти Христове, богочовечанске и стога чудотворно свемоћне. А свеспасоносне смрти Христове и свепобедне благодатне силе њезине ми постајемо заједничари кроз прву, почетну свету тајну – тајну крштења: јер сви који се крштавамо у Христа Исуса, у смрт Његову се крштавамо; и кад смо једнаки с њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем (ср. Рим.6:3:5).

3:11

» … не бих ли како достигао у васкрсење мртвих«. – Ето циља коме се иде кроз све еванђелске подвиге и христолике доживљаје. Тиме се завршава богочовечански пут спасења. Кроз све еванђелске доживљаје, кроз сва страдања за Христа, кроз сва умирања за Христа, хришћанин вођен вером иде с молитвеним трпљењем, јер зна да се једино тако стиже у васкрсење мртвих. Пости ли, хришћанин с молитвеним трпљењем проходи подвиг поста, не би ли тим добровољним самомучењем и умирањем за Христа достигао у васкрсење мртвих. Чини ли милостињу; моли ли се; смирава ли себе; страда ли за еванђелску истину; служи ли ближњима; љуби ли непријатеље; благосиља ли оне који га гоне; чини ли добро онима који га мрзе, – све те еванђелске подвиге хришћанин проходи с молитвеним трпљењем, не би ли тим блаженим самомучењима и радосним умирањима за Христа достигао у васкрсење мртвих. Подвизи су пут, васкрсење је завршетак пута. Али се до краја пута не може доћи ако се не пређе сав пут. Васкрсење је врх пирамиде спасења; подвизи су пирамида на којој стоји врх. Стога су подвизи неопходни да би се постигао циљ спасења. Као што је све што је под врхом пирамиде потребно врху да би био врх, тако су и за васкрсење неопходни сви еванђелски подвизи који му претходе. Извуче ли се оно на чему врх пирамиде стоји, онда и сам врх пада и престаје бити врхом.

Правда од Бога постаје наша – вером, праведност наша пред Богом постиже се – вером, заједничарење наше у спасоносним страдањима Христовим обавља се – вером, познање и осећање васкрсења Христова и силе његове стичемо – вером. Равноапостолни Златоуст благовести: Добро је апостол рекао: «не имајући своју правду», тојест не ону коју сам ја стекао знојем и трудом, него ону коју сам добио од благодати, ону «која је кроз веру Христову, правду која је од Бога вером». – Вероватно да су Филипљани говорили, да је правда која се стиче трудом важнија; стога свети апостол и показује да је та правда према правди Божјој – σκύβαλον = трице, ђубре. Правда Божја бива од вере Божје, тојест њу даје Бог: та правда Божја је потпуно дар Божји. А дар Божји далеко превазилази маловажност добрих дела која обављамо нашим старањем. А шта је вера? У вери је познање Христа Бога; вером се стиче познање о Богу – διὰ πίστεως ἡ γνῶσις, и без вере немогуће је познати Га. А на који начин? Вером треба познати силу васкрсења Његова. Јер какво нас умовање може убедити у васкрсење? Никакво, већ једино вера. А ако се васкрсење Христово по телу познаје вером, онда каквим се умовањима може схватити рођење Бога Логоса? Јер васкрсење је мање од рођења. Зашто? Зато што је примера васкрсења било много, међутим се од Дјеве нико никада родио није. Према томе, ако и оно што је мање важно од рођења по телу треба вером примити, како се онда умовањем може схватити оно што је далеко важније, бескрајно, неупоредљиво важније? То сачињава правду. Јер треба веровати да је то могло бити; а на који начин је могло бити – не може се објаснити. Од вере зависи и заједничарење у страдањима. Како? Тако, ако не бисмо веровали ми не бисмо ни страдали; ако не бисмо веровали да ћемо, сапострадавши с Христом, и сацаровати с Њим, ми не бисмо ни трпели страдања. Дакле, и Христово рођење и Христово васкрсење усваја се вером – πίστει καταλαμβάνεται. Видиш ли да је потребна не само вера, него вера сједињена са делима? Свакако онај верује да је Христос васкрсао који смело предаје себе опасностима, који заједничари у Његовим страдањима, јер заједничари са Васкрслим, са Живим … Апостол вели: «Да будем налик на смрт његову», тојест да учествујем у њој, јер као што Он пострада од људи, тако и ја. – Другом приликом апостол изјављује: Допуњујем недостатак невоља Христових у телу мом (Кол.1:24), тојест гоњења и страдања моја сачињавају обличје Христове смрти; јер апостол није тражио користи за себе него користи за многе. Зато и гоњења, и невоље, и тескобе, не само не треба да вас збуњују него напротив да вас радују, пошто се помоћу њих саображавамо смрти Господа Исуса, и на известан начин изображавамо Њега у себи, по речима светог апостола. Смрт Господа Исуса у телу носимо (2Кор.4:10). Но и то бива од велике вере, пошто ми верујемо не само да је Христос васкрсао него и да по васкрсењу има велику силу: зато ми и идемо истим путем којим је Он ишао, тојест услед тога постајемо браћа Њему, постајемо Христоси – Χριστοὶ γινόμεθα. О, како је огромна вредност страдања! …²⁶

3:12

"Не као да већ достигох, или сам већ савршен«. – Ко то говори? Апостол Павле. Човек који је подвизима еванђелским све престигао, па ипак сматра да циљу још није стигао, још није савршен. Зато што се то не достиже док се живи на земљи. Јер сваки нови дан, то је нови мегдан: нове борбе са смрћу, са искушењима, са духовима зла испод неба, који свим силама ометају спасење. Сваки нови дан, и свака нова ноћ – продужење је животног пута, и на њему свих еванђелских подвига, јер хришћанин стално живи у свима подвизима, у свима врлинама. Напусти ли један подвиг, једну врлину, у опасности је да падне, а можда и пропадне. Зато хришћанин никад не стаје, никад не застаје на путу врлина, и увек сматра себе недовршеним, несавршеним. Свети апостол Павле је изврстан пример тога, а са њим и сви Светитељи без изузетка. Иако најсавршенији хришћани, ниједан од њих није сматрао себе за савршене. Свети Златоуст, свети Василије Велики, свети Јован Дамаскин, свети Симеон Нови Богослов, – несумњиво велики Светитељи, несумњиво савршени хришћани, а бичују себе као најгрешније, и осућују себе као најгоре међу људима. Да то видите, прочитајте не њихова дела већ само оно њихових молитава што сачињавају нашу припрему за свето Причешће. Еванђелско је, православно је правило: што светији човек, то сматра себе грешнијим; што савршенији човек – сматра себе несавршснијим.

» … него трчим не бих ли достигао као што ме достиже Христос Исус». Он ме достиже на путу за Дамаск, и отвори преда мном пут, на чијем далеком, далеком крају стоји васкрсење из мртвих, потпуна победа над смрћу. И од тада ја сам стално на томе путу. И не само не идем полако, не стајем и не застајем, него трчим њиме, па ипак нисам достигао. А треба достићи Њега – чудесног и јединственог Бога и Господа Исуса Христа. Он пак, Он је достигао свакога од нас поставши човек. А ми Га можемо достићи ако постанемо – «као Он» (1Ин.3:2), ако ходимо «као што је Он ходио» (1Ин.2:6), ако постанемо – «богови по благодати». А ко то може, и сме, тврдити за себе док је још у овом животу, још у овом свету? Никада ниједан прави хришћанин. Ево, христоносни апостол то исповеда у име свих и место свих правих хришћана:

3:13–14

"Браћо, ја још не мислим да сам достигао; али једно чиним: заборављајући оно што је остраг, а сежући се за оним што је напред, ја трчим к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу«. Хришћаниново је да стално »трчи« к небеској мети кроз еванђелске подвиге, да се стално сеже, пружа за оним што је напред, што је горе, што је изнад свих небеса у Христу Исусу. И заиста, хришћанин се чежњиво пружа ка Господу Христу кроз молитву, кроз љубав, кроз пост, кроз наду, кроз милостињу, кроз трпљење, – речју: кроз све еванђелске врлине. И за то време глад његове душе за чудесним Господом бива све већа и већа. И у њему се образују тако снажна и полетна христочежњива осећања, да он стварно заборавља све еванђелско што је учинио и предаје се све већим и већим еванђелским подвизима. Па и кад изврши све што је заповеђено, он искрено сматра као да ништа није учинио. По јасној и одлучној речи Спаситељевој: Кад свршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо залудне слуге, јер учинисмо што смо били дужни учинити (Лк.17:10). То је једини начин да се хришћанин не разлењи, не погорди, не рекне себи: е, доста сам се трудио, доста урадио, доста учинио, време је да предахнем. Да, али за време предаха – издахнеш? Нећеш ли посрамљен изаћи пред сладчајшег Господа? Стога треба стално имати на уму и у срцу еванђелску истину: хришћанин никада није довољно савршен. И кад се моли, никад се не може довољно намолити; и кад чини милостињу, никад је не може довољно учинити; и кад воли, никад се не може довољно наволети; и кад верује, никад се не може довољно наверовати. Увек преостаје више што треба учинити него што је учинио. Пропаст је, духовна смрт је за хришћанина рећи себи: «савршен сам». Јер је циљ хришћаниновог усавршавања божанско савршенство: «Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески» – Бог (Мф.5:48). Јер је пут хришћанинов најдужи пут од свих путева који стоје пред ма којим бићем у ма коме свету: пут од земље до уврх небеса, и изнад свих небеса – «к награди вшињега звања Божјега у Христу Исусу» који седи с десне стране Бога Оца, изнад свих анђелских Поглаварстава и Власти и Сила и Господства (ср. Еф.1:20–21). Кад је тамо наша мета, наш циљ, – каквима ли нам онда треба бити светима у свему живљењу нашем на земљи! (ср. 2Петр.3:11). Да се стигне тамо, треба повезати све еванђелске лествице које једине са земље досежу до тамо. А те су лествице – свете тајне и свете еванђелске врлине. Треба стално живети у њима, да бисмо могли стићи «к мети», "к награди вшињега звања Божјега у Христу Исусу». Само је Господ могао и смео поставити људском бићу такву мету, зато што Он једини даје силе да се до ње стигне. «Јер Христова помоћ извршује све – τὸ πᾶν ποιεῖ и без Његове сарадње пут се не може прећи²⁷.

Свом душом молитвено погружен у ову благовест христоносног апостола, свети Златоуст благовести: Ништа тако не обесцењује наше врлине и не надима нас као сећање на добра која смо учинили. То порађа двојако зло: чини нас нехатнима и гордима. Стога свети Павле, знајући да је природа наша склона нехату, а пошто је прeтходно много похвалио Филипљане, он их сада кочи говорeћи: »Браћо, ја још не мислим да сам достигао«. А ако један Павле није достигао и није потпуно сигуран у своје васкрсење, онда је то утолико теже за оне који нису извршили ни најмањи делић његових врлина. Апостол овим каже: ја још не сматрам да сам достигао потпуно савршенство – τὴν ἀρετὴν ἅπασαν; ја још нисам све извршио. Истина, свети апостол на другом месту вели: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах (2Тим.4:7), а овде: »још не мислим да сам достигао«; али ко прочита ова два места разумеће зашто он тако говори: ове речи су изречене далеко раније, а оне пред смрт. »Још не мислим, вели, да сам достигао«, већ само о једном мислим: пружати се за оним што је напред. Јер то значе његове речи: »заборављајући оно што је остраг, а сежући се за оним што је напред, ја трчим к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу«. Погледај како је он овим речима јасно показао шта га потстиче да се сеже за оним што је напред. Нема сумње, ко сматра себе да је већ савршен и да му ништа не недостаје за пуноћу врлине, тај и престаје трчати, као онај који је достигао све; ко пак сматра да је још далеко од мете, тај никада не престаје трчати к њој. Ово смо дужни помишљати и ми, макар да смо и учинили безбројна добра. Јер када Павле после безбројних смрти, после толиких опасности, тако мисли о себи, утолико више ми треба тако да мислимо о себи. Ја нисам клонуо духом, вели апостол, и нисам запао у очајање што после толиког трчања нисам стигао мети, него још трчим, још се борим. Само једно имам пред очима: како да стварно постигнем циљ. Тако и ми треба да поступамо: да заборављамо своја добра дела и да их остављамо иза себе. Тркач мисли не о томе колико је прешао, него колико му још преостаје да пређе. И ми размишљајмо не о томе колико смо добрих дела учинили, већ о томе колико нам још остаје да учинимо. Јер каква нам је корист од онога што смо учинили, ако не учинимо и оно што нам преостаје учинити? И свети апостол није рекао: не мислим, не сећам се, већ: »заборављајући«, да би нас учинио пажљивијима. Јер ми онда постајемо ревносни, када се свим срцем лаћамо онога што је преостало да се уради, када предамо забораву оно што је урађено. – Још апостол каже: »сежући се«; то значи: ми се старамо да узмемо пре но што стигнемо. Јер онај се сеже, онај се пружа који се стара да престигне ноге своје које још трче, пружајући се напред осталим деловима тела и пружајући руке своје. А то долази од велике ревности и од великог одушевљења. Тако дакле треба да трчи онај који трчи, са толиким старањем, са толиким одушевљењем, а не да омлитави. Колико се пак онај који трчи разликује од онога који полеђушке лежи, толико се и ми разликујемо од светог Павла. Он је свакодневно умирао, свакодневно славу заслуживао; није било времена, није било часа, када он није појачавао своје трчање; он је хтео не да прими већ да дохвати награду, јер се она на такав начин и прима. На небу борави Онај који даје награду, на небу се налази награда. Погледај колико је пространство које ваља прећи: погледај колика је висина, куда ваља узлетети на крилима духа; јер се друкчије не може доспети на ту висину. Туда треба прећи с телом; и то је могуће: »јер је наше живљење на небесима« (Флп.3:20). Тамо је наша награда … Стегни ноге своје; научи их да корачају чврсто, јер има много клизавих места; и ако паднеш, много ћеш изгубити. Но ако и паднеш, устани! јер и у таком случају може се победити. Никада не стај ногом на клизаве предмете, и нећеш пасти; трчи по тврдим и сигурним местима, са главом к небу, са очима к небу. Гледај горе, к небу, где се награда налази: сам поглед на награду појачава одлучност, страх од пораза не допушта да се осећа замор и чини да и дугачак пут изгледа кратак. А каква је то награда? Није палмова гранчица, него шта? Царство небеско, вечни покој, слава са Христом, безбројна блага која се речима исказати не могу. Красота те награде не може се описати: то постиже само онај који ју је добио, и онај који је има добити. Она није од злата, није од драгог камења, већ је далеко драгоценија: према њој злато је – блато, драго камење – ћерпичи. Ако ти, удостојивши се ње, узиђеш на небо, велике ћеш почасти уживати тамо; и Анђели ће те поштовати због ње; са великом слободом ти ћеш општити са свимa²⁸.

3:15

"Који смо год дакле савршени – τέλειοι, тако да мислимо». То значи: ми смо хришћани по своме позиву, по своме вишњем звању – савршени. Јер је наш позив: да постанемо савршени. Од самог почетка, од светог крштења, ми се налазимо на том путу савршенства, путу који се завршава христоликим савршенством: «бићемо као и Он» (1Ин.3:2). «Тако да мислимо», тојест да мислимо као што је свети апостол изложио: Христос је све и сва, и живот у Њему; а све остало је – трице, ђубре, штета. Не мислимо ли тако, нисмо свесни шта је хришћанство, шта нам даје, и шта тражи од нас. Свако смањивање, скраћивање, упрошћивање, антропоморфизирање хришћанског циља, упропашћује хришћанство, обесољује га, оземљује га, претвара у обичну људску, хуманистичку религију, хуманистичку философију, хуманистичку етику, хуманистичку науку, хуманистичко удружење. Само мислећи као свети апостол Павле, ми правилно мислимо о Христу и хришћанству. «И ако о нечему друкчије мислите, Бог ће вам и то открити». Тојест, ако се у нечему и разликујете по схватањима, али искрено и нелицемерно, Бог ће вас упутити, и открити вам истину. Увек је потребно: своје мисли проверавати Божјим мислима. А њих ено у Господу Христу; а Господа Христа ено у Његовом Богочовечанском телу, Цркви, у којој обитава Дух Свети, «Дух Истине» који сваког ревнитеља вере упућује у сваку истину која се односи на Господа Христа и наше спасење (ср. Ин.16:13–16, 14:16).

Тумачећи 15. стих свети Златоуст вели: Савршеноме је својствено – не сматрати себе савршеним. А ако ко друкчије мисли, тојест ако мисли да је извршио све врлине, таквога ће Бог уразумити, Бог ће му открити. Свети апостол је рекао: «Бог ће открити», да би показао да такво схватање проистиче првенствено из незнања. Ово је речено не о догматима, него о савршенству живота и о томе да не треба сматрати себе савршеним; јер ко мисли за себе да је већ постигао све, тај ништа немa²⁹.

3:16

Све до сада од апостола речено, сачињава «правило – κανών», обавезно правило за све хришћане свих времена. Оно је увек исто, и за све исто. Духоносни апостол га прописује свима хришћанима као правило живота и као правило мишљења; «по истоме правилу да живимо, исто да мислимо». Само мислећи по овоме правилу, и живећи по њему, можемо достићи «у васкрсење мртвих», «к мети», »к награди вшињега звања Божјега у Христу Исусу». Главно је: стално трчати к мети. Како? Кроз свете тајне и свете врлине. То је правило нашег живота на земљи. «Што достигосмо» досада, достигосмо мислећи и живећи по овоме правилу. Да бисмо и остало достигли, треба и надаље «по истоме правилу да живимо, исто да мислимо». Правилно мислити, правилно живети – могуће је, када је све биће наше устремљено «к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу». Живимо на земљи, стално гледајући у мету изнад свих небеса, и хитамо к њој кроз све своје мисли и осећања и жеље и дела. Тако, на земљи живимо небом.

3:17–21

(Флп.3:17–21): 17 Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који тако живе као што нас имате за углед. 18 Јер многи ходе, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим; непријатељи крста Христова; 19 којима је крај погибао, којима је Бог трбух, и слава у сраму њихову, који земаљски мисле – οἱ τὰ ἐπίγεια φρονοῦντες; (= који земаљско мисле; који на земаљске ствари мисле). 20 Јер је наше живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа Исуса Христа, 21 који ће преобразити наше понижено тело да буде једнако – σύμμορφον – телу славе његове, по сили којом све може да покори себи.

3:17

Да се не би помислило: немогуће је живети на земљи небеским животом, – свети алостол одмах наводи примере таквог живота: «Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који тако живе као што нас имате за углед». А ми? Та и ми смо људи, од исте грађе од које и ви; предлажемо вам оно што видите да ми сами чинимо. Ми, ваши савременици који живимо са вама на истој земљи, под истим небом, у истим приликама. По свему смо рођаци, браћа. Рекнете ли: Господ Христос је божански узвишен, неподражљиво узвишен; како можемо, ми слаби и сићушни, живети Њиме и у Њему? Да, али ја не тражим од вас да се на Њега угледате; Он је Бог и Господ; угледајте се на своју браћу, и на мене, ми смо људи као и ви. А ми једно желимо, једно молимо: «да себе дамо вама за углед, да будете као и ми» (2Фес.3:9). Угледати се на Христа није тешко: од нас се тражи само ревносна вера, а Он сам дарежљиво даје све благодатне силе, потребне за небески живот у Њему. А за такву веру потребна је једино наша одлучност. Реците, зар се много тражи од нас? Та то је тако мало, да свако људско биће може дати од себе. А шта тек добија за тако мали напор, какво богатство, какву моћ! Ето ја: «све могу у Христу Исусу који ми моћ даје» (Флп.4:13): «угледајте се на мене као и ја на Христа» (1Кор.4:16). Само ревности, што више ревности! А ревноснима човекољубиви свемоћни Господ непрестано додаје благодатне силе, по мери њихове ревности, да могу с радошћу издржавати еванђелске подвиге на своме путу ка небеској мети, «ка награди вишњега звања у Христу Исусу». Покажете ли безмерну ревност, и Духа Светог добићете без мере: «јер Бог Духа не даје на меру» (Ин.3:34). И онда ћете свим бићем осетити и увидети да је хришћанство – угледање на Христа, угледање на оваплоћеног Бога, Бога у телу. И стога: «Угледајте се на Бога» (Еф.5:1): живите онако како је живео Бог у телу, Бог који је постао човек. А Он је зато и постао човек, да би нас научио таквоме животу, и дао нам силе за то. Да није то циљ Његовог очовечења, Он би нас на неки други начин спасао од греха, смрти и ђавола, а не постајући човек. То угледање на Христа није спољашње, стигматистичко, кемписковско, римокатоличко, већ унутрашње свестрано живљење у Христу, свестрано доживљавање Христа, свестрано саображавање Христу, Једном речју: свестрано ухристовљење и охристовљење, и кроз то – свестрано охристоличење. Човек се свим бићем уживљује у Христа, саоваплоћује Христу, учлањује у тело Његово Богочовечанско, и сав живи Њиме, у Њему, од Њега. То није спољашње подражавање већ унутрашње доживљавање. То није спољашње маскирање себе Христом, већ унутрашње изграђивање себе Христом.

3:18

Насупрот животу у Христу стоји живот без Христа, и против Христа. Њиме живе противници Христа, «непријатељи крста Христова». Зар их има; зар их може бити? Та крст Христов је спасење свету од смрти, од греха, од ђавола, од пакла. Крст – «сила Божја» и слава Божја, стога и сила људска и слава људска. Крст Христов је стожер новога живота, вечнога живота на земљи: стожер Апостолства, стожер Мучеништва, стожер Исповедништва, стожер Подвижништва, стожер Светитељства; речју: стожер свега еванђелског; и вере, и наде, и љубави, и молитве, и поста, и кротости, и трпљења, и смирености, и бестрашћа, и обожења. Да, «сила Божја» којом људи савлађују све смрти, све грехе, све зла. И бити против крста? То је заиста достојно плача. Зато свети апостол плачући говори о непријатељима крста Христова. А непријатељи крста Христова су најпре непријатељи себи, па другима, јер убијају себе не једном смрћу већ стотинама, и сурвавају себе не у један пакао већ у хиљаде. Очигледно, они су непријатељи своје бесмртности, свога раја, свога спасења, свога божанског назначења. А тиме – непријатељи и спасења ближњих, и бесмртности ближњих, јер их могу саблазнити, и са пута спасења скренути, и у понор смрти духовне гурнути. Свесно или несвесно, непријатељи крста Христова су увек ученици ђавола. Јер је он главни непријатељ крста Христова; он и наводи људе на то непријатељство. И кроз то их поробљује себи. И тако их држи у ропству смрти и греха и зла. Он, «човекоубица одискони» (Ин.8:44), кроз непријатеље крста Христова врши свој исконски посао: гресима убија човека за човеком. Само не може хришћане који се крстом Христовим бране од њега, побеђују га у свима борбама, и тако спасавају себе од свакога греха, од свакога зла, од свакога искушења.

Антиохијски златоусти еванђелист благовести: Ништа није тако неприлично и туђе хришћанину као тражити себи одмор и починак; ништа није тако туђе његовом позиву и војевању као бити силно привезан за овај живот. Твој Господ би распет, а ти тражиш одмора? Твој Господ би прикован, а ти се предајеш задовољствима? Је ли то дело племенитог војника? Стога свети Павле и вели: «Многи ходе, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим: непријатељи крста Христова». – Свети апостол говори ово, јер је било људи који су се лицемерно држали хришћанства, а живели су у доколици и задовољствима, што је противно крсту. Јер крст сачињава принадлежност душе која је ступила у борбу, готова је на смрт, и никакав одмор не тражи себи; а они живе управо супротно томе. Стога, премда ссбе називају хришћанима, ипак су непријатељи крста: јер када би волели крст, они би се трудили да живе животом Распетога. Не би ли распет Господ твој? Ако се на исти начин не можеш распети, ти Га подражавај на друга начин: распињи себе, не да би уништио себе (не дао Бог! јер то је безбожно), него по речи Павле: разапе се мени свет, и ја свету (Гал.6:14). Ако волиш Господа свог, онда умри Његовом смрћу: познај како је огромна сила крста, колика је добра он учинио, колика чини, и какво је он осигурање живота. Крстом се извршује све и сва – διὰ τούτου πάντα τελεῖται: крштење – крстом, рукоположење – крстом; и уопште ма где били: на путу, или код куће, или на ком другом месту, крст је велико благо, спасоносно оружје, несавладљив штит против ђавола. Тако дакле, када ратујеш против ђавола, ти већ носиш крст, не просто чинећи крсни знак, него претрпљујући крсна страдања – τὰ τοῦ σταυροῦ πάσχων. Христос обично страдања назива крстом, као кад каже: Који не узме крст свој и за мном не иде (Мф.10:24), тојест који није готов на смрт. А људи ниски, који воле живот и тело, непријатељи су крста; та и сваки који воли уживања и земаљско спокојство – непријатељ је крстa³⁰.

3:19

Ето ко су и шта су непријатељи крста Христова. Њима је «крај – погибао». Јер одбацујући крст Христов, они одбацују једино оружје којим могу победити грех, смрт и ђавола, и тако спасти душу своју од погибије у греху и вечној смрти. Ђаво убија људе грехом. Јер је грех смрт душе. Све смрти, колико их има, улазе у људе кроз грех. Непријатељи крста Христова уствари су пријатељи своје погибије, јер свим силама раде за своју пропаст. Безумље? Да, јер је то најбезумније самоубиство. Свако је самоубиство безумно; ово је најбезумније. Непријатељство крсту, то је већ самоубиство, коме по безумљу нема равна.

Човек је онакав какав му је Бог. И непријатељи крста Христова имају свог Бога. Бог им је – трбух! Ни одвратнијег божанства, ни безумнијег идолопоклонства. «Трбух – Бог». То значи: сласти и страсти и поган – проглашени за божанство. Није ли то последње и завршно изопачење људског бића? последње дно на које може човек пасти? најсвирепије лудило које може природу људску спопасти? Јер ништа поганије од тога људи нису могли изабрати за бога. Та мање је лудило обожавати камен, дрво, птицу, мачку, и ма коју животињу, неголи свој трбух. Све на трбух сводити: и душу, и савест, и мисао, и осећање; трбухом мислити, трбухом умовати, трбухом човековати, ради трбуха живети, у трбуху гледати све, трбух прогласити за Бога, – е има ли ишта луђе од тога? Трбух – Бог! Заиста за плакање …

Непријатељима крста Христова је «слава у сраму њихову». У трбуху видети Бога, – зар то није највећа срамота за боголику природу људску? Слава је човекова спасти се Христом од греха, од његовог смрада, од његових прљавштина, и стећи бесмртност и живот вечни. А непријатељи крста Христова непријатељи су те праве славе човекове, а пријатељи његовог срама: греха и свих зала. Јер у њима уживају, њих славе. Слава им је у сраму том злосмрадном. Грех је срам за људску природу; и смрт је срам; и ђаво је срам. Одбацујући крст, људи одбацују једино средство којим се тај срам скида са природе људске, и човек обасипа божанском славом, и живи у тој слави. Срам сматрају за славу, – толико је изопачена и посувраћена логика, и душа, и ум, и срце у непријатеља крста Христова. Све што је неприродно и ненормално, за њих је постало и природно и нормално. Но све њихове изопачености и ненормалности извиру из њихове основне ненормалности: из тога што трбух сматрају за Бога. Живећи у сластољубљу и грехољубљу њихово биће у току времена проври срамотама, и ми имамо пред собом људе «који се пене својим срамотама» (Иуд.1:3). И хвале се њима: виде у сраму – славу, у греху – сјај, у паклу – рај.

Непријатељи крста Христова «земаљски мисле», јер су боголики ум свој оземљили, претворили у иловачу, у роба иловаче. Душа им је земљосала,³¹ те сва заудара на земљу. Мисли им се вуку по земљи као глисте, бескрилне и немоћне да се дигну над земљом. Отуда земаљски свет они и сматрају за све и сва. Разгрните ма коју мисао њихову, или осећање, заударају на земљу. А мисао, пореклом с неба, и дата је човеку да га везује са небом, са оним светом, са Богом, са вечним. Но гле, они је смањили, опатуљили, огмизавили, те пузи по земљи и храни се земаљским. Зато их и не интересује ништа небеско, ништа бесмртно, ништа божанско. Нити они то признају. По свему супротност хришћанима. Јер је у хришћана основно правило: мислити о ономе што је горе, на небу, где Христос седи с десне стране Бога; и живети небеским животом у Христу (ср. Кол.3:1–4). Каква мисао, такав живот. Мисли ли земаљско, човек и живи земаљски; мисли ли небеско, човек и живи небеским. Који земаљско мисле, мрзе крст Христов, јер он вуче човека у горње светове, божанске и вечне и светле.

Ништа не може јаче побудити на стид, вели свети Златоуст, и бити прекорније од речи: «којима је Бог трбух, и слава у сраму њихову». Који су такви? Они који «земаљске мисле», који говоре: саградићемо куће. Где? На земљи. Купићемо њиве, – опет на земљи. Задобићемо власт, – опет на земљи. Стећи ћемо славу, – опет на земљи. Обогатићемо се, – свакако на земљи. – Ето, то су они којима је Бог трбух! Они који ништа духовно не мисле, него су заузети само бригама и мислима о земаљском, заиста они имају трбух за Бога, и говоре: «да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети» (1Кор.15:32). – И после тога ти се једиш што ти је тело од земље, мада ти то ништа не смета у погледу врлине. Међутим, реци ми, ти се смејеш и забављаш, задовољствима укопавајући душу своју у земљу, и уопште не мислећи о томе? И какав ћеш опроштај добити, сурвавши себе у таку неосетљивост, када и само тело треба учинити духовним? Јер и то је могуће, ако узажелиш. Теби је дат трбух да га храниш, а не да га прошираваш; да управљаш њиме, а не да он господари тобом; да ти служи за храњење осталих делова тела, а не да ти служиш њему, не да ти прекорачујеш границе. Ни море када се излије преко својих обала не чини толика зла, колико трбух шкоди телу и души нашој: море потапа сву земљу, а трбух сво тело. Одреди му меру – колико му је по природи доста, као што је Бог оградио море песком. И ако се он буде узрујавао, ако буде беснио, – запрети му силом што је у теби. Погледај, Бог те је обдарио разумом, да би ти Њега подражавао; а ти нећеш, него, видећи како твој препуни трбух упропашћује и обаруштињује сву твоју природу, не смеш да му наложиш уздржљивост и да га сатераш у границе умерености³².

3:20

Самом природом бића свог човек је позван да истовремено живи у два света: на земљи, јер му је тело од земље, и на небу, јер му је душа с неба. Поготову хришћанин, који и јесте једини довршен и савршен човек у роду људском. Стога богомудри апостол и објављује благовест: «Наше је живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа Исуса Христа». – Ето тајне хришћанског живота: на земљи хришћани живе небом; ходећи по земљи, они проводе небески живот. Како? Јер живе Господом Христом. А Он сав с неба, и сав од неба, и сав на небу. Оваплотивши се, Он је људима донео правила и силе небеског живота. Иако на земљи, живљење хришћана је по небеској Истини, по небеској Правди, по небеској Љубави; речју: по Богу и Господу нашем Исусу Христу. Тако хришћани земљу претварају у небо: на земљи небески мисле и небески живе. Они: земаљски анђели и небески људи. Као што се и називају најсавршенији хришћани – Светитељи. По своме позиву, сви су хришћани – земаљски анђели и небески људи. Јер је једно Еванђеље, једна Истина, једна Љубав, један Живот, један Бог, једна Црква и за Анђеле на небу и за људе на земљи. Држи ли еванђелске заповести, човек већ живи небеским животом на земљи, већ је унеколико земаљски анђео и небески човек. А када потпуно узаживи по Христовом Еванђељу, он сав постане земаљски анђео и небески човек. Наш небески живот почиње овде на земљи, да би се без краја и конца продужио на небесима, «откуда и Спаситеља очекујемо Господа Исуса Христа». И ми знамо где је Он: телом на небу, изнад свих небеса, а Божанством у Цркви. У њој целој, јер је сва Његова, сва Божија, сва света, сва Светога Духа.

3:21

И "наше понижено тело« треба да прође пут који је прошло тело Христово: од земље до уврх неба, изнад свих небеса «где Христос седи с десне стране Бога» (Кол.3:1). Близанац душе, наше тело заједно са душом трчи кроз еванђелске подвиге ка небеској мети, «к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу». Јер Господ је и сишао у наш земаљски свет да спасе и прослави целог човека, не само душу него и тело. Зато је Он и постао «тело» (Ин.1:14). Победивши смрт васкрсењем тела, и узневши тело изнад свих небеса да вечно седи с десне стране Бога, Господ Христос је и тело прославио вечном божанском славом. Са циљем: да тако прослави свако тело људско, које буде хтело веровати у Еванђеље и живети по Еванђељу. И када по други пут буде дошао у наш свет, доћи ће са телом славе своје, да прослави следбенике своје. Тада ће у бескрајном човекољубљу свом «преобразити наше понижено тело да буде једнако телу славе његове». А наше тело је било понижено грехом и смрћу; и то је највеће понижење које нас је могло снаћи. Али, победивши грех и смрт силом Христовом, оно се удостојава славе тела Христова: вечног и блаженог живота у вечном царству Тросунчаног Божанства.

4:1–3

(Флп.4:1-З): 1 Зато, браћо моја мила и пожељена, радости и венче мој, тако стојте чврсто у Господу, мили! 2 Еводију молим, и Синтихију молим, да једно мисле у Господу. 3 Да, молим и тебе, друже прави (= парњаче прави, верни), помажи њима које се трудише у еванђељу са мном, и Климентом, и с осталим помагачима мојим, чија су имена у књизи живота.

4:1

Колико еванђелске саосетљивости и дирљиве бриге! Другима жели спасење и живот у Господу, као што жедан жели себи воде. То му је у срцу, то у свакој жељи. У томе је његова радост, и венац и круна. Та и царску дијадему свети апостол сматра за трице, када овакав венац овенчава његову главу: венац спасених христоликих душа. Венац који никада не вене, нити га икаква смрт спарушити може. Све жеље радоснице стапају се у дирљиву молбу: «стојте чврсто у Господу, мили!» Како? – Вером чврстом и непоколебљивом, љубављу нелицемерном, молитвом непрестаном, уопште држањем заповести Господњих, јер: «који држи заповести Господње, у Њему стоји, и Он у њему» (1Ин.3:24). У Господу стоји онај који ходи «као што је Он ходио» (1Ин.2:6). У Господу стоји онај који стоји у слободи којом нас је Господ Христос ослободио: у слободи од греха (ср. Гал.5:1). Отуда: «који год у Њему стоји, не греши» (1Ин.3:6). Који живи Еванђељем, тај стоји у Господу (ср. 1Ин.2:24). Знак по коме се познају они што стоје у Господу јесте благодат, благодатни дарови Светога Духа: «По томе дознајемо да у Њему стојимо, и Он у нама, што нам је дао од Духа свога» (1Ин.4:13); ср. (1Ин.3:24). «Бог је љубав, и који стоји у љубави, у Богу стоји и Бог у њему стоји» (1Ин.4:16).

4:2

Људи могу мислити једно, ако им се мисли сретну «у Господу», и ако бораве «у Господу». Такве мисли су свете мисли. Мислећи свете мисли, човек постаје једне мисли с Богом. А иста мисао с Богом уједињује га са свима светима који су у Господу. Ако мисли своје преображавате у богомисли, бићете у стању да «једно мислите у Господу» са свима који су у Њему. Свака мисао која је «у Господу», тојест мисао коју човек мисли Господом и ради Господа, увек је саборна, увек мисао свих светих, мисао Цркве, њеног саборног и светог ума. Јер хришћанин увек смирава свој ум пред светим саборним умом Цркве, живи смиреноумљем, и не да својим мислима да блуде, лутају и луде ван Господа и Његових светиња. Смиреноумљем се постиже једномислије са свима светима. Јер је смиреноумље творац и одржитељ богомислија, христомислија. Само се тако уклањају пагубна разномислија међу хришћанима.

4:3

У еванђелској проповеди сви помажу свакоме, и сваки свима. Ето, свете жене су у томе помагале великом боговођеном Апостолу народа. Много пута он у својим Посланицама смирено моли хришћане да се моле Богу за његов успех у проповеди Еванђеља. Да, сви су потребни свакоме; и највећем потребни су они најмањи, јер су дарови различни, и сви сачињавамо једно богочовечанско тело, духовно и благодатно. А у том телу као и у сваком телу: сваки је делић потребан целини, и целина сваком делићу: рука нози, нога оку, око уву (ср. 1Кор.12:4–24). Бог је тако сложио тело, «да не би било распре у телу, него да се уди подједнако брину један за другога» (1Кор.12:25). Учлањени у једном телу, хришћани се и брину сви за свакога и сваки за све. Зато велики Апостол, увек велики најпре у смерности, назива својим сарадницима, помагачима – συνεργοί – и жене које су се трудиле с њим у Еванђељу. Тај труд има вечити значај, јер је труд на спасењу људи, које и даје људима вечни живот у Господу Исусу. Зато су имена свих трудбеника на том вечитом делу записана «у књизи живота». Никаква их смрт не може избрисати из те књиге, јер је свако име записано неизбрисивим словима вечних еванђелских врлина: љубави, вере, молитве, истине, правде, и свих осталих. Та књига живота је у рукама кротког и свемоћног Јагњета Божјег (ср. Откр.13:8, 21:27). Никаква сила зла не може је отети од Њега. А књига смрти је у рукама ђавола: у њу се уписујемо гресима, а из ње се исписујемо покајањем и осталим светим врлинама, и тако уписујемо у књигу живота.

4:4–9

(Флп.4:4–9): 4 Радујте се свагда у Господу; и опет велим: радујте се! 5 Благост ваша да буде позната свима људима. 6 Господ је близу. Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захваљивањем нека се јављају Богу искања ваша. 7 И мир Божји, који превазилази сваки ум, чуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. 8 А даље, браћо моја, што је год истинито, што је год поштено, што је год праведно, што је год чисто, што је год пријатно, што је год славно, ако има која врлина, и ако има која похвала, то мислите – ταῦτα λογίζεσθε; 9 што – ? – и научисте, и примисте, и чусте, и видесте од мене, то чините, и Бог мира биће с вама.

4:4

"Радујте се свагда у Господу«. – Зар и у страдањима, и у патњама, и у смртним мукама? Да, у свему и свагда: «јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити» (Рим.8:18), нису ништа према «награди вишњега звања у Христу Исусу». Сетити се само светих Мученика: и у највећим мукама за Христа они су се радовали. На безброј начина Господ им је муке блажио и олакшавао, и у саму радост претварао. И тешио их како само Он, свемилостиви и свемоћни Човекољубац, може и уме: «јер како се страдања Христова умножавају на нама, тако се и утеха наша умножава кроз Христа» (2Кор.1:5). А ако ударе на нас сва страдања неба и земље, шта онда? – «И опет велим: радујте се!» Главно је: бити «свагда у Господу». Онда и Он учествује у нашим осећањима, често их узима на себе, а много пута и осећа у нама за нас и место нас. Тада и само наше самоосећање прожето је благодатним христоосећањем. И свагда, безусловно свагда, сва страдања наша за Њега. Он божанском силом свога чудотворног човекољубља претвара у блаженство наше од Њега (ср. Мф.5:4,6,10:11). Све што доживљујемо за Њега и ради Њега, Он на тајанствени начин претвара у нашу радост од Њега. Апостолова заповест: «радујте се свагда у Господу!» односи се на сав живот наш у Господу Христу. И заиста, хришћани се увек радују свему еванђелском и у себи и у ближњима око себе: свакој еванђелској мисли, сваком еванђелском делу, свакој еванђелској речи, сваком еванђелском подвигу. А та је радост њихова непресушна и бесконачна, јер је тако много Светитеља Божјих у Цркви, да се они никада не могу довољно нарадовати ни њима ни њиховим еванђелским подвизима и делима. Празнујући сваког дана једног, или неколико, или много Светитеља, хришћани с радошћу хитају у сваки нови дан, јер знају да их тамо чекају нови Светитељи Божји, са својим дирљивим молитвама за нас, са својом нежном љубављу за нас, и са својим еванђелским даровима за нас.

4:5

"Благост ваша да буде позната свима људима«. Благост, – ето силе која све што је за Христа: и наша страдања, и наше сузе, и наше подвиге претвара у нашу радост у Христу. На сва гоњења, на сва клеветања, на сва мучења одговарати благошћу, – ето начина да се однесе победа над свима непријатељима Христа и Његовог Еванђеља. Тако су одговарали свети мученици, и победили сви до једнога, и ушли у радрст Господа свог, у вечну радост и блаженство вечно. Тако су одговарали и Исповедници, и Испосници, и Бесребрници, и Светитељи Божји, и победили, и сва вечна блага у царству Христовом наследили. Тој благости они су се учили и научилн од Једино Благог: Господа Христа. Јер Он – «кад га ружаху, није одговарао ружењем; кад страдаше, није претио», него «пострада за нас, и нама остави углед да идемо његовим трагом» (1Петр.2:23:21).

Та благост Христова је изузетно спасоносна и свепобедно моћна. Зато христоносни Апостол моли хришћане «благошћу Христовом»: да живе по Еванђељу (2Кор.10:1–5). Да кротки Господ није био тако благ и незлобив, зар би могао и један дан проживети међу озвереним и ођавољеним људима на земљи? издржати у овој смрдљивој јами смрти? у овом паклу порока, страсти и гадости? Само зато што Га је бескрајна благост водила кроз наш свирепи пакао земаљског, кроз наше чудовишно мучилиште земаљско, Он се није одрекао ни нас ни спасења нашег. А земља, са толиким гресима, и толиким смртима, и толиким нечистим дусима – какав пакао, какво мучилиште и за грехољубиве људе, акамоли за Једино Безгрешног! Све то Он је тридесет и три и по године подносио са бескрајно човекољубивом благошћу, само да би људе спасао, и они прогледали и увидели у каквом паклу и мучилишту живе.

4:6

"Господ је близу«, Господ свеблаги, зато не реци: нећу моћи с благошћу поднети ову увреду, ону пакост, ова страдања. Јер ради чега је Он близу? Ради тога да би ти одмах притекао у помоћ. Да, Господ је близу, и ближе теби него сви твоји ближњи. Шта говорим? Та ближи ти је него и само тело твоје, и сама душа твоја. О, та ближи ти је и од оног што ти је најближе: а то је твоје самосазнање и твоје самоосећање, јер је Он тај који твоје сазнање чини твојим, и твоје самоосећање чини твојим, те ти и сазнајеш себе као себе и осећаш себе као себе. Ово ћеш сигурно осетити ако си «у Господу», и Господ у теби. Јеси ли Га отерао из себе гресима и страстима, Он је тужан, и можда уплакан због тебе, али је по безмерном човекољубљу свом ипак близу тебе, да би на први твој молитвени клик: Господе, помилуј! на први твој јаук за Њим – пришао теби, ушао у твој свет, и исцелио те од свих болести и немоћи. А најпре, од извора свих болести и немоћи: грехољубља. Како? – Заменивши га богољубљем помоћу еванђелских врлима, на челу са покајањем.

Нема сумње – «Господ је близу», свима и свакоме близу, јер је сав у Цркви. Зато: «не брините ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захваљивањем нека се јављају Богу искања ваша». Свет није ваша творевина, зато није ваша имовина. Ни свет, ни што је у свету, није ваше, нити је у вашој власти. Све је Божје; и све је у Божјој власти: од највећег до најмањег, од најсложенијег до најпростијег, од Анђела до црва, од сунца до атома. Бог води сваку кап воде од жилице у земљи до у врх сваког дрвета над земљом; Он води крвоток у нама; Он води рибе по води и сунца по небу; Он води кроз живот све што живи, и кроз постојање све што постоји. У том погледу, људи су потпуно немоћни и сасвим беспомоћни: «Ко од вас бринући се може додати расту своме лакат један? А кад не можете ни оно што је најмање, зашто се бринете за остало?» (Лк.12:25–26). Ваша једина брига нека буде: обраћати се Творцу и Сведржитељу светова «молитвом и мољењем» за све и сва. Који су год тако живели, нису се посрамили, него су се божански прославили. То су Светитељи и Праведници; славни и вечноживи сведоци остварене еванђелске благовести и заповести: «Све своје бриге баците на Бога, јер се Он брине за вас» (1Петр.5:7). Бринете о породици, о ближњима, о народу, о роду људском, – нека се «у свему» томе сва искања ваша јављају Богу «молитвом и мољењем», и Он ће на најцелисходнији начин одбринути ваше бриге. Бринсте ли о души својој, о њеном очишћењу, освећењу, спасењу, – поступите исто тако: све своје бриге стопите у непрекидан молитвени подвиг, и Господ ће вам указати подвиге и дати силе да жељу своју остварите. Свети Апостол је одлучан и јасан: «Не брините се ни за што». Ово је проба наше вере и наде. Ми се нећемо бринути ни за шта, ако смо јаке вере и силне наде у Бога. Онда ћемо се и обраћати Њему «молитвом и мољењем» за све и сва. И то «са захваљивањем». Јер ма шта нам Господ дао, увек је то најцелисходније и најбоље за нас, за нашу душу, па макар нашем човечанском уму изгледало друкчије. «Предај Господу пут свој, и уздај се у њега, и Он ће учинити» (Пс.37:5).

Сви могу говорити да је Бог далеко, само хришћани не. Јер оваплотивши се, поставши човек, Господ Бог постаде близу свима нама. То више ни по чему није неки наднебесни, далеки, недосежни, трансцендентни Бог, већ је ту, са нама, међу нама и у нама, Бог наше непосредне стварности и очигледне доживљености. То је Емануил = с нама Бог (Мф.1:23). Он је нешто што ми људи ушима својим чусмо, што очима својим видесмо и расмотрисмо, и што руке наше опипаше: Он, оваплоћени Бог Логос, Богочовек, Господ и Спаситељ наш Исус Христос (ср. 1Ин.1:1; Ин.1:14:18). Увек од тада Он у нашем човечанском свету, увек међу нама, увек у телу свом Богочовечанском, Цркви. Зато хришћани и говоре: «Господ је близу». И не само близу, него је и са нама (ср. Ин.14:17:15), и у нама као у своме храму (ср. 1Кор.6:19; 3:16,17; 2Кор.6:16), као у своме дому (Евр.3:6), и ми «у Њему живимо, и мичемо се, и јесмо» (Деян.17:28).

4:7

Када све еванђелско човек доживљује с радошћу у Господу; када све своје бриге преноси на Њега «молитвом и мољењем», онда у душу његову силази «мир Божји, који превазилази сваки ум». Мир, какав ум људски ни замислити не може, акамоли човек остварити и доживети. То је мир од свехармоније, од свескладности; мир од осећања вечне Истине у целом свом бићу, од осећања Бога живог и истинитог и бескрајно човекољубивог. »Мир Божји« разлива по души љубав Божја, истина Божја, правда Божја, благост Божја, свака доживљена благовест Божја, свака извршена заповест Божја. То је мир од осећања и сазнања да су божански савршено и човечански стварно решена сва најглавнија питања људскога духа: питање живота и смрти, бесмртности и вечности, добра и зла, овога света и онога, Бога и ђавола. Зато »мир Божји« увек прати његова бесмртна сестра: радост божанска. Њих двоје заједно силазе у душу Духом Светим за ревностан еванђелски живот, за еванђелску праведност, јер царство Божје и јесте: «праведност и мир и радост у Духу Светом» (Рим.14:17).

"Мир Божји ... чуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу«. – Срце у Христу имати, у Христу чувати? Такво срце је са свих страна опкољено Господом Христом, свецело живи Њиме и у Њему: сва његова осећања и ничу и расту и усавршавају се унутра у Господу; не удаљују се из Њега и не лутају ван Њега. И постепено сва се осећања развијају у христоосећања. И отуда у њима мир Христов, мир Божји. Страсти их не узнемиравају, греси не поробљавају, јер их божанска сила са свих страна опкољава и чува. А кроз њу се не могу пробити никакве саблазни, никакви зли дуси. Срце које борави у Господу Христу очишћава се од сваке греховне прљавштине и испуњује светим божанским силама. Најзад, потпуно очишћено, оно Бога види (ср. Мф.5:8): где год погледа у себи и око себе, оно само Господа Христа види.

Када је срце наше у Христу? Живимо ли љубављу Христовом, – оно је у Христу; живимо ли истином Христовом, – оно је у Христу; живимо ли правдом Христовом, добротом Христовом, благошћу Христовом, кротошћу Христовом, смерношћу Хрпстовом, молитвом Христовом, ма чим Христовим, – оно је у Христу. Такво охристовљено срце Христом осећа све: и свет, и људе, и Бога, и птице, и цвеће, и сва бића и све твари, – и свему еванђелски саосећа. А када је срце наше ван Христа, онда је отворено за сва зла и искушења. Па и за саме ђаволе. Јер су нелажна уста Свеистинитога изрекла: » … долази ђаво и узима реч из срца»; «долази нечастиви и краде посејано у срцу» (Лк.8:12); (Мф.13:19), краде семе божанског добра а посеје семе свога зла. И временом срце прорасте сваким злом, и постане творница свакога зла. Онда: «изнутра из срца људскога излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лакомства, лажна сведочанства, хуле на Бога, пакости, злоће, срамоте, зло око, понос, безумље. Сва ова зла излазе изнутра» (Мк.7:21–23); (Мф.15:19). Живећи срцем далеко од Бога, човек се постепено навикне на сва зла; и она му постану тако обична, да најзад у њега несметано улази као у свој дом сам врховни дух зла – Сатана. Пример: Јуда. Речено је у Светој Кизи: «Сатана уђе у Јуду» (Лк.22:3); (Ин.13:27).

"Чуваће … и мисли – τὰ νοήματα – ваше у Христу Исусу«. Грчка реч τὸ νόημα значи: разум, интелект, мисао. »Мисли у Христу«? То су свете мисли. Оне долазе од разума освећеног Христом. Како се освећује разум? Човековим живљењем у светим еванђелским тајнама и светим еванђелским врлинама. Такво живљење исцељује разум од главне његове болести: гордоумља, а испуњује га вечитим здрављем: смиреноумљем. Од освећеног разума – свете мисли; од разума у Христу – мисли у Христу. Ми чувамо своје мисли у Христу, када мислимо »оно што је у Христу« (Флп.2:5), када имамо Христове мисли. Господ Христос је постао човек, да би људима показао шта је прави човек, шта – прави живот, шта – права мисао, шта – прави разум. Прави човек је богочовечански човек, прави живот – богочовечански живот, права мисао – богочовечанска мисао. Само живот у Христу чува наше мисли у Христу, преображавајући сваку мисао у христомисао, у богомисао. А мисли људске, а разуми људски ван Христа, шта бива с њима? Ослепе, те не виде ништа као што треба видети, нити знају ишта као што треба знати. Од непримања Христа, од неверовања у Христа ослепе мисли, ослепе разуми неверника – τὰ νοήματα τῶν ἀπίστων (2Кор.4:4, 3:14). И у тој тами кваре се и труле, расипајући се и распадајући се у неморалном животу (ср. Рим.1:28–32; Тит.1:15; 2Тим.3:8).

4:8

Хришћани могу лако проверити јесу ли им »срца и мисли у Христу Исусу«. Мисле ли само оно што је еванђелско, и само на еванђелски начин, онда су им и срца и мисли у Господу. Стога свети Апостол и наређује у вези са тим ово: »А даље, браћо моја, што је год истинито, што је год поштено, што је год праведно, што је год чисто, што је год пријатно, што је год славно, ако има која врлина, и ако има која похвала, то мислите«. Другим речима: мислите само оно што је еванђелско, Божје, Христово, и срца ваша и мисли ваше биће у Христу Господу. Не реците: тешко је то! јер не тражим од вас ништа што је људима немогуће остварити,

4:9

него оно: «што и научисте, и примисте, и чусте, и видесте од мене». Све што је божанско, Христово, постаје наше, људско, силом вере наше, љубави наше, молитве наше, ревности наше, и осталих еванђелских подвига наших. Јер помоћу сваког еванђелског подвига остварује се по једна еванђелска божанска истина, оваплоћује се у нама, постаје својина нашег човечанског света. То је тако стога што се десило оно најглавније: Бог је постао човек. А кад је Бог постао човек, онда и све што је Божје лако постаје човечје. Да, лако, јер нам за то даје силе Он сам, Једини Човекољубац, који је и постао човек да би нам дао све што као Бог има, и може дати. Мислите ли то, остварујете ли то, сам «Бог мира биће с вама», од кога и долази «мир Божји који превазилази сваки ум» и чува »срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу» Господу нашем.

4:10–20

(Флп.4:10–20): 10 Обрадовах се пак веома у Господу што најпосле опет показасте своје старање за мене; као што се и старасте, али не имађасте прилике. 11 Не говорим ово због оскудице, јер се ја навикох бити задовољан оним у чему сам. 12 Знам се и понизити, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох, и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудевати. 13 Све могу у Христу који ми моћ даје – πάντα ἰσχύω ἐν τῷ ἐνδυναμοῦντί με Χριστῷ. 14 Ипак добро учинисте што узесте учешћа у невољи мојој. 15 А знате и ви, Филипљани, да у почетку проповедања еванђеља, кад отидох из Македоније, ни једна ми црква не приста у ствар давања и примања осим вас јединих. 16 Јер ми и у Солун посласте једном и другом што ми је било потребно. 17 Не као да тражим дара, него тражим плода који се множи на вашу корист. 18 Све сам примио и имам изобила. Богат сам примивши од Епафродита што сте ми послали, слатки миомир, жртву пријатну, угодну Богу. 19 А Бог мој испуниће сваку потребу вашу по богатству своме у слави, у Христу Исусу. 20 А Богу и Оцу нашем слава кроза све векове. Амин.

4:10

Све што доживљује, свети Апостол доживљује «у Господу». Ако је радост, доживљује је у Господу; ако је страдање, доживљује га у Господу; ако је љубав, ако је правда, ако је истина, ако је доброта, ако је свет, ако је живот, ако је човек, ако је Бог, ако је мрав, ако је сунце, ако је цвет, ако је васиона, – све то он доживљује у Господу. Ево, он и милостињу коју му чине доживљује у Господу. Зар милостињу прима – он, он – свемоћни чудотворац, који васкрсава мртве, исцељује болесне, изгони нечисте духове? Зар он не може хранити себе претварајући камење у хлебове? Може, али неће. Јер хоће да се осећа еванђелски зависан од браће, од ближњих; да се смири пред њима, понизи пред свима; да буде сиромах «у Господу», просјак "у Господу». И тако им пружи могућност за еванђелски подвиг милостиње. Старају се о њему, чине милостињу, значи – Еванђеље ради у срцу њиховом, њихово је срце «у Господу», и мисли у Господу, јер ето, они мисле и чине «оно што је у Христу Исусу» (Флп.2:5).

4:11

Оскудица не постоји за онога који Христа има. Јер – све има. Свемилостиви и Свемоћни даје му силе и моћи, те је задовољан свим што га снађе: »задовољан сам оним у чему сам«. – У тамници сам, ја сам задовољан и у томе, јер је Господ са мном. Међу вама сам, међу браћом, – задовољан сам, јер сам међу браћом у Христу. Међу непријатељима сам, – задовољан сам и у томе, јер ми се даје прилика да им Христа проповедам. »Задовољан сам оним у чему сам«, увек задовољан, јер све примам Христом и ради Христа. Он је посредник, свудаприсутни посредник између света и мене. Ја ништа не примам мимо Њега, већ све кроз Њега. Он је моје око, моје уво, моје срце, моја душа. У мене ништа не уђе а да кроз Њега не прође; ништа се у мени не појави: ни мисао, ни осећање, ни жеља, а да Он не учествује стваралачки и промислитељски, у свему моме Он је испред мене, и више од мене. Све моје је најпре Његово, па онда моје; и увек моје само утолико уколико је Његово. Тако сам се и навикао бити задовољан оним у чему сам. Да, навикао сам се. Јер је све то личан еванђелски подвиг. Човек најпре приморава себе на свако еванђслско добро ради Христа: ревнује у оскудици, ревнује у посту, у молитви, у љубави, у трпљењу, у страдању, ревнује у свему еванђелском, а човекољубиви Господ му према ревности додаје све више и више благодатне силе, док му еванђелски подвизи не постану навика. Такав човек с правом изјављује:

4:12

"Знам се и попизити, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох, и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудевати». Нема доживљаја а да га свети Апостол силом Христовом не претвори у еванђелски добитак; нема понижења а да га не преобрази у еванђелско узвишење душе; нема глади а да је не претвори у еванђелски пост, нема обиља, имања, богатства, а да их еванђелски не прими и еванђелски не употреби. Све за Христа, све са Христом, све ради Христа, – то је животно правило еванђелско. Зато христочежњиви Апостол све прима са захвалношћу, са радошћу. «У свему и свачему навикох»: јер све Христом примам, Христом доживљујем. Гладујем ли, – о, какве муње небеских радости креше тада по мојој души чудесни Господ, и ја слепим од блеска њиховог као оно некада на путу за Дамаск. Јесам ли сит – ја хвалим Њега који храни све, од Анђела до црва. Немам ли, – али Он све има: и ја који ништа немам, у Њему и Њиме – све имам. Та ми смо хришћани у овом свету «као они који ништа немају а све имају» (2Кор.6:10). Изобилујем ли, – ја славим Господа што је дао људима богатства. Хришћанин бити? То значи: Христов бити, и све Христом доживљавати. Сва моја осећања Он самилосно дели са мном, узима на себе. Ако је осећање страдања, Он га дели са мном, или потпуно узима на себе; ако је осећање глади, осећање љубави, осећање благости, – исто тако. У свему и свачему Он иступа или заједно са мном, или испред мене, или место мене. Шта је онда хришћанину тешко? Лако му је и целу земљу на леђима носити, као што је свети Апостол и носи. Стога му је лако и свима бити све: и грешнике волети; и на себе узимати и с радошћу носити: патње патника, страдања страдалника, туге тужних, невоље невољних, смрти смртних. Све то, да како год спасе кога Христом (ср. 1Кор.9:18–23).

4:13

"Све могу у Христу који ми моћ даје«. Ето извора моје моћи, моје свемоћи. По себи, ја сам – сав слабост, сав немоћ, али са Господом Христом ја одједном постајем свемоћ. Ако је до хвале, «ја ћу се најслађе³³ хвалити својим слабостима, да се у мене усели сила Христова» (2Кор.12:9). Хришћанин је увек свестан своје немоћи и Христове свемоћи. Свима Спаситељ објављује ову благовест: «Моја сила се у слабости показује потпуно» (2Кор.12:9). То је свети Апостол свим бићем доживео, и стално доживљује: своју немоћ и Спасову свемоћ. И с радошћу изјављује: «Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у трпљењима, у тугама за Христа: јер кад сам слаб онда сам силан» (2Кор.12:10). «Све могу» – и у смрти, у стотинама смрти, у које ме људи и демони могу увалити, јер је са мном Једини Бесмртни. «Све могу» у свима тугама, и невољама, и страдањима, јер Он Свемилостиви сваку моју тугу, и патњу, и жалост претвара у радост. Могу на стотину огњева горети, и многе жеђи жеђовати, и безброј глади гладовати, само – «у Христу». А ван Њега, а без Њега – ја сам слабији од црва, немоћнији од сенке. Нема еванђелског подвига који човек не може поднети и издржати «у Христу». Погледајте толике Светитеље: какви еванђелски подвизи! какви трудови! каква прегнућа! каква невероватна постигнућа! Све то отуда што су «у Христу», и Христос у њима. Отуда и њихова чудотворна моћ, јер у њима стално дејствује и ради Христова свемоћ. Сваки од њих може рећи: ја сам ништа, Христос је све. Али са Христом, ја који сам ништа – постајем све; ја који сам смртан – постајем бесмртан; ја који сам од небића – придружујем се Свебићу; ја који сам немоћан – постајем свемоћан. «Без мене не можете чинити ништа» (Ин.15:5), објављује Спаситељ својим ученицима и следбеницима. Али са Њим – могу чинити све, што Он као Богочовек чини. Јер је Он зато постао човек, да људима да оно што има као Бог: и Љубав, и Истину, и Правду, и Живот, и Вечност, и Свемоћ.

4:14

Иако све може у Христу, свети христоносац смирено и радосно прима у својој невољи помоћ од браће из Филипе. То он чнни, да би ојачало њихово осећање саборности живота у Цркви: осећање да је све што се дешава једноме заједничко свима. Да, јер у Цркви је као и у телу, све се распоређује на све чланове: и невоље, и муке, и радости, и жалости. И то по угледу на Господа Цркве: Он узима на себе наше бриге и терете, да бисмо и ми узимали један другога бриге и терете. Тако свима постају лаки и радосни сви терети и све бриге.

4:15

Све помесне цркве сачињавају органске делове једног Богочовечанског тела свете Православне Цркве. Зато су оне међусобно повезане и срцем, и душом, и савешћу, и животом, и бригама, и невољама, и радостима. У једних то осећање саборности може бити веома развијено, у других мање. Зависи од «Анђела цркве», као оно у Апокалипсису. Дух Свети је један исти у васцелој Цркви; и дарови су исти, и светиње исте. Али се сви не користе подједнако даровима и светињама. Сваки по својој ревности узима удела у њима. Никоме се никакав дар и светиња не намеће силом. Све је остављено добровољној љубави. Сваки узима на себе подвиг који хоће. Али над свима стоји саборна савест Цркве: пред њом смо одговорни сви и сваки. Одговорни за све што учинимо, и одговорни за све што пропустимо да учинимо. А она стално говори свима и свакоме: «Ко има уво нека чује шта говори Дух црквама» (Откр.2:7,11,17,19; 3:6,13:22). А Дух Свети стално говори кроз свете духоносце: Светитеље Божје. То су свети Оци и Учитељи Цркве. Да, савест Цркве …

4:16–18

Ето зашто онај који све може и све има, прима милостињу од браће: јер је то на корист њихову, на спасење душе њихове. Милостиња је неопходан еванђелски подвиг у делу спасења. Нико се не може спасти без ње. Милостиња је плод на дрвету еванђелске милостивости: срце жалостиво и милостиво не може не чинити милостињу. Зато свети Апостол и тражи од хришћана тај «плод», и прима га с радошћу и за себе и за осталу браћу која су у невољи. Колико је то важно, види се из апостоловог одушевљења због тога: «ја сам примио све, и изобилујем». Ви ми обогатисте душу својим еванђелским делима. Тиме себе спасавате, а мене у еванђелским осећањима подржавате и ојачавате. Еванђелску милостињу чинити, није друго до приносити «слатки миомир, жртву пријатну, угодну Богу». Чиниш браћи на земљи, и оно све иде право к Богу на небу. Није чудо што је Анђео Божји рекао Корнилију: «Милостиње твоје изиђоше на памет Богу» (Деян.10:4). Таква јс милостиња: чиниш је на земљи, а она је за трен ока на небу, пред самим лицем Божјим и Анђела Божјих.

4:19–20

За милостињу Бог враћа «по богатству своме»: за мало – даје много; за много – даје све. Зар нам по милости својој није даровао – васиону и што је у њој; а по свемилости: Господа Христа, и са Њим – сва богатства неба и небеског царства? (ср. Рим. 8:32). Даровао нам је тако, да је све то заиста постало наше: небо је постало наше, небеска Истина је постала наша, небеска Љубав, небеска Правда, небески Живот, небеско Еванђеље – све је то са Христом у Цркви постало наше. И зар онда није природно да и ми, ако смо Христови, будемо милостиви, па и свемилостиви? Само помислити: какве смо се милости, какве свемилости Божје удостојили у Христу Исусу Господу нашем! Ако је ишта од тога у срцу нашем, оно се мора излити и на браћу пренети: јер «добар човек из добре ризнице срца свога износи добро» (Лк.6:45); ср. (Мф.15:35). Радећи тако, ми доказујемо да нам је Бог заиста Отац, јер се трудимо макар мало налик на Њега. А нама је изрично заповеђено, да будемо не само милостиви, него божански милостиви, божански свемилостиви: «Будите милостиви као што је милостив Отац ваш» – Бог (Лк.6:36).

4:21–23

(Флп.4:21–23): 21 Поздравите сваког светог у Христу Исусу. Поздрављају вас браћа што су са мном. 22 Поздрављају вас сви свети, а особито они из дома Ћесарева. 23 Благодат Господа Исуса Христа са свима вама. Амин.

4:21

"Поздравите сваког светог у Христу Исусу«. Сваки хришћанин је свет ако је свим бићем својим у Господу Христу. Светост наша је воља Божја (1Фес.4:3): тојест то је оно што Бог жели и хоће од нас. А ту светост постижемо живећи у Христу Исусу Господу нашем. Творећи заповести Његове. Твориш ли, макар ону најмању божанску заповест Његову, ти уносиш у себе нешто свете силе Његове, која се одмах разлива по души. То су зрнца светости, зрнца светлости, – све еванђелске заповести. Извршујеш ли заповест за заповешћу, ти у душу своју уносиш светлосна божанска зрнца, која се постепено слију у сунце, које греје и тебе и браћу око тебе, које осветљава све путеве наше из овог у онај свет, блажени и вечни. Од светог крштења, сваки је хришћанин свет »у Христу Исусу«. Позив му је да ту светост унесе и пронесе кроз сав живот свој. Зато свети Апостол и поздравља хришћане као свете у Христу Исусу. А да не би

4:22–23

малаксали у том светом животу, у том подвигу освећивања себе Еванђељем, Апостол им пише да их »поздрављају сви свети«, тојест сви хришћани, »а особито они из дома Ћесарева«, јер се и они много труде на освећивању себе подвизима еванђелским.

За тај свети живот, хришћанима је увек, поред њихове ревности, потребна благодат Божја. Стога свети Апостол и завршава Посланицу жељом и благословом: »Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама. Амин«: све божанске силе Христове, које препорођавају, преображавају, освећују, обожују, охристовљују, отројичују – са свима вама. Амин! Амин! Амин!

На св. Архистратига Гаврила

13/26 јули 1945. г.

Дучаловић Света обитељ Ћелије

Вел. Госпојина

1957