Тумачење посланице колошанима светог апостола Павла

Источник

При корекцији овог авиног «Тумачења посланице Колошанима Св. апостола Павла» користили смо издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1986; а за корекцију старо-грчког текста посланице користили смо: Η ΚΑΙΝΗ ΔΙΑΘΗΚΗ, ΕΓΚΡΙΣΕΙ ΤΗΣ ΜΕΓΑΛΗΣ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ, ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ ΘΕΟΛΟΓΩΝ «Ο ΣΩΤΗΡ» ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, и интернет издање Myriobiblos – Home of the Greek Bible – Library of the Church of Greece, на линку: http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp (Зор. А. Ст.).

Содержание

Увод Прва глава Друга глава Трећа глава Четврта глава  

 

Увод1

Основна благовест Апостоловог Еванђеља Колошанима јесте ово: Богочовек Христос је све и сва у свима световима, и у Њему Црква. Уствари, он и јесте Црква одискони, од стварања света, од појаве твари: «Он је пре свега, и све је у Њему» (Кол. 1:17). Јер је Он – Бог, Он – Творац, Он – Промислитељ, Он – Спаситељ; Он – живот животу, и биће бићу, и постојање постојању: «све се кроза Њ и за Њ сазда» (Кол. 1:16). Он је циљ свему што постоји. Сва творевина саздана је као Црква, и сачињава Цркву, а «Он је глава телу Цркве» (Кол. 1:18). То је логосно свејединство твари и логосна свецелисходност твари. Грех је један део творевине одвојио од тог логосног свејединства и свецелисходности, и потопио у алогосну бесциљност, у смрт, у пакао, у муке. Ради тога Бог Логос силази у наш земаљски свет, постаје човек, и као Богочовек извршује спасење света од греха. Његов богочовечански домострој спасења има овај циљ: да све очисти од греха, да све ологоси, да све освети, да све учлани у богочовечанско тело Цркве, и на тај начин врати логосном свејединству и логосној свецелисходности. Другим речима: да све уцркви и оцркви, ухристови и охристови, убогочовечи и обогочовечи. Да то људи с успехом постижу, Он је дао и све потребне божанске силе, којима Он као оваплоћени Бог Логос располаже: «јер у Њему живи сва пуноћа Божапства телесно» (Кол. 2:9). Зато је стожерна и руководна благовест и заповест: у Цркви живети – «достојно Бога», оваплоћеног Бога, и расти «растом Божјим» – у човека савршена у Христу Исусу (Кол. 1,10; 2,19; 1:28). Јер је циљ нашег заједничког, саборног живљења у Цркви: «да покажемо свакога човека савршена у Христу Исусу» (Кол. 1:28).

Савршен човек! је ли то могуће? Да, али само у савршеном Богочовеку, и од савршеног Богочовека: једино се у Њему и Њиме човек преображава у савршеног човека. Ван Њега и Без Њега, човек увек заувек остаје недовршен и несавршен, остаје кукавно полубиће или наказно кабиће. Једино са Њим и у Њему човек се причешћује Свебића, и улази у царство Вечне Божанске Истине, Вечне Божанске Љубави, Вечне Божанске Радости, где нема ни туге, ни смрти, ни уздисања. Човеково биће само Христом прелази из смрти у живот, из времена у вечност; узлеће са земље на небо, тражећи «оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога» (Кол. 3:1). Мисао твоја, увек остаје полумртва, и свемртва, док Христом не васкрсне из мртвих, не савлада смрт и њене силе, не надрасте простор и време, и не овлада богочовечношћу и кроз њу вечношћу, и тако се сва обрете у чудесном царству Тросунчаног Божанства – где сладчајши Господ Христос Свељубављу и Свеистином и Свеправдом царује и влада. Незадржива христочежњивост је одлика и ознака хришћанина: кроз свако осећање, кроз сваку жељу, кроз сваки доживљај он је у полету ка Христу, сав неболетан, никад окован земљом, никад прикован земним, увек мислећи «о ономе што је горе а не што је на земљи» (Кол. 3:2). Зато су му и мисли бесмртне и небесне, јер Христове; зато су му и осећања бесмртна и небесна, јер Христова; зато су му и доживљаји бесмртни и небесни, јер Христови; зато су му и дела бесмртна и небесна, јер Христова. Постепено и непрестано он кроз свете тајне и свете врлине преображава себе у Христова бесмртника, савлађујући земно небеским, временско вечним, човечје Богочовечјим, док се најзад свим својим животом не обрете сав у Христу, јер је живот нас хришћана «сакривен с Христом у Богу» (Кол. 3:4). А кад је наш живот сав у Христу Богу, онда – која га то смрт може отети од Њега? који то ђаво? који то пакао? која то страст и власт и сласт? Христов си! А то значи: онебесио си себе, сав миришеш на небо, не заудараш на земљу, постао си ваистину – «небески човек». Има земљан човек, има небесан човек. Први твој човек је земљан, други је небесан; први је од земље, други је с неба. Твој други човек, то је Господ с неба, и ти у Њему (ср. 1Кор. 15:47–49). По твом првом човеку ти си од Адама, зато си земљан; по твом другом човеку ти си од Господа Христа који је с неба, зато си небесан. Ти си Христом хришћанин; а Господ Христос је – «човек с неба» (1Кор. 15:47). Човек с неба, али на земљи: да би све онебесио, и вратио нас у нашу вечну постојбину небеску (ср. 1Кор. 15:47–57).

«Небески човек» и јесте нови човек: и твој и мој и сваког људског бића; то си ти сам, само – обновљен, охристовљен, обожен, обогочовечен, онебесен; ти сам – само пресаздан Црквом по лику Господа Христа који те је и саздао некад човеком (Кол. 3:10). Тај твој нови човек сав је изграђен од светих врлина еванђелских: од милостивости, од доброте, од смерности, од кротости, од молитве, од трпљења, од љубави (Кол. 3:12–14). А све то и није друго до твоје благодатно – врлинско уцрковљење и оцрковљење, твоје саоваплоћење Христу и Његовом Богочовечанском телу – Цркви (Кол. 3:15). И кад се сав обретеш у Цркви – свом душом, свим срцем, свим умом, свом снагом, ти онда не престајеш стално доживљавати ону свемилу вечну благовест – свеблаговест, ону свеслатку вечну радост – сверадост: «Христос – све у свему» (Кол. 3:11): све и сва у свима световима, све у теби, и у свету око тебе, и у световима око тебе и изнад тебе и испод тебе; и ти сав у Христу, у пресветој тајни Његовој – Цркви, тајни, која је била сакривена и од самих светих Анђела и Арханђела, тајни која сачињава најогромније чудо Божје у свима световима, тајни – светајни, пред којом и сами Анђелски Умови у светом страху ћуте, акамоли људски, земаљски, иловачни! … Да, Црквом и у Цркви човек постаје божанско величанство, бесмртно, вечно, богочовечно. А за таквог човека свечудесни и свечудотворни Господ Христос постаје, и занавек остаје – све у свему: све у овом свету, све у небеском свету, све у наднебеском свету, све у свима световима видљивим и невидљивим, све, све, све …

Прва глава

1,1–2

Кол. 1,1–2:1 Павле, по вољи Божјој апостол Исуса Христа, и брат Тимотеј, 2 светима у Колоси и верној браћи у Христу: благодат вам и мир од Бога, Оца нашега, и Господа Исуса Христа.

1,1

Свети апостол и живи отворено и ради отворено. У њега нема ничег закулисног и сакривеног и завереничког. У самом почетку каже ко је и шта је. Апостол сам, посланик сам Исуса Христа, који вам доноси оно што вам по њему шаље, ко? Сам Господ Исус Христос. Не само садржина мога апостолства није од мене, већ ни само апостолство, јер сам «апостол – по вољи Божјој». А док сам живео по својој вољи, био сам најљући гонитељ Христа и Његових апостола. Познато вам је шта се догодило са мном, те сам стару вољу одбацио и сав се потчинио вољи Божјој у Христу Исусу. Сада, сва моја воља само једно хоће: да буде сва Његова, да Он кроз њу и хоће и дела. Тако и бива. Сведок је и «брат Тимотеј». Тако живимо, тако и проповедамо. Себе не проповедамо (2Кор. 4:5), јер ништа свога немамо: све је од Христа, и ради Христа. Ако хоћете, нас и нема у нама, него «све у свему» – Он, Господ и Спаситељ наш Исус Христос (Кол. 3:11).

1,2

«Светима у Колоси». Наше апостолство – светост ваша: ето у чему је оно, и ради чега је оно, и Христос у свету од кога је оно. Да будете свети, – то је циљ и ваше вере и нашег апостолства вама: «верној браћи у Христу». А ви сте вером «у Христу» који вас и освећује. Вера вас држи у Њему, у Његовој истини, у Његовој љубави, у Његовој правди, у Његовој светињи и светости, те живите светим животом. Живећи вером у Христу, ми се хришћани толико срођујемо међусобно у Њему да постајемо браћа по вери. Света осећања еванђелска везују нас у свето братство. То је најузвишеније братство на земљи. И једино бесмртно. Да, вером Христовом људи постају једни за друге бесмртна браћа. «Ми се називамо верни не само зато што верујемо, него и зато што нам је Бог поверио тајне које пре нас ни Анђели знали нису.»2

А светости, и вери, и светом братству у вери главне животне силе јесу «благодат и мир од Бога, Оца нашега, и Господа Исуса Христа». Оне их држе, воде и носе. Ми дајемо срце, а оне су силе срца, силе од Бога: ми дајемо душу, а оне су силе душе, и то од Бога; ми дајемо вољу, а оне су силе воље, опет од Бога. Благодат и чини светост светошћу, и веру вером. Као што око чини вид видом, и ухо – слух слухом. На целом путу спасења, од почетка до краја, благодат Божја и мир Божји неопходни су нашој вери и нашем освећењу. Ето чији смо, ето од кога смо: од Свете Тројице. Јер је од Ње благодат, од Ње мир, и у њима све божанске силе које изграђују наше спасење кроз наше охристовљење, обожење, отројичење у Цркви.

1,3–8

Кол. 1,3–8:3 Захваљујемо Богу и Оцу Господа нашега Исуса Христа, молећи се свагда за вас, 4 пошто чусмо веру вашу у Христа Исуса и љубав коју имате к свима светима, 5 због наде која вам је спремљена на небесима, за коју пре чусте у речи истине еванђеља, 6 које је код вас, као и по свему свету, и плодно је и расте, као и у вама од онога дана како чусте и познасте благодат Божју у истини, 7 као што и научисте од Епафраса, љубљеног нашег другара у служењу (= љубјвеног нашег саслужител.а, сатрудника), који је за вас верни слуга Христов, 8 који нам и јави вашу љубав у Духу.

1,3

Вера у Христа изводи душу из сваке смрти, из сваког пакла, из сваког ђаволства, и уводи у бесмрће, у рај, у анђелство. А то она чини љубављу, молитвом, надом, покајањем, постом, смиреношћу, кротошћу, милостивошћу, и осталим светим подвизима. Таква вера код хришћана распаљује у апостоловој христољубивој души молитвену захвалност и разгара пожарну молитвеност. И свети апостол се «свагда" моли за хришћане. Зашто? Зато што су увек опкољени многим саблазнима света, које стално војују на њих, еда би им или умањиле веру, или ослабиле, или уништиле. У подвигу вере човек је сав на путу ка Богу, зато и напада на њега све што је против Бога: од најмањег зла до самог ђавола. Опасности вере су безбројне и огромне, јер су зла неверја безбројна и огромна. Ту се ради о ономе што је најглавније у нашем земаљском свету: о боголикој души људској. О њу се стално води огромна битка, која ће трајати све до Страшнога суда, битка између светлих Анђела небеског добра и мрачних ђавола пакленог зла. Зато је потребно да душа човекова стално буде ограђена молитвама Светих, које су кадре одбити сваку злу силу, устремљену на њу.

1,4

«Молећи се свагда» за Колошане, свети апостол захваљује «Богу и Оцу Господа нашега Исуса Христа», јер, вели: «чусмо веру вашу у Христа Исуса и љубав коју имате к свима светима». Два разлога за непрестану молитву: вера у Христа и љубав к ближњима. Да би вера јачала из силе у силу, расла из подвига у подвиг. А љубав, да не би малаксала, да се не би разочарала видећи мане и грехе својих ближњих, и због тога престала да их љуби. Љубити грешне људе истрајно и непрекидно, није могуће без молитве, без напорног молитвеног подвига. Јер молитвом човек измољује од Бога силе, која му је неопходна да би могао љубити људе и у гресима њиховим. За усрдну смирену молитву Бог даје љубав. Јер молитва, шта је? Доказ наше љубави к Богу као нашем Оцу и Промислитељу и Спаситељу; и доказ наше вере у Христа Бога, а кроз то и нашег поверења у Њега. Да, љубав према ближњима, према људима је од вере у Христа. Вера «љубављу ради» (Гал. 5:6), љубављу живи, љубављу постоји. Као што опет љубав сва извире из вере, која је везује са Богом, извором бесмртне и вечне и безграничне љубави, јер: «Бог је љубав» (1Ин. 4:16).

1,5

Бесмртна сестра вере и љубави је нада. Она је сва небочежњива. Док љубав разлива душу нашу по браћи на земљи, дотле је нада вуче у горње светове. Она је та која посредује пред Сладчајшим за нашу љубав и веру на земљи. Ослањајући се сва на свемоћног Господа, она Га умилостивљује те даје души нашој благодатне, божанске силе да истраје у вери и љубави. Уствари, Еванђеље Спасово је Еванђеље вере, љубави и наде. У њима и спасење, јер оне уводе и у души расплоде и све остале свете еванђелске врлине. Сва истина Еванђеља је у њима, и даје се са њима, кроз њих и ради њих. То може проверити сваки ако хоће, ако има ревности. А ревност је огањ који у души нарочито распаљује нада, нада да иза свих подвига и трудова и мука – стоји неисказана божанска награда: вечно блаженство у вечном царству љубави Христове. Зато нада усхићено по небу ходи, а по земљи веру и љубав из подвига у подвиг води. Ако има небеске врлине, то је нада. Ако и једна еванђелска врлина онебеси човека, то је она. Сва је од неба, зато сва вуче к небу. Највише њоме хришћанин постаје небески човек. А вером и љубављу – земаљски анђео.

1,6

Еванђеље је благовест за сав свет. У њему за свако биће има толико божанског добра, божанске истине, божанске љубави, божанске силе, да свако може у њему и наћи своје божанско назначење и остварити га у условима свога постојања. Све што је еванђелско, има у себи логосне стваралачке силе којом расте и доноси божански плод у човеку, а одбацује оно што изазива опадање, пропадање и смрт. «Плодно је» Еванђеље, када семе његових божанских истина падне «на добру земљу». А добра земља, то је «добро и чисто срце». Срце пак постаје добро и чисто од еванђелских врлина. То је пут трудан и напоран. Држи ли човек у таквом срцу семе еванђелских истина, и труди ли се око њега неуморно еванђелским подвизима, оно «расте» и – «род донесе у трпљењу» (ср. Лк. 8,8.15). И човек свим бићем сазнаје да је сва божанска истина у Еванђељу; и у њој – сва благодат Божја.

1,7

Исто Еванђеље проповедају сви свети Апостоли, јер је оно, не од њих већ од Бога: «Еванђеље Божје» (Рим. 1:1). И све њих један исти Свети Дух надахњује истим Еванђељем. Тако, Епафрас објављује исто Еванђеље које и апостол Павле. Он је његов «љубљени другар у служењу» Еванђељу, и његов радосни "сароб = σύνδουλος» у служењу Еванђељу, и кроз Еванђеље – људима. Разлика међу проповедницима Еванђеља је не у истини, већ у ревности проповедања. Сви они проповедају исту истину, само један са више а други са мање силе, јер се сила даје сразмерно ревности.

1,8

У хришћана све је богочовечанско, ништа чисто човечанско. То нарочито важи за љубав хришћанску. Она је од Духа Светог, и сва у Духу Светом. Ми дајемо срце, а љубав нам даје Дух Свети. «Љубав Божја» се излива «у срца наша Духом Светим који је дат нама» (Рим. 5:5), дат кроз свете тајне и свете врлине. Зато је љубав хришћанска јединствена по свему у нашем човечанском свету: сва је света, сва бестрасна, сва бесмртна. Будући таква – «она је изнад сваке друге љубави; као нека царица влада над својима; њу ништа земаљско не рађа: ни навика, ни доброчинство, ни природа, ни време, већ она силази одозго, с неба. И што те чуди, ако јој за постојање није потребно доброчинство, и што она ни у злопаћењима не пропада? Љубав духовна се ничим не затире, јер је такав њен састав. Ни време, ни дуг живот, ни злопаћење, ни непријатности, ни гњев, ни увреда, нити ишта друго продире у ту љубав, нити је шта може уништити.3

1,9–20

Кол. 1,9–20:9 Тога ради и ми, од онога дана како чусмо, не престајемо молити се Богу за вас и искати да се испуните познањем воље његове у свакој мудрости и разуму духовном, 10 да живите достојно Бога – ἀξίως τοῦ Θεοῦ4 – на свако угађање, будући плодни у сваком добром делу, и растући у познању Бога, 11 јачајући сваком снагом – ἐν πάσῃ δυνάμει δυναμούμενοι – по сили славе његове за свако трпљење и дуго подношење с радошћу, 12 захваљујући Оцу који нас оспособи за удео у наследству светих у светлости, 13 који нас избави од власти таме и премести у царство Сина љубави своје, 14 у коме имамо искупљење крвљу његовом, опроштење грехова, 15 који је лик Бога невидљивога, рођен пре сваке твари, 16 јер кроз њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види, били Престоли или Господства или Поглаварства или Власти: све се кроза њ и за њ сазда. 17 И он је пре свега, и све је у њему. 18 И он је глава телу Цркве, који је почетак, првенац из мртвих, да буде он у свему први; 19 јер би воља Очева да у њему обитава сва пуноћа – πᾶν τὸ πλήρωμα κατοικῆσαι, 20 и кроза њ да помири све са собом, створивши мир крвљу крста његова, кроза њ све, било на земљи или на небу.

1,9

«Тога ради» што је живот хришћана живот у божанским светињама и врлинама, неопходно је да се они испуне «познањем воље Божје у свакој мудрости и разуму духовном». За такав живот који је по свему бесмртан, бесконачан и вечан, потребне су бесмртне, бесконачне и вечне силе Божије. Напредовање у томе животу зависи од Бога који даје силе, и од нас који употребљавамо те силе. А Он их никоме не намеће него их даје свакоме по његовом тражењу и ревности. Ревности у еванђелским подвизима, у творењу воље Божје, у вршењу заповести Божјих. Уколико приморавамо себе на еванђелски живот, утолико нам Господ и даје силе да га остварујемо те нам и подвизи постају лаки и радосни.

Воља Божја је изражена у заповестима Божјим. Уколико их испуњујемо, утолико се испуњујемо и «познањем воље Божје». Сву «тајну воље своје» Бог нам је открио у Господу Христу и његовом светом Еванђељу (ср. Еф. 1,5.9.10). Стога, живећи по Еванђељу, ми се постепено испуњујемо «познањем воље Божје». А то је: познањем Христа. Само «кроз Исуса Христа» ми можемо «творити вољу Божју» (Јевр. 13:21). Без тога, нема спасења, нема освећења нема савршенства. То је искуство светих Апостола, то њихова благовест. Апостол Павле пише Колошанима: Епафрас се «једнако труди за вас у молитвама да будете савршени и испуњени сваком вољом Божјом» (Кол. 4:12). Јер «који твори вољу Божју остаје занавек» (1Ин. 2:17), тојест постаје и остаје вечан.

Због свега тога, само висока мудрост еванђелска зна сву вољу Божју. Јер се за живот у Богу даје мудрост од Бога (ср. Иак. 3,13.17). Тако и разум духовни, који је супротност чулном разуму, даје се само за живот у Духу Светом. А у разуму духовном – духовно разумевање тајни Божјих (ср. 1Кор. 2,7.10–15). И мудрост божанска и разум духовни су од присуства Духа Светога у души људској (ср. Деян. 6,3.10; 1Кор. 12:8). А у таквој мудрости и у таквом разуму једино и борави потпуно познање воље Божје. Христос је «мудрост Божја», «мудрост од Бога» (1Кор. 1,24.30). Свети апостол благовести: «Ми говоримо мудрост која је у савршенима», тојест у духоносцима, и ми Духом Светим «знамо шта нам је даровано од Бога» (1Кор. 2,6.10.12). Јер Дух Свети је «Дух мудрости и откривења» (Еф. 1:17): Он даје познање Христа и свега Христовог, свеколико познање воље Божје (ср. 1 Кор, 12:3–11). Све ризнице мудрости божанске и разума духовног налазе се у светом и саборном разуму Цркве, којим се и долази «до познања тајне Бога и Оца и Христа» (Кол. 1,26; 2:2–3). Оне су у њему «сакривене» (Кол. 2:3), и откривају се само онима који живе у Цркви светим и саборним животом заједно «са свима светима» (ср. Еф. 3:18–19). «Као што је за познање воље Божје потребна духовна мудрост, тако су за познање суштине те мудрости потребне непрекидне молитве».5

1,10

Све је то неопходно потребно, ради чега? Ради овога: «да живите достојно Бога – ἀξίως τοῦ Θεοῦ», Бога и Господа Исуса Христа. Јер је Он ради тога постао човек, да би нам као човек показао какав је живот људски достојан Бога. Живети онаквим животом каквим је Он као човек живео у телу, и јесте живети «достојно Бога». У таквоме животу људи раде једно: непрестано творе вољу Божју. Стога су «плодни у сваком добром делу» и расту «у познању Бога». Знање о Богу добија се животом у Богу. Из побожности – познање. Каква и колика побожност – такво и толико богопознање. У томе је сва еванђелска гносеологија. Само живот достојан Бога даје и достојно знање о Богу. Само људи, лозом бића свог накалемљени на богочовечанском чокоту Христовом рађају «многи род» (Ин. 15:5), «плодни су у сваком добром делу», и расту «у познању Бога». Живот ван Христа – недостојан је човека. Јер је Богочовек – једини прави човек. Ван Њега – све је смрт, и ради за смрт. Како онда то може бити достојно човека, створеног за бесмртност и живот вечни у Тросунчаном Богу и Господу? Човековог боголиког бића достојно је само оно што је божанско, бесмртно, вечно. Зато је само христолик, само боголик живот достојан човека.

1,11

Али, то је тешко, то је немогуће! – Нити тешко, нити немогуће. Јер за такав живот даје божанске снаге сам Господ Христос. А даје их свакоме који се учлани, ућелијичи у Његово вечноживо Богочовечанско тело. Учлани ли се, онда све божанске силе Његове струје кроз њега, и он стане живети новим животом, животом достојним Бога. Учлањени у богочовечанско тело Христово, хришћани живе «јачајући сваком снагом» Његовом «по сили славе Његове». Они Њиме расту из силе у силу, из моћи у моћ. Зато нема изговора, и нико нема права рећи: не могу да живим «достојно Бога». Јер све што за тај живот треба, Бог изобилно даје свакоме који утекне «од телесних жеља овога света» и свега себе посвети еванђелским врлинама (ср. 2Петр. 1:3–9). Уствари, Господ Христос живи у хришћанима, понавља свој живот у њима, одживљује га у свакоме од њих, уколико то сваки посебно жели и хоће. У већој или мањој мери за сваког хришћанина важи Апостолова света реч: «Ја више не живим, него живи у мени Христос» (Гал. 2:20). У христоликом животу, у животу достојном Бога састоји се истинско, непролазно, бесмртно достојанство човека. У томе је и његова свевредност, његово – божанско величанство. Човек живи «достојно Бога», и заиста претставља божанско величанство на земљи, ако су му мисли достојне Бога, ако су му осећања достојна Бога, ако су му дела достојна Бога. Али у тај славни непрекидни еванђелски подвиг човек мора са своје стране непрестано улагати «свако трпљење и дуго подношење с радошћу». «Трпљење – с радошћу»? Да, јер је радосно трпљење најчудеснији анђео хранитељ на еванђелском путу спасења. А што наређује, човекољубиви Спаситељ свима хришћанима наређује: «Трпљењем својим спасавајте душе своје» (Лк. 21:19). А за такво трпљење Он им даје те јачају «сваком снагом» божанском, и на тај начин обелодањују силу славе Његове божанске.

1,12

На целом еванђелском путу спасења хришћани живо осећају да без непрестане помоћи Божје они не могу ништа урадити на своме спасењу. Многобрижни и човекољубиви Отац наш небески је тај «који нас оспособи за удео у наследству светих у светлости». Уопште свете силе за свети живот дају се Тројичним Божанством: од Оца кроз Сина у Духу Светом. За саборни живот «са свима светима» (Еф. 3:18) даје се «удео у наследству светих у светлости». Бог који је светлост почива у Светима кроз њихову светост (ср. 1 Јн, 1:5). Наследство светих је непропадљиво и неувенљиво (ср. 1Петр. 1:4), јер је са свих страна ограђено неприступачном светлошћу божанском, којој ништа смртно ни рушилачко приступити не може.

1,13

Грех је погасио све светлости у нашем свету, и тама је попала све наше очи, и овладала нашим светом. Упорним грехољубљем људским власт таме је постала врховна власт у човечанском свету, и грехом и смрћу владала свемоћно над родом људским. Од немоћи и очајања људи су «седели» у тами смрти потпуно беспомоћни (ср. Мф. 4,16; 1Ин. 2:8,9:11). Тек доласком Бога Логоса међу нас синула је права светлост у нашој тами греха и смрти. Права светлост, јер је никаква тама обузети не може (ср. Ин. 1,5.9.). Он – «светлост света», Он – «светлост живота» светлошћу царује и влада и у свету и у животу. Где је Он, ту је већ царство светлости и власт светлости. Пославши Њега у свет, Бог Отац нас «избави од власти таме и премести у царство Сина љубави своје», у царство светлости. Једино идући за Господом Христом, људи не ходе по тами него имају «светлост живота» (Ин. 8:12). Прелаз из власти таме у царство светлости врши се вером у Христа (ср. Деян. 26,18; 1Петр. 2:9). «Ја светлост дођох на свет, да ни један који верује у мене не остане у тами» (Ин. 12:46). У Господу Христу људи постају «синови светлости», и сама светлост; и живе као синови светлости (ср. Еф. 5,8; 1Сол. 5,5; Мф. 5:14).

Влашћу таме свети апостол је назвао власт ђавола.6 Речи: «избави нас од власти таме» значе: избави нас од заблуде, од власти ђавола, од тираније ђавола. Апостол није рекао просто: од таме, него – од власти таме, пошто ђаво има над нама велику власт и господари. Тешко је бити и просто под ђаволом, а под ђаволом са влашћу још теже. Бог показа своје човекољубље не само у томе што нас ослободи од таме. Нема сумње, велика је ствар ослободити од таме; али увести у Царство, још је већа. Погледај како је разноврстан дар! Он ослободи нас који смо лежали на дну понора; и не само ослободи, него нас и у Царство преведе. И то – «у царство Сина љубави своје». Свети апостол каже не просто: у царство небеско, него придаје речи велику важност назвавши царство небеско Царством Сина, јер нема похвале веће од ове, као што на другом месту каже: ако трпимо, с Њим ћемо и царовати (2Тим. 2:12). Нас удостоји, вели, онога чега и Сина, и то љубљенога: непријатеље помрачене одједном премести тамо где је Син, у исту са Њим славу.7

1,14

Спаситељ је избавио људе «од власти таме» и преместио их у царство светлости на тај начин што нас је својим богочовечанским подвигом спасао од греха и смрти. Грехом ми смо били продали себе у ропство смрти. Својом безгрешном смрћу Он нас је откупио из тога ропства. Јер Он није могао ни постати ни остати роб смрти, зато што је био безгрешан. Као безгрешан Он није морао умрети, али је Он из безграничног човекољубља добровољно примио на себе смрт, и сишао у царство смрти, где душе људске робују смрти због греха. Тако је смрт, и све душе људске у њеном царству, први пут угледала безгрешног човека, – драгоценост какву никада имала није. Али није била у стању да га задржи у своме царству, јер у Њему није било греха да би се могла ухватити за грех, те и Њега заробити као и остале људе. Напротив, својим присуством у царству смрти Он је разорио царство смрти и греха својом безгрешном, и зато свемоћном, човечанском природом. И то учинио за људе и место људи. Јер као нови Адам, као нови родоначелник рода људског, као нови ималац свеопште природе људске, Он је свепобедну силу своју пренео на људе и избавио их «од власти таме», од власти греха, од власти смрти, од робовања смрти. Откуп је извршен тиме што је Он себе, своју безгрешну богочовечанску свевредност, дао смрти, и тако избавио род људски од робовања смрти. Смрт се била полакомила за тако драгоцено биће, али њу је то сатрло и царство њено разорило. После тако беспримерног откупа, смрт није могла, нити је имала права, да природу људску и даље задржи у својој власти. Она је откупљена на најочигледнији и најубедљивији начин. Јер ко је икада дао толико за откуп ма каквог роба? А човекољубиви Господ је дао себе, безгрешног Богочовека, пролио своју скупоцену божанску крв, чија свака кап вреди више него сви светови скупа. Стога једино у Њему «имамо отпуштење грехова», јер само Он «има власт отпуштати грехе» (Мф. 9,6; ср. Ин. 20:22).

1,15

Господ Христос је «лик Бога невидљивога». Ето зашто је крв Његова тако драгоцена и свевредносна, јер је крв самога Бога. Бога који је постао човек, и дао човеку све своје Божанство, све своје божанске вредности и силе, сјединивши их нераздељиво и занавек са људском природом. У Њему ми видимо «лик Бога невидљивога»: лик самога Бога. Уколико вид људски може видети Бога. А угледати Њега као Бога и безгрешног човека у своме царству, то је за саму смрт била – смрт. Отуда њена немоћ да у своме царству таме задржи Њега и душе људске ради којих је дошао. Нема сумње, смрт се неизмерно радовала када су јој људи предали Исуса Христа «праведника», кога нико није могао окривити ни за какав грех (Ин. 8,46; 1Ин. 3,5; 1Петр. 2:22). А када је Он сишао у њено царство, и она угледала у Њему Бога и безгрешног човека, – она се сва препала, сва од силе Његове умрла, и тако није могла да у своме царству задржи ни Њега ни душе људске ради којих је дошао (ср. Деян. 2:24).

«Рођен пре сваке твари – πρωτότοκος πάσης κτίσεως». А пошто свака твар има свој почетак у времену и са временом, то Господ Христос и нема временског почетка. Он је рођен од Бога пре свих времена; беспочетно рођен у вечности, те је вечан као и Отац који Га је родио. Отац је вечити Отац, јер је Син вечити Син. Није било тренутка у вечности да је Отац био без Сина. Да је било таквога тренутка, и да је Син касније по Божанству од Оца, онда не би било Свете Тројице: Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. То значи: не би било истинитог Бога и Господа. Речено је: «рођен пре сваке твари», да Господа Христа, који је свемоћни Творац, не би мешали са створењима. Свемоћни Творац? Да –:

1,16

«јер кроз њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види, били Престоли или Господства или Поглаварства или Власти: све се кроза њ и за њ сазда». Овакву творачку свемоћ ко може имати осим Бога? Ми људи још нисмо ни изблиза успели да сазнамо шта је све створено на самој земљи, акамоли у целој васиони, или тек у невидљивом свету! Каква ли бића, и силе, и славе! «Све што је на небу», – а од свега свети апостол спомиње само нешто-нешто: Анђелске Престоле, Господства, Поглаварства и Власти. А остало је са дивљењем и побожношћу прећутано. Људски ум није у стању да замисли, акамоли да схвати Божју творевину од врха до дна. Из ове апостолове благовести јасно је оно што је за нас најглавније: ништа није ушло у постојање мимо мудрост и вољу Божју: савршену мудрост и свемоћну вољу. По своме пореклу све је од Бога Логоса, сее је у суштини логосно. А по циљу? И по циљу је све логосно, јер се све не само кроз Њега сазда него «и за Њега сазда». Такав је наш пут: почињемо од Беспочетног и завршавамо Бескрајним. И наш почетак и наш завршетак су у Богу Логосу. Не само наш, него и целокупне творевине. Било би нелогично и неприродно да логосној творевини буде циљ нешто друго а не Бог Логос. Божанске логосне силе су уствари једине стваралачке силе у свету. Ово ројење потомака из предака, плодова из семења; ово незадржљиво одживљавање живота у безброј бића; ово чудесно одвијање свега што постоји у безброј облика, – све то бива по тајанственом деловању тих логосних стваралачких сила, стављених у суштину свих твари при стварању.

Логосна целисходност света и живота поремећена је грехом. Откуда грех у свету створеном безгрешним Богом Логосом? Од злоупотребе стваралачких логосних сила. Логосна сила која не иде своме циљу: Богу Логосу, не ради за Њега већ против Њега, и јесте грех. И још: то је сила која је за свој циљ прогласила или себе или коју другу твар. У томе је сав ђаво, у томе и човек уколико грехом иде за њим. Бог Логос није мој циљ, већ ја сам: сав у себи, и сав за себе. Таква је логика свакога греха, и оног највећег и оног најмањег. Отуда је грех једина алогосност, једина алогичност у свету. Бог Логос је зато и постао човек, да би човека ослободио те убитачне алогосности, спасавајући га од греха, смрти и ђавола. И тако успоставио логосну целисходност у нашем човечанском свету. Логосна једноциљност везује најмању бубицу са најогромнијим сунцем у васиони, човека – са Анђелом и атомом. Једноциљност, једнопореклост, једнопосталост. Јер смо сви од Њега – Бога Логоса; сви, и све, и сва осим греха и зла. А зла нема изван греха. Слободна воља, створена боголиком да би била богочежњива, окренула се од Бога, кренула на супротну страну од Бога, и ради против Бога. Ето, у томе је суштина свакога зла: и ђаволовог и човековог. У томе је и смрт, јер је прекинута веза са Богом Логосом, од кога је и живот и постојање.

1,17

«И Он је пре свега, и све је у Њему». Он је – «Почетак» (Ин. 8:25). Или боље: Он је почетак свакоме почетку, а сам је Беспочетни Почетак. Зато је и пре свега створенога. Од Њега се ништа почетније замислити не може. Почетак, прапочетак свакој твари је у Њему и од Њега. «И све је у Њему»: све што живи, живи Његовим животворним силама; све што постоји, постоји Његовим бићетворним силама. Све је опкољено Њиме. Али и све је кроз Њега. Ван Њега је само небиће. То логосно свејединство свега постојећег тешко је осетити човеку, пошто му је душа разбијена грехом. Бог Логос и постаје човек, да би човека ослободио греха, и тако га оспособио да то свејединство осети и доживи. Ради тога и оснива Цркву у телу свом Богочовечанском. И људи, учлањени у Његово Богочовечанско тело, осећају и доживљују логосно свејединство твари по мери своје светости, своје охристовљености. Најсветији, то најснажније осећају и најсвесније доживљују.

1,18

Тек у оваплоћењу Бога Логоса и установљењу Цркве као тела Његовог нама је откривeна тајна свих твари, свих бића, свих светова, Тајна и циљ. То је – Црква. И у њој – логосно свејединство. Свејединство најпре Бога и човека, а затим и свих твари, свега што постоји на небу и на земљи. «И Он је глава телу Цркве», и као Глава држи тело Цркве у органском свејединству. Све животворне и стваралачке силе долазе од Њега и разливају се по целом богочовечанском организму Цркве. Као Глава телу Цркве Он све у њему води, све руководи. И тако све што је у Цркви доживљује своју логосну божанску тајну и свој логосни божански циљ, јер – «све се за Њ сазда». Без Њега као Главе свеколике творевине: овај свет, и сви светови; ова васиона, и све васионе, нису друго до безглава алогосна чудовишта. Зато, све што не улази, и неће да уђе у Његово Богочовечанско тело, неминовно пропада и гине у греху и небићу. А тамо луди у бесмислености и бесциљности свега. Јер као алогосна и противлогосна сила, грех потискује из човека све што је логосно у њему, а кроз њега – и из света око њега. На тај начин грех обесмишљује и човека, и свет око човека. И грехољубив човек неизоставно доживљује и себе и свет око себе као неоправдиву бесмислицу и бесциљну комедију, или као безумну трагедију и наметнуту тиранију.

Спасење од тога је у ологосењу човека. А то је могуће само у Цркви, под Христом као Главом. Учланивши се у богочовсчански организам Цркве, човек се постепено ологосује живећи у њему његовим логосним силама. То ологосење развија у њему осећање и сазнање свејединства светова, бића, твари, и њихове свециљности, свецелисходности, свелогосности. Том човековом логосном осећању свејединства увек је присутно осећање његове личне као и свеопште бесмртности. Отуда код људи у Цркви онако живо осећање јединства са покојницима као са стварно живим и бесмртним бићима. А усред свих њих, и испред свих њих, и кроза све њих – Он: «првенац из мртвих». Да, "првенац», јер је Он прво биће људско на земљином шару које је васкрсло да више никад не умре него да вечно живи. «И пре Њега су други васкрсавали, али су опет умирали; а Он је васкрсао савршеним васкрсењем – τὴν τελείαν ἀνάστασιν ἀνέστη».8 «Правенац» и «почетак» праве бесмртности, за којим иду сви прави бесмртници земље: хришћани. У Њему, Једином Бесмртном и Свеживом, сви су наши покојници живи и бесмртни. Нема мртвих, – то је најживље осећање и најбудније сазнање у чланова Цркве. Сви су међусобно повезани логосном бесмртношћу; сви су «синови васкрсења» (Лк. 20:36). Стога: «да буде Он у свему први», Он – оваплоћени Бог Логос, Господ наш Исус Христос, савршени Бог и савршени Човек, свесавршени Богочовек. «У свему први»: у свету, у животу, у души, у срцу, у савести, у мислима, у намерама: свуда, у свему и свачему први. Јер се «све кроза Њ и за Њ сазда». Није ли Он први у нашој души, она се руши; није ли Он први у нашој савести, руши се наша савест; није ли Он први у нашем свету, руши се наш свет и тоне у хаос, у страдања, у смрт. Све трагедије свих светова су отуда што нека бића: ђаволи и људи, неће да «Он буде у свему први», него Га одбацују и на Његово место стављају или себе, или неку другу твар, или неку своју творевину. Зато су наши светови и потонули у хаос; зато се све у њима руши, ломи, распада и пропада. Нигде реда, нигде циља, јер нема Њега, према коме се једино и могу разврстати сва бића и све твари, и свако наћи своје право место у свету и радити свој прави посао.

1,19

«Јер би воља Очева да у њему обитава сва пуноћа – πᾶν τὸ πλήρωμα κατοικῆσαι», «Сва пуноћа»: Живота, Истине, Љубави, Правде, Вечности, и свега божанскога што се може замислити; и «сва пупоћа» свега створенога, јер све што је створено – «све је у Њему». Богочовек – свепуноћа. И та свепуноћа стално обитава у Његовом Богочовечанском телу, Цркви, јер је Он сав у њој, и она – сва у Њему. Ту свепуноћу осећа као нешто своје сваки члан Цркве, и ништа му друго није ни потребно, јер имајући Господа Христа, он има све и сва што му је потребно за вечни живот у свима световима. Ова богочовечанска свепуноћа нема ничег заједничког са извесним философским теоријама о свепуноћи, јер су све оне у апстракцијама и мртвим схемама. Богочовечанска свепуноћа је жива, опитна, доживљајна богочовечанска стварност. Њу може сваки доживети учлањујући се као жива ћелијица у богочовечански организам Цркве. Но чудесни Богочовек Христос је већи и од саме ове свепуноће, јер је рекао: «у Њему обитава све пуноћа», а Он је и око ње као већи и бескрајнији од ње … Без Њега, васиона се претвара у огромну пусту и празну лешину; а у њој људи – све сами лешеви, празни изнутра и празни споља, лешеви – у великој лешини:

1,20

« … и кроза њ да помири све са собом, створивши мир крвљу крста његова, кроза њ све, било на земљи или на небу». Ето ради чега је Бог Логос постао човек: да уништи грех, тај једини узрок немира у свету и непријатељства према Богу, и да тако крвљу крста свог створи мир између Бога и свега што је на земљи и на небу. А да људима не би насилу наметнуо себе, Спаситеља, и да би их човекољубљем својим орасположио за спасење од греха, Он својом добровољном крсном жртвом уништава највећег непријатеља рода људског: смрт. Добровољном смрћу својом уништава смрт нашу. У томе се и састоји Његова човекољубива жртва за нас. Као свемоћни Бог, Он је могао спасти људе од греха и на неки други начин. Али, сваки други начин био би израз више Његове свемоћи божанске неголи човекољубља божанског. А Њему је главно да се људи из љубави слободно определе за своје спасење од греха. Он добровољно узима на себе оно што је најстрашније и најубитачније за људе у свету: смрт, и све муке у вези са њом. Па усто још и најсрамнију смрт: смрт па крсту. И кроз смрт своју силази у царство смрти истим путем као и сви људи. Силази, да и тамо објави спасење од смрти, јер је у царству смрти неупоредљиво више људских бића него на земљи. Ушао је у царство смрти као и сваки човек; али пошто је Његово Божанство било нераздељиво сједињено са Његовом човечанском природом, – у овом случају са душом -, то се Он и појавио тамо и као Бог и као човек, као Богочовек. То је оно што је разнело смрт, изнутра је разорило. Смертију смерт поправ, смрћу разрушивши смрт, Богочовек је васкрсао из мртвих и ослободио од смрти род људски. Кроз своје васкрсење Он је повезао људе са бесмртним животом: дао им нови живот, и ново богочовечанско осећање вечнога живота, свеживота у Њему. И још, осећање свејединства у Њему: и неба и земље, и Бога и човека, и овог и оног живота, и живих и умрлих. Зато је Спаситељева крсна смрт толико важна и трлико неопходна у домостроју спасења света. Јер без Његове смрти, не би било ни Његовог васкрсења, и тако не би било ни спасења од смрти, ни победе над смрћу. Поред тога, не би било ни вазнесења тела на небо, – тог завршног свеславног циља богочовечанског подвига спасења. А то опет све значи: човек би остао роб смрти; бесмртност не би била васпостављена, и са њом – логосно свејединство твари; грех би и надаље остао јачи од људи, а помоћу њега и смрт и ђаво. Мукама људским не би било краја ни у једном свету.

Свети апостол благовести: « … кроза њ да помири све са собом, сатворивши мир крвљу крста његова, кроза њ све, било на земљи или на небу». Велика је ствар помирење, објашњава ову благовест свети Златоуст, још већа – помирење кроз Христа Господа, а и од ове већа – помирење крвљу Његовом, и не просто крвљу, него, што је још веће, крстом. Тако, овде имамо пет чудесних ствари: помирио нас је са Богом, и то Собом, смрћу, крвљу, крстом. О, како је Он све то спојио! А да ти не би помислио да је све то једно исто и да је крст по себи нешто, апостол вели: «кроза Њ».9 На основу чега он то сматра важним? На основу тога што је Син Божји то извршио не на тај начин што је изговорио неколико речи, него што је себе сама дао ради помирења, и тиме све урадио. А шта значи: »све на небу»? Јер речи: «све на земљи» – разумљиве су, пошто је на земљи све било испуњено непријатељством и силно разједињено; сваки је од нас био у завади са самим собом и са многима. Но како је помирио «све што је на небу»? Еда ли је и тамо било раздора и неслоге? И како ми говоримо у молитви: «да буде воља Твоја и на земљи као на небу»? Шта рећи на то? Земља се била одвојила од неба, анђели су непријатељевали против људи видећи Господа свог вређаним од њих. И ово непријатељство Господ је пресекао. Како? Преместивши човека на небо, Он је не само помирио «све што је на земљи», него је човека узвео к анђелима, човека који је био непријатељ и противник. Ето, то је – дубоки мир! Анђели су се опет стали јављати на земљи, пошто се и човек јавио на небу. Бог је анђеле свео међу људе, а људе узвео међу анђеле. Најпре је анђеле свео к нама, а затим је човека узвео к њима; земља је постала небо, пошто је небо имало примити земнике – τὰ τῆς γῆς. Сада небо није заграђено од нас непроходном преградом; и сваки верник има свога анђела. Откуда се то види? Из речи Спасових: «Гледајте да не презрете једнога од ових малих; јер анђели њихови једнако гледају лице Оца мога небескога» (Мф. 18:10).10

1,21–29

Кол. 1,21–29:21 И вас који бејасте некад отуђени и непријатељи разумом у злим делима – τῇ διανοίᾳ ἐν τοῖς ἔργοις τοῖς πονηροῖς, 22 а сад вас помири у телу меса његова смрћу, да вас свете и непорочне и беспрекорне изведе преда се, 23 ако само останете у вери утемељени и чврсти, и непокретни од наде Еванђеља које чусте, које је проповедано свакој твари под небом, коме ја Павле постадох слуга. 24 Сад се радујем у своме страдању за вас, и допуњујем недостатак невоља Христових у телу свом за тело његово – ὑπὲρ τοῦ σώματος αὐτοῦ, које је Црква, 25 којој ја постадох слуга по домостроју Божјем – κατὰ τὴν οἰκονομίαν τοῦ Θεοῦ, који ми је дан за вас да проповедам реч Божју, 26 тајну која је била сакривена од векова и нараштајa, а сад се јави светима његовим, 27 којима Бог науми обзнанити какво је богатство славе тајне ове међу незиабошцима, које је Христос у вама, нада славе; 28 кога ми проповедамо светујући свакога човека и учећи свакој мудрости, да свакога човека покажемо савршена у Христу Исусу. 29 Око тога се и трудимо, борећи се по његовој моћи која у мени силно ради.

1,21

Искупитељска крсна жртва Спаситељева обухвата сва људска бића, па и Колошане, бивше незнабошце. Богочовечански подвиг помирења људи са Богом распростро се и на њих, некад отуђене од истинитог Бога и непријатеље Богу. Отуђене, чиме? Гресима, живљењем «у злим делима». По природи својој зло је туђе Богу, и зато отуђује од Бога. И претвара грехољубиве људе у непријатеље Богу. Јер је грех тиме грех, и зло тиме зло, што је непријатељ Богу и свему Божјем. Али је најстрашније када људи постану непријатељи Божји "разумом», тојест када свесно живе у злу, раде за зло, оправдавају зло. Њихово је зло разумско, «рационално», засновано на разлозима разума, логике. Да, оно је логичко и логичио. То се дешава са људским разумом када грех кроз грехољубље прожме цело биће човеково: и душу, и срце, и разум, и вољу, и толико се сједини с њима да учествује у целокупној њиховој делатности као њихова унутрашња, прирођена стваралачка сила. Онда грешне мисли, грешне жеље, грешна осећања постају «природни», логично оправдани, разумски неопходни. «Грех је логика Сатане», по ванредно дубокој и многозначајној мисли светог Макарија Великог. Уживи ли се у човека, грех се постепено слије са његовим разумом, са његовом логиком, и онда свако зло постаје за човека и логично, и природно, и неопходно. А Бог и божанско добро постају нелогачни, неприродии и непотребни. Штавише, огреховљена логика, огреховљени разум тврде: «нема Бога», и наводе «логичке доказе», «доказе разума» у прилог тога.

«Отуђени разумом» од Бога и свега Божјег, људи постају непријатељи Богу са логичких разлога, "разумом», и своје безбожништво оправдавају «логичким» и «рационалним» разлозима. А то безбожништво се неминовно изражава «у злим делима». Јер безбножништво и злорађење увек иду заједно. Живећи логиком греха, људи сматрају да су зла дела нешто логично и неопходно и природно у нашем човечанском свету. Зло се толико сродило с разумом, да је постало његов modus vivendi, а тиме и modus cognoscendi. За људе који су «разумом у злим делима», и тако «отуђени од живота Божјега» (Еф. 4:18), зло се јавља као рационална неопходност живота и мишљења. У томе је суштина незнабоштва и безбоштва; у томе њихова апологија зла; у томе њихова какодикеја – оправдање зла.

1,22

И од таквог свеубитачног зла ослобађа чудесни Господ Христос својом човекољубивом смрћу и васкрсењем. И тиме божански осмишљава и биће људско и живот људски. И показује да је божански разум, божанска логосност, божанска логика уствари једина логика, једини смисао и људскога бића и људскога живота, и свега што постоји. «Сад вас помири у телу меса његова смрћу»: помири вас са Богом, са божанским добром, са божанским разумом, да бисте престали бити љубитељи зла и непријатељи Бога. Сада и себе и свет видите у логосној светлости и свециљности. Сада осећате и увиђате да је оваплоћени Бог Логос заиста једини Разум, једини Логос, једина Логика живота и света. У Њему је права логосност и разумност људског разума; у Њему – права логосност и логичност људске логике. Тек у Њему и Њиме људски разум долази себи, своме правоме бићу, своме правоме смислу, своме правоме животу: светом животу. Омогућити људима свети живот, дати им силе да га остваре, – циљ је Спаситељевог богочовечанског подвига спасења света. Човекољубиви Господ добровољно узима на себе крсну смрт: «да вас свете и непорочне и беспрекорне изведе преда се». А силе за то ено су у Његовом Богочовечанском телу – Цркви. Узидате ли се у то свето тело, у вас ће се постепено осветити и савест и разум и душа. А из тих освећених извора природно теку свете мисли, света осећања, свете жеље, и претварају се у света дела. Тако се у светом и саборном животу Цркве ваше свето живљење непрестано развија и расте из силе у силу. А све то чини човекољубиви Господ – «да вас свете и непорочне и беспрекорне изведе преда се».

Господ нас, вели свети Златоуст, не само ослободи грехова него и постави у ред прослављених. Он толико претрпе не само да нас ослободи зала него и да нас узведе у првобитно достојанство, као када би неко осуђеника не само ослободио казне него га и узвео у почасно звање. И Он нас уврсти у ред ништа несагрешивших, или боље, у ред не само несагрешивших него и извршивших највеће подвиге; и још више од тога: дарова нам светост пред Њим. А реч «беспрекоран» изражава више него «непорочан», јер се реч беспрекоран примењује на нас када ми својим делима не изазивамо ни осуду ни прекор.11

1,23

Али, све је то могуће једино под овим условом: «Ако само останете у вери утемељени и чврсти, и непокретни од наде Еванђеља које чусте, које је проповедано свакој твари под небом, коме ја Павле постадох слуга». Другим речима: ако сте свом душом, свим срцем, свим животом, свим бићем у Еванђељу. Шта је темељ вашег бића? Ако је Еванђеље, онда сте дом душе своје саградили на неразоривом темељу; онда сте и "чврсти»; и никаква вас зла сила неће моћи ни оборити ни сатрти. Онда вас кроз све буре искушења и олује зла води неустрашиви путовођа – еванђелска нада. Главно је: будите «непокретни од наде Еванђеља»; нека вас ништа не одвоји од ње.

Речено је: «ако само останете». Значи: од вас зависи све: и утемељеност у вери, и чврстина, и нада еванђелска. Шта је то утемељеност у вери? Утемељеност вашег ума у вери, вашег срца, ваше савести, ваше воље, вашег целокупног бића. И још утемељеност у вери – све заснивати на вери: сав свој живот, и све своје односе: према људима и анђелима, према биљкама и животињама, према небу и земљи, према свету и световима, према истини и правди, према смрти и животу, према добру и злу, према бесмртности и вечности, према Богу и ђаволу; једном речју: према свему и свачему. Јер: «што год није од вере – грех је» (Рим. 14:23). «Ако само останете – непокретни од наде Еванђеља» у свима невољама и мукама и страдањима и трудовима и ранама и тамницама за Христа, увек «гледајући на оснивача и свршитеља вере Исуса» (Јевр. 12:2), увек хитајући «к мети», «к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу» (Флп. 3:14). «Ако само останете у вери утемељени и чврсти» – у свима њеним истинама и светињама и светим тајнама и светим врлинама и светим силама, оне ће вас осветити и вас «свете и непорочне и беспрекорне» пред Христа извести, и још у такве благовести и радости увести, какве око људско никада не виде, нити уво чу, нити срце наслути (ср. 1Кор. 2:9).

Еванђеље је «проповедано свакој твари – ἐν πάσῃ τῇ κτίσει». Да, проповедано камењу, и оно је повикало од бола када је угледало свога чудесног Благовесника где у мукама издише на крсту (ср. Лк. 19,40; Мф. 27:51); проповедано мору, и оно је Бога Еванђеља познавало, и пред Њим се смиравало, и узбуђено Га на таласима као на крилима носило; проповедано зверињу, и оно се пред Господом Еванђеља припитомљавало, заједно са Њим у пустињи живело и кротко Му служило, те је у Божјој Књизи и ова благовост објављена: «и бејаше са зверињем» (Мк. 1:13); проповедано свакој твари која је благога и свемилоснога Господа Исуса видела, чула, осетила: а виделе су Га, а чуле су Га, а осетиле су Га и птице, и лептири, и цвеће, и бубице, и ветрови, и кише, и биље, и животиње, и ваздух, и светлост, и облаци, и сунце, и звезде, – све Га је на земљи видело, све осетило, све се к Њему отворило, све се к Њему устремило, све Њему саосећало, све и сва Њему хитало, јер се из Њега непрестано лила чудесна благовесна сила и кроз све твари нежно разливала. Тако, непрестано тако док је на земљи боравио у телу свом светом; а кад је са ње одлазио, Он је ту благу силу предао својим светим Ученицима и наредио им да проповед Еванђеља свој твари продуже кроза све векове: «Идите по свему свету и проповедајте Еванђеље свој твари – πάσῃ τῇ κτίσει» (Мк. 16,15; ср. Мф. 28:19–20).

1,24

Свети апостол се радује сеоме страдању за Колошане, увек свестан да је страдање неопходно у спасењу људи. Доказ: што је сам Господ и Бог спасења дао такво многозначајно место својој крсној смрти у богочовечанском домостроју спасења света. Страдање за Христа, састрадање хришћана Христу, – ето спасења. Сваки спасавани дужан је доживети страдање Христово као своје: сараспети се Христу, изједначити се са Њим у страдању и смрти, еда би се на тај начин изједначио са Њим у васкрсењу (ср. Рим. 6,5; Флп. 3:10–11). Што ревноснији хришћанин, то дубље и свестраније доживљује спасоносно страдање Христово као своје. Никад му није доста страдања за Христа. «С Христом се разапех», тврди свети апостол (Гал. 2:19). А Колошанима пише: «Сад се радујем у своме страдању за вас». Спасоносно страдање се мора одстрадати. Иако је много страдао за Господа Христа, христочежњиви апостол «допуњује» – «недостатак невоља Христових у телу свом». На који начин? Страдајући за Колошане који су «тело његово», тојест тело Христово = Црква. А у Цркви се непрестано одживљава цео живот Спаситељев, од почетка до краја. Сваки спасавани га неизоставно доживљава, јер се у томе и састоји спасење. Подвиг христодоживљавања врхуни у доживљавању Његових спасоносних страдања. Ревносни хришћанин их стално «допуњује» у телу свом; њихова спасоносна сила је непрестано потребна свакоме хришћанину на целом путу спасења. Отуда христоносни Павле никада сит страдања за Христа. По угледу на Спаситеља, он радосно страда и за друге, и место других, еда би својим страдањима што више допринео њиховом спасењу, тојест њиховом животу у Спаситељу. Јер спасење и није друго него непрекидно живљење у Спаситељу, за Спаситеља, ради Спаситеља. Попут светог апостола, а по самој природи подвига спасења, и сви светитељи Божји су ненасити у страдањима за Христа. На неки начин они стално осећају како су мало страдали за Христа, и труде се непрестано да допуне «недостатак невоља Христових у телу свом». Радећи то, они то увек раде као чланови Цркве, те тако страдања њихова увек бивају «за тело Христово, које је Црква». И радују се сваком еванђелском страдању као изузетној милости Божјој и благовести Божјој. Истина, «радост спасења» врхуни у радости васкрсења, али пролази кроз радост страдања.

Наводећи речи светог апостола: «допуњујем недостатак невоља Христових у телу свом», свети Златоуст богонадахнуто благовести: Изгледа ми, апостол је рекао нешто велико; али не из хвалисавости, – не! – него из силне љубави према Христу; јер он жели да та страдања приписују не њему већ Христу. А тако се изразио желећи да своје слушаоце привуче Христу. И као да им говори: што ја страдам, ради Њега страдам; зато немојте благодарити мени већ Њему: јер то Он страда у мени. Тако, апостол се не стиди да и ова страдања приписује Христу: јер Христос не само умре за нас, него је и после смрти готов страдати ради нас. Свети апостол се свим силама труди да покаже да Христос и сада властитим телом својим излаже Себе опасности ради Цркве. И хоће да каже Колошанима ово: не ми приводимо вас к Њему, већ вас Он сам приводи к Себи, мада ми то радимо, јер смо ми узели на себе не своје дело него Његово. А да апостол сгварно чини то за Христа, чуј шта он сам о томе каже: «за тело Његово», желећи тиме рећи: ја угађам не вама већ Христу, јер трпим место Њега оно што би требало да Он трпи. Обрати пажњу како се апостол силно изражава, и како огромну љубав показује! Као што је писао Коринћанима: Све је од Бога који помири нас са собом кроз Исуса Христа, и даде нам службу помирења; тако смо ми послани место Христа, као да Бог говори кроз нас (2Кор. 5,18.20), тако и овде, да би Колошане што више привукао Христу, апостол говори то исто: ради Њега страдам. Тојест, мада је Онај који вам је дужан и отишао кроз вазнесење на небо, ја ево исплаћујем за Њега. Ради тога апостол и вели о себи: «допуњујем недостатак», да би показао да, по његовом мишљењу, Христос још није све претрпео. Ради вас, вели, Он и после смрти страда, ако у томе што недостаје. То исто он на други начин каже и у Посланици Римљанима: Који се и моли за нас (Рим. 8:34), показујући тиме да се Он није задовољио само смрћу, него и после тога чини за нас бескрајно много. И тако он говори, не превазносећи себе, него желећи да покаже да се Христос још и сада брине за њих. А да би доказао да је то веродостојно, он својим речима додаје и ово: «за тело Његово». Тојест, да је стварно тако и да ту нема ничег невероватног, види се из тога што све то бива ради тела Његова – Цркве.12

1,25

Шта је апостол? Слуга Цркве. А апостолство? Служење Цркви. Тако је «по домостроју Божјем». Такав је богочовечански домострој спасења света: ἡ οἰκονομία. Јер спасење је служење Цркви. А служење Цркви се састоји у слушању Цркве. Јер су у њој све свете силе спасења, чији је непресушни божански извор сам Господ спасења: Исус Христос. Због тога је Црква изузетно, и најизузетније биће у свима световима. Она је на божански чудесан и тајанствен начин – Богочовек Христос у свој пуноћи свих богочовечанских својстава и савршенстава. Зато је она – тајна над тајнама, светиња над светињама, благовест над благовестима: светајна, свесветиња, сваблаговест. Она сачињава:

1,26

«тајну која је била сакривена од векова и нараштаја, а сад се јави светима његовим». Сакривена Богом због таме греха и смрти наше, а сад? – објављена Господом Христом «светима његовим». Она, свесвета тајна објављена је «светима». «Светиње – светима». Увек тако. Не баца се бисер пред свиње. Свиње су страсти које не разликују светиње од помија. Заљубљени у грехе и смртоносне сласти, људи, сви људи свих нараштаја и свих векова, тамом зла скривали су од себе једину спасоносну светињу, благовест, тајну: Бога Логоса. И опет, сама се та пресвета тајна скривала од несветих бића. «А сад се јави» – оваплоћењем Бога Логоса, Његовим животом, страдањем, смрћу, васкрсењем, вазнесењем, силаском Светога Духа, – јави се као Црква, и остаде у свету као Црква. А Црква: божански циљ и смисао свих светова, свих бића, а најпре људи; божанско светиште и осветиште; божанска «Светиња над светињама» која освећујући спасава од свега несветог: греха, зла и ђавола; божанско обиталиште Пресвете Тројице – «тело Свете Тројице» – у коме се живи од Оца кроз Сина у Духу Светом. Заиста, пресвета тајна, светајна; заиста, пресвета светиња, свесветиња; заиста, пресвета благовест, свеблаговест.

1,27

Такво је богатство тајне ове. Ништа од ње богатије, ништа славније ни на небу ни на земљи. То осећају они у којих је развијено осећање за свето, за божанско, за вечно. Најпре и највише светитељи. И сви хришћани, сваки по мери своје светости. Јер су сви хришћани – свети по позиву и назначењу. Светим душама Господ казује свету тајну своју. Зато су они тако неустрашиви проповедници и исповедници ове свете тајне. Црква – једино «богатство славе» у овом свету срама и смрада од греха и смрти. У томе богатству славе је једина права слава људскога бића, јер га спасава од онога што срамоти човека: од греха, смрти и ђавола. Зато је за људе, за све људе Црква – «нада славе», једина права нада једине праве славе. То богатство славе човек осети када се вером учлани у богочовечанско тело Цркве, и Христос усели у њега кроз свете тајне и свете врлине; због чега свети апостол и вели: «богатство славе», «богатство тајне» – «Христос у вама». Са Христом у себи, људи се обогате непропадљивим богатством: Богом и божанским савршенствима (ср. Лк. 12,21; Рим. 10,12; 2Кор. 8,9; 1Кор. 1,5; 2Кор. 6,10; Рим. 11:33). То богатство је непропадљиво; њега не могу ни мољци нагристи, ни рђа покварити, ни лупежи покрасти (ср. Мф. 6,19–20; Лк. 12:33). Оно се чува у души помоћу еванђелских врлина и живљења у њима, живљења које се једино у Цркви може водити помоћу њених светих благодатних сила. А оне обилно и непрекидно струје и кроз најмању ћелијицу њеног богочовечанског организма. Слава је, слава човекова бити у њој – макар најмања ћелијица.

Тумачећи апостолове богонадахнуте речи: «Какво је богатство славе тајне ове међу незнабошцима», свети Златоуст вели: Људе, неосетљивије од камења, одједном узвести у достојанство анђела, и то једноставно помоћу голих речи и саме вере, без икаквог труда, – стварно је то слава и богатство тајне; слично томе као када би неко гладног и шугавог пса, гадног и одвратног, који забачен издише и није више у стању да се миче, изненада учинио човеком и поставио га на царски престо. Обрати пажњу: незнабошци су се клањали камењу и земљи, били заробљеници и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше телом Господара Анђела и Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог, одједном постадоше сапрестолници Божји – σύνθρονοι τοῦ Θεοῦ. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише? Требало је да они сазнаду: прво, да камење нису богови; друго, да не само они нису богови, него да ни земља, ни животиње, ни растиње, ни човек, ни небо, ни оно што је више неба, такође није Бог; треће, да ни камење, ни животиње, ни биљке, ни стихије, ни оно што је горе, ни оно што је доле, ни човека, ни демоне, ни анђеле, ни арханђеле, нити икоју другу од тих вишњих сила – природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине, њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог; да само Њега треба обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт; да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узићи на небо, удостојити се бесмртности, настанити се са арханђелима. Човека, који је стајао тако ниско, пошто је све те ступњеве прескочио, Господ Христос посади на небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђелa и Арханђелa и Престолa и Господстава. Заиста је свети апостол дивно рекао: Какво је богатство славе тајне овe!13

1,28

Зато што Господ Христос сачињава такво богатство за људе, свети апостоли Га неуморно проповедају свима «учећи свакога човека мудрости». Са циљем? – «да свакога човека покажемо савршена у Христу Исусу». Јер једино у Христу Богочовеку људско биће може доћи до свога потпуног савршенства, зато што у нашем земаљском свету једини Он има и раздаје људима све божанске силе потребне за то. Нема изузетка: сваки човек може постати савршен у Христу Исусу, само ако хоће. Јер вера је дата свима; Црква је увек отворена за све. Свима су доступне свете тајне и свете врлине, и у њима свете божанске силе, помоћу којих се човек израђује у човека савршена. Образац савршеног човека је сам Богочовек, Господ Христос. Ко се учлани у Његово Богочовечанско тело, налази се у божанској радионици у којој се постепено прерађује, постепено «расте растом Божјим» – «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Кол. 2,19; Еф. 4:13). Сваки човек је саздан, и послан у овај свет, као биће коме је одређен и отворен пут божанског усавршавања, да би себе развио у човека савршена. У томе га омета сваки грех, свако зло, а помаже свака еванђелска врлина, свако еванђелско добро. Зато му је на том путу потребна «свака мудрост», еда би га мудро руководила и видовито водила божанском савршенству. То је врло сложен процес и подвиг: у њему учествује сав човек и све еванђелске врлине. Не постаје се савршеним човеком ни одједанпут, ни лако. Савршенство се стиче постепеним усавршавањем. То није механичка радња, ни наметљиви дар. Нити је то дар који се готов даје. Не, ту се дају благодатне силе за усавошавање по мери ревности, и човек се усавршава сједињујући дароване силе са својим природним силама: душом, срцем, разумом, савешћу, вољом. Сарадњом благодати Божје и слободне воље човекове постепено се остварује то усавлшавање, док се најзад не достигне «у човека савршена».

1,29

Свети апостол и вели: «Око тога се и трудим, борећи се по његовој моћи која у мени силно ради». «Старам се не просто и како било, него се трудим и борим са великом ревношћу, са великом будношћу»14 употребљавајући сваковрсне полвиге,15 ратујући са непријатељима видљивим и невидљивим.16 Но, помаган благодаћу Божјом, ја радо узимам на себе сваки труд, сваку муку, да бих учењем проповеди еванђелске учинио све људе савршенима.17

Свети апостол се свим бићем својим труди, и моћ Христова у њему силно ради. Тако се обавља, једино тако подвиг еванђелског, богочовечанског усавршавања човека. Човеково је да се труди, а Христово је да даје силе. То увек бива у правој сразмери. Да не би: или човек постао аутомат, или Бог – непотребан. Човек би постао аутомат, када би благодатне силе Христове без учешћа његове воље и труда обављале његово усавршавање, његово спасење; а Бог би постао непотребан, када би човек хтео да без учешћа благодатних сила Христових само својим трудом постигне савршенство, постигне спасење. Али, пошто је усавршавање, спасење – богочовечански подвиг, то је потребно и једно и друго: богочовечанска равнотежа у богочовечанској сарадњи. Овај богочовечански подвиг усавршавања себе јесте непрекидна борба, борба са гресима, са искушењима, са страстима, са нечистим дусима. У тој борби хришћанин увек односи победу, ако се бори помоћу сила које му Господ Христос даје. А бори се сам, уносећи сву душу и сву вољу. Он даје борца – себе, а оружје добија од Господа Христа. У тој борби труди се и мучи његова душа, његова савест, његово тело, његова воља, – и према труду добија моћ од Господа која у њему «силно ради».

Друга глава

2,1–15

Кол. 2,1–15:1 Хоћу дакле да ви знате колику борбу имам за вас, и за оне у Лаодикији, и за све који нису видели лица мога у телу, 2 да се утеше срца њихова и да, сједињена у љубави, дођу до свега богатства потпупог уверења разума, до познања тајне Бога и Оца и Христа, 3 у којој је све благо мудрости и знања сакривено (= у којој су све ризнице мудрости и знања сакривене). 4 А ово говорим, да вас нико не превари слатким речима. 5 Јер, ако телом и нисам код вас, али сам духом с вама и радујем се што видим ваш ред и чврстину ваше вере у Христа, 6 Како дакле примисте Христа Исуса Господа, онако живите у њему, 7 укорењени и назидани у њему, и утврђени у вери, како сте научени, изобилујући захвалношћу. 8 Чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању људском, по стихијама света, а не по Христу; 9 јер у њему живи сва пуноћа Божанства телесно – πᾶν τὸ πλήρωμα τῆς θεότητος σωματικῶς. 10 И ви сте испуњени у њему који је глава свакоме поглаварству и власти; 11 у коме и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, свукавши тело грехова меса – ἐν τῇ ἀπεκδύσει τοῦ σώματος τῶν ἁμαρτιῶν τῆς σαρκός, обрезањем Христовим, 12 сахранивши се с њим у крштењу, у коме и васкрсосте с њим вером силе Бога који га васкрсе из мртвпх. 13 И вас, мртве у гресима и у необрезању тела вашег, оживео је с њим опростивши нам све грехе, 14 избрисавши обвезницу против нас, која својим заповестима беше против нас, и уништи је приковавши је на крст, 15 и разоружавши поглаварства и власти, осрамоти их јавно, победивиш их њиме.

2,1

Каква видовита осетљивост и божанска саосетљивост! Апостол носи у срцу свом хришћане које видео није; његова човекољубива душа као да се сва иселила из њега и уселила у све њих, расејане по свету. И заиста, апостола светог је најмање у њему самом; сав се бригама разлио по свима Црквама. Христолика љубав га чини на чудесан начин еванђелски свудаприсутним. И он се бори за све и свакога, јер свакога хоће да покаже «савршена у Христу Исусу» (Кол. 1:28). Борба је то непрекидна и силна: борити се за спасење толиких људи, и одолети свима непријатељима њиховог спасења! Та је борба толико важна и неопходна, да је чак и он, свесмирени слуга Христов, приморан да сам укаже на њу: «Хоћу да ви знате колику борбу имам за вас». Борбу, са ким? Са свима најстрашнијим непријатељима људским: саблазнима, гресима, смртима, ђаволима. Сви они без предаха крволочно војују против хришћана и њиховог спасења. Стога су хришћани стално под оружјем и на бојном пољу; боре се без застоја и примирја. Ту су ране, ту вапаји. Ту се посрће, пада, па чак и пропада. А главно је једно: не сустати; трпљењем се изнад свега наоружати, и – победа је сигурна. Јер ето, за њих се бори и такав свепобедни првоборац као што је христомоћни апостол Павле. Бори се:

2,2

«да се утеше срца њихова и да, сједињена у љубави, дођу до свега богатства потпуног уверења разума, до познања тајне Бога и Оца и Христа». Богатство, до кога се долази победом, божанско је и вечно, те помисао на њега треба да утеши срца њихова у свима окршајима, у свима невољама, у свима ранама, у свима ропцима, који су природни у борби за спасење душе. «Срца – сједињена у љубави», – ето свепобедне хришћанске војске у свима борбама са грехом, смрћу и ђаволом. Тада се сваки бори за све и сви за свакога, сваки заједно «са свима светима» (ср. Еф. 3:18). Зато од њих безобзирце бежи сваки грех, свака смрт, сваки ђаво. Или на очиглед свију издише у самртним мукама побеђена смрт, побеђени грех, побеђени ђаво.

Само «срца – сједињена у љубави» долазе «до свега богатства потпуног уверења разума, до познања тајне Бога и Оца и Христа». Срце љубављу уводи разум у све богатство «тајне Бога Оца и Христа»: Цркве. Али срце, љубављу сједињено «са свима светима», са срцем свију њих, са саборним и светим срцем Цркве, стиче потпуно уверење у свеистинитост и свевредност Христа и Његове светајне: Цркве. То исачињава врхунско савршенство људског разума у овом свету, његово «свезнање». Јер, охристовљен и оцрквљен, он зна непосредно и опитно све што му ваља знати за његов вечни живот и у овом и у оном свету. А какво се знање неохристовљеног, неосвећеног разума људског може упоредити са тим? И није ли свако такво знање уствари маскирано незнање, или знање које неминовно дегенерише, назадује у незнање? Очигледна је чињеница људског живота: све док је човек «разумом» непријатељ Христу Богу, он живи «у злим делима» (ср. Кол. 1:21), и распада се, трули у глиставим мислима и гмизавачким идејама. Такав разум богомудри апостол с правом назива «иструлелим разумом» (ср. 1Тим. 6,5; 2Тим. 3:8). Само саоваплоћен богочовечанском разуму Цркве, људски разум се толико очисти, преобрази, освети, усаврши, да постиже своје врхунско савршенство. Тада, једино тада он разуме и себе, и свет око себе, и Бога, и Његову творевину, и Богочовека, и Његову пресвету тајну – Цркву; и доживљује логосно свејединство твари, логосну свециљност, логосну свецелисходност. Тада разум долази «до потпуног уверења» да је у Цркви:

2,3

«све благо мудрости и знања сакривено». У Цркви, која је ту, у нашем човечанском свету, и помоћу које је наш свет органски сједињен са небеским светом. Јер својим богочовечанским организмом она обухвата све светове. Отуда су у њој и «све ризнице мудрости и знања» свих тих светова. Нема вечне мудрости и бесмртног знања, а да нису у њој. Само, све је то «сакривено» од огреховљеног, неосвећеног, неохристовљеног разума људског. А откривено? – разуму освећеном, охристовљеном; разуму учлањеном у свети саборни разум Цркве.

У Цркви: «све ризнице мудрости и знања»: о Богу, о свету, о човеку, о животу, о вечности, о свима Божјим световима. Јер све што је Божје, Црквом постаје човечје. Само опосредовано Богочовеком, све што је божанско постаје човечанско. И то у Његовом Богочовечанском телу – Цркви. «Све ризнице», – а ко зна колико их је! сигурно таман толико да ће кроз сву вечност хранити мудрошћу и знањем све христочежњиве и свете душе.

2,4

«А ово говорим, да вас нико не превари слатким речима». Сад знате главну тајну свих светова, главну истину. Све друго што није то, или не води томе, или је против тога, ма како изгледало привлачно и слатко, обмана је. Ако је до мудрости, – ено је сва у Цркви; ако је до знања, такође. Ма како заводљиво привлачне биле речи мудрости људске или знања људског, ако немају на себи печат богочовечански, нису од Истине и не казују Истину. «Ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га» (2Ин. 10). «У Христу су све ризнице знања и мудрости сакривене, јер је Он сама мудрост и само знање – αὐτοσοφία γαρ ἐστι καὶ αὐτόγνωσις. Једини Христос зна све. А сваки други, ма како дивно говорио, ако не говори по Христу, он уствари говори све саме бесмислице и измишљотине.18

2,5

Не само мислима него је свим духом својим свети апостол са Колошанима. Као да се духом преселио из тела свог у њих. Толико он сав учествује у њиховом животу. Нема сумње, он живи саборним животом Цркве, те просто не знаш где престаје његов а настаје живот његове сабраће. Стога је његова радост увек у зависности од њих: од њихове вере у Христа и живота у Христу. Ако је вера њихова чврста, и живот њихов уређен и сређен Христом, и они животом својим у Христу на земљи осигуравају себи вечни живот на небу, апостолова је радост свесрдна и неисказана. Јер је на себи самом и на многима и многима непоштедно испробао и свестрано проверио тачност ове истине: само када људи живе у Хритсу и ради Христа, њихов живот на земљи добија свој непролазни божански смисао и своју непролазну божанску вредност. Зато богомудри апостол и благовести хришћаиима:

2,6

«Како дакле примисте Христа Исуса Господа, онако живше у њему». Не мењајте ништа у Господу Христу, нити Му што додајте: онакав какав је, Он је и божански и човечански свесавршен. Ми вам таквог Господа Христа, Богочовека проповедасмо и дадосмо; ви Га таквог «примисте». «Тако живите у Њему», – у Њему, не у себи, ни у неком другом или у нечем другом. Све што од ваше душе, од вашег бића, од вашег живота није «у Њему», знајте – у смрти је, у трулежи је, у греху је, у злу је, у паклу је. А живот »у Њему" – сав је у божанској бесмртности: у бесмртној божанској Истини, у бесмртној божанској Љубави, у бесмртној Правди, и у осталим бесмртним божанским својствима и савршенствима. Господ Христос је постао човек, да бисмо ми људи живели у Њему као земаљском Богочовеку, а не да бисмо Га издалека посматрали, дивили Му се, и философирали о Њему.

«Живите у Њему», – то је заповест над заповестима. И то живите: не прилагођавајући Њега себи него себе Њему, не преиначавајући Њега према себи него себе према Њему, не мењајући Њега према себи него себе према Њему, не пресаздајући Њега по лику свом него пресаздајући себе по лику Његовом. Само охоли јеретици и неразумни душегубци пресаздавају, преиначавају Богочовека Христа према својим жељама и схватањима. Отуда толики «лажии христоси» у свету, и толики лажни хришћани. А прави Господ Христос, у свој пуноћи своје еванђелске богочовечанске стварности, сав је у своме Богочовечанском телу, Цркви, како у доба светих Апостола, тако и данас, тако и довека. Богочовечански живот Његов – продужен је у богочовечанском телу Цркве кроза све векове. Живећи у Цркви, ми живимо «у Њему» онако како то христоносни апостол и наређује. А у најпунијој мери живе тако Светитељи. Отуда и њихова чудотворна светост: живећи свим бићем у Господу Христу, они се Њиме освећују, охристовљују, обожују, освемоћују, како некада у апостолској и поапостолској давнини, тако и касније, и јуче, и данас, тако увек «до свршетка света». Они – Богочовечански лик Христов чувају у Његовој свеживотворности, свеистинитости и свечудотворности.

2,7

Како људи могу живети у Христу Господу? Ако су «укорењени и назидани у њему». А укорењени су у Њему, ако су корењем свога бића потпуно у Њему, уврежени у Његовом Богочовечанском бићу, те све животне силе, потребне за живот, црпу из Њега. Укорењено у Њему свесветом, корење нашег бића се освећује, постаје свето. Онда се и сав живот наш освећује, постаје свет. Света душа рађа свете мисли, света осећања, света расположења, и чини света дела. По речи светог апостола: «Ако је корен свет, онда су и гране» (Рим. 11:16). У Господу пак Христу ми се укорењујемо светим тајнама и светим врлинама. Када је све корење нашег бића у Христу, онда је и сав живот наш од Христа.

«Назидани у њему»: Он – тело Цркве, у коме се ми узидавамо и назидавамо подвизима; назидавамо као живи делови, живе ћелијице. Он је темељ нашег бића, и стога темељ нашег спасења, на коме се помоћу врлина назидавамо, и тако постижемо спасење кроз обогочовечење (ср. 1Кор. 3:10–11). Или: Он је зграда спасења, «кућа духовна», а ми «живо камење» које се узидава у њу и назидава на Њему (ср. 1Петр. 2:5–6). Тако, узидани у Њега и назидани на Њему, ми живимо Њиме, и у Њему, и од Њега.

» … утврђени у вери», вери у? – Богочовека Христа. А то постајемо када своје срце, свој ум, своју савест, своје биће испунимо духом вере, те све што из њих ниче, ниче из вере и расте вером. Вера нас упознаје са свима светим тајнама и светим врлинама еванђелским; а ове нас опет утврђују у вери, ако живимо у њима. Свака света тајна је тајна вере, и свака света врлила – врлина вере. Вера је душа сваке од њих, а оне су тело њено, остварење њено. Без њих, вера би била мртва; без вере, њих не би било. Речено је: «вера кроз љубав ради» (Гал. 5:6). Но она исто тако ради и кроз молитву, и кроз пост, и кроз остале еванђелске врлине. Као што душа ради кроз сва чула и кроз све делове тела, тако и вера ради кроз све свете врлине и свете тајне, као кроз своје тело, јер све оне сачињавају једно духовно тело у коме вера ради као душа.

2,8

«Чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању људском, по стихијама света, а не по Христу». У нашем човечанском свету постоје уствари само две философије: философија по човеку и философија по Богочовеку. То су два схватања света, два гледишта на свет. У једној је све и сва – човек, у другој – Богочовек.

Философија по Богочовеку није друго до Еванђеље Богочовеково. А шта сачињава Његово Еванђеље? Он сам, и све Његово: Његов живот, Његово учење, Његова дела, Његова смрт, Његово васкрсење, Његово вазнесење, Његова Црква. Све се из Њега изводи, и све на Њега своди. Он Еванђеље чини Еванђељем. Јер је Он његово живо оличење и савршено остварење. Све што сачињава благовест за људско биће, у Њему је потпуно оваплоћено и човечански остварено. Најмучнија питања људскога духа Он је решио божански савршено и човечански стварно, и тако сваку нашу муку претворио у благовест. Највећу муку рода људског, смрт, Он је васкрсењем својим претворио у благовест, јер нам је свима пропутио пут у бесмртност и живот вечни, и тако решио најмучнији проблем бића људског, проблем живота и смрти. Мучни проблем добра и зла Он је решио својим богочовечанским животом: све што је учинио претставља једино истинско бесмртно и вечно добро у човечанском свету; а зло је све што није од Њега, и што је против Њега. Нерешиво питање људског сазнања: «шта је истина?» Он је решио конкретно и реално: показао је и доказао да је у Њему оваплоћена и оличена сва божанска Истина. Стога и постао непогрешиво мерило Истине. Тек од Њега и Њиме ми јасно знамо шта је истина а шта лаж у нашем човечанском свету. А проблем Бога и човека? – Једини Он је решио савршено и завршно: у себи Богочовеку показао је јединог истинитог Бога и јединог истинитог човека, те знамо шта је прави Бог и шта прави човек. И тако сва питања редом налазе своје логосно и благовесно решење у оваплоћеном Богу Логосу. Стога је основно начело философије «по Христу» ово: Богочовек је мерило свих бића и ствари. Богочовек увек жив и увек присутан у човечанском свету, и – свима приступачан. Јер је не само своју богочовечанску философију него и себе сама оставио у нашем земаљском свету као богочовечанско тело, као богочовечански живот: Цркву. Опитна је истина: богочовечанска философија је сва у богочовечанском животу. Ко живи тим животом, он и има ту философију. Отуда је сваки хришћанин по самом позиву свом философ. Јер живећи у богочовечанском телу Цркве, сваки по мери своје вере и ревности доживљује и живот и смрт, и добро и истину, и љубав и правду, и Бога и човека, на начин на који их је оваплоћени Бог и Господ доживљавао. Зато што све то у највећој мери доживљују, Светитељи и јесу прави, истински философи. Они знају тајну Бога и човска, истине и добра, живота и смрти. По учењу Цркве, они су «философи Духа Светога», «свети философи». Јер се светим животом стиче философија «по Христу», и постаје философ Духа Светога.

Насупрот богочовечанској философији «по Христу» стоји човечанска философија «по човеку». Она обухвата све философије којима је човек – мерило истине. Све проблеме живота и сазнања оне решавају човеком и по човеку. Стога су све оне «хуманистичке», или боље: хоминистичке. Њихово је основно начело: човек је мерило свих бића и ствари – ἄνθρωπος μέτρον πάντωυ. И то човек овакав какав је у својој конкретној психофизичкој датости: са свима недостацима, манама, гресима, злим силама. Очигледно је да су грех и зло стваралачке силе у човеку, које учествују у целокупном животу његовом. Учествују и у његовим мислима и у његовим осећањима. Отуда начело: «човек је мерило свега», мора значити и: грех је мерило свега; зло је мерило свега. А посредно значи и: ђаво је мерило свега. Јер за видовитије људе очигледна је истина да је човек – «радионица ђавола»,19 пошто је радионица греха и зла. А грех и зло су увек ђаволово дело, ђаволов посао. У свакоме греху и у свакоме злу увек има по мало ђаволове логике, ђаволове душе. Зато је сва философија «по човеку», у крајњој линији својој, – «празна превара», голо «казивање људско». Збиља, која је то философија «по човеку» решила проблем људског живота? Ниједна, јер није решила проблем смрти. А проблем смрти се задовољавајуће може решити једино васкрсењем. – Која је то хоминистичка философија решила проблем истине? Ниједна, јер се проблем истине може решити ако се истина покаже као жива и бесмртна стварност у нашем човечанском свету. – И опет: која је то хуманистичка философија решила проблем Бога и човека? Ниједна, јер нам није могла показати ни истинитог Бога ни истинитог човека.

Неке хоминистичке философије решавају проблеме «по стихијама света». То су оне што поједине стихије света проглашују за суштину света, или за почетну свестваралачку силу света, или за праузрок света. Као: ватру, воду, ваздух, етар, материју, атом, електрон. – Али, све то не решава постављене проблеме него осложњава, остављајући нас у безотворној тамници људског сазнања и у загушљивом челичном јајету људског греха, зла и смрти. И човек, ако се искрено и мученички удубљује у главне проблеме живота и сазнања, мора се сложити са апостолом Павлом, и рећи: све су те философије «по човеку» уствари приче људске, «казивања људска», сањарења људска, мудријашења; кроз све њих зуји и бруји – «празна превара». Заробе ли човека, он је заиста врло несрећан са свима њима.

2,9

Не човек него Богочовек је решење свих људских проблема и оваплоћење свих људских благовести. Благовести које почињу у овом свету, да се потпуно расцветају и вечно трају у ономе свету. Бог Логос је, поставши човек, све људско претворио у вечиту благовест. Каква неисказана благовест – бити човек, откако је Бог Логос постао човек! Имати душу људску – каква благовест, откако је душа људска постала душом Богочовека! Каква чудесна благовест – живети живот људски, откако је оваплоћени Бог Логос живео њиме! Све људско у Њему је Бог заиста «благословио сваким благословом» (Еф. 1:3), и све је процветало божанском бесмртношћу и вечношћу. «Јер у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно»: сва пуноћа Божанске Истине, сва пуноћа Божанске Правде, сва пуноћа Божанског Живота, сва пуноћа Божанске Љубави, сва пуноћа Божанске Вечности, сва пуноћа свих Божанских савршенстава. И то живи «телесно – σωματικῶς»: у границама тела људског, стварно, видљиво, опипљиво, «што чусмо, што видесмо очима својим, што расмотрисмо и руке наше опипаше» (1Ин. 1:1). Да: Безгранични у ограниченом, Вечни у временском, Бог у човеку. «Иако се оваплоти сав – ἅπας, Бог Логос је и са Оцем сав – ἅπας; телом ограничен, Божанством неограничен.20 Шта је то Божанско, што би људи могли пожелети, а да им није дато у Господу Христу, и то дато »телесно», опипљиво, преношљиво? Шта је то Вечно, што би желели видети, и да га у Господу Христу не виде овлаплоћено, остварено «на телесан начин – σωματικῶς»? Са Њим и у Њему ми заиста и имамо и видимо Божанство, Безгранично и Вечно у свима њиховим савршенствима. И тако опитно, на основу личног искуства знамо. Јер у Богочовеку Христу нема ничег апстрактног: сав Бог у Њему је σωματικῶς присутан у нашем свету, σωματικῶς дат и познат, Стога је богочовечанска философија, философија «по Христу», једина уствари реалистична, и емпирична, и експериментална, и прагматична. Христом је све Божанско и Вечно постало човечански стварно, емпирично, опитно, доступно. Сва та пуноћа Божанства живи «телесно» у – телу Христовом; Цркви. И хришћани, живећи у Цркви, живе у пуноћи божанског живота, и све што је Христово доживљују као своје. Његовом богочовечанском пуноћом испуњују себе (ср. Ин. 1,16; 2Петр. 1:3–9). Зато свети апостол и вели хришћанима:

2,10

«И ви сте испуњени у Њему». «О, какве речи! ви имате ништа мање него Он сам, јер сте и ви испуњени Божанством Његовим. Јер пошто је природа наша сједињена са Богом, то смо и ми у Њему постали заједничари Божанске природе – Θείας ἐκοινωνήσαμεν φύσεως.21 Господ Христос је – «сва пуноћа Божанства»; а ви хришћани, – ви сте Његови, зато сте и ви испуњени том пуноћом: πεπληρωμένοι. Човек више није леш, изнутра празан и у празном свету. Сав је испуњен Богом. А његова боголика душа, са својим бескрајностима, и може се испунити једино Богом, пуноћом Божанства. Сви видљиви светови да се у њу сместе, не могу је испунити. Тако су божански огромне и њена дубина, и њена висина, и њена ширина. Зато душа људска стварно само у Господу Христу налази свој прави мир, божански мир и покој. Јер у Њему налази божанску пуноћу свога боголиког бића, и у њој своју бесмртност, своју вечност, своје божанско савршенство, своје потпуно остварење.

Како се човек испуњује «пуноћом Божанства» – Христом Господом? Једино живећи Њиме и у Њему. А где је Он? у своме Богочовечанском телу, Цркви. Само као чланови Цркве људи се постепено испуњују Господом Христом, док не постану «испуњени у Њему», јер Црква, зато што је «тело његово» и јесте «пуноћа» Њега «који све испуњава у свему» (Еф. 1:23). Тако, једино у Цркви људи доживљују свепуноћу Божанства као нешто људско, наше, и то – неотуђиво наше. И извршују еванђелску заповест светог апостола: «да се испуните сваком пуноћом Божјом» (Еф. 3:19). Уствари, нема разлике између Христа и Цркве; Он је све и сва у њој: она – тело Његово, Он – глава њена. И по бескрајном човекољубљу свом, поставши човек, Он је учинио да све то припада нама људима. Несумњиво припада, чим се еванђелским подвизима узидамо у свето тело Његово и станемо живети у њему помоћу светих богочовечанских тајни и сила. Онда «сву пуноћу Божанства» доживљујемо најстварније, σωματικῶς, као нешто наше.22 И свим бићем осећамо и сазнајемо да је Господ Христос за нас људе заиста све и сва у свима световима. А остало, све остало – «трице». И онда се све жеље наше сливају у једну свеобухватну павловску жељу: о, само да Христа добијемо, да се у Њему нађемо и вечно у Њему останемо! о, то, само то, Господе незаменљиви, услиши и помилуј! (ср. Флп. 3:8–14).

Једино у Цркви човек је потпун човек: све има што му је потребно за вечни живот у свима световима. Сав се охристовљује, сав обогочовечује, сав осуштињује, сав обесмрћује. Ван Цркве, човек је само схема човека, само сенка човека, и привиђење, и сновиђење, и робот. И осећа се празан и пуст. И стварно, у срцу Његовом и нема срца, јер нема Бога; у души његовој и нема душе, јер нема Бога; у савести његовој и нема савести, јер нема Бога. Савест! какви језиви понори, све док се не испуни Богом. Душа! каква бескрајна пустиња, све док се не испуни Богом. Човек! каква лешина, све док себе не испуни Богом и Спаситељем нашим Господом Исусом.

2,11–12

Крштење – света божанска тајна, којом човек из небића прелази у биће. Да, из небића у биће. Јер одбацује оно што води у небиће, и држи у небићу. То су греси. Страшна и пустошна сила, и бескрајно моћна. Толико моћна, да саздаде себи тело, «тело грехова». Духовна демонска сила, греси су успели да се толико материјализују у човеку, да су изградили у њему читаво своје тело. Да, грех постаде тело, и то у човеку. Човек се испунио гресима; греси су прожели и душу, и тело његово, и месо тела његова, и саткали у њима своје тело, «тело грехова», постигли своју најочигледнију стварност, доживели своје оваплоћење и најопипљивије остварење. То «тело грехова» је тело "меса – τῆς σαρκός». У светој тајни крштења божанском силом човек свлачи са себе то «тело грехова меса», избацује из себе сву греховну садржину, греховну стварност, уништава само биће греха. Тада се врши «нерукотворено обрезање» бића људског «обрезањем Христовим»: божанска сила Христова отсеца и уништава све грехе прирасле за њега. А све то није друго до потпуно доживљавање Христове спасоносне смрти и спасоносног васкрсења. Јер се у крштењу сахрањујемо са Христом, доживљујемо сву силу Његове победе над смрћу Његовом богочовечаиском смрћу, и са Њпм васкрсавамо из мртвих божанском силом Његовом. Крштавајући се у смрт Христову, ми умиремо греху и васкрсавамо из мртвих да бисмо заувек живели «у новом животу», животу еванђелском, богочовечанском, вечном, у коме смо «мртви греху а живи Богу и Христу Исусу Господу нашем» (Рим. 6,2–5.11). Нема сумње, крштење је најсудбоноснији догађај и доживљај који људско биће може имати у овом свету, јер се њиме облачи у Христа Бога и испуњује «сваком пуноћом Божјом». По свеистинитој речи светог истинољупца: «Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте» (Гал. 3:27). А живот после крштења не треба да буде друго до непрекидно доживљавање свога живота као богочовечанске свепуноће. То се обавља помоћу светих еванђелских тајни и светих еванђелских врлина. Почиње се са вером; и она нас уводи у све остале Христове свете тајне и свете врлине. Она уводи, и непрестано води и руководи. Да, вера стално води и руководи хришћане, од крштења па кроз сав живот у овом и кроз сав вечни живот у оном свету.

2,13

«И вас, мртве у гресима и у необрезању тела вашег, оживео је с њим опростивши нам све грехе». Људи су мртви у гресима до светог крштења. У крштењу они оживљују Христом за живот бесмртни и вечни, јер им се опраштају сви греси, греси који су их умртвљавали сваком смрћу. Греси располажу са безброј смрти: они умртвљују у човеку ум, разум, и стварају у њему «умну, разумску умртрвљеност – τὴν νοητὴν νεκρότητα»;23 они умртвљују вољу у човеку, умртвљују савест, умртвљују богочежњива стремљења бића људског. Живећи у гресима, људи умртвљују себе за све што је божанско, бесмртно, вечно, за Бога и све што је Божје, а живе, без Бога и против Бога: безбошци и незнабошци. Они су добровољно оруђе греха; слушају грех, и служе му, док он царује у њима. А грех награђује једином наградом коју има: то је – смрт (ср. Рим. 6,12–14.23). У светом крштењу човекољубиви Господ оживљује из мртвих ове добровољне мртваце, јер им опрашта «све грехе», а дарује све свете божанске силе, којима крштени надаље живе. Живе, дајући себе Богу за оруђе правде као они који су живи из мртвих (ср. Рим. 6:13). Заиста, живе «као они који су живи из мртвих», по другипут живи, и то животом који не умире, не престаје, јер живе правдом Божјом која их освећује, а плод тог освећења јесте «живот вечни» (ср. Рим. 6,18.19.22).

2,14

Грехом је род људски осудио себе на смрт. А кроз то и на – робовање ђаволу. Определивши се добровољно за грех, људи су се свим бићем устремили ка злу и, такорећи, дали ђаволу својеручну писмену обавезу – χειρόγραφον = рукописаније да ће му бити послушни. Јер, шта значи грешити, ако не – бити послушан ђаволу и творити вољу његову? Сваки грех је израз ђаволове воље. Грехом, људи су се добровољно обавезали на – смрт, на самоубиство! Место рајске безгрешности, и у њој божанске бесмртности, род људски је добровољно пошао путем греха у смрт, у трулеж, у царство смрти. А грех, и све што он производи, и све што за собом води, све је то уперено против рода људског, «против нас». Све заповести греха, којима смо се обавезали на послушност чим смо се свесно одлучили за живот у греху, све су оне «против нас». Ништа што је од греха није «за нас», па макар изгледало божански човекољубиво. Изабравши грех као начин живота, ми смо сами написали најстрашнију оптужницу против себе, која је у исто време својеручна осуда на смрт. И то својим грехољубљем предали у руке самом ђаволу. И он нас је имао у својим рукама, као своје добровољно робље. Ту нашу пагубну својеручну обавезу Господ Христос је уништио «приковавши је на крст» својим безгрешним телом. Јер у Њему није било греха; и Његова смрт није била последица Његове грешности, него

2,15

Његове љубави за грешнике. Безгрешно тело Његово, распето и мртво, разоружало је поглаварства и власти зла, осрамотило их јавно, и победило их својом смрћу. Јер у њему мртвом нису нашли грех и трулежност већ свесветост и безгрешност. Значи: тело људско није више роб греху; а кад није роб греху, није више ни роб смрти, стога се и не може држати у ропству смрти, у царству смрти. Сва њихова хвала била је грех људски; тиме су се поносили, јер су грехом сав род људски у смрт стровалили, у смрти држали, себи потчинили и у своје беспомоћно робље претворили. А сад: ево тела у коме нема греха. Смрт се нема чиме ухватити за њега, нити чиме држати у њему. О, какав стид за њих – свепобедитеље! Та досада није било таквог тела људског на земљи! Где га смрт пронађе? Зашто смрт узе у себе њега Безгрешног? Та откуда смрт може победити Безгрешнога? Она би могла победити Бесмртнога помоћу греха, једино помоћу греха. Али у овоме нема греха! О, стида за њу, и за господаре њене: поглаваре и власти греха и зла – ђаволе! О, каква немоћ њихова: та ни сам Сатана, и сви скупа са њим, не могу безгрешног Богочовека задржати у смрти! Ето њиховог пораза, ето њихове смрти! Осрамоћени су занавек: оружје им је поломљено, смрт умртвљена, снаге разбијене, силе уништене – Јединим Безгрешним! Од тада настаје њихов вечни пораз, њихова вечна немоћ пред људским бићем; најпре пред Богочовеком, па затим пред свима Његовим следбеницима. Јер грех и смрт немају више власти над Христовим људима. А сви могу постати Христови, јер је Једини Човекољубац за све пострадао, за све смрт примио, за све васкрсао, за све Цркву основао, за све свету тајну крштења установио; за све и све остале свете тајне и свете врлине и свете силе оставио, свепобедне у свима борбама против греха, смрти и ђавола.

Са крсном смрћу безгрешнога Господа престала је наша обавеза према смрти и ђаволу. Јер су нам сви греси опроштени. Нама опроштени, а они сами умртвљени, јер немају више силе «против нас». Ми их Господом Христом побеђујемо све; а најпре, најстрашнијег непријатеља нашег – смрт. «Смрти, где ти је жалац?» где ти је грех, да нас њиме опет убијеш? «Пакле, где ти је победа?» (1Кор. 15:55). Осуђени на смрт, постали су бесмртни силом Јединог Безгрешног, и побеђују све смрти и све грехе на свима бојиштима. У томе је наша слава, а њихова срамота. Слава људског бића: испунити се «сваком пуноћом Божјом» – Христом. Слава и свемоћ. Бесмртна слава и бесмртна свемоћ христочежњивих бесмртника, јер за њих нема смрти ни у овом ни у оном свету, већ свуда Он, у свему Он – Једини Безгрешни и Једини Свемоћни: Господ и Спаситељ наш Исус Христос.

2,16–23

Кол. 2,16–23:16 Да вас дакле нико не осуђује за јело и пиће, или за какав празник или за младине или за суботе; 17 ово је само сенка онога што је имало доћи, а тело је Христово. 18 Нико да вас не вара по својој вољи изабраном понизношћу и обожавањем анђела, упуштајући се у оно што није видео, и узалуд надимајући се умом тела свог, 19 и не држећи се Главе, од које све тело помоћу зглавака и свеза држано и састављено, расте растом Божјим – αὔξει τὴν αὔξησιν τοῦ Θεοῦ. 20 Ако дакле умресте с Христом стихијама света, зашто као живећи у свету слушате прописе: 21 Не дохвати се, не окуси, не дотакни! што је све на погибао ономе који чини, 22 по заповестима и наукама људским? 23 Све је то само по изгледу мудрост самовољне побожности – ἐν ἐθελοθρησκεία – и понизности и нештеђења тела, не за часг неку него за задовољавање тела.

2,16–17

Хришћани су бесмртници у овоме свету, зато и мисли њихове и бриге њихове треба да су о бесмртном, о божанском, о непролазном. И све у свету да мере том мером бесмртног и божанског. Само ће на тај начин пронаћи праву вредност и прави смисао свему земаљском, временском, пролазном. И умеће разликовати и двојити сенке од стварности, временско од вечног, пролазно од непролазног. И држати се непролазних стварности и вредности, и на њима себе градити, живот свој изграђивати. Тако гледати и на Стари Завет: двојити у њему сенке од стварности. Уствари, цео Стари Завет јс био као сенка Бога Логоса. Сав свет је ишао пред Њим као нека огромна сенка што иде пред својим телом. Сва старозаветна религија је религија сенке за којом наступа њено тело: оваплоћени Бог Логос, Богочовечанско тело Његово – Црква. И заиста је тако: сав видљиви свет није друго до сенка која најављује и објављује тело што иде за њом: оваплоћеног Бога Логоса. Тек Његовим оваплоћењем, и Црквом која је тело Његово, открива се права стварност створених светова: њихова садржина, њихов смисао, њихов циљ. У богочовечанском телу Цркве, не само видљиви него и невидљиви светови добијају своје "тело», своју најтрајнију и најлогоснију стварност. И све оно што је у старом, дохришћанском свету, било најузвишеније: вера изабраног народа, њени врхови праведности и светости: пророци и патријарси, – све су то биле сенке оне једине стварности, која се тек имала јавити, и јавила се оваплоћењем Бога Логоса: телом Њвговим, Црквом. Сам Декалог, сви закони, сви прописи, сва богослужења, водили су овој јединственој стварности – Цркви, били «παιδαγωγὸς εἰς Χριστόν» (Гал. 3:24), вођ ка Христу, васпитач, путовођ који је све водио Богочовеку Христу, као Свебићу, као Свесмислу, као Свециљу свих светова.

2,18–19

Христос у свету: сва Истина божанска у свету, сав Бог у свету, «сва пуноћа Божанства» као тело у свету, σωματικῶς. Нема више колебања, сумње, двоумљења: имамо и знамо истинитог Бога и Господа у нашем човечанском свету; а са Њим имамо и знамо све што нам треба у свима нашим животима и у свима световима. Изаберу ли себи ма ког другог или ма шта друго за божанство, људа падају у идолопоклонство које убија све душе и потапа сва сазнања у мрак, чији је и врх и дно сам пакао. И обожавање Анђелa је идолопоклонство, јер, иако су најсветији после Бога, ипак ни у ком случају не могу заменити јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. И сваки труд и подвиг, свако понижење и испаштање, које служитељи лажних богова узимају на себе, нису друго до средства којима они свесно или несвесно варају себе и своје присталице. У идолопоклонство падају обично сви људи којима је њихов чулни разум, њихов «ум тела» путовођ у животу. То је и природно, јер чулни разум све и сва мери својим кратким аршином. А зар се тим аршином може измерити Неизмериви? А Он је ето ту, поред њега – у телу свом богочовечанском, Цркви. А робови чулног рлзума гину и убијају себе својим сопственим обманама, «узалуд надимајући се умом тела свог». Међутим, сваки човек може познати Истину, и порасти у све њене бескрајности, ако се свим бићем узида у богочовечанско тело Цркве и свагда држи Главе њене, Богочовека Христа. Јер «држећи се Главе, од које све тело помоћу зглавака и свеза држано и састављено, расте растом Божјим», расту тим растом и сви они који сачињавају то тело. Захваћени тим рашћењем, сви чланови Цркве, сваки по мери своје ревности, расту «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф. 4:13). Кроз све те тајанствене и свете развоје све чланове Цркве води сама Глава Цркве, Господ Христос. Главно је, држати се Главе. Јер без ње нема живота ни телу као целини ни њима, саставним деловима тела. При томе рашћењу све што је у човеку «расте растом Божјим», а најпре његов ум, који се постепено благодаћу сједињује са умом Христовим, те прави хришћани имају «ум Христов» (1Кор. 2:16). Само тако ум људски долази до Свеистине, доживљава је као суштину свога бића и постиже своје божанско и вечно назначење.

А како се можемо држати Главе – Христа? Живећи њеним светим мислима, светим осећањима, светим силама, светим благовестима; испуњујући њену свету вољу, изражену у светом Еванђељу; руководећи се њоме у целокупном животу. Другим речима: ми се држимо Главе, када смо свим бићем у телу њеном и потпуно живимо његовим животом. Тако, једино тако је сваки од нас свим умом својим у Христу = Истини, и не може га заробити никаква «философија по казивању људском, по стихијама света», јер одмах увиди да је свака од њих ништа друго до «празна превара». А у Цркви, а у Христу сва се Истина оваплотила, учовечила и очовечила, постала човек. Истина = човек. Ето ко је Христос и шта је Христос. А када се сва Истина могла оваплотити, и оваплотила се у човека, значи: човек је саздан да буде тело Истине, оваплоћење Истине. Главна благовест Богочовекова је ово: бити човек није друго него бити оваплоћење Истине.

«Христос је, као Творац и Уредитељ, глава и Анђелa и људи. Од Христа је све тело Цркве – πᾶν τὸ τῆς Ἐκκλησίας σῶμα. Рекавши "тело», свети апостол спомиње и оно што је својствено телу. Све тело Цркве, вели он, преко свеза и саставака снабдевано од христа сваком благодаћу, расте растом по Богу. А какво је то рашћење по Богу? Рашћење не телом, него живљење по Богу -τῇ πολιτεία κατὰ Θεὸν.»24 «Господ Христос је глава целе Цркве; а Црква је тело Његово. Тако, из Њега цело тело Цркве има и само своје биће – τὸ εἷναι, и своје добробиће – τὸ εὗ εἷναι. Ко отпадне од Њега, одмах пропада. Јер као што се осећајни дух из мозга предаје целоме телу преко нерава, и од главе је сваки осећај и сваки покрет, – тако се и цело тело Цркве снабдева од Христа, тојест прима живот и духовно рашћење. А када оно има то? Када је сједињено са Њим. Јер у таквом случају Дух Свети снабдева тело рашћењем. Јер ако тело није везано и сједињено са главом и са самим собом, онда не бива ни снабдевања Духом, ни рашћења Богом, тојест најбољег живљења по Богу.25

2,20–22

Живот у Христу је живот у васцелој Истини. Онда се не живи ни светом, ни ради света; не служи свету, ни стихијама света. Човек је сав у Христу, и зато сав умро «стихијама света»: не гледа у њима ни извор живота, ни извор истине, ни извор сазнања. Свакој твари он зна вредност и место; никада ниједну не боготвори, иако се односи према свима као логосним творевинама. Човек је у свету да Богом Логосом влада светом, стихијама света. А он то може ако је испуњен животворним и божанским силама Бога Логоса. А њима се испуњује ако живи у светом телу Бога Логоса, Цркви. Ван Цркве, људи робују стихијама света, не владају над њима. Они у појединим стихијама виде своју судбину, или руководиоце своје судбине, приписују им творачке, стваралачке и промислитељске силе; поштују твар, не поштују Творца; служе творевини, одбацују Створитеља (ср. Рим. 1:21–25). «Не дохвати се, не окуси, не дотакни!» Све су то прописи помоћу којих се робује стихијама света као нечем моћнијем, умнијем, божанскијем од људи. Уствари, «све је то на погибао ономе који чини»: јер се показује као стварипоклоник, као идолопоклоник, који служи твари а не Творцу. Када је Бог Логос оваплоћени у нашем свету, онда је ту и сва мудрост божанска, и сва сила, и сва моћ. Колико пак човек мора бити и слеп, и глув, и безуман, и мртав, па да и даље живи «по заповестима и наукама људским». А шта је у њима? Зар не оно што је само «на погибао ономе који чини».

2,23

Идолослужење је служити стихијама света, или заповестима и наукама људским као врховним божанским вредностима, које људи стављају на место јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. Много је самољубља и грехољубиве самовоље проглашавати за божанство оно што ни по чему то није. Тако су људи поизмишљали и створили многе лажне богове, све по слици и прилици својој. И на томе засновали своје лажне вере и самовољне побожности. А када се у име тих самовољних побожности удари и у привидно богоугодне подвиге, испаштања, испосништва, и то је све «на погибао ономе који чини» то. Заиста су све «заповести и науке људске само по изгледу мудрост», а изнутра – пустош и смрт. Јер немају ни божанску истину, ни божанску моћ, да би нас спасле од зла, од греха, од смрти. А каква нам је корист од њих, када нас не спасавају од онога што сачињава највећу муку, највећи ужас, па и сам пакао за људско биће? Све је то, у крајњој линији, идолопоклонство, а никако и никада богопоклонство: обожавање твари место Творца, служење тварима а не Творцу. Нема сумње, у томе је главно лудило чулнога разума људског.

Трећа глава

З,1–4

Кол. З,1–4:1 Ако дакле васкрснусте с Христом, тражите оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога. 2 Мислите о ономе што је горе а не што је на земљи. 3 Јер умресте, и ваш је живот сакривен с Христом у Богу. 4 А кад се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с њиме јавити у слави.

З,1

«Ако дакле васкрснусте с Христом, тражите оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога». Хришћанство није друго него непрестано доживљавање Христа, доживљавање Његовог живота од почетка до краја. Хришћанин је хришћанин ако сваког часа доживљује нешто Христово, нешто еванђелско. Његов је позив: да увек живи као онај који је са Христом васкрсао из мртвих; да увек поступа као бесмртник. Бесмртник је тиме бесмртник што у овом свету смрти живи бесмртним и вечним. Он непрестано тражи оно што је бесмртно и вечно, хранећи се тиме, јер бесмртник се храни бесмртним. Сав у осећању и сазнању да је васкрсао с Христом, он и тражи «оно што је горе». А то није нешто неодређено и нејасно већ божански одређено и јасно, као и сам Господ Христос Богочовек. Јер то «горе» је онде «где Христос седи с десне стране Бога». А то је само Тросунчано Божанство са свима својим божанским савршенствима. Хришћанин чезне не за неком магловитом, апстрактном, трансцендентном, пустом бескрајношћу, већ за бескрајношћу испуњену Господом Христом и Његовим неисказаним богочовечанским савршенствима и благовестима. Бескрајност без Христа? Зар то није – бескрајна мука за дух људски? Пакао и није друго него бескрајност без Христа, бесмртност без Христа. Живети бесмртно без Господа, – ето шта сачињава вечне паклене муке. Ту човек стално и вечито доживљује себе само као себе, своју бесмртност и вечност испуњује само собом, – каква досада, какав пакао! А хришћанин? Све његове светове, сву његову бесмртност и вечност испуњује чудесни Господ Христос; и у њима он стално доживљује Његове бесмртне благовести и вечне радости, – каква милина, какав рај! У овом свету он озбиљно и радосно живи као човек који је са Христом васкрсао из мртвих, устао из гроба себичности, победио све смрти, и ушао у нови, широк, богочовечански живот, у коме се живи бесмртним божанским силама Васкрслога и Вечноживога.

Јеси ли хришћанин, ти ћеш тражити оно што вазнесени Господ има и даје својим следбеницима. А Он хоће да сви они буду где и Он (ср. Ин. 17:24). То значи: Он хоће да ти учиниш својим оно што нам је Он даровао: да Његова љубав постане твоја; да Његова правда постане твоја; да Његова истина постане твоја; да Његово преображење постане твоје; да Његова смрт и васкрсење и вазнесење постану твоји; речју: да целокупио Његово Еванђеље и сак Његов богочовечански живот постану твоји. Јер хришћанство се састоји у охристовљењу себе помоћу непрекидног доживљавања Христа и свега Христовог: «Ја више не живим, него живи у мени Христос» (Гал. 2:20). Да, хришћанство је живљење Христом. Сваки хришћанин то доживљује, али по мери своје ревности. А не доживљује ли нимало, зар је хришћанин? Не реци: не могу, слаб сам. – А како су могли толики хришћани у толиким вековима пре тебе, а и данас око тебе? Та и они су људи, од исте грађе од које и ми. Нама недостаје: одлучност и вера. Покажемо ли то, добићемо силе за доживљавање Христа. Ено их изобилно у Цркви за свакога од нас. Увек изобилно, како у дане светих Апостола, тако и у дане Светога Саве, тако и у наше дане. Штавише, ми имамо мање изговора за наше нехришћанско живљење него наши ближи и даљи претци по вери. Јер ми имамо већи број светих сведока о Господу Исусу него наши претци у доба Светога Саве, а несравњено већи – него они у доба светих Апосгола. Колико се нових Светитеља, нових праведника јавило у Цркви од њихових дана до наших! Зар то није разлог и потстрек да одлучније и храбрије идемо за Господом Христом него наши претци? А праведност тих праведника је у томе што су непрестано доживљавали Еванђеље Христово, живели Његовим богочовечанским животом у Његовом богочовечанском телу, Цркви, стално тражећи «оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога». И постали бесмртници Христови, који и данас живе у Цркви Христовој, само снажније и пуније и јаче и утицајније него у дане својих земаљских подвига, помажући обилно све који их призивају у помоћ да би могли живети еванђелским животом.

3,2

«Мислите о ономе што је горе а не што је на земљи». Ето шта је философија «по Христу»: мислити «о ономе што је горе», што је у Христу вазнесеном и прослављеном. Философија «по Христу» стиче се једино животом у Христу. Христом живети, Христом мислити, – то и значи бити хришћанин. Када свети апостол наређује: «Мислите о ономе што је горе», он нам је у претходном стиху казао да то значи ово; мислите о ономе што је Христово. Јер «Христово» је циљ мисли, њен крај, њено савршенство, њен врхунац; даље се нема куд, нити може. Јер шта је савршеније и бескрајније од Њега, Бога Логоса и човека? У Њему су сви највиши врхови за људску мисао; ту никаква смрт не допире; ту мисао бесмртује и богује и блаженује. То је највиши врх до кога се људско биће попело, ношено и узнесено Јединим Човекољупцем – Богочовеком Христом. Са дна земаљског понора до у врх небеса, и изнад свих небеса, – то је назначење, то распон, то диапазон људске мисли. Зато хришћанинова мисао стално васкрсава из земаљског, из прашинског, из смртног, и понире у небеско, у бесмртно, у вечно. Саживљавање Христу, састрадање, саваскрсавање, савазнесавање, речју: саоваплоћавање Христу, – то је пут и хришћаниновог живота и хришћанинове мисли. Земља, и што је на њој, то је зрно песка за нашу мисао, њена полазна тачка. А она – сва повучена васкрслим Богочовеком у Његове бескрајне светове небеске. А тамо, «горе, где Христос седи с десне стране Бога», наша мисао се сва раззрачи у све божанске бескрајности и бесмртности. За њу нема провалије између овог и оног света, између земље и неба: Господ Христос их је премостио, јер је својим богочовечанским телом везао све земаљске и небеске светове. Као неком јаковљевском лествицом, по којој силазе и узлазе не само Анђели него и људи. Да, Христови људи. Није узалуд човекољубиви Спаситељ рекао: «Заиста, заиста вам кажем: отсада ћете видети небо отворено и анђеле Божје где се пењу и силазе к Сину Човечјему» (Ин. 1:51). А у Цркви су измешани Анђели са људима; и људи су постали земаљски анђели; и непрестано узлазе ка Господу Христу који седи с десне стране Бога, тражећи «оно што је горе». Свака христочежњива мисао је као анђео који са земље узлеће у Христом отворена небеса, изнад којих Он царује и влада над свима световима, и неодољиво привлачи к себи све што је пробуђено за своје божанско назначење. За хришћанинову мисао нема смрти; све их он побеђује силом Васкрслога. Зато је она уствари једина слободна мисао, јер је бесмртна божанском бесмртношћу. Мисао је по природи логосна; није од земље; зато је небочежњива, христочежњива. И када свети апостол захтева да мислимо «о ономе што је горе», он захтева оно што одговара природи људске мисли. А то је: да се мисао заврши Христом Богом; да се преобрази у христомисао, у богомисао; да вечито борави у Господу Христу (ср. Флп. 4:7). У томе је њено природно савршенство, у томе и њено вечно блаженство. Тек као христомисао, људска мисао нађе себе, свој прави живот, своју божанску бесмртност, и претставља истинску благовест. А дотле, она није друго до горковест. Зароњена у смртно, у греховно, у земаљско, у демонско, зар она није у паклу где горчинама нема краја? А она је Логосом саздана логосна, да би човеку била прва благовест, прво еванђеље. А најпре благовест себи самој. Господ Христос нам је први и једини открио божанску тајну мисли људске; ову тајну: мисао људска је у суштини праблаговест, праеванђеље.

3,3

«Јер умресте, и ваш је живот сакривен с Христом у Богу». «Умресте» смрћу Христовом у крштењу, и Његовом спасоносном смрћу победисте смрт; и опет, у крштењу васкрснусте Његовом божанском силом у живот вечнп. И отада је «ваш живот сакривен с Христом у Богу». Отада је тајна вашег живота у Њему, и сила, и бесмртност, и вечност. Јер хришћанин је тиме хришћанин што је сав у Христу, свом тајном свога бића. Смрт нема више власти над њим већ он има над њом, јер је сав у Једино Бесмртном и Безгрешном. «Умресте» свету, умресте смрти, умресте греху, умресте свему пролазном, трулежном, земаљском, и – васкрснусте с Христом, оживесте са Њим за све што је божанско, бесмртно, вечно. Док човек не умре и не васкрсне са Христом, сав му је живот опкољен и заробљен смрћу. Крсти ли се крштењем Христовим, он свим бићем постаје Христов, сав му је живот «сакривен с Христом у Богу»: сакривен од сваке смрти, од сваког зла, од сваког ђавола. И он још на земљи живи вечним животом.

«Живот – с Христом у Богу», ето шта уствари треба да буде људски живот. Ради тога су људи и створени; ради тога је Богочовек и дошао у свет, и примио на себе наш живот, да би га одвео његовом божанском назначењу и циљу. А његово божанско назначење је богоживот. Такав је био наш живот у рају: богоживот. Грех га је одвојио од Бога, и сјединио са? – ђаволом. Отада је наш живот постао своје врсте ђавоживот. Богочовек је и дошао да наш живот ослободи греха, смрти, ђавола, и тако га од ђавоживота врати богоживоту. То је могао учинити једино Богочовек, јер је у себи сјединио наш живот са Богом, те је наш живот понова постао богоживот: «живот сакривен с Христом у Богу». Поставши човек, Бог Логос је постао наш живот, и својим животом показао шта је богоживот. Богочовек = богоживот: сав живот од Бога, у Богу, ради Бога, Богом. Богочовечански живот Христов је једини прави, нормални људски живот. Зато је и Црква богочовечанско тело са богочовечанским животом. У њој је наш живот – богоживот: «сакривен с Христом у Богу». У њој ми људи и доживљујемо свој људски живот као богочовечански живот. Наше живљење у њој заиста је «наше живљење на небесима» (Флп. 3:20).

3,4

«А кад се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с њиме јавити у слави». Од почетка до краја живот хришћана је живот у Христу. И не само у Христу, него је «Христос – живот наш». Ето дефиниције живота, ето шта је живот: Христос = живот. Јеси ли то доживео, хришћанин си. Ако тако верујеш и осећаш, хришћанин си. У томе је непролазна величина и божанско величанство људског живота. Распесте се с Христом, умресте с Христом, васкрснусте с Христом, вазнесосте се с Христом, зато ћете се «и ви с њиме јавити у слави» када по други пут буде дошао у наш свет. Ваш живот је непрекидно доживљавање Његовог живота, од почетка до краја. У самој ствари, у нашем хришћанском животу ништа није наше већ све Христово. Све што имамо еванђелскога, божанскога, бесмртнога, вечнога, зар то није од Њега? О, нема сумње, све наше је Њиме наше, и од Њега наше; и мисао је христомисао, и осећање – христоосећање, и живот – христоживот. Вечну истину објављује свети апостол када благовести хришћанима: «Нисте своји» (1Кор. 6:19). Све ваше – Христово је; али је зато и све Христово – ваше: «Све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божји» (1Кор. 3:22–23).

Богомудро се удубљујући у апостолову благовест, свети Златоуст благовести: Апостол хита да хришћане Колошане пренесе са земље, да им покаже да се они налазе горе, на небу, да су већ мртви за овај свет. Ако сте мртви, онда не треба да тражите овдашње; ако сте на небу, онда не треба да тражите земаљско. Не јавља се Христос? Значи, живот ваш још није наступио, – он је у Богу, на небу, горе. Шта дакле? Када ћемо живети? Када се јави Христос, живот ваш, тада тражите и славу и живот и радост … Обрати пажњу како их је апостол пренео на само небо. Увек се он стара да им покаже да они имају исто што и Христос – τὰ αὐτὰ ἅπερ καὶ ὁ Χριστός. У свима Посланицама својим он говори о томе, да би им показао да они помоћу вере заједничаре у свему Христовом. Због тога он говори и о глави, и о телу, и чини све да то учини јасним. Ако ћемо се дакле ми онда јавити са Христом у слави, немојмо туговати што сад не уживамо славу. Ако овај садашњи живот – није живот; ако је наш живот сакривен с Христом у Богу, онда смо дужни овај живот проводити као мртви – ὡς νεκροί. Стога, када нас вређају, или што друго трпимо, немојмо одговарати, јер овај живот – није наш живот; ми смо странци и дошљаци. Апостол вели: "умресте». Но ко је толико безуман да за мртво и погребено тело купује робе, или зида куће, или спрема скупоцене хаљине? Нико. Онда немојмо ни ми поступати тако. Ми обично само једно желимо: да не будемо голи. Зато овде на земљи иштемо само то једно. Наш први човек је погребен; не у земљи погребен него у води крштења; није га смрт победила, него је Победитељем смрти погребен, не по закону природе већ по наређењу власти јаче од природе. Њему се радују сви: и анђели, и људи, и Господ анђела. За ово погребење није потребан ни покров, ни сандук, нити ишта слично.26 «Живот истинских хришћана је будући живот; јер овај земаљски живот више личи на смрт него на живот.27 Хришћани бораве горе, на небу, и живе другим животом, животом у Богу, невидљивом за телесне очи.28

3,5–17

Кол.3,5–17:5 Умртвите дакле уде своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу жељу, и лакомство које је идолопоклонство; 6 због којих долази гњев Божји на синове противљења; 7 у којима и ви негда хођасте кад живљасте у њима. 8 А сада одбаците и ви све то: гњев, љутину, злоћу, хуљење, ружне речи из уста својих. 9 Не лажите један на другога; свуците старога човека с делима његовим, 10 и обуците новога, који се обнавља за познање, по лику онога који га је створио – τὸν ἀνακαινούμενον εἰς ἐπίγνωσιν κατ’ εἰκόνα τοῦ κτίσαντος αὐτόν, 11 где нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос – ἀλλὰ τὰ πάντα καὶ ἐν πᾶσι Χριστός. 12 Обуците се дакле као изабрани Божји, свети и љубљени, у срце жалостиво, благост, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост; 13 сносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога: као што је и Христос опростио вама, тако и ви. 14 А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства. 15 И мир Божји да влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме телу; и будите захвални. 16 Реч Христова нека богато борави у вама у свакој мудрости, учећи и светујући један другога псалмима, славословљима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим. 17 И све што год чинше речју или делом, све чините у име Господа Исуса захваљујући Богу и Оцу кроз њега.

3,5

Како Господ постаје све и сва у човеку? Да би то постигли, шта треба хришћани да чине? Ево шта, заповест је врло проста и јасна: «Умртвите уде своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу жељу, и лакомство које је идолопоклонство». «Умртвите» их, јер су живи, делају, раде. Они сачињавају неку врсту тела вашег, у коме ви живите, и чији органи раде по вашој вољи, по упутствима вашег грехољубивог срца, по мислима вашег огреховљеног ума. Помоћу њих ви сте срасли за земљу, за малецни свет њен, који «сав лежи у злу» (1Ин. 5:19). Живи делови ваше душе, они као да сачињавају чула ваша: вид ваш, којим зло тражите; слух ваш, којим зло слушате. Док њих не умртвите, ви не можете ни мислити «о ономе што је горе», ни живети «с Христом у Богу». Умртвљење тих страсти и сачињава почетак нашег живљења у Христу. Јер најпре треба почупати коров, трње и пиревину са њиве душе наше, па засејати по њој семе еванђелских небеских врлина. Онда ћемо свим бићем расти ка небу и тражити «оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога».

Најпре умртвити блуд, похотљивост, јер је то страст која страховито прикива за земаљско, за смртно, за пролазно. Како се то постиже? Творењем еванђелских врлина, на челу са молитвом и постом. Свака еванђелска врлина потискује блудне жеље и разбија блудна расположења и похотљива запаљења, а молитва удружена са постом их потпуно умртвљује и убија. И када се потом и појављују као искушења, појављују се као премлаћена и немоћна привиђења, која сила часнога крста покида као паучину.

За блудом свети апостол спомпње «нечистоту». Нечистота долази од сваког греха и од сваке страсти. Кроз своју жаоку сваки грех точи у душу нечистоту, јер је нечистота крв свакога греха. Али, на крају крајева, нечистота сва долази од нечистих духова. Они се и називају «нечисти» зато што свако зло, и највеће и најмање, јесте по природи својој нечистота и шири нечистоту по бићу човековом чим се појави у њему. Зато што је од нечистих духова, нечистота је жива сила коју треба умртвити. Но она се умртвљује када умртвимо њене творце: грехе, а иза њих нечисте духове. То можемо постићи једино ако се наоружамо «свеоружјем Божјим», тојест свима Божанским врлинама (ср. Еф. 6:11–18). Тако наоружанима свети апостол пише: Јаки сте, и победисте нечастивога (1Ин. 2:14).

«Умртвите … страст – πάθος». Страст је заљубљеност у ма који грех. То је грех – претворен у слатку навику. Страст је сладострашће у најширем смислу: страсна љубав према грешним насладама и сластима. Такво сладострашће, такво грехољубље обично пустоши душе оних који немају Бога у мислима и у савести, нити живе по Његовим законима (ср. Рим. 1:21–32). Да бисмо ту неман умртвили, потребна нам је вера у јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа, и живот по Његовим светим заповестима. Охристовљење, – ето лека од свих страсти. Зато свети апостол и благовести: «Који су Христови, распеше тело са страстима и жељама» (Гал. 5:24).29

«Умртвите … злу жељу». Зла жеља је израз огреховљене воље. Воља, која се путем грехољубља сродила са злом, природно је што жели оно што је грешно и зло. Лек од тога? Грехољубље заменити христољубљем. Болести воље се лече, када нашу људску вољу повежемо са вољом Божјом, и потпуно је потчинимо вољи Божјој, те је за нас у свему врховно и руководно начело ово: «Не моја воља, него Твоја да буде» (Лк. 22:42). Воља Божја је сва изражена у Господу Христу и Његовом светом Еванђељу (ср. Еф. 1:9). Извршујући заповести еванђелске, ми творимо вољу Божју, и тако лечимо вољу своју од њених болести: од злих жеља, и уништавамо у њој грехољубље, злољубље. А вољу Божју твори само љубав к Богу. Стога је богољубље једини лек од грехољубља и злољубља, и тиме једини обесмртитељ и овечнитељ људскога бића. «Све што је на свету, жеља тела, и жеља очију, и охолост живота, није од Оца, него је од овога света. И свет пролази, и жеља његова; а који твори вољу Божју, остаје вавек» (1Ин. 2:16–17).

«Умртвите … лакомство које је идолопоклонство». Лакомство је заљубљеност у сгвари овога света која иде до обожавања. То лакомство може бити двојако: материјално и духовно. Материјално је, када се односи на видљиве предмете овога света и творевине људске; духовно је, када се односи на идеје, мисли, страсти, грехе. Апостол назива лакомство идолопоклонством. Зашто? Зато што човек у свом лакомству, место јединог истинитог Бога и Господа, прогласи себи за смисао, за циљ, за божанство, за идол свога живота: злато, или природу, или науку, или културу, или технику, или жену, или децу, или друштво, или народ, или човечанство, или сласти, или страсти, или идеје, или хероје, или генија, или вођа, или ма кога или ма шта, свеједно. Такав човек је уистини идолопоклоник, и његов живот идолопоклонство; служење лажном богу, једном или многима свеједно. Многе су лажне богове понаизмишљали људи, зато и постоје разноврсна идолопоклонства, од најпростијих до најпрефињенијих, од најварварскијих до најкултурнијих. Од свију њих лек је један, само један: вера у јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа, и живот по њој.

3,6

Живећи у страстима, у сластима, у разним идолопоклонствима, људи живе у ономе што је противно Богу. Такав живот није друго до непрекидно противљење Богу. Али у томе свом богопротивљењу људи су само послушни синови, кога оца? – Ђавола. Јер је он први и главни противник Божји. Свим бићем својим он је супротност Богу. Ђаво, чиме је ђаво? – Грехом и злом. А људи који живе у греху и злу, неминовно се тиме усињују ђаволу, и постају синови противљења, богопротивљења. Блуд усињује човека ђаволу; и нечистота, и страст, и зле жеље, и лакомство; уопште, сваки грех, свака страст усињује човека ђаволу. Јеси ли роб ма кога греха, или ма које страсти, знај: син си противљења, богопротивљења. А Бог, иако свељубав, иако Једини Човекољубац, не може волети грех и зло, јер су то суште супротности Његовом бићу, Његовој природи. За њих Он има само гњев: «Гњев Божји с неба на сваку безбожност и неправду» (Рим. 1:18). А када се људи свесно и упорно толико сроде са неправдом да постану синови противљења, онда – «долази гњев Божји на синове противљења», јер су изједначили себе са грехом и злом и са њиховом вечном судбином.

3,7

«Синови противљења» су, на првом месту, незнабошци и безбошци. Они се стално противе Богу истиноме служећи лажним боговима и живећи у њиховим лажима, сластима и страстима. Немајући истинитог Бога у своме сазнању, они се грехољубљем толико навикну на грех и зло, да им они изгледају као нешто природно. Огреховљено сазнање види у злу и греху нешто логично и нормално. Само вера у Христа пробуди људе те увиде какву страхоту претстављају грех и зло за људско биће. А вера у Христа је нови живот, живот у једином истинитом Богу. И у том новом животу – ново сазнање, очишћено од незнабожне и безбожне логике и мерила ствари. Зато свети апостол и наређује бившим незнабошцима:

3,8

«А сада одбаците и ви све то: гњев, љутину, злоћу, хуљење, ружне речи из уста својих».30 Одбацити, на који начин? На тај: што ћете гњев заменити кротошћу, љутину – благошћу, злоћу – добротом, хуљење – слављењем Бога, ружне речи – еванђелским благовестима. Не одбаците ли све то, ви остајете и надаље синови богопротивљења, на које «долази гњев Божји». Долази, у овом свету у виду разних невоља и мука, а у оном – у виду пакла и вечних мука. Гњевом, љутином, злоћом, хуљењем, ружним речима људи показују да су послушна деца врховног богопротивника, ђавола. Јер тиме творе вољу његову. А чију вољу творе, онога су деца, онога синови. Ту спада и лаж:

3,9

«Не лажите један на другога». Лажете ли, ви се духовно рађате од онога који је «лажа и отац лажи», и постајете његова духовна деца (Ин. 8,44; 1Ин. 3,8.10). Лаж, свака лаж је својим бићем везана за «оца лажи». Ђаво једно ради: стално измишља, говори, и протура лажи о Богу. То је и природно за њега, «јер нема истине у њему», пошто нема Бога који је Истина (Ин. 8,44; 1:6). Када говори лаж, ђаво своје говори (Ин. 8:44), говори оно што сачињава суштину његовога бића, оно што га уствари чини ђаволом, оно чиме он ођавољује сва разумна и слободна бића која му служе. Зато, боголика створења, људи, када лажу један на другога, уствари не раде друго него свесно или несвесно врше ђаволов посао у свету.

Сви ти греси, те страсти, те сласти, те лажи, толико су се уживели у нехристовог човека, толико укостили, толико остварили, толико обићили, толико уобличили, да су образовали свога засебног човека: «старог човека». А Христов човек је – нови човек, сав «саздан по Богу у правди и у светињи истине» (Еф. 4:24), Стога свети апостол наређује:

3,10

«Свуците старога човека с делима његовим, и обуците новога, који се обнавља за познање истине, по лику онога који га је створио». Стари човек: својим злим делима помрачио и унаказио све што је боголико у њему: и савест, и душу, и вољу. Све је то у страстима и гресима изнемогло, оболело, остарело. Да би се обновило и подмладило, потребно је свући старог човека који се наметнуо боголикој души, боголикој савести, боголикој вољи, и обзидао их собом као телом. Како се свлачи стари човек? Свлачи се када се одбаце зла дела која га сачињавају: гњев, љутина, злоћа, и остали греси и страсти. Одбаци ли се то, стари човек потпуно изумре, нестане га. А нови? Нови се помаља из боголике душе, савести и воље, и постепено обнавља Христом Богом који га је и створио боголиким, христоликим. То обнављање је сасвим природно, јер бива на основу, одискони, боголике природе човекове. А Господ Христос, који је «лик Бога невидљивога» (Кол. 1:15), и јесте оригинал и Вечни Лик, по коме се ми однављамо. По Њему и Њиме ми васпостављамо боголикост наше душе. И не само васпостављамо, него је и даље развијамо ка бескрајном божанском савршенству – «док не достигнемо у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф. 4,1З). Тако, то обнављање и није друго него наше ухристовљење и охристовљење. Јер смо ради тога и саздани и спасени: да личимо на Творца и Спаситеља нашег – Господа Христа. И стварно личимо на Њега, чим Њиме живимо. Наш је идеал сасвим природан: христоликост. Јер смо и саздани са христоликом душом. Она и носи у клици, у потенцији, сву богочовечанску христоликост. Господ Христос је постао човек, и показао на себи савршено христоликог човека. И као Богочовек поседује божанске силе и даје их својим христочежњивим следбеницима, да постепено развијају своју христоликост до њеног потпуног савршенства. И зато што те охристовљујуће и охристоличујуће силе даје свакоме и свима у своме богочовечанском телу, Цркви, Он и захтева од свих следбеника својих божанско савршенство: «Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески» (Мф. 5:48). То наше охристовљење, то наше охристоличење је у исто време и стицање правог богопознања. У нашем човечанском свету једино христопознање даје људима право и истинско богопознање. Ко у Христу не нађе истинитог Бога и Господа, никада га нигде пронаћи неће ни у једном од постојећих светова; и занавек ће остати бедни роб лажних богова и лажних познања и сазнања.

Нови човек је човек по Богу. Он не стари већ увек цвета ка познању Бога и божанског, стално постајући све млађи и млађи али и све јачи и јачи, уколико више стиче познање и уколико се више удостојава већих ствари.31 Не очекујте да нови човек остари. Напротив, што више живи, он се све више приближава не старости већ младости, која је боља од раније. Јер што више стиче знање и удостојава се већих ствари, он утолико већма цвета и утолико више задобија силе, не само од младости него и од Лика ка коме се приближава. Гле, најбољи живот назива се творевина – по лику Христовом = κατ’ εἰκόνα Χριστοῦ; то и значи: «по лику Онога који га је створио», пошто и Христос умре не у старости, него онда када је био у цвету такве лепоте да се то ни исказати не може.32 Таква је особина живота у еванђелским врлинама: он са током времена бива све млађи и млађи – ἀεί νεάζει; иако изгледа да телесно стари, но духовно цвета стално.33

3,11

Обући се у новог човека, Богочовека, значи постати прави човек, онакав какав је изашао из руку Божјих при стварању. И још употпуњен богочовечанским силама Христовим, испуњсн «сваком пуноћом Божјом» (Кол. 2:9–10). За њега је сваки човек боголико биће; ту «нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос». Све што дели људе ишчезава. И нови човек има стварно нови поглед на човека, на свет, има – философију «по Христу». Он осећа да логосна сила Христа везује све људе, сва бића, све светове. И у творевини као целини, и у свакој твари посебно, он осећа Христа као стваралачку, промислитељску и сјединилачку силу. Ма куда ишао, он на Христа наиђе; ма у шта гледао, он Христа угледа. Он свим бићем осећа: Христос је живот животу, постојање постојању, светлост светлости (ср. Ин. 1:3–4); Он испред свега, кроза све и у свему; «све испуњава у свему», «и све је у њему» (Кол. 1,16–17; Еф. 1:23). Заиста: «све и у свему Христос». «Христос све и сва = τὰ πάντα»; насупрот Њему – пусто ништа; Свебиће – небиће. Нема ли Христа у теби – ништа си, нула си, леш си, небиће си. Нема Га у васиони – леш је, ништа је, небиће је васиона. Христос је Свебиће и свејединство. Он све испуњава и све спаја; без Њега је све празно и пусто и неповезано. Извуче ли се Он из човека, из сунца, из васионе, из пчеле – све се сурвава у хаос, у небиће, у ништа, у смрт. Само Он својим богочовечанским телом, Црквом спаја све и сва, и испуњује све и сва у свима световима (ср. Еф. 1,20–23.10; Кол. 1,16–20; 3:15). Из Њега стално излази свеиспуњујућа и свеуједињујућа божанска, богочовечанска сила, која све и сва испуњује и сједињује логосношћу. Учлани ли се човек у Богочовечанско тело Христово, он се испуни осећањем свебића и свејединства; за њега нема смрти више, већ свуда благовесна свепуноћа, бесмртност и вечност. У то богатство нас уводи света тајна крштења, јер се њоме учлањујемо у вечноживо тело Цркве. Ту ишчезавају све разлике, јер је Христос «све у свему»: «Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу» (Гал. 3:27–28). «Христос нека буде за вас све и сва: и вредност, и род, и у свима вама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово – πάντες Χριστὸς εἷς ἐγἔνεσθε, σῶμα αὐτοῦ ὅντες».34 «Све и у свему Христос», пошто смо сви једно тело, имајући Христа за главу. Стога је Христос с правом за нас све и сва: и Спаситељ, и Господ, и Бог, и Глава, и Архијереј, и Жртва.35

3,12

То облачење у Христа, шта значи за наш свакодневни живот? Казује нам христоносни апостол: «Обуците се дакле као изабрани Божји, свети и љубљени, у срце жалостиво, благост, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост», речју: у све еванђелске врлине. Облачећи се у њих, ви се облачите у Христа, у новог човека. – «Срце жалостиво», то је срце еванђелским врлинама прерађено, удобрено, разнежено, преображено, омолитвљено, ољуботворено, охристовљено. Оно свачију тугу и свачију муку осећа, и саосећа, као своју; молитвеном љубављу живи у свима и у свакоме, јер је свим бићем својим у саборном срцу Цркве. Оно непрекидно саосећа свој твари која, поробљена смрћу и пропадљивошћу, «уздише и тужи» непрестано (ср. Рим. 8:20). Оно жали сваку птичицу, сваку травчицу, које се превијају и грче у мукама пропадљивости. А сврх свега жали највећег кривца, човека, сваког човека, што је роб смрти и греха, и што је сву твар потчинио смрти и пропадљивости (ср. Рим. 8:20). Та жалостивост је у највећој мери својствена Светитељима. Нико осетљивији и саосетљивији од њих; и нико не живи кроз већи број бића од њих, и не осећа за њих и место њих. Својом омолитвљеном саосетљивошћу њихова је душа разливена по свима тварима. А на то су позвани сви хришћани, јер су сви они «изабрани Божји, свети и љубљени». Сваки по мери својих сила и подвига. Срце жалостиво се стиче еванђелским животом: животом у еванђелским врлинама, а најпре у молитви и љубави и посту. Истина, човек просто не зна која је прва, а која друга, а која трећа међу еванђелским врлинама. Толико је свака од њих и важна и потребна. Уствари, све су оне прве, и свака је од њих прва, јер је свака безмерно неопходна сваком хришћанину. Својим светим преображајним силама оне постепено освајају срце, омилостивљују, ожалостивљују, чине га новим срцем, срцем новога човека, христоносног и христоликог. А без њих – срце је роб окамењене неосетљивости; пропада у себичности, саможивости, усамљености. Зато је неопходна молитва светог Златоуста: «Господе, избави ме од окамењене неосетљивости». Такав је распон: без Христа – окамењена неосетљивост; са Христом – еванђелска свеосетљивост. Човек окамењене неосетљивости најпре је неосетљив и несаосетљив према себи самом, према ономе што је за њега најважније: према боголикој души својој, према њеној бесмртности и вечности. А затим, неосетљив и несаосетљив и према другима, према њиховој вечној судбини. Неосетљивост се увек пројављује као саможива несаосетљивост, а еванђелска осетљивост – као човекољубива саосетљивост. Господ Христос је из божанске саосетљивости, жалостивости постао човек и поднео толике муке за спасење рода људског. Зато се у црквеним молитвама и назива «Бог жалостивости». Од Њега се еванђелској жалостивости и учимо, од Њега за њу и благодатне силе добијамо. Бог Отац је «Отац жалостивости» = ὁ Πατὴρ τῶν οἰκτιρμῶν (1Кор. 1:3). Он такав, да бисмо и ми били такви (ср. Мф. 18,27.33.35). Прича о милостивом Самарјанину је уствари прича о жалостивом Самарјанину (Лк. 10,33 = ἐσπλαγχνίσθη). Милостивост Његова је плод жалостивог срца његовог. Увек је еванђелски нова благовест и заповест: «будите жалостиви» (1Петр. 3:8).

«Обуците се у ... благост». Ето друге врлине која те облачи у новог човека. Сва је од Христа, и сва води Христу. И увек те испуњује христоликим расположењем према другим људима и створењима. У односу према грешним људима Господ Христос показује «богатство благости» (Рим. 2:4). Хришћани су позвани да пребивају «у благости» (Рим. 11:22). Превелико богатство благости Божје огледа се у Спаситељевом подвигу спасења (Еф. 2:7). «Благост и човекољубље Спаситеља нашег Бога – спасе нас» (Тит. 3:4).

«Обуците се у … смиреноумље». Смиреноумље је стално смиравање ума људског пред безгрешним и савршеним умом Божјим који је у Христу Исусу Господу нашем. Њиме ум свој водити и руководити: о свему и свачему смерно умовати; и уму се Богочовечанском добровољно и радосно свагда покоравати. Човеку је при стварању дат од Бога боголики ум, да би увек био богочежњив и боголетан, и у уму Божјем свесавршеном налазио свој циљ, свој живот, своје савршенство, своју бесмртност. Заповест је еванђелска: «Будите смиреноумни» (1Петр. 3:8). Смиреноумље облачи у новог човека, у нов ум, и човек умује све по Христу, «по лику Онога који га је створио». Оно је главна особина хришћанске светости, главна сила философије «по Христу». Смиреноумни увек Христом умује, Христом мисли о свему. А стари човек је сав у гордоумљу: свој ум диже изнад свега, и изнад самог Бога. Знате: у томе је сав ђаво и сви иже с ним. Зато је увек добро и увек неопходно молити се и дању и ноћу вапајном великопосном светојефремском молитвом: «Господе, дух здравоумља, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи твоме». А бићеш златоустовски мудар, ако философију свога живота будеш зидао на дијамантском темељу смиреноумља, јер су богоречита уста светог Златоуста изрекла ову божанску мудрост: «Смиреноумље је темељ наше, хришћанске философије – θεμέλιός ἐστι τῆς καθ᾽ ἡμᾶς φιλοσοφίας ἡ ταπεινοφροσύνη».

«Обуците се укротост». Ето врлине, чије је савршено божанско оличење међу људима Господ Христос, јер је «кротак срцем» (Мф. 11:29). Обући се у христолику кротост, то је обући се у новог човека. Нема сумње, кротост је најочигледнија одлика правих хришћана, светитељa и праведникa. Није ли она главно, и свепобедно, оружје светих Мученика, и светих Исповедника, и светих Подвижника, и свих Светих, од првог до последњег? Њоме је новозаветни човек увек нов. То је стога тако, што је чудесни живот Господа Христа на земљи беспримерна кротост, од почетка до краја. Кротост – при божанској свемоћи. А свети Апостоли? Иако су располагали божански свемоћном чудотворном силом, увек су кротошћу одговарали на грубости и казне својих гонитеља. Зато они и наређују хришћанима: «да сваку кротост показују према свима људима» (Тит. 3:2).

«Обуците се удуготрпељивост». Није ли дуготрпељивост темељ свих еванђелских врлина? Нема еванђелске врлине коју човек може стећи, ако се није наоружао дуготрпељивошћу. Јер свака од њих претпоставља дуготрајан и мучан подвиг. Ко њу има, осигуран му је успех у новом животу, и постепено ће се нема сумње обући у новог човека. Дуготрпељивост је одлика Бога човекољубља – Господа Христа (Рим. 2,4; Иак. 5:11) и Његових следбеника (Еф. 4,1–2; 2Кор. 6:6). Без дуготрпељивости нема спасења: «дуготрпељивост Господа нашега држите за спасење» (2Петр. 3:15).

3,13

Да су се хришћани обукли у свете врлине које сачињавају христоликог човека, доказују «сносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога: као што је и Христос опростио вама, тако и ви». Да, хришћана је дужност над дужностима да у свему буду «као што је и Христос». Они се не смеју руководити никим и ничим мањим од Богочовека и Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа. Нарочито у праштању. Како и колико праштати, апостолско је питање (Мф. 18:21). А ево и светог апостолског одговора: Опраштајте један другоме «као што је и Христос опростио вама». Размислити само: колико је Господ Христос унапред опростио свакоме од нас, решивши се да дође и спасе род људски на онако беспримерно самопожртвован и човекољубив начин. Спасавши нас од греха, Он нам је и опростио све грехе. И данас, како се спасавамо од свакога греха ако не Његовим свечовекољубивим праштањем? (ср. Еф. 1,7; Кол. 1:14). Јер Он једини има власт опраштати грехе, пошто Он једини има силу отпуштати и разрешавати грехе (Мф. 9:6). И Он то свемилостиво чини кроз свете тајне и свете врлине (ср. Ин. 20,22–23; Мф. 18:18). Грехољубиви и слаби, ми смо увек под гресима, зато нам је непрестано и потребно Његово опраштање грехова. То је разлог да и ми непрестано опраштамо један другоме, чак ако ко има и тужбу на кога. Огорчен, ти подижеш тужбу на брата свога због тога и тога. Но замисли, какву би тужбу сваког дана, и сваког часа, могао дизати на тебе свезнајући Господ, када нам не би свемилостиво и свежалостиво опраштао грехе! «Опраштајте, и опростиће вам се» (Лк. 6:37). «Будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама» (Еф. 4:32). Тиме ћете показати да сте свукли старог и обукли новог човека.

3,14

«А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства». Љубав је главна одећа новог човека. Обући се у њу, то је обући се у свеврлину. Јер она све врлине везује, спаја, сједињује у једно тело. Тако моћи свих осталих врлина постају њене моћи; а и она сама постаје саставни део сваке врлине. Она, «свеза савршенства», проналази и повезује све што је савршено у свима бићима. По себи, она је не само божанска сила, него је и Божанска суштина? «Бог је љубав» (1Ин. 4:16). Сва од Бога, она сједињује човека најпре са Богом, извором свих савршенстава. А затим и са свим оним што је савршено у људима и осталим бићима и тварима. Обучен у њу, човек је обучен у најмоћнију божанску силу, која отстрањује, побеђује, савлађује све што није од Бога. Свака врлнна води савршенству, а љубав га у потпуности даје, јер као «свеза савршенства» све што је савршено у осталим врлинама она повезује у једно савршенство које вечно траје, пошто «љубав никад не престаје» (1Кор. 13:8). «Све што би ти назвао добром, ако у њему отсуствује љубав, нема никакве вредности, брзо нестаје.36

«Свеза савршенства», љубав по самој природи својој тражи и проналази и везује оно што је савршено у свима бићима и тварима. А то је? Оно што је божанско, логосно у њима. Отуда хришћанин љубављу доживљује свет као логосно свејединство; а род људски – још и као боголико свејединство. Она је та света божанска сила које даје моћи човеку те свим бићем осећа да је Христос «све у свему», и да у Њему «нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака». Нема сумње, она је та која све спаја у једно тело: Цркву.

3,15

И Анђеле и људе, и све што је савршено у свима тварима, од прве до последње, од највеће до најмање. Свестваралачка и свеујединалачка логосна, богочовечанска сила, љубав нас у Цркви сједињује са свима савршенствима њеним, а најпре «са свима светима». И све што је логосно, богочовечанско, свето, ми доживљујемо као бесмртно и вечно свејединство «у једном телу», телу Цркве. Еванђелском љубављу ми и осећамо Цркву као једно тело, богочовечанско, коме је Христос глава, и све и сва. Она је та која чини «да мир Божји влада у срцима» нашим. Јер она осећа и зна да је над сваким грехом, смрћу и злом њена победа занавек осигурана Богом који је љубав. Бог љубави и влада у срцима људским богољубљем и човекољубљем. Само том богочовечанском, христоликом љубављу усељује се у срце људско «мир Божји који превазилази сваки ум» и чува и срца људска и мисли људске «у Господу Исусу» (Флп. 4:7). «Призивајући нас миру, Христос нас начини једним телом, поставши сам глава томе телу. Јер ради чега смо ми једно тело, ако не ради тога, да бисмо као удови један другога чували мир међу собом и не раздвајали се?37

3,16

«Реч Христова нека богато борави у вама у свакој мудрости,38 учећи и светујући један другога псалмима, славословљима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим». Молитвено расположење према Господу пројављује се као еванђелско поступање са људима. «Реч Христова», семе небеске, божанске истине богато се множи у срцу људском, ако је срце омолитвљено, ако је стално устремљено к Богу богочежњивим расположењем. Јер је молитвеност најбоље поднебље за то небеско семе. Оно богато процвета божанском мудрошћу, и божанском љубављу, и божанском милостивошћу. Непрестаном молитвеношћу срце се људско претвара у храм, у коме стално бораве божанске свете силе и савршенства, а у њима и сам Господ. А такво срце, и такав живот у срцу, најбоље је васпитно средство наше за сву браћу око нас. И најмудрији учитељ свему божанском. И најмудрији саветник за све еванђелско, бесмртно, вечно. Молитвом се срце људско богато облагодати. А благодат, као божанска сила, увек је богочежњива, и све мисли, и сва осећања вуче к Богу. И сва се душа устремљује к Богу кроз псалме, и славословља, и песме духовне, јер све то потстиче на живот у Богу, и на стално усавршавање и пружање ка Господу и свему божанском, светом, непролазном.

Непрекидна молитвеност се стиче саборном молитвеношћу Цркве. Живот у Цркви је на првом месту учествовање свим бићем у саборној молитвености заједно «са свима светима». Онда се сви међусобни односи лако еванђелски регулишу тим молитвеним расположењем. Човек сталног молитвеног расположења увек се еванђелски односи према браћи, људима, тварима. Људи молитвеног расположења радосно један другог саветују и уче свему што је божанско, бесмртно, еванђелско. Сваки је свакоме мили учитељ и саветник, јер се сваки смирава пред сваким, сматрајући себе нижим од другога и поучавајући се његовим еванђелским врлинама.

3,17

«И све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз њега». – Ето еванђелског правила за за свакодневни живот. Све да буде обухваћено Господом Христом. Све да буде ради Њега, од Њега, кроз Њега. Ма шта човеково, није ли «у име Господа Исуса», онда је несумњиво у име смрти, греха, зла и ђавола. Јер изван Њега је само то: грех, смрт и ђаво. Несумњиво само то, само то, и онда када човек ради у име неког генија, или хероја, или вођа; или у име науке, цивилизације, културе; или у име ма чега људског, пролазног, тварног. Јер све то, на крају свих крајева, води у грех од кога без Христа нема избављења, у смрт из које без Христа нема васкрсења, у ђавола од кога без Христа нема спасења. – «Све што год чините речју или делом», јер свака реч и свако дело има одлучујуће важности по целокупни живот ваш и у овом и у оном свету. Пазите, ништа људско није ни безначајно ни малозначајно: све има своју бесмртност. Ни по чему нисте смртни. Добро ваше је бесмртно, али и зло; врлина ваша је бесмртна, али и грех. И сама смрт ваша је бесмртна. Јер је бесмртан носилац вашег зла и греха: душа.

Ако човек све што чини, чини «у име Господа Исуса», душа му се постепено испуњује божанском радошћу од тога, јер јасно осећа да све то у њему чини уствари благодат Божја, која му се за напор и труд даје све више и више. Онда и најтежи напори еванђелски постају лаки, те христочежњиви делатник еванђелски све с радошћу чини «у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз Њега». Јер га све то кроз Господа Исуса духовно сједињује са Тросунчаним Богом, са Његовом бесмртношћу и вечношћу.

«И све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз њега». Ако тако будемо радили, вели свети Златоуст, онда се ништа прљаво, ништа нечисто неће наћи онде где се призива Христос. Једеш ли, пијеш ли, жениш ли се, крећеш ли на пут, – све чини у име Божје, тојест призивајући Бога у помоћ. Прихватај се посла, помоливши се пре свега Богу. Хоћеш ли да нешто кажеш? ти се прво помоли Богу. Једеш ли? благодари Богу, решен да то чиниш и после. Спаваш ли? благодари Богу, решен да то чиниш и после. Идеш на трг? Чини то исто. Нека не буде ничег светског, ничег житејског: све чини у име Господње, и све ћеш свршавати с успехом. Што год запечатиш именом Божјим, све ће испасти благополучно. Ако име Божје изгони демоне, отклања болести, онда утолико пре олакшаће извршење послова. Чуј како Авраам у име Божје посла слугу, Давид у име Божје умртви Голијата. Дивно је и велико име Његово! Тим именом је обраћена васељена, срушена тиранија, згажен ђаво, отворена небеса. Но шта ја говорим? Тим именом ми смо препорођени. И ако се њега држимо, блистаћемо. Оно рађа, ствара и Мученике и Исповеднике.39

3,18–25

Кол. 3,18–25:18 Жене, слушајте своје мужеве као што треба у Господу. 19 Мужеви, љубите своје жене, и не љутите се на њих. 20 Децо, слушајте родитеље своје у свему, јер је то угодно Господу. 21 Оцеви, не раздражујте децу своју, да не губе воље. 22 Слуге, слушајте у свему своје господаре по телу; не само пред очима радећи као да људима угађате – ὡς ἀνθρωπάρεσκοι (= као човекоугодници), него у простоти срца, бојећи се Бога; 23 и све што год чините, од срца чините, као Господу а не људима, 24 знајући да ћете од Господа примити награду наследства, јер Господу Христу служите. 25 А који скриви, примиће као што је скривио: и не гледа се ко је ко.

3,18–19

Сав однос мужа и жене опосредован је Господом. По свему он има да буде «као што треба у Господу». А то нам је Господ казао својим Еванђељем. И муж и жена су боголика бића, бесмртна и вечна: стога и сав живот њихов треба да је у том духу. Створени Логосом, и ради Логоса, они знају откуда су; а знају и куда иду; знају да је божански циљ њиховог живота: живот вечни. Ни муж ни жена не треба да постављају себи неки други циљ. Све има да служи томе божанском циљу: и породица и деца. Све да буде «као што треба у Господу». Поставши човек, Господ је ологосио и осмислио вечним божанским смислом све што је људско. Он је показао да је људско биће и његов живот од Бога и ради Бога. Стога све људско треба да буде богочежњиво, божанско, свевредносно. То важи и за супружнике. Жене да слушају своје мужеве «као што треба у Господу»; и мужеви да љубе своје жене исто тако «као што треба у Господу». Тако ће се избећи љутња. «Јер љутња човечија не чини правде Божје» (Иак. 1:20). И овде важи еванђелска заповест: Све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз њега (Кол. 3:17).

3,20

«Децо, слушајте родитеље своје у свему, јер је то угодно Господу». У томе је дечје еванђеље. Премудри Господ је тако устројио свет, да деца преко родитеља добијају и живот и што им је потребно за живот. Родитељи су први и најнепосреднији пример еванђелског живота: они живе «као што треба у Господу». Зато су деца дужна да слушају «своје родитеље у свему». А када деца имају права не слушати родитеље? Када родитељи траже од њих да не слушају Господа, да не верују у Господа, да не служе Господу, да већма воле њих него Господа. Пример такве свете непослушности је света великомученица Варвара. И други Светитељи Божји. Родитеље треба слушати увек «у Господу» и ради Господа. Апостол свети и сматра да родшељи неће тражити од своје деце ништа што није «угодно Господу». Зато и наређује родитељима:

3,21

«Оцеви, не раздражујте децу своју, да не губе воље». Ништа не чините што би децу изазивало на непослушност према вама и на губљење воље за напредовање у у добру. Циљ је еванђелског васпитања: јачати вољу код деце за све што је еванђелско, узвишено, свето. А да их тако изграђују позвани су, на првом месту, родитељи. Они да буду еванђелски углед деци у свему; а најпре: у еванђелском владању над собом, над породицом, над децом. Ништа не чинити што би децу нагонило да своју нежну и полетну душу троше у раздражењу, у љутини, и тако је огрубљују, осуровљују, освирепљују.

3,22

«Слуге, слушајте у свему своје господаре по телу; не само пред очима радећи као да људима угађате – ὡς ἀνθρωπάρεσκοι (= као човекоугодници), него у простоти срца, бојећи св Бога». Еванђелски је да слуге своје слуговање претворе у служење Богу и ради Бога. Да све чине искрено, у простоти срца, бојећи се Бога: да непрекидно проверавају себе да ли овим или оним творе вољу Божију или не. Они не смеју бити човекоугодници; угађати људима а грешити се о Бога. Напротив: да служе господарима угађајући Богу. И слуге и господар испуниће своје еванђелске дужности на земљи, ако заједнички служе Господу сматрајући искрено да су и једни и други подједнако слуге Божје у овоме свету. Господари имају већу одговорност од слугу, јер слуге су дужне да у свему слушају своје господаре, људе; али тешко господарима ако у свему не слушају Господа, јединог истинског Господара неба и земље. Нема сумње, велика награда очекује слуге који искрено служе своје «господаре по телу» – «бојећи се Господа»; али и господаре – велика казна, ако искрено не служе Богу и Господу, том стварном Господару и њихове душе и њиховог тела.

3,23

«И све што год чините, од срца чините, као Господу а не људима». Гледајте не на своје господаре, него на Господа иза њих и изнад њих. Ако тако радите, ви ћете и зле господаре оплеменити, облаговестити; и јавити се пред Богом као њихови учитељи и спасиоци. А не успете ли у томе због тврђе срца њихова, Бог види ваш труд и љубав, и награда вам неће пропасти. Смирите ли се Господа ради пред својим господарима по телу, толико смирите, да им «од срца чините све што год чините», и то «као Господу а не људима», велика ће вам награда бити од Господа. Јер сте се Господа ради смирили пред људима и служили им «као Господу». Не схвате ли то господари ваши као ваш еванђелски дар њима, осуда им прети од Господа. Јер њима, људима, браћа послужише «као Господу», а они неће Господу да послуже као Господару.

3,24

«Господаре по телу» служите, а наследство од Господа примате. Каква награда! Заиста се ње ради вреди смирити до црва и праха пред господарима по телу, и служити им «као Господу»: «знајући да ћете од Господа примити награду наследства, јер Господу Христу служите». Смираваш ли се пред људима Господа ради, Господу радиш не људима; служиш ли људима Господа ради, Господу служиш не људима. Зато и награду даје Господ, а не људи. И како је то божански целисходно и мудро! примити као награду непролазно наследство у Царству небеском од Господа, а не од људи, јер свака награда људска, ма како велика била, увек је бескрајно мања од Христове награде. Зато хришћани, били слуге или господари на земљи, еванђелски смирено служе људима, и не воле награде од људи, знајући да ће од Господа примнти као награду «наследство непропадљиво, које неће иструнути ни увенути» (1Петр. 1:4).

3,25

«А који скриви, примиће као што је скривио: и не гледа се ко је ко». – Ето доказа да и за слуге и за господаре подједнако важи да треба једни другима еванђелски да служе «као Господу». И да се једни пред другима непрестано смиравају у искреном служењу. «Не гледа се ко је ко», да ли је слуга или господар, већ како је радио и служио, и коме је радио и служио. «Који скриви», па био господар или слуга, «примиће као што је скривио». А неправда је, а кривда је све оно што људи чине у своје име, а не «у име Господа Исуса» (Кол. 3:17). Неправда је све оно што припада старом човеку (Кол. 3:5–9), а правда пред Господом све оно што сачињава новог човека (Кол. 3:10–17). Зато свети апостол наређује:

Четврта глава

4,1

Кол. 4,1:1 «Господари, правду и једнакост чините слугама, знајући да и ви имате Господара на небесима».

Господари на земљи нису прави господари ако се стално не осећају и не раде као слуге «Господара на небу». Њихова је даноноћна дужност да се непрестано у свему равнају према своме Господару на небу. На земљи живе, а стално у небо да гледају. Њима служе људи, а они служе Богу. Њихова одговорност несравњено већа, и служба несравњено тежа. Господарење је уистини богослужење. Ако то није, тешко господарима земаљским! Слуга је тиме слуга што врши вољу свога господара. Не врши ли је, постаје одметник. А господари земаљски одметнули су се свог небеског Господара, ако слугама не чине «правду и једнакост» пред Господом. Шта њих очекује? Оно што су божанска уста Свеистинитога и Свеправеднога изрекла и одсудила: биће врло бијени (ср. Лк. 12:47).

4,2–6

Кол. 4,2–6:2 У молитви будите једнако; и стражите у њој са захваљивањем, 3 молећи се уједно и за нас да нам Бог отвори врата речи, да проповедамо тајну Христову, за коју сам и свезан, 4 да је јавим као што ми треба говорити. 5 Мудро живите према онима који су напољу, искупљајући време. 6 Реч ваша нека бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговарати.

4,2

«У молитви будите једнако», да бисте једнако, у сваком тренутку живота свог, могли бити хришћани. Јер што су плућа телу, то је молитва хришћанину. Њоме он живи, јер њоме дише и удише ваздух бесмртности, ваздух вечности. Ништа се еванђелско, ништа божанско, ништа вечно, не може доживети без молитве. Јер она низводи у душу небески, божански озон, који је освежава и оспособљава за божанске доживљаје. Нема еванђелске заповести, ни оне најмање, која се може како ваља остварити, ако јој молитва не притекне у помоћ. Друге еванђелске врлине, као милосрђе, љубав, трпљење, имају махом посла са људима и земљом, а молитва увек – са Богом и небом. Сва богочежњива и небочежњива, она свега човека устремљује к Богу и небу, и највише га уздигне, обожи, онебеси. Зато она и сачињава силу и крепост сваке еванђелске врлине. Без ње, ниједна од њих не успева у човеку, већ се свака суши, вене, и најзад увене. Није ли хришћанин молитвен, значи – у њему је замрло све еванђелско. Је ли ревностан у молитви, знак је да је духовно пробуђен и да у души његовој раде еванђелске врлине. Прави хришћанин је онај који је «једнако у молитви». Такви су Светитељи; и то без изузетка сви. За њих је молитва у буквалном смислу живот. Њоме њихова душа уистини дише. И свака њихова врлина. Јер се молитвом свака еванђелска врлина и стиче, и одржава, и усавршава. Немаш ли еванђелске љубави у срцу, – моли се искрено и истрајно, и Бог ће ти несумњиво дати љубав у срце. Немаш ли милосрђе, – чини то исто, и Свемилосрдни даће ти милосрђе у срце. Тако, једино тако можеш стећи све еванђелске врлине. А немаш ли молитве у срцу, шта онда? Онда – приморавај себе на молитву, и Једини Човекољубац даће ти због тога молитву и молитвено расположење. Малаксаваш ли на еванђелском путу, – то увек долази од недостатка молитвености, од недовољне ревности за молитву. Зато христоносни апостол наређује хришћанима односно молитве ово: «стражите у њој». Јер стражећи у молитви, хришћани се увек могу одбранити од свих видљивих и невидљивих непријатеља, који са свих страна наваљују на душу кроз разне саблазни и искушења. Молитва и јесте спасоносно стражење на мртвој стражи душе, да се непријатељи наше душе: греси, саблазни, нечисти дуси, не привуку души, и не увуку у душу. Нема сумње, молитва је највидовитији и најхрабрији стражар душе људске, коме увек стоји на расположењу помоћ Божја, као и помоћ Небеских Сила и свих Светитеља.

4,3–4

Зато што је молитва таква сила, она је увек неопходна свима, како несавршеним тако и савршеним хришћанима. Неопходна чак и свемоћном чудотворцу, апостолу Павлу, и то неопходна молитвена помоћ свих осталих хришћана, иако су несумњиво сви били мање савршени од њега. Ма од кога долазила, молитва је по себи сила, јер везује са Једино-Силним. Свемоћном апостолу потребна је молитвена помоћ браће по вери, да би са успехом проповедао «тајну Христову»: Еванђеље спасења. За проповедање те свете и пресвете тајне увек је потребна света и пресвета сила Божја: «да је јавим као што ми треба говорити». Да, молитва је главни благовесник. Њоме су, на првом месту њоме, апостоли – апостоли, и хришћани – хришћани. Она је не само душа апостолства него и сваког еванђелског подвига. Она је душа и Мучеништва, и Исповедништва, и Испосништва, и уопште Светитељства. Она је душа и вере, и љубави, и наде, и кротости, и трпљења, и смерности, и доброте, и благости, и сваког уопште еванђелског расположења. Зато је она и тако неопходна за «тајну Христову» у свету – Цркву (ср. Кол. 1:26–29). Јер се сва тајна Христова уселила у Цркву Његову, и оваплотила, и тако продужила кроз људски род свој пут ка Страшноме суду.

4,5

«Мудро живите према онима који су напољу». А напољу су нехришћани. Хришћани мудро живе, ако живе по Еванђељу Господа Христа који је «мудрост Божја» (1Кор. 1,24.30). Ван тога је «незнање безумних људи» (1Петр. 2:15), незнабоштво, глупост, лудило. Што год није од Христа, те једине истинске и вечне мудрости, заиста је и глупост и лудило. Људи заглупљују и залуђују од страсти и греха. У својој суштини грех је главно лудило душе људске. Грехољубље је увек лудовање душе пред Богом. Једино христољубље испуњује душу божанском мудрошћу. Само живећи том мудрошћу, људи божански мудро искоришћују време живота, дато им од Бога; божански мудро – «искупљују време». Кроз грехе и страсти ми расипамо богодано време, предајемо га смрти и лудилу зла. А врвме живота нам је дато да њиме зарадимо бесмртност и божанску вечност. Оно треба да буде увод у вечност. То је његова права, божанска намена. Испуњујући га бесмртним и вечним, ми га искупљујемо, откупљујемо од свега смртног, пролазног, греховног, глупог, лудог. Једино живећи «мудро», тојест Христом, ми искупљујемо време; а на сваки други начин ми га злоупотребљујемо и упропашћујемо. Јер је и време створено Богом Логосом, и ради Бога Логоса (ср. Ин. 1,3; Кол. 1:16). Његова се логосност, и логичност, и састоји у томе да служи Богу Логосу – Господу Христу, да одводи и предаје Њему све што у себи има и носи. Време нам је дато да га претворимо у вечност живећи «мудро»; у Христу и Христом. Логосним бићем својим време је ушло у богочовечанско тело Христово, Цркву, и ту нашло своје вечно назначење и божанско остварење. Помоћу светих тајни и светих врлина у Цркви се време прерађује у вечност. Јер је Црква чудотворна божанска радиоиица у којој се временско претвара у вечно, и смртно у бесмртно, и пролазно у непролазно.

4,6

«Реч ваша нека бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговарати». А реч ваша биће «свагда у благодати», ако «мудро живите, искупљујући време», јер ће се испунити еванђелском садржином и светом божанском силом. Онда ће реч ваша бити «не у мудрости људској него у сили Божјој» (1Кор. 2:5), сва испуњена Христом: Речју Божјом, Мудрошћу Божјом, Силом Божјом (ср. 1Кор. 1:24). Јер Бог Логос, Бог Реч је логос, и логика, и божански смисао, и божанска сила, не само људског бића него и људске речи. Њиме се наша људска реч преображава у божански садржајну и божански трајну, и тако налази своју бесмртност и вечност. Њиме, само Њиме. Јер само у Њему и Њиме ваша реч може свагда бити «у благодати», зато што «благодат постаде од Исуса Христа» (Ин. 1:17). А то значи: наша људска реч постаде осмишљена, и логосна, и бесмртна, и вечна – од Исуса Христа. Његова божанска сила и јесте та духовна со која не да да реч наша трули, усмрди се и пропада. Зачињена том божанском сољу, реч људска постаје непролазна и премудра и силна. И тако, једино тако хришћани су у стању знати «како треба свакоме одговарати».

4,7–18

Кол. 4,7–18:7 За мене казаће вам све Тихик, љубљени брат и верни слуга и другар у Господу, 8 кога баш за то и шаљем к вама, да дознате како смо ми и да утеши срца ваша, 9 с Онисимом, верним и љубљеним братом нашим, који је од вас. Они ће вам све казати како је овде. 10 Поздравља вас Аристарх, који је са мном у сужањству, и Марко, нећак Варнавин, за кога примисте заповести (ако дође к вама, примите га); 11 и Исус, прозвани Јуст. Они су из обрезања, и они су једини моји помагачи за царство Божије; и бише ми утеха. 12 Поздравља вас Епафрас, који је од вас, слуга Исуса Христа; он се једнако труди за вас у молитвама, да будете савршени и испуњени сваком вољом Божјом. 13 Јер ја сведочим за њега да има велику ревносг и бригу за вас и за оне у Лаодикији и Јерапољу. 14 Поздравља вас Лука лекар љубљени и Димас. 15 Поздравите браћу у Лаодикији, и Нимфана и домашњу цркву његову. 16 И кад се ова посланица прочита код вас, учините да се прочита и у Лаодикијској цркви, и ону што је писана у Лаодикију да и ви прочитате. 17 И кажите Архипу: Пази на службу коју си примио у Господу да је довршиш. 18 Поздрав мојом руком Павловом. Опомињите се мојих окова. Благодат са свима вама! Амин.

4,7–11

Свети апосгол и живи и ради за једно: за царство Божје. Откако је познао Господа Христа, он је сав у томе. Сам Господ Христос, Богочовек, и све што је Његово, сачињава царство Божје (ср. Мф. 4,17; 3,2; Мк. 1:14–15). А ван Њега? – Царство греха, смрти, ђавола. Царство Божје и царство ђавоље. Сав рад светог апостола и његових светих сарадника има за циљ: разорити државу ђавола, царство ђавоље, и вадворити царство Божје. За сваког свог сарадника свети апостол има много свете, бесмртне љубави: један је «љубљени брат», други –«верни слуга», или «верни брат», или «другар у Господу», а сви су «помагачи за царство Божије», и неустрашиви ратници за душу људску на свима бојиштима против видљивих и невидљивих непријатеља спасења људског.

Свети апостол назива Онисима љубљеним и верним братом, вели свети Златоуст, назива братом роба, – и с правом, јер он и себе назива робом, слугом верних. Стога, одбацимо сви гордост, угушимо у себи надменост. Павле, који вреди више него васељена и хиљаде небеса, назива себе робом, а ти високо мислиш о себи? Он који је све водио и носио како је хтео; он који је имао прво место – τὰ πρωτεῖα – у Царству небеском; он који је овенчан; он који је узишао у треће небо; он – робове назива браћом и саробовима. Где је безумна гордост? где надувеност.40

4,12–13

Епафрас, земљак Колошана, издваја се ревновањем за њих. Он је изабрао најсигурнији пут који их води еванђелском савршенству: «једнако се труди за вас у молитвама, да будете савршени». Какав труд и какав циљ! У таквом труду се може истрајати, и такав циљ може постићи једино непрекидним молитвеним расположењем, непрекидном молитвом. Растеш у Господу, усавршаваш се, пењеш се ка небу, и ево си већ на небу, – а ко зна колико за то дугујеш пријатељима који се моле за тебе; а колико тек Светитељима који се несумњиво моле за твоје савршенство! Нарочито они које често призиваш у својим молитвама и духовним потребама. Око тебе је много несавршених хришћана? Буди њихов Епафрас, и ако Господ хоће многи ће од њих кренути напред, и успешно се усавршавати, а ти то нећеш знати, можда, све до дана Страшнога суда. А у Цркви је тако природно епафрасовско молитвено заузимање за духовно усавршавање сабраће. Свеци Божји само то и раде што се моле и заузимају за све нас, за наше спасење, за наше савршенство.

«Он се једнако труди да будете … испуњени сваком вољом Божјом». А воља Божја, ено је сва у Господу Христу и Његовом светом Еванђељу (ср. Еф. 1:9). Што он хоће, то Бог хоће од тебе. Испуњуј све то, и испунићеш се сваком вољом Божјом. Немој имати воље своје, јер никад ниси сигуран шта је у њој од греха и шта није. Решавај све по Еванђељу, јер је у њему све – безгрешна и свесвета воља Божја. То је подвиг и напор, али спасоносан подвиг и напор, јер је у томе савршенство. Са тог разлога се свети Епафрас «једнако труди у молитвама» за своје земљаке да их свемилостиви Господ помогне у томе.

4,14

Колико сви они брину за све и свакога! Ето, и богомудри Лука, «лекар љубљени», и Димас, поздрављају их светим поздравом. А поздрав сигурно пун молитвене жеље за напредак браће у еванђелском животу: да се исцеле од свих духовних недуга, и да смело и одлучно иду путем свога савршенства, свога спасења, свога обожења.

4,15

«Домаћа црква»? – Породица. Да, то црква у маломе. У Великој Цркви мала црква. Али и у њој сав живот као и у Великој: иста Истина, иста Љубав, исте светиње, исте тајне, исте врлине, исте силе, исти закони, исто Еванђеље. И у њој, као и у Великој, све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. И у њој чудесни Господ је све и сва, и у свему се одражава «велика тајна» (ср. Еф. 5:21–33).

4,16–17

Христоносац брине свету бригу за све подједнако. Јер је свима хришћанима потребно знати сву истину спасења. Не само знати, него и непрестано доживљавати. Ту је све од Господа ради човека. А све човеково треба да буде «у Господу» и ради Господа: сав живот његов – непрекидна служба Господу. И на тај начин – најсветија служба себи: своме спасењу, својој божанској бесмртности и божанској вечности.

4,18

Када вам је служба Господу тешка, – сетите се мојих окова. Да ли је тежа од њих? Када сте радосни, када сте тужни, када сте у ма каквом расположењу, – «опомињите се мојих окова», за кога су и рашта су. И умногостручите своју молитву за мене и за себе.

Нека нам страдања за Христа не буду тешка, благовести свети Златоуст, зато се сећајмо окова Павлових. Нека нам то сећање буде на охрабрење. Например, ти саветујеш некоме да Христа ради удељује сиромасима; потсети га на Павлове окове, и реци му: како смо ја и ти бедни, апостол је Христа ради предао тело своје на окове, а ти нећеш ни храну да уделиш. Или, погордио си се због својих великих дела? Сети се Павлових окова, сети се да ништа слично претрпео ниси, – и престаћеш се превазносити. Пожелео си нешто што припада твоме ближњем? Опомени се Павлових окова, и ти ћеш увидети како је бесмислена твоја жеља: на муци ближњега зидаш своје задовољство. Или, теби се силно хоће уживање? Молим те, приведи себи на ум Павлову тамницу; ти си ученик његов, ти си саратник његов. Има ли ту памети: твој саратник је у оковима, а ти се предајеш уживањима? Или, снашле те невоље, и ти сматраш себе остављеним? Послушај речи Павлове, па ћеш увидети да бити у невољама не значи бити остављен. Желиш да носиш свилене хаљине? Сети се окова Павлових, и свилене хаљине постаће ти одвратније од прљавих дроња. Желиш да ставиш на себе златне украсе? Опомени се окова Павлових, и тада ће ти постати јасно да све то нема веће вредности од похабаног ужета. Желиш да дотераш своју косу и да изгледаш лепотица? Помисли како је жалосно изгледао Павле у тамници, и загрејаћеш се љубављу према тој његовот лепоти, а ову ћеш сматрати као крајње ругобну, и дубоко ћеш уздисати жудећи за павловским оковима. Хоћеш да намажеш лице своје белилом, руменилом, и сличним стварима? Помисли на Павлове сузе: три године, дан и ноћ, он није престајао ронити сузе? Ето, боље тим украсом украси образе своје; од тих суза они ће блистати. Ја не тражим да ти плачеш за друге, – истина, ја и то желим, али то превазилази твоје моћи -, него те молим, плачи бар за грехе своје. Ти си се веома развеселила, разасмејала? Опомени се Павлових ридања, и уздахни; те ће те сузе учинити несравњено лепшом. Угледала си гозбаше и играче? Сети се Павлових суза: који је извор излио из себе толико воде колико његове очи – суза? (ср. Д. А. 20:31). Који би извор ти хтео сравнити с тим сузама? Онај што је био у рају и натапао сву земљу? Али, међу њима нема никаквог поређења, јер је овај извор суза напајао душе, не земљу. Када би нам неко показао Павла где плаче и уздише, зар не би било далеко пријатније гледати њега таквог неголи хиљаде људи, украшених блиставим крунама? … Ја бих оставио све, само да гледам Павла у сузама: јер би из његових очију сијала духовна лепота. Та духовна лепота умирује; ко гледа у те очи, чини лепшима очи душе своје, смањује потребе тела, испуњује себе философијом и великом саосетљивошћу, самилошћу – συμπαθείας πολλῆς, и може омекшати чак и камено срце. Тим сузама се напаја Црква; тим сузама се душе одгајају. Макар био пожар, онај осећајни или телесни, ове сузе га могу угасити. Ове сузе угашују и распаљене стреле нечастивога. Те сузе је величао Христос као блажене, када је говорио: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мф. 5:4); блажени кој и плачу сад, јер ће се насмејати (Лк. 6:21). – Нема ништа слађе од тих суза. Њих треба свим срцем желети.41

«Благодат са свима вама»: благодат, без које еванђелска истина није спасоносна, ни еванђелска правда није спасоносна, ни еванђелска вера није спасоносна, ни еванђелска љубав, ни нада, ни молитва, ни пост, ни кротост, ни смиреност, ни трпљење, ни крштење, ни покајање, ни причешће – нису спасоносни, нису, нису, нису! Без ње, ни сам Господ – није Спаситељ, нити је спасење – спасење, нити Црква – Црква.

«Амин!» Амин! Амин!

На св. ап. Матију 9/22 авг. 1945. год Град – ман. Света Тројица Света обитељ Ћелије Вел. Госпојина 1957

* * *

1

Видети Поговор на крају књиге «Тумачење Посланица I и II Коринћанима Св. Апостола Павла» (изд. Ман. Ћелије, Београд 1983, стр. 481–492), који у свему важи и за ово издање. – Прим. уредника.

2

Свети Златоуст, In Соloss., Нomil. I, 2; Р. gr. t. 62, соl. 301.

3

Свети Златоуст, тамо, Ноmil. I, 3; соl. 303.

4

И у Старо-грчком изворнику и Синодалном преводу овде стоји: Господа, док у црквено-словенском тексту стоји: Бога, чиме се Ава засигурно руководио у свом преводу овог стиха (Зор. А. Ст.).

5

Свети Златоуст, тамо, Ноmil. II, 1; соl. 309.

6

Блаж. Теодорит, Interpr. in Coloss., cap. 1, vers. 13; Р. gr. t. 82, col. 597 A.

7

Свети Златоуст, тамо, Ноmil. II, 3; соl. 312–313.

8

Блаж. Теофилакт, Expos. In Coloss., cap. 1, vers. 18; P. gr. t. 124, col. 1224. C.

9

Блаж. Теофилакт вели: Свети апостол није рекао: «крста (ст. 20), и стао, него је додао: «Његова», да ти не би помислио да крст може нешто сам по себи – καϑʹ ἐαυτόν. Јер није спасао просто крст, већ Његов крст (тамо, сар. 1, vers. 20; col. 1225 В).

10

Свети Златоуст, тамо, Ноmil. III, 3. 4; соl. 321 322.

11

тамо, Ноmil. IV, 1; соl. 325–326.

12

тамо, Ноmil. IV, 2; col. 326. 327.

13

тамо, Ноmil. V, 1; соl. 331, 332.

14

Свеги Златоуст, тамо. Ноmil. V, 2; соl. 333.

15

Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 1, vers. 29; ооl. 1233.

16

Икуменије, Соmment. in Соloss., Р. gr. t. 119; col. 28 С.

17

Блаж. Теодорит, тамо, сар. 1, vers. 29; соl. 605 А.

18

Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 2, vers. 3 и 4; соl. 1236 D.

19

Молитвено правило пред свето Причешће, Молитва четврта.

20

Икуменије, тамо сар. 2, vers. 9; соl. 32 D.

21

Блаж. Теофилакт, тамо. сар. 2, vers. 10; соl. 1240 D.

22

Објашњавајући апостолове речи: «И ви сте испуњени у Њему», свети Дамаскин вели: «Пошто постадосте Његово тело и удови – σὰρξ αὐτοῦ καὶ μέλη, и Њега имате за главу, зато сте и испуњени Духом Светим». – сар. 2, vers. 10; Р. gr. t. 95, соl. 893 В. – «Ви ништа немате мање него Он – οὐδέν ἔλαττον ἔχετε αὐτοῦ; као што у Њему обитава Божанство, тако и у вама». Св. Златоуст, тамо, Ноmil. VI, 2; cоl. 339.

23

Ова многозначајна мисао припада Икуменију; види: тамо, сар. 2, vers. 13; соl. 36 В.

24

Икуменије, тамо, cap. 2, vers. 19; col. 40 B.

25

Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 2, vers. 19; соl. 1249 АВ.

26

тамо, Ноmil. VII, 2; col. 346. 347.

27

Икуменије, тамо, сар. 3, vers. 3; соl. 41 В.

28

Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 3, vers. 3; col. 1252 С.

29

Икуменије вели: Господ нас оживе од прве умртвљености, тојест од умртвљености првородним грехом и нашим личним гресима, отпустивши нам у крштењу грехе наше; али нама је потребио и друго умртвљење: не да себе саме умртвљујемо, него да умртвљујемо страсти – τὰ πάθη – не дајући им да дејствују, да раде у нама. – Тамо, сар. 3,vers. 5; соl. 41 D.

30

Како је то, примећује блажени Теофилакт, тек што је свети апостол рекао: «кад живљасте у њима», показавши тиме да они већ више не живе у њима, а ево одједном опет каже: «одбаците све то»? Како да одбаце оно што немају? На то се може одговорити ово: речи «када живљасте у њима» разјашњавају оно што се сада говори: јер оне указују на то да је некада, тојест пре крштења владао у вама грех, господарио целокупним животом вашим и тирјанисао вас – ἐτυράννει, те је слобода од страсти за вас била немогућа; сада пак, када је крштењем умртвљен у вама грех, вама је лако одбацити страсти – као одећу. И не можете се изговорити како живите под тирјанством греха и страсти, јер сте ви умрли за њих. – Тамо, сар. 3, vers. 8; соl. 1256 В.

31

Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 3, vers. 10; соl. 1257 В.

32

Свети Златоуст, тамо, Ноmil. VIII, 2; соl. 353.

33

Икуменије, тамо, сар. 3, vers. 10; соl. 44 С.

34

Свети Златоуст, тамо, Ноmil. VIII, 2; соl. 353.

35

Икуменије, тамо, сар. 3, vers. 11; соl. 44 D.

36

Свети Зпатоуст, тамо, Ноmil. VIII, 2; соl. 354.

37

Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 3, vers. 15; соl. 1261 В.

38

Мудрошћу свети апостол назива врлину, вели богомудри Златоуст. И с правом, јер и смиреноумље, и милостиња, и све слично томе јесте мудрост; као што све супротно томе јесте лудост, безумље – ἄνοια, јер од безумља долази грубост. Отуда се често сваки грех назива безумљем: «Рече безуман у срцу свом: нема Бога» (Пс. 13:1); «Усмрдеше се и загнојише ране моје од безумља мога» (Пс. 37:6). – Тамо, Ноmil. IX, 1; col. 361.

39

тамо, Ноmil. IX, 2; соl. 364.

40

тамо, Ноmil. XI, 3; соl. 377.

41

тамо, Ноmil. XII, 2 3; col. 383. 384.


Источник: Тумачење Друге посланице светог апостола Павла Солуњанима / свети Теофан Затворник ; са руског превео Небојша Ћосовић. - Крагујевац : Каленић, 2014. - 112 с.

Комментарии для сайта Cackle