Божићне и Васкршње посланице Патријарха српског Павла

Источник

Содержание

Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2001. годину Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2002. годину Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2003. годину Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2004. годину Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2005. годину Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2006. годину Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2007. годину Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2008. годину Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2002. годину Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2003. годину Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2004. годину Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2005. годину Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2006. годину Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2007. годину Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2008. годину  

 

Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2001. годину

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2001. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР – ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Христос се рађа, славите! Христос силази с неба, сретајте Га...“

Ове ноћи, драга наша децо духовна, дошао је Земљи у походе најдражи Гост који је икада Земљу походио. Дошао је Сам Син Божји у лицу Богомладенца Христа. Дошао је као Детенце да обрадује Собом чиста и невина дечја срца. Дошао је као Син човечји да обрадује сваког човека, свако људско биће у свим вековима и у свим световима. Дошао је као свој својима и Собом донео на Земљу цело небо, све небеске и вечне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни мир, вечни живот. Данас се десило оно што је касније посведочио љубљени ученик Његов, јеванђелист Јован: И Логос постаде тело и настани се међу нама, видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн 1:14).

Али исто тако, браћо и сестре, од данас почиње да се пројављује и неспремност људи да дочекају тако узвишенога Госта, онако како Њему доликује. Мали је број оних који Га у првом трену препознаше и Његовом доласку се обрадоваше. Они чистога срца и смирена духа, као витлејемски пастири, примише Га са детињом радошћу. Угостише Га с радошћу безазлене овце и дадоше му своју пећину за дом, а своје јасле са меком сламом за прву постељу. Обрадоваше се Његовом доласку и учени мудраци са Истока, који по чудесној звезди препознаше дан када Бог походи народ Свој. Много већи беше број оних које је Рођење Сина Божјег уплашило и узнемирило. Пре свих уплашише се цар Ирод и сав Јерусалим с њим. Доцније, фарисеји и садукеји, књижевници и првосвештеници, па најзад и сав онај народ који пред Пилатовим двором викаше: „Распни Га, распни!“

Та разлика само сведочи да ова тајна, тајна Оваплоћења и Рођења Сина Божјег, превазилази ограничени људски ум, за који је тајна и сама чињеница природног рађања. Зато се догодило да ни тада, као ни у наше дане, људи не препознаше да им Бог говори Самим Сином Својим. Стога ученик кога Исус љубљаше сетно констатује: У свету беше, и свет кроз Њега постаде, и свет Га не позна. Својима дође и своји Га не примише (Јн 1:10–11).

Ни наше доба није изузетак. И у нашем народу беше оних који Га не примише. И то не мали број, и не за неко кратко време. Деценијама је Божић скриван од деце, од оних којима је Богомладенац Христос најближи и најдражи. Скриван је и од родитеља, и од учитеља. Реч о Богу и Божићу није се чула онде где је највише деце – у српским школама. Тихо, као и у првој божићној ноћи, вест о Рођењу Богомладенца у школе је допирала, и у срца неке деце продирала, од њихових другова, од деце у чијим се домовима вера чувала, Бадње вече славило, где су она, од старијих, уз пуцкетање бадњака на ватри, слушала приче о чудесном Рођењу Спаситеља у пећини, у стаји, међу добродушним пастирима. У тим свечаним тренуцима тешко је схватити какво је удивљење и чуђење обузимало танана дечја осећања када су слушала о Богомладенцу Који је повијен и положен у јасле. Та осећања сведоче и откривају свакој чистој души да је заиста с нама Бог (Емануил).

Сваке године у ово доба Христос се изнова, Својом благодаћу и нашом вером, рађа у нашим срцима, у нашим душама, у нашим чулима, у дечјој радости. Данас сва природа добија свечани израз тајанствене благодарности, јер све и сва осећа да нам се данас роди Спас. И данас, у заглушујућој буци историје човечанства, уз хуку фабрика и прасак бомби свуда по свету, до нашег уха допиру речи Самога Спаситеља нашега, Богочовека Исуса Христа: Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт 18:3). Само када човек очисти своја осећања и срце од сујетних помисли и уклони се од рђавих дела баш као безазлено дете, тада, и само тада, може осетити сву лепоту и истинитост речи Божје и истински се радовати Божићу.

Милошћу Божјом, заузимањем и трудом како одговорних црквених и верских представника тако и појединих вредних прегалаца на нормализацији живота у нашој отаџбини, ове године деци која су се определила да похађају верску наставу у школама, биће блискији и топлији данашњи Празник. Пробудиће се и оживеће слике и сећања из детињства и код многих родитеља, па и старијих. Многи ће тек ове године схватити чега су у детињству били лишени и чега су, можда, лишавали своју децу.

Многи родитељи су, авај, лишавајући своју децу верског васпитања и божићне радости, гурнули сопствени пород на путеве лажне среће и лажне слободе, допуштајући синовима и кћерима да чине све што им је по вољи. Колико је само њих на тај начин упропастило својој деци живот и овде на земљи и у будућем вечном Царству Божјем! Колико је младих у нашем народу (а и у осталим народима) морално посрнуло, одало се пијанству, наркоманији и разврату, и тиме упропастило сву лепоту, чедност и радост младости! Многи су дрогом и другим опојним средствима унаказили и онеспособили себе за читав живот, а многи су у цвету младости ужасно завршили свој тек започети живот.

Бог је човеку дао слободу, али је човек тиме постао и одговоран за своја дела и поступке. Многи се данас боре за слободу, за права појединаца и заједница, али ту слободу, по своме огреховљеном уму, схватају као право човека да чини све што хоће, чак и да другима угрожава слободу, па и сам живот. Борба за такву слободу често се назива звучним именима: борба за људска права, борба против угњетавања, револуција и тако даље. Мало је оних који схватају да је једина права револуција, дозвољена и благословена, бунт против греха у нама самима, зато што она уместо насиља и освете нуди закон љубави и праштања, уместо насилног мењања света и кројења по својој мери, нуди мењање сопственог бића и његово чишћење кроз истински подвиг и покајање.

И ове године је радост коју доноси Празник Рођења Богомладенца Христа помућена таласом мржње која запљускује сав свет повећањем несигурности, тероризма и осветољубља. Као да се данас не чује вековни радосни поздрав анђела, изречен у првој божићној ноћи над витлејемским пољима: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2:14). Ишчезава из видокруга људи чињеница да је Христос Својим Рођењем донео мир Божји на земљу. Тај мир Божји јесте унутрашњи мир, мир који силази у душу да је учини светом и припреми за Царство небеско. То је мир о коме ће касније Господ рећи Својим ученицима у опроштајној беседи: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје... (Јн 14:27).

Радост овога Божића, драга наша децо духовна, увећана је тиме што можемо да вас обавестимо да смо, захваљујући прилозима из земље и расејања, успели да набавимо звона за Храм Светога Саве на Врачару и да су она недавно освећена, у присуству верног народа и представника наше државе. Звона су ноћас први пут зазвонила. После њиховог свечаног оглашавања, молитвама Светога Саве, надамо се да ће радови на довршењу Храма тећи брже, а прилике у нашој отаџбини из дана у дан бити боље. Позивамо вас да и даље, колико можете, прилажете за изградњу Храма који, по речи песника, гради нас, а изграђиваће и наше потомство довека.

Та звона нас позивају да се вратимо на пут којим је Свети Сава ишао и који је своме роду указао. То је пут мира и помирења са самим собом и са другима. То је пут јединства, слоге и духовног препорода васколиког православног српског народа. То је пут који води у живот вечни, у Царство небеско. То је пут који води кроз витлејемску пећину у којој нас дочекује Богомладенац Христос, спреман да нам помогне да се у духу обратимо Богу Живоме и Истинитоме и да будемо као деца. Јер, само као такви моћи ћемо да уђемо у Царство Његово и да наследимо вечни и блажени живот.

Са таквим мислима и молитвеним жељама ми, ваши пастири, свима вама који сте у земљи и расејању, још једном честитамо Божић и Нову годину, поздрављајући вас, једним устима и једним срцем, речима сверадосног и древног хришћанског поздрава:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Дано у Патријаршији српској у Београду,

о Божићу 2001. године.

Ваши молитвеници пред Витлејемским Богомладенцем:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ жички СТЕФАН

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ будимски ДАНИЛО

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ – Администратор темишварски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ банатски ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ бивши захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ бивши западноевропски ДАМАСКИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ западноамерички ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Викарни Епископ будимљански ЈОАНИКИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2002. годину

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2002. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР – ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЛЕТО ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕ!

Ево нас, наша духовна децо, у трећој години Треће Хиљадугодишњице од Рођења Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, у оној скромној пастирској Пећини у Витлејему, ради нашега људског и свекосмичког спасења. Од тада до данас Син Божији, Који је у тој Пећини рођен као Син Човечији од Духа Светога и Пресвете Богородице, бивао гоњен и прогоњен, али Га ни ондашњи, нити иједан други Ирод, није могао убити или прогнати из топлих и чистих јасала људског верног срца и бића, нити из средишта наше природе и нашег света, живота и историје човечанства.

Зато, као што су у време Рођења Христовог свети Ангели Витлејемским пастирима благовестили Радост велику и Славу Божију и Мир на земљи и Добру вољу међу људима , јер се роду људском и свему свету родио „Спас, Који је Христос Господ“ (Лк 2, 10–14), тако и ми данас благовестимо вама исту Радост велику Славе Божије и људске, исти Мир Божији и људски, исту Добру вољу Божију и људску. Јер је Исус Христос јуче, данас и до века исти (ср. Јев 13:8).

Иако Божић пада у зимско време, Божић је, по речима Светих Пророка, Апостола и Отаца Цркве наше, радосно засијао, и непрекидно до данас сија, као Вечно Пролеће васцелој васељени, јер нас људе, и сву творевину, као физичко сунце у пролеће, Божић повраћа истинском обновљењу и новоме, вечноме животу.

За Новорођеног у Витлејему од Свете Богородице – Христа Спаса вели Свети Кирило Јерусалимски (половином IV века): „Овај је Онај Који јесте, и Који је вечно био (в. 2. Мој 3, 14; Јн 1, 1–3), Оцу Саприсносушти, Син Јединородни (Јн 1:18), Јединопрестолни, Равномоћни, Свесилни, Беспочетни, Несаздани, Неизменљиви, Невидљиви, Неизрециви, Несхватљиви, Необухвативи, Недомисливи, Неограничени. Овај је Извор живота (Пс 49, 1; Јн 14:6), од Извора живота Очевог проистичући. Овај је Река Божија (Пс 45, 5; 64:10), што исходи из безданог Извора Божијег, но не одваја се од Њега. Овај – Ризница Доброте Очеве и бесконачног Блаженства. Овај – Вода живота, што живот свету и људима дарује (Јн 4, 14; 10:10). Овај је Зрак Несаздани, што се рађа но не одсеца од Првосветлећег Сунца. Овај је Бог Логос, што је једном речју све твари из небића у биће привео и саставио (Јн 1, 1–3; Јев 1, 2–3; Кол 1:16). Ово је Онај Који нас је створио по образу Божијем (1. Мој 1, 27; 2, 5; Кол 3:10), а сада се Сам учинио човеком по образу нашем. Човек, но уједно и Бог!“

Други Свети Јерусалимљанин, Преподобни Јован Дамаскин (VIII век), такође говори: „Данас – на Божић – рађа се Син Божији Јединородни (Јн 3, 16–18), Сијање Славе Његове, Обличје вечности и бића Његовог (Јев 1:3), Очев Израз и Логос (=Реч=Словесност), кроз Којега је Отац светове и векове створио (Јев 1:2), кроз Којега је постало све видљиво и невидљиво (Јн 1, 10; Кол 1:16). Јер Логос Очев данас – на Божић – неизменљиво је постао Тело , то јест истински Човек (Јн 1, 14; Фил 2, 6–7), од Духа Светога и Дјеве Богородице, и тако постао Посредник Бога и људи (1. Тим 2:5) – Једини Човекољубац.“

Ето, драга браћо и сестре, зашто је Господ Исус Христос назван Емануил=С нама Бог , зато што је постао Истински Човек, остајући Истински Бог. Отуда Христос Емануил значи: Бог је с нама у нашој људској души и телу, у нашој природи, у нашем свету и животу, на нашој Земљи и нашем Небу, у нашој историји и нашој вечности. Бог је с нама као Живот и Истина, као Добро и Светост, као Правда и Мир, као Љубав и Светлост. И све то вечно и бесмртно, и у овом и у оном свету и животу.

Од Божића, Бог је с нама у нашој људској природи и у свеукупној природи око нас. Није укинуо ни разорио нашу природу, и свеукупну природу на Земљи и у свемиру, него их је обновио и у бесмртност позвао, јер је Он њен Творац и Промислитељ природе, Спаситељ и Осмислитељ човека и свемира. Господ Христос је Својим Оваплоћењем у човека, то јест Својим Очовечењем, уздигао Човека и изнад Анђела и Арханђела, зато што је Бог Творац тако хтео и тако благоизволео – из неизрециве љубави Своје и човекољубља према човеку и роду људском – да човек буде и остане најмилије створење и средиште Љубави Божије, у Сину Љубљеном и Оваплоћеном. Зато је Божић за нас хришћане истинско и вечно Пролеће, пролеће непролазне Радости и вечне Слободе, спасоносне Љубави и вечнога Живота.

Зато, када се усред спољашњег римског светског мира, а дубоког унутрашњег немира свих тадашњих људи и народа, родио Христос Спас, истински Миротворац и Умиритељ, Свети Анђели, радосни су због Његовог рођења и нашег људског спасења, певали пред витлејемским пастирима над Пећином радостотворну и миротворну песму:

Слава на висини Богу, и на земљи Мир, међу људима Добра воља – људска и Божанска.

Данас, браћо и сестре, иста песма одјекује о Божићу и од Божића свима нама, и свима људима добре воље у овом и оваквом свету, у овом и оваквом тешком веку наше људске историје, макар она личила у многоме на ону историју ондашњег римског света и времена. Јер Бог никада није напустио овај и овакав наш свет, макар он био толико грешан и обузет толиком неправдом и смртним страхом од већих катастрофа, ратних и еколошких. Од Христовог Рођења и Богоочовечења, Бог је у њему присутан као Емануил – Спаситељ, С нама–Бог – нас Спасавајући, Препорађајући, Обесмрћујући, Васкрсавајући и Обожујући.

Оваплоћењем и Очовечењем Својим Христос Господ је високо почаствовао људски дух и душу, а такође и људско тело и целокупну материју, како опет сведоче Свети Апостоли и Свети Оци Православља, и како наша Света Црква практично исповеда и показује поштовањем Светих Икона и Светих Моштију, Часнога Крста и Светих Храмова. Нарочито пак и првенствено, Својом Божанственом Литургијом – спасоносном тајном=стварношћу Тела и Крви Христове у Светој Евхаристији, којима се причешћујемо и тако заједничаримо у Христовом Божанству и Христовом преображеном и обоженом Човечанству, постајући истински причасници=заједничари Божанске природе (2. Пт 1:4). Јер само човек као личност , и човек у заједници са другима себи једнакима, боголиким и христоликим људима, браћом својом, јесте права и ничим заменљива природна и историјска, и истовремено есхатолошка и натприродна Вредност и Драгоценост. Не теоретска и апстрактна, него стварна и опипљива, као Христос Оваплоћени и Очовечени.

Зато вас, браћо и сестре, молимо да у себи и око себе, у народу своме и људима и народима око себе, цените и поштујете пре свега и изнад свега правога човека и праве људе као боголике и неприкосновене личности, вечну браћу своју. Али исто тако да цените и поштујете праву људску братску заједницу у Живој Цркви Новорођенога Христа Емануила и Спаситеља.

Ову свесвету богочовечанску тајну – догађај , ово јединствено небоземно чудо – стварност Христа као Цркве и нас у Христу – Цркви, осећа и доживљава свако истинско људско срце данас на Божић. Нарочито пак срце нашег напаћеног али Богожедног и Христољубивог народа, Народа Православног.

Посебно се о овом Божићу обраћамо братски и родитељски, са пуно бриге али и наде, нашој браћи и деци на распетом Косову и Метохији, поздрављајући их Божићем и охрабрујући их Божићем: да издрже велика искушења којима су подвргнути, да истрају у одстојавању правде и слободе Божије и људске, те да у душама својим у преосталим Црквама, Манастирима и домовима својим предосете Пролеће Слободе и Правде, пролеће Славе Божије и Мира на земљи међу људима.

Такође подсећамо све наше вернике, и све људе добре воље, да стотине хиљада прогнаника и избеглица са својих вековних огњишта још увек очекују нашу братску помоћ и човекољубље, не само на Косову и Метохији, него свуда где су расејани.

Поздрављајући нашу духовну децу, како у Отаџбини тако и свуда у свету, молимо их да остану у вери светих предака наших и својим животом сведоче о њиховој и својој православној вери.

Останимо са вером живом и истинитом, усправно стојећи о Божићу и ради Божића, срца пастирски отворенога и анђелски и детиње радоснога.

У име тог и таквог богољубља и човекољубља све вас радосно поздрављамо:

Мир Божји – Христос се роди! Благословена Нова Година!

Дано у Патријаршији Српској у Београду,

о Божићу 2002. године.

Ваши молитвеници пред Витлејемским Богомладенцем:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ жички СТЕФАН

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ банатски ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ умировљен захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2003. годину

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2003. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

МИЛОШЋУ БОЖЈОМ

ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ НАЈРАДОСНИЈИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

Мир Божји, Христос се роди!

Драга браћо и сестре у Господу Исусу Христу, Сину Божјем, Који се ради нас људи и ради нашега спасења оваплотио и постао Син Човечји, зачет и рођен, силом и дејством Духа Светога, од увек Дјеве Марије Богородице, и тако поставши, по човечанској природи, исти и једнак са нама, у свему осим у греху. Његов Долазак у овај свет, Његово Рођење, данас славимо, христољубиви народе. Данас славимо победу која победи свет. Данас славимо Христа Господа, јер Он прослави нас. Сећајући се тако и свега што се нас ради збило, – Крста, Гроба, Васкрсења из мртвих и другог и славног Доласка Христовог, – не више као најамници у овом свету него као синови и наследници Царства, као царски род Цара Христа и царско свештенство, принесимо сами себе, и једни друге, и сав овај свет, и дарујмо га Ономе Који се нас ради рађа као Човек.

Преизобилно богат љубављу, ничим условљен, Господ је слободно створио свет, а у свету човека, обдаривши га слободом и љубављу, да буде круна свега створеног, чувар и управитељ Божјега света. Човек је упућен да живи у заједници са Богом, са другим људима и са свиме што је у свету, са биљкама и животињама, приносећи твар Творцу – да се тако све спасе од смрти и пропасти.

Први човек, Адам, погрешио је и окренуо своје лице од Бога. Као твар, која управо по својој створеној природи има свој почетак и крај, свет је тиме задобио најтежи ударац и смртоносну рану управо од човека, који је требало да га, уз Божју помоћ и благослов, исцељује од смрти и занавек сачува.

Бог као Љубав није одустајао од свога створења и није престајао да чини све како би подигао палога човека. Чинио је чудеса, слао Пророке и, на крају, када се навршила пуноћа временa, послао је Сина Свога Јединороднога да постане Нови Адам, Нови Човек. И природа и људи, који су седели у тами и сенци смрти , рекоше гласом тихим, али победоносним: Ево Богочовека! И, заиста, дошао је Месија, Христос – Спаситељ, Који исцели болесне, подигну понижене, изобличи силне и победи грех, ђавола и смрт.

Испуни се реч написана у Светом Писму и показа се да је истинито сведочанство љубљеног Благовесника, јеванђелиста Јована: ...Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине . Ово се Чудо над чудима и Догађај над догађајима зби када се Он, Христос Господ, роди у витлејемској пећини, где му се поклонише мудраци и пастири, анђели и људи, звезде и животиње, – једном речју, сва творевина.

Угледајмо се, браћо и сестре, и ми на мудраце са Истока који, вођени звездом, дођоше у град Давидов, Витлејем, – Дом хлеба , – и пронађоше Хлеб Живота, Онога кроз Кога је све створено и Којим све живи. Пронашавши Га, обрадоваше се великом радошћу, поклонише Му се и дарове принесоше Њему, по упутству анђела Божјег названом Емануил, што значи: Ваистину, са нама је Бог .

Анђели Божји, присуствујући Догађају, запеваше најрадоснију песму, која обрадова небо и земљу: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља .

Молећи од Господа мудрост мудрацa и безазленост витлејемских пастира, као ваши архипастири и учитељи, браћо и сестре, драга наша духовна децо, ми вас поучавамо и преклињемо, како већ годинама тако и данас: будимо људи христолики и боголики, јер је то воља Божја. Будимо људи у заједници са Христом, а то значи у миру и љубави једни са другима и са светом у коме живимо. Треба издржати до краја у таквој вери, у смирењу и трпљењу Христовом. Нека вас не збуњује стара људска слабост и духовна колебљивост због оних који не верују, а лагодно живе. Погледајте само крај живота њиховог, па ћете видети како се већ овде, на земљи, показује пролазност неправедно стеченог имања, славе, части и власти.

Онај ко трку живота трчи по правилима и до краја, тај ће, заједно са богопросвећеним апостолом Павлом, сведочити: Добар рат ратовах, трку сврших, венце задобих . Ко год мисли да може Бога преварити, вара се и заборавља небопарну реч Пророка: Тешко ономе на кога стигне гнев Бога Живога!

Борити се за Царство небеско не значи лењствовати на земљи и лежећи чекати будући век. Не, него је управо овде и сада, на земљи, поприште на којем се Царство небеско губи или задобија. Стога вас упућујемо и саветујемо да се уздате у Бога и у своје руке и да делате на њиви Господњој. Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке.

Време је да признамо, и пред Богом и сами пред собом, како је наше живљење, недостојно славног хришћанског имена, допринело кризама у којима смо се затекли. Господ нас воли и не оставља нас, али се ми још увек не сећамо довољно нити Бога нити својих греха – не кајемо се. Покајање је радовање, није пуко извињење, као што није довољно само звати се хришћанин него то и бити. Истинско покајање није друго до проналажење правог пута и циља. Покајање је заиста најлепши цвет људског поштења , откривење највеће тајне, налажење најскупоценијег бисера, када, угледавши Лице Христово, видимо и схватимо да је живот драгоцен и смислен.

Овога Божића, као и увек, сећамо се свих и обраћамо се свима, а данас нарочито младим људима, деци нашој, који у много чему показују озбиљност и одговорност према Богу, једни према другима и према свету у коме живимо.

Наше храмове највише посећују млади. Они посте и Богу се моле, што се у свим овим невољама, падовима и искушењима пројављује као добар знак и добра нада. Они ће правилно разумети и смисао историје, као и смисао тешкоћa кроз које је наш народ пролазио и у доба мира, и у ропству, и у доба праведне борбе за слободу – поготову сада, о 200-годишњици од Карађорђевог устанка. Они имају, или ће имати, спремност на жртву, по примеру наших предака, који су се и бранили и борили човечно, као народ Божји. Они неће изгубити и заборавити Косово и Косовски Завет. Они ће умети да живе у будућности, према сваком отворена срца и раширених руку, лица чиста и радосна, са поздравом на уснама: Мир Божји!

Онима пак што траже храну на њивама глади, говоримо са свом очинском бригом и пажњом: Дођите и видите како је благ Господ! Како ће вас радо прихватити, превити вам ране, умити лице, исцелити вас и сместити у своју топлу Гостионицу и приредити надземаљску Вечеру у част вашег и нашег спасења. Ниједан грех нема моћи ни значаја када се човек отисне на бескрајну пучину безобалног океана Божје милости и љубави. Богомладенац Христос стоји пред вратима срца ваших и чека да му отворите. Ако је срце ваше у међувремену постало и најхладнија пећина, Његовим уласком постаће топлије и светлије од сваке царске одаје, баш као Пећина витлејемска из које засија светлост свету.

Бог је, нама и свету, послао Сина Свога: стога, дакле, уђите сви у радост Господа Свога! Одговор на наше личне муке исти је сада као и онда: Дође Христос и живот ослобођен би.

Одговор на трагичне последице које подносе они који су изгубили осећај за Тајну исти је данас као и онда: Ако је ко мудри слуга, нека са радошћу уђе у радост Господа свога.

На ту радост позивамо све вас, браћо и сестре у Отаџбини и свуда у свету. Обраћајући се у миру Божјем овог Божића и нашој браћи и сестрама у Републици Македонији, призивамо их да приступе светом и спасоносном јединству Цркве Божје васпостављеном у аутономној Охридској Архиепископији.

Истинску и потпуну радост налазимо само онде где је одувек и била – у Христу и у Једној Светој, Саборној и Апостолској Цркви Његовој, у живој, истинитој, православној, богочовечанској и светотројичној Заједници живота и спасења, у Обитавалишту Онога Коме појемо: Рођење Твоје, Христе Боже наш, засија свету светлошћу богопознања....

Христовим човекољубљем озарени, браћо и сестре, стојмо смерно о Божићу и срцем детиње радосним поклонимо се Богомладенцу Христу, Обновитељу и Васкрситељу свеколике творевине, Њему Који је Хлеб живота што сиђе са неба и даје се за живот света , те богољубиво и братољубиво поздравимо једни друге радосним божићним поздравом:

Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2003. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњеевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке МИЛУТИН

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Православна Охридска Архиепископија

Митрополит велески и повардарски ЈОВАН,

патријарашки егзарх аутономне Охридске Архиепископије

Викарни Епископ велички и местобљуститељ (администратор) Епархије полошко-кумановске ЈОАКИМ

Викарни Епископ дремвицки и местобљуститељ Епархије битољске МАРКО

Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2004. годину

О БОЖИЋУ 2004. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Јер се данас рађа Божији Син Јединородни, Сјајност Славе Његове, Обличје бића и вечности Његове (Св. Јован Дамаскин, Беседа на Свето Христово рођење)

Ево дана који су очекивали старозаветни пророци (Ис 2,2–3; 9,6; Јер 23,5–6; Јез 34,23; Мих 5:2); ево дана за којим су чезнули старозаветни праведници (1. Мој 12,3; 5. Мој 18:15); ево дана који је обећан свима који су Господа тражили (Пс 118:24), „јер будући по природи Савршени Бог, постао је по природи Савршени човек – Он Исти, не променивши природу, нити привидним чинећи оваплоћење“по речима Св. Јована Дамаскина.

Данас нам се, христољубива браћо и сестре, драга наша децо духовна, роди Син Божији који постаде Син човечији, остајући чудесно и Богом и човеком. Данас се силом и дејством Духа Светога, од Дјеве, Пресвете Богородице, роди Спаситељ света, Цар Израиљев, син Давидов (Мт 15:22). Зато и певамо са Светим Григоријем Богословом: „О новога ли мешања! О чуднога ли сједињења! Онај који јесте постаје, и Нестворени ствара се.“

Неколико пута поновисмо да се Господ данас роди и заиста је тако. Величина наших празника и јесте у томе што они на чудесан начин тај догађај чине поново присутним и стварним. То бива јасније ако имамо на уму библијско поимање памћења, сећања, што увек подразумева оприсутњавање тога догађаја. Наш свет и век у коме живимо готово да и не познаје ову истину. Отуда овај, као и сваки други празник, људи често доживљавају као успомену на нешто што се некада давно негде догодило, нечега што је лепо да се сећамо, јер како се то обично каже, то су наши лепи стари обичаји. Међутим, празници су понајмање обичаји. На првом месту они испуњавају наш живот смислом, и то смислом постојања, освећујући време у коме живимо. Хришћани који знају да је Христос дошао, који су свесни Његовог присуства и у дому и на Светој Литургији, и који ишчекују Његов други долазак, они имају сасвим другачији однос према животу, његовом смислу и вредностима, за разлику од оних који не размишљају на овакав начин а траже некакав смисао у свету који их окружује.

Данашњи Празник нам открива да нисмо позвани само да будемо добри, честити, племенити и узорни грађани, већ далеко више од тога: да постанемо деца Божија. Да се старамо о свету који нас окружује и да тај свет приносимо Богу како би вечно постојао. Није ли то и решење еколошке кризе. Није ли решење овог проблема, као и сваког другог, у враћању на библијски, хришћански поглед на свет. Сигурно јесте за оне који имају уши да чују и очи да виде.

Свето писмо, та књига живота, јасно нам говори о свему томе. Свет и човек створени су од Бога, из небића (1. Мој 1:1). У себи самом они немају ништа што би их држало у постојању без Бога. Само у заједници са Богом, могуће је наше постојање, наш живот. Тај живот нама Бог нуди, али нас не приморава да позив прихватимо. Будући да нас је створио по лику своме (1. Мој 1:26), даровао нам је дакле, слободу и од нас очекује да слободу пројавимо као љубав, као потврдан одговор на Божији позив. Адам и Ева су, нажалост, своју слободу пројавили на негативан начин, нису прихватили Божији позив, (1. Мој 3:6), али Господ ни њих, као ни нас, није оставио (1. Мој 3:15), већ је наставио да промишља о човеку и да га припрема за долазак Месије који ће спасити и свет и човека (Јер 31:31–33).

Како ће га спасити, подсмешљиво нас питају људи овога века. А ми одговарамо – спасиће нас тако што ће Бог постати човек, а да при том остане Бог. И то се управо дешава на данашњи дан. Бог постаје човек. Данас се спасење објавило свету.

А од чега нас то Господ спасава? питају они даље. То је заиста тешко објаснити. Онај ко не види потребу да буде спасен тешко му је о тој потреби да говори. Само се човек окамењена срца не ужасава над свим невољама, патњама и страдањима које испуњавају овај свет. Колико је суза само на овим просторима проливено у историји? Зар нисмо у овој години славили два века од Првог српског устанка и ослобођење од вековног ропства, сетивши се наших светих и славних предака, који су показали љубав од које нема веће, да живот свој положе за ближње своје (Јн 15:13). Сећајући се њих и тих великих дана, нама као потомцима ових дивних Христољубаца и братољубаца, срца су била испуњена радошћу. Нажалост, толико је ратова, убистава, злочина, сваковрсних неправди и понижења било и у ових двеста година. Колико је деце остало без родитеља, колико родитеља без деце, колико суза проливено за родним прагом, за водом која нас је прво запојила, за ваздухом који смо прво удахнули? И треба ли још набрајати све невоље у долини плача, како овај наш свет назива отац Јустин Поповић. Мир Божији, који овај дан доноси, недостајао је нашем народу више од хлеба.

Радујмо се зато данас дарованом спасењу, али радујмо се томе дару на месту где се он дарује, а то је Црква. Чудесна и тајанствена реалност Празника не остварује се на сваком месту, мада је спасоносна за свако место. Та реалност Празника остварује се само у Цркви, на светом Сабрању, у Светој Литургији. Ту се Божић слави, ту се примају његови дарови у Светој евхаристији, где се ми сједињујемо са Богом који је постао човек. „Зато празнујмо, не театрално, него божански; не светски, него надсветски; празнујмо не наш празник, него боље рећи Господњи празник, не болести, него оздрављење, не саздање, него пресаздање“ (Св. Григорије Богослов).

Али, наше спасење се не завршава данас. Оно је данас почело своје остварење. По речима Светог Григорија Богослова: „Пошто смо услед зла отпали од добробића, било је потребно да нас Господ себи поново врати кроз оваплоћење.“ Али ни оваплоћење само по себи није довољно – било је потребно и крсно страдање и славно васкрсење (Јн 12:27) и све то Господ чини ради нашег спасења. Зато Свети Јован Златоусти кличе: „О новога чуда! О неисказане благодати! Христос се бори, а ја венац примам! Он војује против ђавола, а ја односим победу над ђаволом.“

Иако те Дарове примамо у Светој Литургији, нажалост, и данас је много оних који не долазе у свете храмове. Ипак наше није да их осуђујемо, већ молимо Господа да и њих приведе спасењу. Морамо имати на уму да никоме не смемо оспорити слободу. Свако има право да извор и смисао свога живота не види у заједници са Богом. Господ ни њих не напушта већ им даје право на живот, време за покајање и промену њихове погубне одлуке. И за њих се молимо да се науче од мудраца који су се клањали звездама, али када видеше Господа – Њему се поклонише, јер је Он дошао да их ослободи од робовања звездама и веровања у судбину (Владика Николај).

Док се у свету прокламује слобода, нашој браћи на Косову и Метохији одузима се чак и право на живот. На њима се испуњавају речи Христове да и птице и животиње имају свој дом, а они, као и Син човечији, немају где главу склонити (Мт 8:22). Нашој браћи на распетом Косову и Метохији, разорени су домови, спаљена огњишта, порушени вековни храмови, гробови прекопани. На земљи, коју смо крвљу платили, они немају право да живе.

Њима, пре свих, упућујемо речи које је Христос упутио својим следбеницима: „Не бој се мало стадо...“ (Лк 12:32). Опстајати и остати данас на Косову и Метохији, могуће је заиста једино са Господом. Зато нека их Господ обрадује неисказаном радошћу. Не желимо данас да прозивамо оне који су криви за такво стање и њих нека обасја светлост данашњег Дана, не би ли схватили сву дубину греха који чине, не само према нашој браћи, већ и према себи и своме потомству. Нека Господ њима опрости јер не знају шта раде, а ми праштамо ради љубави Христове, јер само љубављу испуњени, можемо разумети величину данашњег дана – Празника мира. Само таквом љубављу, можемо се радовати са Витлејемским пастирима и са анђелима певати о миру: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2:14).

Љубав Христова, која нас је данас обасјала, позива нас да такву љубав дарујемо свима. Говоримо о љубави која је начин Божијег постојања а ми, будући боголики, позвани смо да такву љубав имамо.

У име те љубави, позивамо нашу браћу у Републици Македонији, који су у расколу, да се окрену новорођеном Богомладенцу, да се у заједници радујемо, јер је Он дошао да бисмо сви били једно, како каже Господ: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свијет вјерује да си ме ти послао“ (Јн 17:21).

Због тог спасоносног јединства позивамо сву нашу православну браћу у Црној Гори да се у међусобној љубави саберу око колевке Богомладенца Христа, јер су, без обзира на разлике у племенском и националном изјашњавању браћа и по Богу и по заједничким прецима. И поручујемо им да нас не спасавају ни нације ни партије него Црква Божја чију узвишену службу мира и спасења врши Митрополија црногорско – приморска и остале Светосавске епархије у Црној Гори. Зато се молимо Богу да мир свој и Божићњу радост излије на све оне који у миру, љубави и вери живе.

Посебно се обраћамо нашој духовној деци у расејању, али и у Отаџбини, која живе у верски мешовитим срединама, да према свима покажу не само разумевање, јер је то за хришћанина мало, већ љубав. Ми нисмо позвани не само да другога трпимо већ да другога волимо, по речима Христовим: „И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?“ (Мт 5:47). Нека се нико због нашег имена или наших дела, не нађе увређен, а камоли повређен. То је оно што од срца желимо, за то се Богу молимо и на то Вас, децо наша духовна, позивамо.

Позивамо на љубав и мудрост најодговорније људе у нашој земљи, све оне који утичу на очување вредности и стварању закона на којима почива држава, један народ и многи народи, да не забораве да је ово хришћанска земља, да се не постиде свога имена и порекла, да нас се не постиде преци наши кад пред њих изађемо. Позивајући их на свест да је земља у којој живимо хришћанска, ми не тражимо „права царска“, већ тражимо да се истина не проглашава за лаж, нити лаж за истину, неморал за морал.

Од оних који су најодговорнији за васпитавање наше деце и за стварање услова у којима наша деца стасавају, тражимо да не занемаре библијску истину и циљ који је пред човека постављен, а то је да човек постане Бог по благодати. Свети апостол Павле јасно поручује: „Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“ (1. Кор 6:12).

Позивамо наше духовне кћери, да рађају децу, а не да их нерођене у утроби убијају изговарајући се планирањем породице. Нека се нико не правда сиромаштвом. Деци јесте потребно много тога, али највише им је потребно љубави и мира у породици. Љубав не зависи од новца, често бива, што је више новца, љубави је мање. Љубав и мир су данас најпотребнији нашем друштву и нашој породици. Реформе, о којима се причало и прича, имају и добре стране. Али, ако наш живот не доживи преображај, ако љубав Христолику не поставимо за основу нашег живљења, узалудан је сваки труд и рад, као што рече апостол Павле: „Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или као кимвал који звечи“ (1. Кор 13:1).

Празнујући Христово рођење, које је човека прославило, радосно ускликнимо са пастирима, запевајмо са анђелима, поклонимо се са Мудрацима Рођеноме Богу и благодарност одајмо Богомладенцу који је сишао с неба да нас уведе у Царство небеско.

Молимо се новорођеном Богомладенцу да у години која долази буде мање немира а више мира, мање мржње а више љубави, мање неслоге а више слоге и сваког благослова Божијег. На Вас, децо наша духовна, призивамо благослов Божији да у миру и љубави са Богом и људима прославите новорођеног Богомладенца, поздрављајући једни друге радосним Божићним поздравом:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ !

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2004. године.

Ваши молитвеници пред Распетим и Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке МИЛУТИН

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ

Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН

Викарни Епископ хумски МАКСИМ

ПРАВОСЛАВНА ОХРИДСКА АРXIЕПИСКОПИЈА

Митрополит велешки и повардарски ЈОВАН,

патријарашки егзарх аутономне Охридске архиепископије

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ дремвицки и мјестобљуститељ Епархије битољске МАРКО

Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2005. годину

О БОЖИЋУ 2005. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

... Данас се роди Спас, који је Христос Господ (Лк. 2:11). –Бог се јави у телу (Тим. 3:16). – Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову (Јов. 1:14). – ...Да у потпуности објавим реч Божју, тајну сакривену од векова и покољења, која се сада јави светима његовим..., која је Христос у вама, нада славе (Кол. 1, 25–27).

Данашњи свети и велики Празник, Празник Рођења Господа нашега Исуса Христа, јесте, браћо и сестре, драга наша децо духовна, дан у који света Црква благовести радост велику свему народу Божјем (Лук. 2:10–11). На данашњи дан, пре више од двадесет векова, у граду Давидову званом Витлејем, збио се чудесан Догађај, јединствен у историји рода људскога: родио се Спаситељ света и човека, сушти Мир Божји међу нама, Мир наш богопослани и богодаровани (ср. Еф. 2:14). Као Богомладенац – Дете, новорођенче, а уједно, о чуда над чудесима, предвечни Бог – Он лежаше у убогој пећини, у јаслама, а не на удобном лежају неке палате или дворца. Ваистину, нема већега смирења и снисхођења од онога што показа Свесилни Господ при Христовом Рођењу и, касније, при Његовом Распећу!

Суштина божићњега славља састоји се у благовести да се Бог из љубави родио као Човек у личности Господа Исуса Христа, да би све људе и сву творевину Своју препородио, благодатно обожио и овековечио у Цркви Својој, која нам већ овде и сада открива будуће Царство Божје као вечну заједницу љубави и љубављу остварено прожимање Бога и људи, као и људи међусобно. Стварност нашега поновног рођења или рођења одозго , рођења Духом Светим, у Тајни светога крштења и у укупном благодатно-подвижничком животу у Цркви, са врхунцем и пуноћом у светој Литургији, не би нам била дарована да се предвечни Син и Логос Божји, Један од Свете Тројице, није, у оквирима историјске реалности, родио од Духа Светога и Марије Дјеве . Временско рађање Вечнога и Надвременога Господа омогућује нама створенима, земнороднима, по бићу пролазнима, да будемо уздигнути у раван вечности, изнад времена и пролазности. У личности Господа Исуса Христа Син Божји је на Божић постао Син Човечји како бисмо ми, синови људски и кћери људске, у Цркви Његовој могли постати деца Божја, браћа и сестре међу собом.

Управо у томе се и састоји божићни позив Божји нама људима. Нашим благодарним и саборним одазивом на дар љубави Његове, на дар живота и спасења у Њему, остварује се и наше призвање и назначење, наш нови, хришћански начин постојања. У Њему је од искони био, јесте и биће истински живот , једини живот достојан да се зове светлост људима (ср. Јов. 1:4). Христос као Живот и јесте „Светлост истинита која обасјава свакога човека” (Јов. 1:9), Светлост велика која је Рођењем Његовим засјала онима који седе у области и сени смрти (Мат. 4:16), Светлост спасења која просвећује незнабошце (Лук. 2:30–32). Запажамо, дакле, да свети јеванђелисти Догађај Рођења Христовог и Његовог јављања свету по правилу описују као чудесни светлосни феномен. То уочавамо и у делима светих Отаца и Учитеља Цркве, као и у дивним божићним богослужбеним песмама. Навешћемо само два–три примера. У беседи на Божић свети Јован Дамаскин каже: „Данас се рађа Син Божји Јединородни, Сјај славе Његове.” У божићњем тропару Црква кличе: „Рождество Твоје, Христе Боже наш, засја свету светлошћу богопознања...” Слично у једној стихири црквени песник пева: „Засјао си из Дјеве, Христе, духовно Сунце правде... ”, а у другој још изразитије: „Светлост нас озари, Христе Боже, Доласком Твојим. Као Светлост од Светлости, као верни Одсјај Очев, сву си твар просветлио... Ти Који си заблистао из Дјеве, Боже, помилуј нас.”

Ова богонадахнута поезија у знаку Светлости није нимало случајна. Она нам открива дивну тајну Божића: у Исусу Христу Господ нас спасава (име Исус то и значи!), дарујући нам, као Исток с висине и Сунце правде , светлост богопознања и вечни богочовечни живот. О томе нам Он Сâм говори: „Ово је живот вечни да познају тебе, јединога истинитога Бога, и кога си послао Исуса Христа” (Јов. 17:3). Једном речју, у божићњем Догађају открива се свету она вечна слава која иначе припада само на висини Богу и јавља се на земљи мир, а међу људима добра воља , како су и певали анђели Божји у ноћи Христовог Рођења и како и ми појемо сваке године на Божић.

Новорођени Христос је био Детенце мало , а притом и предвечни Бог , казује нам божићна литургијска песма. Да није Богочовек, не би био ни Спаситељ и Обновитељ свих и свега. Ово нарочито наглашавамо да бисмо вам скренули пажњу на све насртљивију делатност старих и нових секти, окултистичких група и парарелигијских покрета, чији самозвани проповедници и мисионари, некад отворено, а некад увијено, поричу ову основну божићну благовест Цркве. Као православни хришћани, ми поштујемо свачију савест и слободу, показујемо добру вољу и осећамо љубав и према онима који оспоравају нашу свету веру, једанпут предату светима (ср. Јуд. 3), али смо истовремено духовно будни и као зеницу ока чувамо светињу и славу Божју, чувамо спасоносну пуноћу вере коју су проповедали апостоли, свети Оци, мученици, исповедници, сабори Цркве, а којом су вековима живели – и за њу, кад устреба, умирали – и наши часни преци.

Али наша верност Јеванђељу Христовом не значи да ми затварамо очи пред свим оним што је истински људско, аутентично или вредносно и у оном делу човечанства који се налази ван канонских граница Цркве, па и ван домашаја њене мисионарске проповеди. Јер, не постоји ништа свето, добро, лепо и истинито, – ма где да га сусретнемо, макар и делимично, – а да оно у некој мери не одражава богочовечански лик Јединога Светога, Доброг и Човекољубивог, Дивног у светима Својим, Сведока Верног и Истинитог, Исуса Христа, Господа нашега. Ко год живи по савести, чини добро, сведочи истину, брани правду и шири љубав, од Христа је примио ове дарове и Њему их враћа, уверава нас свети Владика Николај. У светлости овога сазнања, сагледајмо и ми, драга наша децо духовна, изазове и искушења нашега времена и свих нас у њему! Стојмо притом у вери, дишимо плућима наде и надахњујмо се љубављу, у име Оца и Сина и Светога Духа, Бога Јединога!

Има ли за нас већега изазова и тежега кушања наше вере и савести од болног питања Косова и Метохије? Заиста нема! Али наш Свети Архијерејски Сабор гласно и часно је недавно формулисао став Цркве о њему. Овде ћемо само подсетити на то да нико нема право да државно-правни статус наше јужне покрајине мења једнострано, без сагласности свих народа који у Србији живе, па, дакле, и српског народа. Шта тек рећи о могућности некаквог „преговарачког процеса” уз претњу силом? Живот, мир, слобода, једнаки услови и иста права свима, очување српских православних светиња, несметан повратак прогнаницима и избеглицама, апсолутно поштовање европских вредности и међународног поретка, а пре свега Повеље Уједињених нација (коју, колико знамо, још нико није прогласио неважећом)... – све су то само неки од елемената и „стандарда” на путу истинског разрешења, у којем су сви на добитку, а нико на губитку. Још нешто, важно и битно: коначни статус не постоји овде на земљи, ни за кога и ни за шта, а нечије упоређивање наводног рађања нове државности на Косову и Метохији са Рођењем Христовим није фраза у служби албанског националног фетишизма него право правцато богохулство.

Све вас позивамо, браћо и сестре, да својом топлом молитвом Богу и апеловањем на савест чланова организацијâ које се баве људским правима допринесете да што пре буде ослобођен на правди Бога утамничени Блажењејши Архиепископ охридски г. Јован, да свештенство и верни народ Охридске Архиепископије, аутономне помесне Цркве под окриљем наше Патријаршије, што пре извојује слободу вере и савести, да престане последњи верски прогон у Европи са епицентром у Скопљу и да божићна светлост спасења и познања истине просветли ум и душу носиоцима пагубног црквеног раскола у Републици Македонији, како би се јединству православних верника радовали и небо и земља.

Српски народ у Републици Српској и читавој Босни и Херцеговини, такође изложен горким искушењима, позивамо на истрајност у вери и на путу добра и човечности, а све тамошње народе и заједнице на помирење, узајамно праштање и заједничке напоре за будућност. Државне власти Хрватске позивамо да, у име своје европске перспективе, обезбеде повратак изгнаним и избеглим Србима, а повратницима миран живот и безбедност. Такође их позивамо да пруже закониту заштиту свештенству, верницима и храмовима Српске Православне Цркве, који су поново изложени претњама и нападима, нарочито у Далмацији.

Поновићемо и на данашњи Празник позив православним хришћанима и свим људима добре воље у Црној Гори на братску слогу и на заједништво како међу собом тако и са свима, уз поновно подсећање на то да се спасење не налази ни у националној или државној посебности ни у партијским идеологијама него у духу саборног јединства и аутентичне глобалне цивилизације љубави, чији је извор управо Црква Христова. Позив на слогу и јединство односи се, наравно, и на сав наш верни народ, где год да живи. Посебно се обраћамо нашој духовној деци која живе у разним земљама широм света, са молбом да чувају своју веру и свој идентитет и да свугде и свагда буду од помоћи својој Цркви и своме народу, особито у данашњем тешком времену.

Једно од почасних имена Новорођенога Господа Христа било је и име Емануил . Оно значи с нама Бог (Мат. 1:23). Ваистину, браћо и сестре, на Божић свим бићем знамо и осећамо да је с нама Бог! С нама је на Божић, с нама је увек и заувек! Будимо и ми са Њим, увек и заувек! Свима нам је потребно искрено покајање, очишћење, обраћење Богу отаца, духовна обнова, морални препород... Ако све то изостане, нећемо, нажалост, имати будућности, ни у временима која следе ни у вечности Царства Божјег. Само живот у Христу и у благодати Духа Светога представља алтернативу неморалу, изопачености, дроги, корупцији, криминалу, белој куги или греху чедоморства, свему што је грех и што доноси смрт, духовну и физичку. Но упркос свему што на нас наилази од људи, још чешће од нас самих, а због свега што нам на Божић долази од Бога, радујмо се и ликујмо!

Уз молитвену жељу да нам Господ свима подари нову годину бољом и срећнијом но што беше протекла, призивамо на све вас благослов Његов и љубав Његову, честитајући вам Празник радосним божићним поздравом:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ !

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2005. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке и администратор Епархије аустралијско-новозеландске МИЛУТИН

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ

Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН

Викарни Епископ хумски МАКСИМ

ПРАВОСЛАВНА ОХРИДСКА АРXIЕПИСКОПИЈА

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Викарни Епископ дремвицки, местобљуститељ Епархије битољске МАРКО

Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2006. годину

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2006. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„...Заиста, велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави”(1. Тим. 3:16).

Ове речи апостола Павла најпотпуније осликавају сву лепоту божићне радости у којој смо ми, драга децо духовна, истински учесници велике тајне Божјег силаска са Неба на земљу и човековог узношења са земље на Небо и седења са десне стране Оца. А то је, у суштини, богосиновство свакога човека који то пожели делатном вером. Син Божји је дошао да нас позове у непролазно Царство Божје и уведе нас у стварност вечног живота, будући да је Он, Господ наш, увек Пут, Истина и Живот (Јн 14:5).

Догађај Христовог Рођења од Дјеве Марије сабира сва надања и ишчекивања људска кроз векове који му претходе, као и веру свих каснијих векова до данас, и трајаће кроза све векове до вечности. То је „пуноћа времена” (ср. Гал. 4:4), јер су Бог и човек у Личности Христа Спаситеља сједињени. Бог се рађа као човек не престајући бити Бог, како би човек могао постати „бог по благодати”, не престајући бити човек.

Радујући се радошћу непролазном и неописивом због великих дарова љубави Божје, упитајмо се ми, верујући хришћани, који смо позвани и послани у свет да будемо „со земљи и светлост свету” (ср. Мат. 5:13–14), да ли смо и колико смо заиста одговорни у својој богодарованој слободи. Није добро изговарати се другим и увиђати његове грешке, јер осуђивање – није пут вере. Често је то препрека на животном путу и претежак терет за онога ко тако поступа. Зато се вама обраћамо, синови и кћери Цркве Христове, „не као да господаримо вером вашом него као помагачи ваше радости” (ср. II Кор. 1:24). Коленопреклоно вас молимо: покажите љубав нелицемерну једни према другима и према свима људима – „добро чинити да нам не досади” (Гал. 6:9). Потрудимо се да испунимо светоотачку поуку: „Сваки хришћанин треба да буде такав човек да га се Бог никад не постиди”. Можемо ми то, благочестиви народе Божји: само ако се мало потрудимо, успећемо у добром делу благочестиве вере.

Много је данас себичних људи који мисле да све могу сами. Много је лажно „великих” људи и народа и свако мисли да баш он може да промени слику света. Зато, имајмо веру праведног Јосифа, простодушност и гостољубље витлејемских пастира, мудрост мудраца са Истока који су, вођени звездом, принели дарове Христу, не уплашивши се Ирода. Верујмо вером старозаветних пророка и праведника и будимо, заједно са светим апостолима, истрајни у сведочењу велике Тајне вере, знајући да осим Христа „нема другог имена под небом, даног људима, којим треба да се спасемо” (Дела ап. 4:12).

Ово знање у вери не спутава нас у љубави према свима. Напротив, оно нас покреће напред и отвара за свакога човека, без обзира на то ко је он, како се моли и да ли се моли. Јер, „Бог не гледа ко је ко него му је у сваком народу мио онај ко твори правду” (Дела ап. 10:35). Наша вера да је Христос Спаситељ света и човека чини нас спремнима и способнима да увек служимо бољитку и спасењу света. Син Божји, нас ради, и нашега спасења ради, постао је човек, служећи нама и нашем спасењу. Тако је свако од нас призван да служи бољитку живота и спасењу свих и свега. Како би све било боље и другачије када бисмо ми хришћани делатно разумели смисао служења „већих” оним „мањима”! Живот би био лепши, а овај свет бољи. Могуће је то – само је потребно да свако победи себе, да превазиђе сопствену себичност, да изиђе из сопственог интереса у жртвено, несебично.

Чинили смо безакоња – престанимо, и Бог ће опростити. Највећи превид чинимо у вези са чедоморством, јер нећемо да признамо да је то грех убиства детета, мотивисан себичношћу недостојних родитеља. То је најгнусније убиство, одбијање благослова Божјег и ускраћивање права на живот новој личности. Још нерођено дете није безимени заметак, фетус; то је човек – душа жива. Молимо вас, родитељи, не чините то више, не затварајте врата својих срца и домова за благослов живота. Има места за све и биће хлеба за све. Сетите се оних бездетних родитеља који сузних очију моле Бога да им подари тај благослов! Нека вам материјалне недаће не буду изговор за чедоморство! Не ускраћујте себи Божји благослов!

Знамо да ће неки самозвани заштитници опет рећи како Црква ускраћује људска права и слободу, али нека знају да ми опомињемо из љубави, без омаловажавања! А њима Бог благи нека опрости грех и нека их призове у заједницу љубави. Веома ћемо се радовати ако се одазову. Многи народи воде рачуна о свом историјском постојању и вечном спасењу, а наш, српски народ, поубијао је, нажалост, своје нерођене деце више него наши непријатељи у свим ратовима заједно. Желимо да нагласимо да је у нашој Отаџбини број умрлих годишње већи од броја рођених за двадесет пет хиљада. Надамо се да ће ови подаци покренути многе на одговорно размишљање и још боље чињење.

У вршењу добрих дела, у праштању и у молитви треба да будемо истрајни и да издржимо до краја, јер „кад нас псују, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо...” (I Кор. 4:12–13), знајући да је „победа која побеђује свет – вера наша” (I Јн 5:4). Православни Срби на Косову и Метохији то најбоље осећају и знају, као и многи други обескућени и са огњишта прогнани. Они носе на телу ране Христове и побеђују своје прогонитеље. Многи њих не разумеју, будући оптерећени собом и својим страховима. Они, попут негдашњих хришћанских мученика и исповедника, побеђују оне који мисле да могу стићи до циља наносећи пораз другоме. Дубоко верујемо да ће доћи време када ће се насилници постидети. Молимо се и за непријатеље наше да увиде да чињење зла не може донети добро никоме. Нека знају да ће, после свих пораза којима понижавају друге, на крају сами себе поразити безнађем. И за њих се молимо да победе себе и постану учесници оног мира који Христос свима даје.

Драга децо духовна, наша света Српска Светосавска Црква надживела је све историјске Голготе и распећа радошћу витлејемских пастира и мудрошћу мудраца са Истока, и живеће вавек, у саборном јединству са свим помесним Православним Црквама, које чине Једну Свету Цркву. Својом саборношћу она окупља васколики српски род, на свим континентима и у свим државама, и отворена је за све добронамерне људе. Сабирала је своја верна чеда кроз све векове, идући уским путем и градећи мостове мира и љубави међу људима и међу народима.

Знамо добро за све наше падове, расколе и поделе. Молимо се Господу да то престане једном заувек, а све вас молимо да будете једно у Господу, како бисмо свима показали чисту веру и свету слогу, сву лепоту вере у Бога и вере у човека Божјег. То ће бити онда када престанемо да се међу собом делимо на разне начине, најчешће по безумљу. Покушајмо, у радости божићњега славља, да се измиримо и саберемо око колевке Богомладенца и да превазиђемо све наше бесмислене поделе!

Наравно, треба о свему промишљати, суочавати различите ставове и расправљати, али то не сме да буде разлог за међусобну мржњу или за мржњу према било коме. Мора да важи правило да „онај ко жели да буде први, тај треба свима да служи”. Христос је Својим животом показао све ово, а ми хришћани имамо свети задатак да и својим живљењем то потврдимо. Данас је најпогоднији дан да испитамо себе где смо ми у том делу и да исправимо сами себе и једни друге како би наша радост била потпуна и трајна.

Свако од нас треба да у личности другога човека види лице Божје, лице свога брата и вечног сабрата. Тада ће срце свакога од нас истински бити витлејемска пећина у којој се Христос увек изнова рађа. И што више буде таквих срдаца, свима ће бити боље и сви ћемо бити бољи.

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ !

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2006. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГНАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ

Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ОХРИДСКА АРXIЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички и местобљуститељ

Епархије битољске МАРКО

Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2007. годину

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2007. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„...Данас Витлејем прима сапрестолног Оцу,

данас анђели богољепно славе

МЛАДЕНЦА кличући:

СЛАВА БОГУ НА ВИСИНАМА,

НА ЗЕМЉИ МИР,

А МЕЂУ ЉУДИМА ДОБРА ВОЉА.»

У свом свакодневном мољењу Црква се, драга децо духовна, пре свега моли за ВИШЊИ МИР. Не молимо се за неки неодређени мир из неког неодређеног света, већ онај МИР који собом донесе и нама предаде сам Господ Исус Христос. „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје» (Јн 14:27). Ево, и на почетку овогодишњег празновања најрадоснијег празника рођења Сина Божијег, Господа нашег, Исуса Христа, почињемо молитвама за ВИШЊИ МИР. Упућујемо Вам поруку небеског МИРА који нека се усели у срца ваша, у душе ваше, у животе ваше, као што оне благословене ноћи рођења Емануилова уђе у срца и душе витлејемских пастира. Имати МИР БОЖИЈИ значи имати мир са Богом, са братом са човеком, са свеукупном творевином Божијом. То је привилегија светих хришћана. Чак и онда када валови овог немирног света запрете да све потопе и униште, као што је то у ово наше време, ми облагодаћени и испуњени божанским миром остајемо мирни и спокојни, јер знамо да је веран Онај Који све хришћане свих времена храбри речима: НЕ БОЈТЕ СЕ! и додаје „....ја сам са вама у све дане до свршетка вијека» (Мт 28:20).

У божанском миру између Бога и Пресвете Богородице, оствареног у тајни БЛАГОВЕСТИ, зачео се Јединородни Син Божији као Мир и Љубав Божија и родио се у тишини витлејемске пећине. Пресвета Дјева Марија прима поздрав МИРА – „Радуј се благодатна!» (Лк 1:28), који јој упућује анђео Господњи, а она прихватајући тај мир Божији одговора: „...Ево слушкиње Господње – нека ми буде по ријечи твојој» (Лк 1:38). Управо то је била воља Божија, да она Која је нашла милост пред Богом буде Богородица, јер роди оваплоћенога Бога – Месију и Спаситеља света, Господа нашег, Исуса Христа.

Поздравом: ХРИСТОС СЕ РОДИ! – ми верујемо и исповедамо да се у Витлејему јудејском роди ХРИСТОС – Помазаник Божији, који је по Божијој вољи! Ми не само да верујемо већ из искуства знамо и исповедамо да је ХРИСТОС ЕМАНУИЛ, што значи С НАМА ЈЕ БОГ! Е, да би заиста и истински БОГ БИО СА НАМА отворимо срца своја, очистимо их и претворимо их у обиталиште Божије. Нека срца наша данас постану нови Витлејем, нове јаслице у које ће се сместити несместиви; облагодаћени орган у који ће се трајно сместити у Витлејему рођена Љубав Божија. Данас и ових радосних празничних дана будимо домаћини Господу своме. Примимо Га и поздравимо у својим домовима примајући оне најмање као Њега самога, не гледајући ко је ко. У својим храмовима прославимо Га на начин који Њему приличи и припада. Задржимо Га као живот нашег живота, као светлост нашег бића. Оно што је наше и само наше људско нека се данас и заувек покори вољи Божијој да и ми можемо, као Пресвета Богородица рећи: Господе, ево слуге, односно ево слушкиње твоје, нека и на мени и са мном буде воља твоја. Зашто то кажемо? Зато што из године у годину око празника Рођења Господа нашег Исуса Христа све се више и више истиче оно што је наше људско, а све мање оно што је Божије. Заиста у опасности смо од комерцијално-фолклорног празновања и слављења које потискује суштину празника. Држањем само наших обичаја, наша срца погружена у властите немире и буре овога света и даље ће остати далеко од Господа, далеко од Богомладенца Христа. Наше срце и наш живот створени су за Господа. Срцâ и душâ испуњених миром Божијим моћи ћемо славити Богомладенца Христа песмом: Слава на висинама Богу, на земљи мир, а међу људима добра воља! Рођење Христово је, пре свега и изнад свега, чин Божије љубави која се открила цела и потпуна у оваплоћеном и рођеном Христу Исусу. Свети Јован Богослов ту тајну Божије љубави посведочава речима: „..Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни» (Јн 3:16).

Рођење Христово је историјски догађај, – догађај који се десио у конкретном историјском периоду и дефинисаном географском простору. Родио се у време управљања Римском империјом ћесара Августа и пописа народа по његовој наредби, те управљања Јудејом од стране Ирода Великог. Родио се у Витлејему јудејском. Његово рођење не остаде непримећено како у самој Јудеји, тако исто и у великој Римској империји, првенствено на просторима Средњег истока. Прво Га анђели посведочише пастирима из околине Витлејема који отидоше славећи и хвалећи Бога „... и објавише све што им је казано за то дијете» (Лк 2:17). Њихово сведочење брзо се прошири по свој Јудеји и самом Јерусалиму и „ сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири» (Лк 2:18). Вест о томе дође и до самога Ирода, који самовољно и окрутно владаше племенима народа Израиљског. Иако је у први мах потцењивао приче и приповедања потчињеног и покореног му народа, узнемири се срце његово тек онда када у Јерусалим пристигоше мудраци са Истока и распитиваху се о цару јудејском, питањем: „Гдје је цар јудејски који се роди? Јер видјесмо његову звијезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо» (Мт 2:2). То питање узнемири лукавог Ирода, а суштина постављеног питања постаде разделница времена – старог и новог, времена најава и праслика, и времена испуњења истих. Наднесен над овом тајном Свети апостол Павле узвикује: „...старо прође, гле, све ново постаде» (2. Кор 5:17). У рођеном Богочовеку Христу „све ново постаде», а пре свега ми препорођени Њиме и у Њему – синергијом Бога и човека, дакле Творца и творевине, постадосмо „НОВА ТВАР». Не митолошки како би можда хтели да то тумаче митомани, већ истински и суштински, потпуно постадосмо нова богочовечна твар.

На нашу велику жалост, због помањкања хришћанске љубави и врлине у свету, свакодневно слушамо и гледамо како свуда у свету владају немири, сукобљавања и велике људске трагедије и природне непогоде. Гледајући то и слушајући о томе многи се питају: нису ли ово последњи дани света? Нису ли ово времена испуњавања речи Господњих о знацима који ће претходити крају света и другом доласку Христовом? С разлогом се људи питају и стрепе. Међутим, било би много боље да се више испуњавамо страхом Божијим, те да уместо немудрих економа повереног нам наслеђа Божијег у свету постанемо мудри; уместо свакодневних кваритеља света будемо со земљи, светлост свету, пролаз и капија кроз које ће и којим ће се свет спасти. Разлози свих ових трагичних догађања јесу нарушени мир између Бога и човека с једне стране, те нарушена равнотежа између човека и природе, с друге стране.

У једном оваквом усковитланом свету покрећу се разноразне мировне иницијативе – појединаца, група и организација. И поред тога не назире се мир у свету. Зашто? Зато што се МИР БОЖИЈИ одбацује, и покушава се надоместити људским миром, миром острашћеног човека, који уместо мира још више распламсава немир. Да парадокс буде потпун, чак и креатори ратова у свету, и на нашим просторима, без имало стида и срама обмањују свет својим такозваним мировним иницијативама. Заправо, ради се о псевдомировним намерама које служе за обмањивање света. Њима је важан интересни мир, мир из којег ће овакви „миротоворци» стећи политичке интересе и материјалне профите.

Данас посебно поздрављамо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији и молимо се Богомладенцу Христу да их (Он) заштити и укрепи у ношењу крста који им на нејака њихова плећа метнуше силници овога света. Као и претходних, и ове године делимо тугу и забринутост са свима вама због дешавања на Косову и Метохији,– око ове наше свете земље – срца и душе Српског народа; око нашег духовног Витлејема, колевке наше културе. Гле, за нашу светолазаревску земљу данас моћници овога света бацају коцку и бесрамно вређају наша осећања и наше достојанство. Данас, они у име својих интереса на Балкану и Европи, газећи при том све норме међународног права на којем почива данашњи свет, хоће да отму Српском народу његову колевку, његову душу и срце које ће заувек остати и бити на Косову и Метохији. Нек се пред овом чињеницом добро замисле сви они који на најбезочнији начин крше све норме Божије и људске правде, а пре свега права Српског народа на колевку његове Отаџбине.

У празничном расположењу и радости не смемо заборавити нашу браћу и сестре прогнане из Босне и Херцеговине, Хрватске, те Косова и Метохије. Апелујемо на све органе власти у Србији и Црној Гори да им омогуће нормалан и пристојан живот, да се заузму за њихова права на повратак и поврат њихове отете имовине. Посебно апелујемо на све вас, драга децо духовна, да овај празник хришћанске радости поделите са вашом браћом и сестрама прогнаницима. Сетимо се данас и свих оних који су остали на својим огњиштима или се вратили на њихова згаришта. Пратимо и видимо да свакодневно трпе дискриминације и понижења, само зато што су Срби и што су смогли снаге и храбрости да се врате и опстану на својим огњиштима.

Апелујемо на државне органе власти Хрватске и Босне и Херцеговине да покажу добру вољу у решавању горућих проблема прогнаних њихових грађана српске и других националности. Позивамо све да поштују основна људска, национална и верска права нашег и других народа загарантована свим међународним конвенцијама. Да једнако као и друге – ни мање ни више – уважавају наш Српски православни народ који кроз дугу историју свог постојања и деловања на просторима поменутих држава има неизбрисив печат у култури и историји поменутих држава и народа са којима дели вишевековну историју. Ми смо увек и свуда у љубави и сарадњи са другим народима стварали културу мира и љубави. У духу тог божанског мира и љубави, толеранције и уважавања обнављајмо порушене мостове међу људима добре воље. Одбацимо реметиоце мира ма који они били. Мир, љубав и добру вољу са свим и сваким имајмо.

Поздрављамо наше младе – децу и омладину. Непрестано наше молитве управљамо ка Господу, драга децо и омладино, да вас сачува од кужних искушења нашег доба: дроге, алкохолизма и других порока. Знајући да на младима свет остаје желимо да се, стасавајући у људе и наше наследнике, наоружате врлинама и добром, те да се одбраните од свакојаких искушења која вам свет нуди и намеће. У најтежим тренуцима вашег живота сетите се кушања која је претрпео сам Господ Исус Христос. Призовите Га у помоћ и Он ће вам сигурно помоћи. Посебна опасност вреба вас у смишљеном програму наметања псевдокултуре и подражавања исте. Животни путеви имају своје раскрснице. На вама је да изаберете онај правац који води у живот вечни, на крају којег се нећете кајати већ радовати са свима светим прецима нашим.

Не можемо а да се овог празника не сетимо и наше драге духовне деце у расејању – у Америци, Аустралији, Европи, Африци и Азији, удаљене од својих древних огњишта, светиња и гробова предака. Иако сте силом историјских прилика и неприлика приморани да живите расејани по целом свету не заборавите да ћете у слављењу Божића наћи свој родни завичај, своје дечије радости и топли мајчин хлеб. Сећајте се својих древних цркава и светих манастира и учите своје потомство да их не заборави. Чувајте као зеницу ока свога тешко стечено јединство наше Цркве. Око својих епископа, као деца око родитеља, окупите се и сложите у добру, врлини и слављењу Бога. Данас Богомладенац Христос сабира нас у наше свете храмове да се мирбожимо, сложимо, обожимо и умножимо, ако Бог дâ!

Нека светлост витлејемске пећине обасја све људе и све народе света, Вишњи Мир дарујући свима и свакоме.

Поздрављајући вас, драга децо духовна, још једанпут позивамо вâс и све људе добре воље да празник Рођења Господа нашег Исуса Христа прославимо у миру, радости и духовном расположењу.

МИР БОЖИЈИ –

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

БЛАГОСЛОВЕНА НОВА 2008. ГОДИНА!

Дано у Патријаршији српској, у Београду,

о Божићу 2007. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

· Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

· Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

· Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

· Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

· Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

· Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

· Епископ нишки ИРИНЕЈ

· Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

· Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

· Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

· Епископ будимски ЛУКИЈАН

· Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

· Епископ банатски НИКАНОР

· Епископ за Америку и Канаду

· Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

· Епископ источноамерички МИТРОФАН

· Епископ жички ХРИЗОСТОМ

· Епископ бачки ИРИНЕЈ

· Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

· Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

· Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

· Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

· Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

· Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

· Епископ западноевропски ЛУКА

· Епископ тимочки ЈУСТИН

· Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

· Епископ шумадијски ЈОВАН

· Епископ славонски САВА

· Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

· Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

· Епископ далматински ФОТИЈЕ

· Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

· Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

· Епископ ваљевски МИЛУТИН

· Епископ западноамерички МАКСИМ

· Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

· Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

· Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

· Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

· Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ

· Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН

· Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ОХРИДСКА АРXIЕПИСКОПИЈА:

· Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

· Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

· Епископ брегалнички и мјестобљуститељ

· Епархије битољске МАРКО

· Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Божићна посланица Патријарха српског Павла за 2008. годину

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2008. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

МИЛОШЋУ БОЖЈОМ ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ НАЈРАДОСНИЈИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Сваке године, драга децо духовна, па ево и ове, дочекујемо Божић, рођендан Сина Божјег, са радошћу, вером, надом и љубављу. Зашто? Зато што се у том догађају остварила „пуноћа времена», па је Бог Отац, „послао Сина Свога Јединородног да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни» (Јн 3:16). Тај догађај је и пуноћа космичких и историјских збивања: све што се у творевини Божјој и у историји људској догађало, добило је у том дану, „који створи Господ», своју пуноћу и своје остварење. Улазак Бога у матицу живота представља, такође, испуњење свих најдубљих људских тежњи посведочених и пројављених у свим земаљским народима пре Христовог рођења. Његовим рођењем засијала је свету светлост богопознања. У тој Божанској светлости открио нам се смисао света, природе и коначни циљ човековог постојања и постојања свих створења, свих видљивих и невидљивих светова.

У Христу Господу, Кога у Символу вере исповедамо као „Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, једносуштног Оцу кроз Кога је све постало, Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек...» – остварена је једном за свагда победа над несавршенством, грехом и смрћу. Јављањем пуноће Његовог Божанства и Његовим сједињењем са људском природом, остварена је и пуноћа човековог бића и његово савршенство. Несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно јединство и заједница у Богочовеку Исусу Христу божанске и човечанске природе, обдарује свет и човека, човечанство, неразоривом истинском и вечном, богочовечном заједницом, Црквом Божјом.

Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново» (ср. Отк 21:5). Он, као „Једино ново под сунцем», вечно обнавља све што постоји; Светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1:9).

Као такав, Христос је и „Пуноћа Закона и пророка» како Сâм за Себе каже: „Нисам дошао да укинем Закон и пророке него да испуним» (Мт 5:17). Ова реч – „да испуним» – има двојако значење: да извршим Закон, с једне стране, и да свету дадем пуноћу, савршенство, с друге стране. Тиме се и ми људи „испуњујемо», извршујући заповести и Њиме, Христом се испуњујући и узрастајући, све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове» (Еф 4:13).

На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој.

Тако се, Рођењем Њега као човека, потврђује светиња сваког рођења и светиња живота. Страшно је и помислити – а камоли прихватити и озаконити- за нешто нормално, обесвећење светиње рађања – чедоморство, оно што се, нажалост, догађа у многим савременим браковима, који убијају своју децу. Тако постају не само детеубице него и Богоубице, јер је свако људско створење по природи богоносно и христоносно. Навешћемо потресно тужан пример једне мајке која је родила неколико ћерки, и заједно са мужем бескрајно желела да роди мушко дете. Кад је поново зачела, будући да је лекар погрешно проценио да опет носи женско дете, она је и против свих молби, па и свог мужа, извршила побачај. Испоставило се, авај, да је носила два дечака близанца! Шта може, дакле, утешити и зацелити дубоку рану ове несрећне мајке?! Нека јој се Господ смилује, као и свим мајкама чедоморкама које, својој саможивости или било чему томе сличном, жртвују оно најсветије што им Бог дарује. Не претварају ли тиме родитељи материнску утробу – ту радионицу живота – у радионицу смрти и ништавила?!

Себичност човекова и саможивост, слична овој наведеној, води човека и угрожавању и злоупотреби саме природе, у којој се рађамо и у којој живимо. Као што човек живи и дише љубављу, тако и сва створења и природне стихије, потребују милост, љубав и доброту: вода коју пијемо, ваздух који дишемо, цвет и дрво у пољу, риба у мору, звер у гори, домаћа животиња – све то чезне за милошћу, љубављу и добротом. Ако било шта од тога злоупотребимо или га погрешно користимо, или га заразимо и загадимо – оно се отуђује, пропада, распада, свети се ономе ко га злоупотребљава. Тако се ремети богомдани поредак ствари: вода губи здравље, земља, а тиме и земљини плодови се загађују, загађујући и онога који их једе – човека и друга створења. Клима се мења, топи се лед на Северном полу, нестаје поредак годишњих доба; растућа топлота припрема Земљин шар да, не дај Боже, сагори једнога дана у огњу.

Уз то, савремени човек, освајајући својом техником спољне просторе, угрожава тиме животни простор бројних других бића. Наместо да се окрене бескрајним унутарњим духовним просторима и њиховом освајању, просторима који никога не угрожавају: штавише, свему дају пуноћу и отварају неизразиве хоризонте раста и усавршавања – човек се окреће ономе што је по природи ограничено и пролазно, постајући тиме и сâм ограничен и сакат. Права, истинска пуноћа свега управо и јесте богочовечанска личност Христова у Коме је „устројство тајне од вечности сакривене у Богу» (Еф 3:9). Када се „ Христос вером усели у срца наша», тек тада можемо „укорењени и утемељени у љубави, ... разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум» (Еф 3:17–19).

Поред тога, данас је човечанство веома забринуто започетом суровом економском кризом. Најчешће се, међутим, превиђа да та криза није само економска него је много дубља и сложенија. Зар није чудо да се она јавља првенствено код најбогатијих: најуплашенији су управо они који су најимућнији. Њихова незајажљива похлепа за новцем и уживањима, претерана потрошња природних и материјалних добара, рађа неуравнотеженост људских односа, односа према најдубљој тајни живота и односа према свеукупној творевини. Што значи: иза економске кризе се скрива духовна и морална криза, и тиме криза саме човечности. Са правом је казано да је економска криза повезана и са политичком кризом; као и то да непоштовање међународних права и игнорисање Повеље Уједињених нација о људским правима – као и гажење правде уопште, рађају политичку кризу, а ова економску кризу и финансијски хаос. Ради властољубља и економских интереса, гази се право и правда, Божија и људска. Какве су последице стављања економских и глобалносебичних интереса моћника овога света изнад правде и људских права, најбоље се види на трагичном случају наше земље и српског народа, а и других земаља и народа у савременом свету.

Нови хедонистичко-утилитаристички митови, постављани на пиједестал божанства и пропагирани свим модерним средствима, највише данас угрожавају оне најневиније и најнеотпорније: децу и омладину. Дрога и разврат, свођење живота на инстинкт и задовољење похоте тела, похоте очију и гордости живота (ср. 1. Јн 2:16), плод су тих прастарих митова обучених у ново примамљиво рухо.

У свему томе, ми хришћани као некада, као свагда, „чекамо Христа, а не боље време» (Владика Николај); чекамо Онога Који је и „јуче и данас и сутра исти». Ми се увек враћамо Њему – „Детету младом, предвечном Богу», као врховном мерилу и критеријуму свега што се дешавало и дешава у свеукупној људској историји. У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама» (1. Јн 4:16). Од када нам се Бог јавио Својим Рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама...» (1. Јн 4:16–17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога» (1. Јн 4:21).

У име тог и таквог Бога Који је Љубав, и у име те и такве Љубави на коју смо призвани сви људи и сви народи, поздрављамо вас, децо наша духовна – нарочито вâс на страдалном Косову и Метохији и свуда у свету, поздравом истине Божије, правде и вечне љубави:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Благословен венац новог лета

доброте Господње!

Дано у Патријаршији Српској у Београду,

о Божићу 2008. године.

Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду

Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ

Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ОХРИДСКА АРXIЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички и мјестобљуститељ,

Епархије битољске МАРКО

Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2002. годину

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О ВАСКРСУ 2002. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР – ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Поздрављајући вас, драга наша децо духовна, овим светим васкршњим поздравом, призивамо на вас сверадосну силу Васкрслога Богочовека, Господа Исуса Христа, којом нас је Он обасјао уставши из гроба и победивши, једном за свагда, сваку смрт и сваку тугу. Та надумна сила Васкрсења Христовога наставља да живи и животвори у Телу Христовоме, Цркви, у чијим удовима миомир Духа Светога стално пројављује живот Васкрслога.

Вера у Христово Васкрсење одувек је била угаони камен Цркве, оно без чега би она потпуно изгубила свој смисао и своју снагу. „Јер ако Христос не васкрсе“, казао је свети апостол Павле, „узалуд је вера наша“. Без Васкрсења, узалуд је и сва наша проповед, али и све наше знање, и наша радост, и наша лепота, и наша љубав; узалуд је и рођење наше, и живот наш, и смрт наша; узалуд је све што је наше, и туђе, и свачије; и свака је жеља узалуд, и свака мисао, и свако име – и све је узалуд! Ако нема Васкрсења, онда је човек најтужније биће „у свима световима“, роб „природе“, са којим се она поиграва, варајући га са мало живота, да би га на крају читавог показала ништавним. Ако Христос не васкрсе и не победи смрт, онда живота и нема – остаје само апсурд и неутољена глад за животом и љубављу.

Предукус вечнога живота у Царству Васкрслога Христа утврђује нас у уверењу да иза свих падова, неуспеха и делимичних успеха, иза свих привремених тријумфа смрти над животом, који прате човеково земно бивање, – иза свега тога стоји вечита победа Живота над смрћу, Добра над злом, Радости над тугом. Вера у Васкрсење и искуство лепоте и радости живота, које ову веру прати, јесу најблиставији драгуљ човековог духа, бесцен-благо похрањено у скривницама бића људског. Одатле оно зрачи божанственом силом, дајући човеку снагу да увек изнова воли и ствара за вечност. Одузети човеку то његово благо значило би препустити га бесмислу и мраку ништавила. Оставити човека без вере у Васкрсење равно је убиству. Јер, то значи човека обесмислити, а самим тим и – рашчовечити.

То нарочито треба да знају они којима је поверена часна и одговорна дужност да управљају народом. Треба да знају да за добробит једног друштва није довољно само то да сви његови чланови располажу потребним материјалним добрима и да уживају релативан социјални мир. Поред свега тога, човеку треба и нешто што ће његов живот испунити смислом, што ће му дати мотив за остваривање трајних вредности, духовних и културних. Вера у Васкрсење у већој мери него било шта друго озарава људски живот смислом – не као некакав „опијум за народ“, који се људима даје да их успава и учини неосетљивима на болове што их смртни живот доноси, већ као живо искуство љубави, у коме сазнајемо да ће они које волимо у Христу бити вечно живи.

Зато вера не значи искључиво занимање за „онај свет“ и занемаривање земаљског живота. Напротив, тиме што волимо ближњега свога који је ту, поред нас, и због кога се радујемо животу, и тиме што волимо и читаву природу, и тиме што вером знамо да та љубав није нешто сводиво на психолошки доживљај, дакле нешто релативно, већ је она нешто онтолошко и непролазно, ми управо бивамо јаче везани за људе и за свет око нас.

Права вера, дакле, увек јача нашу везу са другим људима и доприноси бољем општењу међу члановима једне заједнице. Више заједништва и узајамности потребно нам је данас на свим нивоима, а нарочито у оквиру породице, која као институција у наше време преживљава озбиљну кризу. Због убрзаног ритма живота, који диктира потрошачко друштво, људи имају све мање времена једни за друге. Супружници се међусобно удаљавају, а деца бивају препуштена сама себи. Васкрсење Христово, тиме што показује да људска личност надживљава све пролазности и све смрти, учи нас да више пажње посвећујемо људима, а да мање бринемо о стицању новца. Учи нас да је сваки тренутак проведен са вољеном личношћу бескрајно драгоцен, непоновљив, и да има свој одјек у вечности. Наше време, у коме скоро свако друго склапање брака прати развод и у коме веома велики број младих иде странпутицом, вапије за таквим поимањем и осећањем брачне заједнице какво нуди хришћанска васкрсењска вера.

Јасно је, дакле, да и у овом нашем времену, времену напретка у многим областима живота, постоји потреба за хришћанском вером једнако као и у свим другим временима; јасно је и то да вера није неусагласива са тим напретком. Штавише, ако се ко замисли над тајнама живота и смрти, над чињеницом да је људски живот као трен кратак и да човеку никаква утеха није то што други настављају да живе и после њега, видеће да вера у Васкрсење не само да није противна напретку човечанства већ да је истински напредак без ње немогућ. Онај пак ко још дубље размотри ствар, схватиће да само оно кретање земаљскога које води ка Царству Небеском, ка Васкрсломе Христу, представља прави напредак. Све друго јесте само мали помак испод жрвња «воденице смрти»; све друго само замара људски дух као кошмарно тумарање стазама бесмисла.

Васкрсење Христово јесте «једино ново под Сунцем» зато што је оно разбило једноличност бескрајног круга рађања и умирања. Зато у Цркви све одише младошћу Христовог живота. Орошену благодаћу Његовом, Цркву кроз све епохе и историјске мене Дух Свети одржава увек свежом и увек новом. Смењују се царства, смењују се цивилизације, а Црква, без обзира на спољашње промене, остаје у својој суштини, у свом односу ка својој Глави, Васкрсломе Христу, увек иста, увек себи верна, и – освећујући и обнављајући све и сва у сваком времену – увек савремена и увек млада. Младост Цркве, «Невесте Христове», јесте у томе што је она вечно пролеће Духа, вечно бујање живота.

Младалачку снагу хришћанства изражава и чињеница да су Христови ученици, апостоли, готово сви били млади људи. Није случајност већ је Промислом Божјим уређено да Богочовек Христос претрпи Своја спасоносна страдања управо будући млад, чиме је показао да хришћанска вера јесте вера младости.

Због тога је Црква увек својим члановима, ма ког животног узраста они били, уливала силу вечне младости Христа Васкрслога. Зато нико не треба да се чуди над чињеницом да у Цркви има све више младих људи. Обнова црквеног живота у наше време потиче баш од младих људи. У Цркву они пристижу или из наше традиционалистички обојене православне средине, у којој је вера махом сведена на поштовање наслеђених обичаја, често неразумљивих, или из наводно модерних, најчешће обезбожених породица. И у једном и у другом случају, млади одбацују фалсификат вредности који им је понуђен у породици и стреме ка живој Истини, показујући неподмитљивост чулa и осећањa којом се истинити живот разликује од празног живљења и лицемерја. У оба случаја младост се с правом буни: једанпут против пуког испуњавања обредних форми, без разумевања вишег смисла вере; други пут против илузије да је могућ било какав напредак за човека који се Бога одрекао, а смрт и ништавило узима за свој последњи домет. Тај свој стваралачки бунт млади у Цркви саглашавају са устанком Христа Богочовека против тираније смрти над творевином Божјом. Спасоносни Христов устанак и победа Његова, тојест крсна смрт и Васкрсење Његово, уништише смрт и развалише врата адова.

Не може, међутим, да не изазове зебњу сазнање да има и много наше омладине која корача страном стазом, пут земље недођије, где нико не налази циљ за којим је пошао. Када се живот не натопи сладошћу Васкрсења, он је за многе сувише трагичан и горак. Пламтећа жеља за животом, која остаје без одговора од стране породице и друштва, много пута је нагнала младо биће да бежи из стварног света у свет илузијa. Тај илузорни свет производи се било употребом наркотичких средстава било приклањањем некој секти, где се сумњива и варљива утеха налази у осећају заједништва које, тобоже, постоји међу члановима такве организације. Кривица је свих нас што младима, и ближњима уопште, нисмо подарили оно што им као словесним бићима припада, што им нисмо показали довољно јаке узоре и што смо њихове животе сломили својом отупелошћу и навикнутошћу на бесмисао. Ови страдалници су зато укор који сажиже илузије нашег друштва.

Надајмо се да ће ти дављеници у мору бесмисла успети да се ухвате за испружену им руку Христа Богочовека, Чије је Васкрсење једини лек за њихову смртну муку. Јер, једино Васкрсли Христос увек пружа руку и чека да људи схвате да је Он једини крај и циљ свих њихових тежњи, понекад чак и оних које наизглед удаљавају од Њега. Једино Васкрслога Христа можемо понудити младима јер једино Он јесте Вредност достојна њихове младости.

Једино је Васкрсење Христово достојно да се сви ми због њега, сада и увек и у векове векова, радујемо радошћу незатамњеном. Једино је Васкрсење радост коју не прати туга. Радујмо се, дакле, јер данас је време када се ваља радовати! Радујмо се радошћу Христовом, радошћу апостолa и свих светих и праведних Божјих људи! Радујмо се јер је свака смрт побеђена! Радујмо се јер је сваки грех опроштен! Радујмо се јер је опроштено свакоме осим ономе ко се нимало не радује и ко Васкрсењем не прашта.

Данас, драга чеда духовна, радујући се због свих вас, опет и опет поздрављамо светим васкршњим поздравом вас, сабране у Литургији Цркве, око светог Причешћа, око Тела и Крви Васкрслога Христа, у храмовима Божјим у отаџбини и у расејању. Поздрављамо све братске православне народе и читаву хришћанску васељену; па и ону нехришћанску поздрављамо; и небеса, и земљу, и сваку твар, живу и неживу, поздрављамо и целивамо. Јер, радост Васкрсења дарована је нама да се од нас излије на свако биће, све до најмањега од оних које Бог створи, да све благословимо и да свему благовестимо:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ жички СТЕФАН

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ – Администратор темишварски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ банатски ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ бивши захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ бивши западноевропски ДАМАСКИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ западноамерички ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Викарни Епископ будимљански ЈОАНИКИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2003. годину

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О ВАСКРСУ 2003. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Браћо и сестре у Господу Распетоме и Васкрсломе, драга духовна децо,

Васкрсење Христово видевши,

поклонимо се Светоме Господу Исусу,

Јединоме Безгрешноме…

као што су Му се кроз векове клањали, а и данас Му се клањају, милиони Његових ученика.

По чему се ми хришћани разликујемо од других људи? Управо по томе што се Крсту Његовом клањамо и свето Васкрсење Његово прослављамо.

Христов Крст и Његово Васкрсење, драга наша децо духовна у Отаџбини и у расејању, представљају суштину нашег живота, наше вере и наше наде. У њима је био и остао смисао нашег рађања, живљења и умирања. По речи светог апостола Павла, ако Христос није васкрсао, онда је узалудна вера наша, бесмислен и живот наш (ср. 1. Кор 15,14–19).

Преко Крста Његовог и Распећа открива нам се и дарује неизрецива Тајна божанске љубави. Јавља нам се Бог као вечна истинска љубав, као љубав која се жртвује за друге, за људе и народе, за цео свет. Од такве љубави нема нити може бити веће. На Крсту нам се Христос, Син Божји, показује као Бог Који не само што призива на љубав него показује љубав на делу, жртвујући се за друге без остатка. Голготска Христова жртва је откривење велике тајне саможртвене божанске љубави којом Бог грли и милује сва бића, сва створења. У природи је љубави, па и обичне земаљске љубави, да дарује радост и да рађа нови живот. Земаљска љубав је таква зато што је она огледало божанске љубави која је створила васцели свет и удахнула свој дах у твари и бића. Уколико је љубав на земљи, међу људима, сличнија божанској љубави, утолико је истинитија и дубља. А нема веће ни истинитије љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје. Таква је била и остала Христова љубав. Таква је и љубав свих Његових следбеника. Стога само они људи и народи који живе том, крсноваскрсном љубављу могу себе сматрати духовно живима и јесу достојни живота вечнога (ср. Дап 13:46).

Поред тога што нам се часним Крстом Христовим открива и дарује преизобиље љубави Божје и што његовим ношењем постајемо достојни живота вечнога, њиме нам се јавља још једна велика истина: Христово Распеће на Крсту открива нам смисао људскога страдања. У Лику Распетога Христа и у ликовима двојице разбојника распетих поред Њега на Голготи представљен је сав људски род. Страдање је, наиме, удео свих људи на земљи, али су различити разлози због којих људи страдају. Сагласно Јеванђељу Христовом, једни страдају због својих грехова, други због грехова својих предака, а трећи ради тога да се преко њих прослави Име Божје. Тако се на Голготи, страдањем највећег Праведника, Христа Господа, пројавила љубав Божја. Страдање покајаног разбојника послужило је њему за очишћење од греха, од злочина које је некад учинио, а распет опрао својом крвљу и својим покајањем. Други, пак, разбојник, онај непокајани, који је такође пострадао на крсту, својом мржњом према Богу и својим злочинима обесмислио је не само своје страдање него и свој живот.

То, дакле, што се догодило на Голготи, догађа се у свеукупној људској историји. Праведници страдају да би постали још праведнији: пролазе кроз страдања као злато кроз огањ да би њихова праведност заблистала вечном светлошћу.

Грешним људима који се кају страдање постаје извор врлине, препорода, непролазне мудрости и знања. Они људи, међутим, који немају вере и покајања за своје грехе страдањем постају још суровији, срљају све дубље у духовно слепило, мржњу и озлојеђеност и на Бога и на људе.

Од овога трећег нека би нас Васкрсли Христос све сачувао! А сачуваће нас ако „останемо у вери“, по речи апостола Павла, и ако постанемо свесни непролазне истине живота „да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство небеско“ (Дап 14:22). Јер, страдањем не само што се памет стиче, како су говорили древни Јелини, него оно помаже људима и народима „да се од ништавних ствари… обраћају Богу живоме“ (Дап 14:21). Само тако схваћена и доживљена, наша лична страдања, страдања нашег народа, стара, нова и најновија, и страдања свих земаљских народа добијају свој прави смисао и значење.

Понављамо: све нам то сведочи Христова Голгота и Његово страдање, обасјано светом и светозарном Тајном Његовог Васкрсења.

Ето зашто се ми Крсту Христовом клањамо и Васкрсење Његово прослављамо! Ето зашто Крст и страдање Његово постају победа над смрћу и лек бесмртности, извор васкрсења и вечног живота. Оно што је најбесмисленије постаје извор најдубљег смисла. У томе је тајна Христовог Васкрсења као квасца новог живота.

Људи овога света непрекидно говоре о реформама у друштву и покушавају да створе „новог човека“. Заснивајући промене на мењању „ништавних ствари“ и на површном прилагођавању духу овог века, без осећања живоносног огња Васкрсења Христовог, који саставља, обнавља и овековечује све чега се дотакне, они и сами постају заробљеници ништавила и пролазности.

Такви би хтели и Цркву да реформишу, живећи у заблуди да је она слична земаљским, људским организацијама, које, да би опстале, морају стално да се мењају и прилагођавају. Црква, међутим, мери живот свемогућом мером Христовог Васкрсења и њиме обасјаног људског достојанства. Као таква она никада не престаје да обнавља свакога човека који долази на овај свет и да све народе, као и све области и све структуре људског живљења, призива на непрестано усавршавање и мењање ка бољем.

Имајући божанско безмерје за меру свега земнога и људскога, она не само што призива људе и народе на стално усавршавање и узрастање „у меру раста пуноће Христове“ (Еф 4:13), него им, силом Васкрсења, даје и моћ за такво бескрајно узрастање. Притом, дајући свему вечни смисао и значење, Црква не дозвољава да ичим буде ограничена или сужена у остваривању њене божанске мисије. Њој ништа што је људско није туђе, али истовремено ништа људско не може да је пороби. Ни земни живот, ни смрт, ни време, ни оно што људи стварају у времену и што је њиме условљено: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? жалост и тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим 8,35–39). Служећи једном народу, она се труди да буде светлост свим народима и свим људима, у тежњи да све народе претвори у један Народ, Народ Божји, да сви буду једно као што је једно Отац са Сином и Духом Светим (ср. Јн 17:21). Отуда, по речи истог Апостола, у Цркви „нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умре и васкрсе и оживе да овлада и живима и мртвима“ (Рим 14,8–9).

Поклонимо се, дакле, браћо и сестре, драга наша децо духовна, Њему, Господару живота и смрти, Господу Васкрслом и Васкрситељу свеколике творевине, Који је „Хлеб живота“ што „сиђе с неба“ и даје се „за живот света“ (Јн 6,48–51)! Запевајмо сви, једним устима и једним срцем, радосну песму Пасхе:

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши и онима у гробовима живот даровавши.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2003. године.

Ваши молитвеници пред Распетим и Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ банатски ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ–Администратор жички АТАНАСИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Митрополит велешки и повардарски ЈОВАН,

патријарашки егзарх аутономне Охридске архиепископије

Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2004. годину

О ВАСКРСУ 2004. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Моју објављујете и васкрсење Моје исповедате (ср. 1. Кор 11:26)

Сабрани данас на Светој Литургији, објављујемо свету смрт Христову и Васкрсење Његово исповедамо. Но, не исповедамо Христово Васкрсење као један давно прошли догађај, већ пројављујемо Христа васкрслог присутног међу нама Духом Светим на литургијском сабрању. Тако је било од првог јављања васкрслог Христа Својим ученицима, а што су нам они засведочили и оставили као свето предање (Лк 24,30–31), које се састоји у томе да је васкрсли Господ наш Исус Христос са нама у све дане – и док поново у слави не дође – у евхаристијском сабрању многих око једног епископа и служитеља ове велике Тајне Његове. По речима Светог Игњатија Богоносца: „тамо где је епископ, тамо нека буде и мноштво народа; јер онде где је Христос, онде је и васељенска Црква“.

Васкрсли Христос, једини наш Спаситељ, Нада наша, неодвојив је од Свога Тела, које смо ми, заједница многих крштених у смрт Његову и саваскрслих с Њим у нови живот. И зато онде где је Тело Његово, онде је и Он као глава телу.

Наше предање, драга наша духовна децо, није од људи, већ од Бога; и не долази просто из прошлости и из дубине векова да би се ми тамо враћали и на њега сећали. Оно долази „одозго“ – од Бога, Оца светлости, Који Својим присуством све осмишљује и испуњава. Благовољењем Бога и Оца и посредством Светога Духа, Син Божији улази у историју, градећи од ње литургијску заједницу којом узима творевину и сједињује је са Собом, чинећи је тако Својим Телом и ослобађајући је од смрти. То Дух Свети чини сваки пут кад се саберемо на једном месту око једног служитеља ради Евхаристије, односно ради благодарности Оцу што је воља Његова била да нас доведе из небића у биће, и да нас учини причасницима Његовог вечног живота у Христу кроз Духа Светога.

Страдање и распеће Христово сведочи о страшној трагедији и болести од које пати читава творевина – а то је смрт. Она је извор свих зала која сналазе човечанство и читаву творевину од почетка. Кад смрти нестане, нестаће и зла међу људима и непријатељства међу створењима. Не заваравајмо се, драга наша духовна децо, да смрт, тог страшног и последњег непријатеља целе творевине, можемо превазићи сами без заједнице са Богом у васкрслом Христу. Наша природа, као и она око нас, само нам даје лажан утисак да је постојана и вечна, док је смрт разједа и претвара је у прах и ништавило. Зато се не уздајмо у њу да ће нас она ослободити смрти, кад и она сама стење и пати, чекајући управо нас, синове Божије, да је ослободимо ропства распадљивости. А то ми можемо учинити само у заједници љубави у Телу Христовом, које је евхаристијско сабрање. Заједница љубави са Господом је једина која нашу смртну природу може учинити бесмртном. Па, зар нам то Господ није посведочио и кроз наше телесно рађање које је, међутим, само слика духовног рађања, рађања Духом Светим за нетрулежност. Чак је и телесно рађање и постојање природе плод, не ње саме, већ заједнице љубави.

Ако смо, пак, ми Тело Христово и чланови тога тела, и ако смо васкрсли са Њим у нови живот, тада, по речима Апостола, „умртвимо наша тела за плотска уживања“ и не понашајмо се као да ћемо сутра умрети и са тим ће се све завршити, него живимо новим животом као становници будућег Царства Божијег, које нам је даровано од Оца у Христу посредством Светога Духа. Живимо у заједници љубави са Господом кроз заједницу са свима који су Тело Његово, и са онима који то још нису као да јесу. Та заједница је Евхаристија која нас чини личностима, а не индивидуама самодовољним себи. Овај нови, литургијски начин живота творевине јесте икона божанског начина живота. Као што је Света Тројица заједница слободе, љубави Оца и Сина и Светога Духа, тако је и Литургија заједница љубави многих личности са Господом Исусом Христом.

Браћо наша љубљена у Господу, који се подвизавате и трудите у многим подвизима да достигнете светост и живот вечни, не заборавите да је једини Свет Господ наш Исус Христос, и да само у заједници с Њим постајемо и ми наследници Његове светости. Јер само онај који у Господу стоји – у врлини стоји; јер је Господ извор сваке врлине, по речима Апостола: „Из Њега сте и ви у Христу Исусу, Који нам постаде премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење“ (1. Кор 1:30). А то је једино могуће ако смо у заједници са Господом и са свом нашом браћом, јер је Господ само овде присутан. Не замењујмо живога Господа законима и стварима, и немојмо се понашати тако као да Господ није дошао у телу и постао човек. Не тражимо Господа мимо човека, односно мимо људи који су постали Тело Његово и од којих је Господ неодвојив. Љубав према људима и служење њима значи служење и љубав према Господу.

Браћи нашој заблуделима и расколницима обраћамо се с љубављу да једно имају на уму: Ако мисле да Духом Светим чине то што чине, варају се, јер не знају да Дух уводи у заједницу са свима који су са Христом, а не раздире и не комада Тело Христово. У Телу Христовом су сви једно: нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака. Зато, не замењујмо живога Христа, Који је постао конкретан човек, било чиме, било киме: ни националним символима, ни политичким идеологијама. Ујединимо се у Господу, у Литургији, кроз заједницу са конкретним живим људима, а не у идејама и мртвим символима и пролазним стварима. Не цепајмо Тело Христово због властољубља. Сетимо се да се у Цркви власт састоји у томе што не можемо једни без других да постојимо – ни као хришћани, ни као епископи, ни као свештеници, и да је власт у служењу другоме.

Све такве, дакле, опомињемо – бринући за њихово спасење – да не чине исту грешку коју учинише и савременици Христови, и да због слабости брата свога не препознају у њему Господа и јединог Спаситеља нашег. Да се, одвајајући од брата зато што је немоћан, не одвоје од Самог Господа, јединог Извора живота, и постану тако робови закона и мртвог слова које убија и води у смрт. „Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по телу, ни много моћних, ни много племенита рода; него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке“ (1. Кор 1,26–27). Колико год да су наша браћа по нашим мерилима недостојни, у њима присуствује распети и васкрсли Господ, Који је једини Судија; и Он ће свакоме судити кад дође у слави Својој.

Младићи и девојке, утехо наша у Господу, не дајте да вас младост заведе и да вам дa лажну наду да ћете остварење своје слободе и своју срећу наћи у себи самима, или, пак, у природи мимо Христа, односно мимо Богочовечанске заједнице љубави са другим људима. Имајте у виду да је други човек брат ваш и сапатник у борби против смрти, не би ли се ње ослободио. Од смрти нико не може ослободити; једино Христос Који је заједница љубави у Духу Светом.

Ви који сте стари и болесни не тугујте и не очајавајте, јер је Господ наш и Сaм страдао, умро и васкрсао. Васкрсењем Христовим ублажавајте своју муку, јер нисмо за привремени живот створени, него за вечност.

Драга наша духовна децо, који сте мржњом људском прогнани са Косова и Метохије и других крајева – са својих вековних огњишта, расејани по свету, и ви који сте отишли у потрази за бољим животом, радујте се и ви данас, и не тугујте. Сви ми, заједно са свим честитим људима у свету, дубоко смо потресени најновијим погромом над нашим народом на Косову и Метохији и над разарањем наших светиња. То су нове ране на Телу распетог Христа. Зато и сада, у овом новом распећу, као и увек за све нас постоји једна права нада – а то је васкрсли Господ, око Кога треба да се саберемо и окупимо. Све нас који се у Господа надамо и у Њега верујемо ово треба само да подсећа да смо овде без постојаног града и у расејању и временском и просторном, док нам Господ поново не дође и сабере народ Свој са свих крајева земље. Зато, не тугујмо; нисмо у расејању све док смо чланови Цркве и док у срцу своме носимо своје светиње. А земља је Господња, и Он је враћа и даје у вечно наследство само онима који су Његови.

Радујмо се данас сви, јер смо предокусили вечни живот, као што се радујемо сваке недеље, славећи Васкрсење Христово у литургијском сабрању. Ко се не радује данас када Црква Божија кличе „Христос васкрсе“ сличан је осуђенику на смрт, коме доносе вест да је помилован, а он и даље тугује. Не заборавимо, међутим, да Царство Божије још није у пуноћи дошло. Немојмо се сећати Васкрсења Христовог само од празника до празника. Христово васкрсење је наш живот и наше васкрсење и учествовање у радосној тајни Царства небеског. Јер, по речима Апостола: „као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети. Но, сваки у своме реду: Првенац Христос, потом, о Његову доласку, они који су Христови“ (1. Кор 15,22–23).

Молимо се Богу и Оцу да нам Господ што пре дође у сили и слави, јер ће нам тада доћи потпуно ослобођење од смрти кроз опште васкрсење мртвих и Царство Божије у пуноћи, које ће потврдити сву истину историје и људског живота. По речима Апостола: „ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао“ (1. Кор 15:13).

С овом надом у Господа, још једном вас сверадосно поздрављамо:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2004. године.

Ваши молитвеници пред Распетим и Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке МИЛУТИН

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

ПРАВОСЛАВНА ОХРИДСКА АРXIЕПИСКОПИЈА

Митрополит велешки и повардарски ЈОВАН,

патријарашки егзарх аутономне Охридске архиепископије

Викарни Епископ велички и местобљуститељ

(администратор) Епархије полошко-кумановске ЈОАКИМ

Викарни Епископ дремвицки и местобљуститељ Епархије битољске МАРКО

Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2005. годину

О ВАСКРСУ 2005. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Христос Васкрсе, земљу потресе, тугу однесе, радост донесе.

(Св. Владика Николај)

Овим речима Светог Владике Николаја благовестимо најрадоснији од свих дана – дан када се живот објавио свету, дан када је смрт побеђена, када су врата адска разорена, дана Васкрсног, дана сверадосног. Васкрсење је највећи догађај наше људске историје, наше Богочовечанске вечности. То је дан који нас изводи из свих овоземаљских и овоживотних дана и ноћи, и уводи нас у невечерњи и непролазни дан Царства Божијег, вечнога и незалазнога. „Пасха је Празник над празницима и Свечаност над свечаностима, која превазилази све друге празнике и свечаности колико и сунце превазилази звезде“ (Свети Григорије Богослов).

У светлости Васкрсног дана ми сагледавамо сав свој живот, и радујемо се животу. Овај дан Васкрсења је дан радости живота, и то Вечног живота. Радост коју нам Васкрсење Христово даје данас, потребно је посведочити овоме свету и овом времену, јер ту радост нам нико други, никада и нигде не може ни дати ни одузети.

Управо је одсуство радости, или одсуство радости која има смисла, оно што мучи савременог човека. Одсуство радости долази отуда што се смрт не надилази, већ се доживљава као коначни крај. А ако је смрт заиста коначни догађај, после кога нема ничега, или после кога можда постоји само неодређени живот бесмртне душе, онда је живот човеков велика трагедија, која започиње рођењем, да би сваким даном био само ближи смрти, своме „коначном крају“. Данашњи дан Васкрсења Господњег показује нам и сведочи да није тако; и зато ми данас, обасјани светлошћу Васкрсења, са Апостолом Павлом кличемо: „Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа?“ (1. Кор 15:55).

Заиста велика је и чудесна тајна Васкрсења Христовог и свих спасоносних дарова које свету и човеку доноси Васкрсли Христос. Да бисмо то разумели, и да бисмо се Васкрсењу Христовом радовали, треба да разумемо Библијску, животну, Богооткривену истину, која нам сведочи да је свет створен од Бога ни из чега (1. Мој 1:1). Ни свет, па ни човек, иако од Бога створен по лику и подобију Божијем као круна и украс целокупне творевине, нема у себи самом ништа што би га држало у животу без Бога (1. Мој 1,26; 2:17). Зато је само у заједници са Богом могућ живот, и зато је Адамовим грехом, који је у суштини прекидање заједнице са Богом, човек ушао у смртност (1. Мој 3:19). Свет створен за постојање почео је да пати и страда, „јер је плата за гријех смрт“ (Рим 6:23).

Стога, Адамово покајање, као ни покајање старозаветних праведника, није било довољно, јер покајање прекида живот у греху; а нама је било потребно више: потребно је избављење из стања трулежности, пропадљивости, распадљивости, смртности (Рим 8:22–23). Као што се смрт привила уз тело, било је потребно да се и живот привије телу, како би оно са себе збацило трулеж и обукло се у живот. „Имао сам удела у лику Божијем, и нисам то сачувао; сада Он – Христос узима удела у телу моме да би и лик спасао и тело обесмртио“, каже Свети Григорије Богослов. Тако својим оваплоћењем Христос започиње искупитељско дело; али била је потребна и смрт Његовог Оживотвореног тела, јер је само кроз смрт било могуће Васкрсење (Свети Атанасије Велики). Спасоносна снага смрти и Васкрсења Христовог долази отуда што је Христос Богочовек, у чијој су Ипостаси, несливено, нераздељено, непроменљиво и неразлучно сједињене две природе, пуна Божанска и пуна човечанска (Халкидонски орос). Величина Христове жртве и пројава Његове љубави огледају се управо у томе што људска природа, која је ипостазирана у Личност Бога Логоса, није имала греха, те Христос, будући без греха, страда и умире на крсту добровољно, слободно, из љубави према роду људскоме. Да је Он имао греха, онда не би могао умрети слободно, већ нужно: „Јер је плата за грех смрт (Рим 6:23). Доласком својим у ад Христос је згазио смрт, и Васкрсењем укида моћ смрти.

По Васкрсењу Христовом стварност привремене смрти за нас се не укида – људи и даље умиру, али је Васкрсењем укинута бесконачност смрти. Јер, ако неко умре да би после тога имао бољи живот, онда то није смрт него уснуће и прелаз кроз смрт у живот. Одвајање душе од тела, располућење човека је привремено. Залог тога је Васкрсење Христово, по речи Апостола Павла: „Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети“ (1. Кор 15:22). Зато ми Христа Распетог и Васкрслог називамо Новим Адамом, у Коме ћемо сви живети (1. Кор 15:45). То је могуће због тога што смо се кроз крштење сви у Христа обукли, са Њим умрли и са Њим васкрснули, док у Светој Евхаристији – Литургији – Причешћу, примамо Христа у себе, и бивамо у Христу за живот вечни. Једном речју: у Цркви ми смо примили дар усиновљења и залог бесмртности; и зато у Литургији Бога зовемо Оцем, јер бивамо усиновљени у Сину, Који једини Бога може назвати Оцем. Тако из тог јединства са Христом произлази да је Христова победа над смрћу и наша победа над смрћу, и започињање живота вечног.

Ту дубоку истину знали су сви хришћански праведници кроз све векове до дана данашњег. Ту истину знали су и њоме живели и Свети Мученици Јасеновачки којима се молимо, и којих се посебно сећамо ове године на 60. годишњицу од пробоја страдалника из злогласног логора смрти – Јасеновца. Само захваљујући тој вери, од стотине хиљада заточених у Јасеновцу једни су пострадали као Свети Мученици – попут Светог Вукашина из Клепаца, док су други смогли снаге да голоруки крену на логорске жице, знајући да ће бити живи и ако прођу, али и ако остану на жицама. Због свега тога је наша вера у Васкрсење дубоко смислена и дубоко оправдана. Због тога се ми клањамо Крсту, целивамо Крст, осењујемо се крсним знамењем; јер знамо да нам кроз Крст долази Васкрсење, основа вере наше, по речи Светога Павла: „Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша“ (1. Кор 15:14).

Наше Косово је данас у знаку Крста. Али знају наша браћа и сестре, распети на распетом Косову и Метохији, да Крст Христов увек узводи у Васкрсење (Рим 8:18). Зато, чврсто верујемо да ће и нашој браћи на Косову и Метохији засветлети светлост Васкрсења Христовог. Али, да бисмо ту светлост осетили, да бисмо се те светлости удостојили и на Косову и ван Косова, по свим крајевима земаљским, морамо се измирити са онима који нас мрзе, а њих није мало. Христа ради Васкрслога треба да праштамо и да се миримо; јер је Бог – у Кога верујемо и чије Васкрсење славимо – Бог мира, љубави и праштања. Као што је Он опростио онима који су Га распели на Крст, тако и ми са нашим Господом Распетим и Васкрслим треба из дубине душе да кажемо: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!“ (Лк 23:34). Али опрости и нама, Господе, ако смо се некада понели као нељуди.

На ту и такву веру ми данас позивамо сав наш Христољубиви народ; а та вера, понављамо, није вера у смрт, како нам неки злонамерни пребацују. То је вера у живот вечни, али у живот вечни који овде и сада започиње. Зато позивамо све људе, посебно младе, да у Христу, у Цркви Христовој која је Богочовечанска заједница, утемеље свој живот. Само тако и само ту, наћи ће мир и радост за којом жуде. Знамо да је младост најлепше али и најбурније доба човековог живота, и управо зато се никада тако снажно као у младости не окуша слобода човекова. Зато позивамо наше младе да своју слободу не жртвују „убилачким ауторитетима“ какви су дрога и алкохол, као и распусни живот којим се угрожава здрава припрема за светињу брака. Позивамо наше младе да се смире пред светињом и озбиљношћу живота, јер живот није забава, односно живот се не може свести само на забаву. Живот је стална борба са свим оним што нас од Господа одваја, једна стална борба за „слободу од греха“ а не за „слободу за грех“, која се данас назива „еманципацијом“ или некаквим тобожњим „напретком“. Хришћански живот је борба за добро, а против зла и изопачености које видимо у себи, другима и заједници којој припадамо. Не заборавимо никада да је зло увек кратког века и, само наизглед успешно и блиставо. Зато на злу, лукавству, превари, не треба заснивати ништа, поготову не живот. Дакле, само ако се на Васкрслом Господу утемељи живот, могуће је наћи мир и радост за којом сваки човек истински жуди. Када је Апостол Филип рекао свом пријатељу Натанаилу да су нашли Месију, Натанаило је изразио сумњу; али га Апостол Филип позива и каже му: „Дођи и види“ (Јн 1:45–46). Овај позив и ми, драга наша децо духовна, упућујемо вама: дођите и видите. Дођите и долазите у наше храмове, узимајте учешћа у Светој Литургији која је жива слика будућег Царства Божијег, јер учествовати у Светој Литургији значи предокушати већ сада и овде плодове будућег Царства Његовог. Ту видимо да наша хришћанска будућност не зависи ни од тешких материјалних прилика, нити од моћника овога света; и оно што је најважније: ту у Светој Литургији видимо да наш живот има смисла, да наша будућност има смисла који се не ограничава само на овај свет и век, већ се продужава у вечност.

У име тог смисла и те радости, на све вас, децо наша духовна, призивамо сверадосну светлост и силу Васкрслога Богочовека, Господа Исуса Христа. Позивамо вас да се данас, и у све дане свога живота, дане осмишљене Васкрслим Господом, радујете. Радујте се, јер је смрт побеђена. Својом радошћу сведочите радост Васкрсења свим људима и свим народима, како хришћанским тако и нехришћанским. Радујте се, јер је радост Васкрсења нама и дарована да би се од нас излила на свеколику творевину Божију, на коју данас призивамо свеосвећујућу силу Васкрсења, радосно кличући са целом васељеном:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2005. године.

Ваши молитвеници пред Распетим и Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки,

митрополит београдско-карловачки

и патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке МИЛУТИН

и администратор Епархије аустралијско-новозеландске

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ

Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН

Викарни Епископ хумски МАКСИМ

ОХРИДСКА АРXIЕПИСКОПИЈА:

Митрополит велешки и повардарски ЈОВАН,

патријарашки егзарх аутономне Охридске архиепископије

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Викарни Епископ дремвицки и администратор

Епархије битољске МАРКО

Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2006. годину

О ВАСКРСУ 2006. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

„Нека се веселе небеса достојно, и земља нека се данас радује, и да празнују сви светови видљиви и невидљиви, јер Христос, вечна Радост наша, устаде из мртвих.“

(Пасхална песма)

Васкрсење Господа Исуса Христа из мртвих јесте главни догађај спасења рода људскога. Својим Васкрсењем из гроба Спаситељ је објавио победу над смрћу – последњим непријатељем свих људи.

Човекољубиви Господ, Који је ради нас људи примио Распеће и смрт, учинио нас је учесницима Своје победе над смрћу. Људска природа у Богочовеку Христу примила је смрт, али је иста та природа васкрсла и однела победу над смрћу. Та победа, коју је Господ извојевао у телу, донела је слободу од смрти свим људима. Њу већ овде уживамо кроз Васкрсење Спаситеља нашег.

Господ Христос је Својим светим Телом окусио смрт да би се победом над смрћу и уништењем трулежности сила васкрсења пренела на сав људски род. Кроз првог човека, праоца Адама, због греха и пада, наследисмо проклетство и смрт, а у Новом Адаму, Господу Исусу Христу, наследисмо васкрсење. Тако заједничаримо у слави Његовој, узимајући удела у Његовом непролазном Царству. Због тога што се Спаситељ ваистину прославио Распећем и Васкрсењем, увек неизоставно сведочимо да је Он на Крсту, Својом људском природом, истински претрпео страдање и реалну смрт, јер је Његово искупитељско дело крунисано славом која доликује Богу.

Но зашто је Бог допустио да смрт, као наслеђе Адамово, још увек постоји у овоме свету? – Људи и даље умиру, али не више као осуђени, нити заувек, него на извесно време, да би добили боље васкрсење. Христос Богочовек је Првенац из мртвих, а за њим као Првенцем иду сви људи јер је он Васкрсењем оживео целокупну људску природу. О овоме сведочи Сaм Господ: „Близу је час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега и чувши га оживеће. И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јн. 5:25–29).

Догађај Васкрсења има толики значај за људски род и за целокупну творевину да га називамо и новим стварањем. Он је изазвао промену у свим световима јер од њега почиње обнављање твари. Њиме се обнови и небо и земља и испуни се реч Господња: „Ево, све чиним новим“ (Откр. 21:5). Васкрсење има нарочити значај за духовни живот хришћана. Јер, сви који верују у Христа саваскрсавају у нови живот и приносе своје физичко и духовно биће Богу као оживљени из мртвих (Рм. 6:13). Због тога данас уздижемо своје мисли изнад земаљских брига, по речи светог апостола Павла: „Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи. Ако сте дакле васкрсли са Христом, тражите оно што је горе где Христос седи са десне стране Бога“ (Кол. 3:1–2).

Све што је Господ чинио и говорио остварујући наше спасење, Васкрсењем добија свој пуни смисао, а нарочито страдање и смрт; Васкрсењем је крсно дрво Распећа постало знамење победе и славе, а смртне ране Господње извори исцељења кроз које примамо вечни живот, богопознање и човекољубље васкрслога Спаситеља. Стога се сви богоугодни напори верних, а нарочито света служба Богу и спасењу ближњих, и сви изрази јеванђелске побожности, осмишљавају Васкрсењем Господњим.

Од давнина се Васкрсење Христово назива Пасхом. Старозаветна Пасха, главни празник изабраног Божијег народа, указује на новозаветну, нову и вечну, и називом и садржајем. Пасха значи прелазак , а Црква на Пасху прославља Христа, Чијим Васкрсењем прелазимо из смрти у живот и са земље на небо. Старозаветна Пасха прослављала је привремено избављење од смрти једног малобројног народа под вођством светог пророка Мојсија, а новозаветна дарује вечно избављење свим верујућим народима кроз сва поколења. Мојсијев Закон је наређивао да се за пасхалну вечеру припреми жртвено јагње, а Христова Пасха значи да се Јагње Божије добровољно жртвова и предложи Себе за храну верних. Зато и свети апостол Павле рече: „... Пасха наша, Христос, жртвова се за нас“ (И Кор. 5:7), упућујући нас да смело приступамо пасхалној трпези и „престолу благодати“ (Јевр. 4:16). Слављење новозаветне, крсно-васкрсне Пасхе утемељено је у Тајни Тела и Крви Господње, која изграђује богочовечанску заједницу и јединство верних: „Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница Крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница Тела Христова? Јер један је Хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога Хлеба причешћујемо“ (И Кор. 10:16–17).

Васкрсење Христово је Празник над празницима јер најдубље одређује живот Цркве. Не само овај дан него и свака недеља у години – као дан Васкрсења – сабира верне у Цркву, у заједницу Трпезе Господње.

Васкрсење Христово доживљавамо, драга наша духовна децо, као јављање вечне светлости која просветљује не само људске душе него и целу творевину. „Данас се све испуни светлошћу, небо и земља и подземље“, певамо у васкршњој химни. Прва седмица по Васкрсењу сва је прожета светлошћу, због чега се и зове Светлом Седмицом: сва је обухваћена славом Васкрсења и слави се као један дан. Ова вечна светлост се кроз живи организам Цркве преноси на живот свих нас, на све наше мисли и дела, тако да живимо новим животом.

На овај светли Празник од свега срца узносимо благодарност Господу Који се у овим бурним временима открио младим нараштајима из рода нашега као Пут, Истина и Живот. Веома се радујемо када видимо да млади људи кроз прослављено тело Христово, Цркву, налазе радост и неуништиви смисао новог и вечног живота.

Истовремено смо дубоко свесни болне истине савременог света да млади у великом броју постају жртве наркоманије, лажних спаситеља и душегубних учења и да се често лишавају срећне младости и радости живота. Најгоре је од свега што се богомрски грех чедоморства и даље шири у нашем народу и што се безумно нарушава светост породичног живота и заједништва. Забрињавајуће широке размере духовне и моралне кризе и биолошког пропадања скоро свих хришћанских народа – а међу њима, нажалост, и нашег, српског народа – нису само последица економске несигурности и друштвених поремећаја него, пре свега, отуђености од Бога љубави и од Цркве, која благодаћу Светога Духа утемељује и осмишљава вечно заједништво међу људима. Делећи најискреније сва искушења и патње са својим народом у ове светле пасхалне дане, преносимо свима вама анђелски поздрав од гроба Васкрсења Господњег: „Радујте се!“ Светлошћу Васкрсења Свога Господ обасјава и оне који залуташе у таму духовног помрачења. Он свима жалоснима, одбаченима и грешнима даје живот и радост кроз покајање, веру, наду и љубав – њиховим радосним повратком у мајчинско наручје Цркве.

У овим крсто-васкрсним данима најдубље састрадавамо са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији. Они вековима, а посебно у неколико последњих година, пролазе кроз тешка страдања и свакодневна распећа, у неизвесности очекујући политичке одлуке од којих ће зависити њихова будућност и будућност њихове деце. Њима еванђелски поручујемо да после распећа долази васкрсење и да радости новог живота нема без погребења из кога извире живот у Христу Господу. Позивамо их да остану верни предању светога Кнеза Лазара и опстану на својим огњиштима без обзира на све претње од људи заслепљених мржњом. Косово и Метохија јесу заветна земља на којој је српски народ себе обручио Христу и ушао у свештену заједницу Народа Божијег. Молимо се Богу да убрзо дарује Свој мир страдалном Косову и Метохији кроз међусобно разумевање српске и албанске заједнице и уз примену општеприхваћених начела која сваком човеку јемче живот, мир, слободу и достојанство.

Изражавамо велику радост и благодарност Васкрслом Господу што је Блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован ослобођен из мрачне тамнице, а нарочито што је понижење Христово добровољно примио и часно га поднео жртвујући се за уклањање погубног раскола између браће по вери. Са надом и стрпљењем позивамо и расколом одвојену браћу да јединство Цркве ставе изнад свих земаљских циљева и да изиђу из тамнице раскола на светлост канонског и евхаристијског јединства Цркве у Христу Васкрсломе, Победитељу смрти и сваког раздора.

Са очинском љубављу позивамо нашу православну браћу и сестре у Црној Гори и све људе добре воље да сачувају међусобни мир и слогу уочи и после предстојећег референдума. Истовремено подсећамо да православна вера чува и изграђује слободу сваке личности, а исто тако шири јединство међу људима и народима; слобода и опште људско и братско добро нигде се не може градити, а нарочито у Његошевој Црној Гори, притиском на људске савести, митом и сејањем страха, него слободним изјашњавањем са пуном одговорношћу за будућност свога потомства.

Драга децо духовна у расејању, радост овога Празника обједињује нас са вама преко свих земаљских даљина. Радујте се увек у својој светој Цркви јер вас она најдубље повезује и са небеском и са незаменљивом земаљском отаџбином. Будите добри грађани државa у којима живите, а верни и активни чланови своје Цркве! Негујте свој српски језик! То је језик ваших предака и језик српске културе и духовности, а пре свега језик нашег литургијског славословља.

Сведочећи у радости свете вере православне да нас ништа „не може одвојити од љубави Божије“ (Рм. 8:39), која вечно обнавља и наше неуништиво заједништво, честитамо вам, драга децо духовна, овај Празник над празницима, уз најлепши поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2006. године.

Ваши молитвеници пред Распетим и Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке и администратор Епархије западноамеричке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке и администратор Епархије аустралијско-новозеландске МИЛУТИН

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ

Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН

Викарни Епископ хумски МАКСИМ

ОХРИДСКА АРXIЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ дремвицки, местобљуститељ Епархије битољске МАРКО

Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2007. годину

О ВАСКРСУ 2007. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ДАН ЈЕ ВАСКРСЕЊА, ПРОСВЕТИМО СЕ, ЉУДИ!

ПАСХА ГОСПОДЊА ПАСХА,

ОД СМРТИ У ЖИВОТ И СА ЗЕМЉЕ НА НЕБЕСА

ХРИСТОС НАС ПРЕВЕДЕ!

Овим стиховима пасхалне песме, драга децо духовна, ми, верујући народ Божји, почињемо Славље над слављима, певање над певањима о Догађају над догађајима – Васкрсењу Христовом. Васкрсење, које, као и Распеће, за Јевреје беше саблазан, а за Грке безумље, ми доживљавамо и славимо као најдубље искуство наше вере и живљења. То је искуство које доживеше најпре свете жене мироносице и свети апостоли, а потом ми који вером примисмо што нам они благословено предадоше – вером која постаје сила живота.

Усхићен овом чињеницом новог живота, свети апостол и еванђелист Јован Богослов објављује хришћанима свих времена своје искуство овим речима: „...Што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше,“ јесте то да се „... Живот јави... и објављујемо вам Живот вечни“. Дан Васкрсења јесте дан Живота. Зато, радујмо се и веселимо у њему! Славимо Животодавца, Христа Богочовека!

Даном Васкрсења, драга децо духовна, почиње ново време. Ако је Велики Петак био својеврсни „страшни суд“ палог човека над Самим Богом, онда дан Васкрсења јесте Дан победе љубави и доброте Божје. Догађај Васкрсења би у први дан седмице. Овим он доби свој почетак у времену и простору, као што и стварање света првим даном доби димензију постојања свега видљивог и невидљивог. Дан Васкрсења није, како би понеки хтели и желели, само духовни или песнички доживљај већ, пре свега и изнад свега, историјско-есхатолошки Догађај који је изменио историју света. „Стога, ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде“, каже свети апостол Павле.

Дан Васкрсења испуњен је божанском светлошћу – светлошћу којом нас Сaм Васкрсли Господ просвећује. „Дођите, узмите светлост од незалазне Светлости!“ – прве су речи којима нас Црква позива на почетак слављења Васкрсења Христова. Да би неко могао истински славити Васкрсење Христово као свој искуствени доживљај, мора претходно да се просвети светлошћу Христовом. Тиха светлост незалазне Светлости јесте Сaм Господ Исус Христос. Он васкрсе из гроба као што сунце на истоку излази из мрака ноћне таме да обасја сву земљу, да је загрева и обнавља живот у њој. Просветимо се светлошћу Васкрсења, светлошћу која је из гроба заблистала. То је светлост Богочовека Христа, Који каже за Себе: „Ја сам светлост свету; ко иде за мном, неће ходити у тами него ће имати светлост живота.“ Данас и увек, преко Цркве Своје свете, Он нас позива на просвећење ума, срца и васцелог нашег бића.

Пасха Господња, Пасха! Јеврејски народ доживео је пролазак кроз Црвено море да би се спасао од грехом затрованог фараона. Како? Уз помоћ Божју. Јер, „Господ иђаше пред њима дању у стубу од облака водећи их путем, а ноћу у стубу од огња, светлећи им, да би путовали дању и ноћу“. Овај стуб од облака и светлећег огња беше управо Светлост тиха незалазне Светлости, беше Логос Божји. Прешавши Црвено море, дотадашњи робови уђоше у слободу кличући Господу: „... Славно се прослави; коња и коњаника врже у море!“ То је био Пролазак (Пасха) богоизабраног народа, тог семена авраамовске вере. А Пролазак (Пасха) коју ми данас славимо јесте Пролазак Господњи – Пролазак управо Онога који је јеврејски народ предводио из ропства у слободу. Зато је ово Његова Пасха, која има универзални карактер. Стога црквени песник и позива све људе свих народа и свих времена, а не само један народ, да, славећи Пасху Господњу, то јест Христов Пролазак из смрти и гроба у Васкрсење, сви са Њиме пређемо из греховног ропства и смрти у слободу живота.

Имајући пред очима ову димензију празника Васкрсења Христова, драга децо духовна, оставимо данас све бриге овога света и, заједно са небеским анђелима и хоровима светих, доживимо нову стварност божанског живота у Христу Исусу, певајмо и величајмо Узрочника нашега спасења! Наша песма је победничка јер је смрт смрћу побеђена! Убитачни отров жаоке греха изгуби снагу и смртоносно дејство. Како? Љубављу и добротом Богочовека Христа, јер Он као безазлено Јагње узе грехе света на себе и предаде се на Распеће. Грех и смрт више нису алфа и омега живота. Васкрсли Христос је Алфа и Омега, почетак и крај нашег освећења. Божанским врлинама и личним подвигом хитајмо у нови, врлински живот у Васкрсломе Исусу Христу!

Живећи у времену и простору, ми хришћани све и сва меримо Христовим вредностима. Не одбацујемо и не презиремо овај свет и овај живот. Напротив, ми га освећујемо свеосвећујућом благодаћу Божјом. Овај свет се може преобразити благодатном енергијом Васкрслога Богочовека Христа. Зато је Господ тако јасно и недвосмислено поручио хришћанима: „Ви сте светлост свету.“ То значи: једино с вама и преко вас овај свет се може просветити, а тиме и спасти. Додао је Спаситељ и ово: у свету ћете многе невоље имати! Бићете прогањани као што сам и ја био прогнан и разапет, чашу коју ја пијем и ви ћете испити! Али не бојте се због тога, јер ја сам победио свет . И поред свих страдања, дакле, кроз која је током векова Црква Христова прошла, а и данас пролази, хришћани остају „светлост свету“, једнако као што је и Он Сaм био једина Светлост света у тами која покри Јерусалим на Велики Петак.

Као што се у оно време против Христа Спаситеља био заверио читав Синедрион јудејски (првосвештеници и народне старешине) и завео многе у народу против Христа, тако се и у наше време „нови Синедрион“ бори против Христа и Цркве Његове, бори се против Добра у овом свету. Све чини да овај свет учини својим греховним феудом и да све покори под своју власт, не бирајући притом средства ни методе. Са тог разлога императив свих хришћана света јесте духовна борба за овај свет и превласт Добра у њему. Добро које је Богочовек донео и даровао свету Васкрсењем неће бити надвладано. „Не бојте се!“ – рекао је Спаситељ. Зато се радујмо и веселимо попут богоизабраног народа после преласка преко Црвеног мора, појући: Христос васкрсе – славно се прослави Господ!

Нажалост, сведоци смо великог греха који се свакодневно врши у свету. Већ од самог зачећа невино дете у утроби мајке стрепи за свој живот. Милиони обичних људи жртве су немаштине и глади, док мањи број живи у неограниченој раскоши и телесним задовољствима. Многи народи муком и крвљу стечену слободу бране од насиља глобалистичког система. У име лажне слободе и демократије намећу се готова решења, унапред спакована. Сведоци смо најновије драме – опет драме нас православних Срба – на Косову и Метохији. Не мало невоља има наш народ и у Босни и Херцеговини, у Хрватској и, нажалост, у Црној Гори.

Не можемо, а да се и овог Васкрса не осврнемо на Голготу и Велики Петак нашега Косова и Метохије, на помрачену савест свих оних који себи дају право, газећи правни поредак у свету, да хладнокрвно пресуђују не само о наметнутом мењању статуса Косова и Метохије већ и о читавој нашој историји и култури, као и о државности Србије! На Косову и Метохији вековима траје Голгота српског народа. То виде и знају сви осим оних који су изабрали да буду слепи за гледање истине и глуви за слушање правде. Чујемо „коваче“ како ужурбано кују нове клинове и нова копља са намером да се понови и продужи Голгота српског народа на Косову и Метохији. Све то чине уз „благослове“ оних који се куну у правду, слободу и демократију, али само за себе! Ми ипак још верујемо у савест објективног човечанства које се скоро и потврдило на међународном Суду правде у Хагу. И поред тога што је највиши Суд правде у свету пресудио онако како је утврдио на основу докумената за и против, и даље одзвањају повици: распните, распните српски народ!

Али ми, драга децо духовна, не смемо због неправде клонути, не смемо се уплашити, већ сав живот свој Христу Богу предајмо! Христос греха не учини, нити се нађе превара на устима Његовим, па ипак би осуђен и разапет. Али зато и славно васкрсе! Ако, не дај Боже, српски народ на Косову и Метохији доживи још једно своје распеће, страшније од свих претходних, останимо са Христом: не кунимо, зло не мислимо, већ се молимо и са Крста сведочимо љубав Божју према свима и свакоме. Сведочимо Христа, Победника смрти, греха и сваке неправде, а они који зло чине другима чине га још више себи. Кад-тад, не покају ли се, они ће горко заридати.

Славећи Васкрсење Христово са свим хришћанима света, на данашњи дан се радујмо и веселимо са њима и са свом творевином Божјом и радосно кликнимо свима и свему:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Дано у Патријаршији српској, у Београду,

о Васкрсу 2007. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду

Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епи­скоп ваљевски МИЛУТИН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ

Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ОХРИДСКА АРXIЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички МАРКО

Васкршња посланица Патријарха српског Павла за 2008. годину

Извор: Патријашрија Српске православне цркве

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О ВАСКРСУ 2008. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРXIЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРXIЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Данас се све и сва испуни светлошћу: и небо, и земља, и подземни свет.

Стога нека сва творевина празнује Васкрсење Христово, јер се њиме учвршћује.

Овим речима великог црквеног песника честитамо вам Празник Христовог Васкрсења и поздрављамо вас, драга децо духовна, сверадосним поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

После Великог Петка, највеће трагедије човечанства, али и славе Божје, када је човек био немилосрдни судија Љубави Божјој, када је осудио на смрт Богочовека Христа, када су лаж, превара и обмана хтели да ликују над Распетим Христом, када су се небо, и земља, и подземни свет постидели неделâ рода људскога и тама све обузела – ево нам Дана ПРОЛАСКА и ПРЕЛАСКА Богочовека Христа из смрти у живот, из таме гроба у светлост Дана. Ево Дана над данима, Времена над временима, када Васкрсли Господ покида окове греха, смрти и ђавола, којима човечанство, а са њим и целокупна природа, беху оковани! Ево Дана наше слободе и радости! Васкрсењем Христовим све и сва испуни се новом светлошћу вечног живота. Зато, радујмо се и веселимо се Пасхи Господњој, Празнику слободе и живота! Сужњи таме највише се радују слободи светлости. Васкрсењем Христовим побеђена је вековна неправда коју су грех и смрт наносили човеку. Свети апостол Павле у васкршњем усхићењу победоносно пита: Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Нема их! – јер је жалац смрти поломљен, ад испражњен, а сужњи ада ослобођени.

Светлост света као Сунце новог живота засија из гроба, као што пре страдања засија на гори Тавору. Нека се сва творевина радује Васкрсењу Христовом, јер слабо и немоћно постаје јако и моћно, учвршћује се. У Васкрсењу Христовом читав универзум се изменио. Зато оно јесте ново стварање света и ново рађање човека, овог пута из самог Живота који Васкрсли Христос дарује свету и човеку. „Ја сам Пут, Истина и Живот“, каже за Себе Господ.

Васкрсли Христос јавио се женама мироносицама и преплашеним апостолима, који се због страха од Јудејâ бејаху разбежали, сабра их око Себе и учврсти их у вери речима: Не плашите се! Ја победих свет! – свет који Га је пре само неколико дана осудио и разапео на крсту. Управо тако, Он данас и увек сабира све нас око Себе и једнако поручује: Не бојте се, јер Ја победих свет! Видевши и искусивши славу Њега Васкрслога, славимо Га и кличемо свету: Христос васкрсе, народи! Христос васкрсе, славите! Христос васкрсе, верујте! – Јер, „проповедамо оно што очи наше видеше, руке наше опипаше“, како каже свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, „да и ви верујући живот вечни имате“. Наша вера је вера крсноваскрсног искуства. Ми знамо и зато верујемо. Знање стечено искуством јесте највећа потврда вере.

Пре Свога страдања, погребења и Васкрсења, Господ изведе тројицу Својих ученика на гору веома високу. То беше гора Тавор. На њој, у тајни свога Преображења, откри им тајну Свога богочовечан­ског бића, које ће њима и целом свету бити опитно познато по Његовом Васкрсењу. Пројављивање божанске силе и славе би пропраћено светлошћу нетварне благодати која јесте у Христу и коју свет прими Васкрсењем Његовим. Свет без Христа јесте свет мрака. Свет са Васкрслим Христом – свет је вечне светлости, светлости која осветљава сваки део наше душе, нашег бића. Зато и јесмо деца светлости. Од Њега, Светлости живота, и ми примисмо светлост да светлимо свету. Зато нам Господ и поручује: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“

Само Васкрсли Христос јесте крајеугаони Камен наше вере и нашег живота. Истовремено, Он је крајеугаони Камен и богочовечанска Глава наше свете Цркве. Другог камена нико други не постави, нити може поставити. Кад ученици упиташе светог Јована Крститеља да ли је он онај који треба да дође или другог да чекају, он им одговори: „Ја нисам достојан ни ремена одрешити на обући Његовој!“ То рече свети Пророк и Претеча и Крститељ Господњи Јован, који положи руку своју на главу Спаситеља. Ако он, највећи међу рођенима од жене, тако каже, како је онда могуће да неко прогласи себе видљивом главом Цркве, непогрешивим викаром Сина Божјег на земљи? Боже сачувај! Наша света Црква са својим свештенством и верним народом чврсто стоји у христоваскрсној вери светих пророка, апостола, мученика и светитеља. Истовремено, ми смо Црква којој Бог даје снагу да буде и Црква дијалога са свим људима и народима, све призивајући на просвећење светлошћу Васкрслога Христа. Не затварамо се у себе нити Христа затварамо у уске границе свога разума. Напротив, сведочимо Светлост свету и другима, сведочимо Истину попут светих апостола, светитеља, мученика и преподобних. То је оно по чему нас свет препознаје да смо Христови, јер, како каже свети апостол Павле: „Свима сам био све само да бих некога придобио за Јеванђеље Христово...“

Шта за нас који живимо две хиљаде годинâ после Васкрсења Христовог представља Васкрсење Христово? Да ли само успомену или сећање? Да ли само обичајно слављење или нешто много више и дубље? Благодат Васкрсења Христова је неисцрпни извор спасења човека и света у сваком времену и простору. То је апсолутна и потпуна промена човека и света коју Богочовек Христос својим Доласком и Васкрсењем донесе. Дакле, исту и једнаку снагу и моћ има Васкрсење Христово и за његове савременике и за нас који га после двадесет векова славимо. Свети апостол Павле уверава да са Христом вечно живимо, јер „једним оправдањем (Васкрсењем) дође на све људе оправдање живота!...“ (Рм 5:18). „...Христос, уставши из мртвих, више не умире, смрт више не влада њиме... Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем“ (Рм 6, 8–11). Васкрсењем су спасени и прошлост и садашњост, и будућност.

У ове дане пасхалне радости, у време божанске милости према свима и свакоме, не можемо, а да се не сетимо људске неправде и насиља моћникâ овога света над нашим Косовом и Метохијом, над Србијом и целокупним српским народом. Косово и Метохија су саставни део живота сваког православног Србина, као што је и сваки Србин нераскидиво повезан са Косовом и Метохијом. Знајући то, креатори ове историјске неправде управо су хтели да нам нанесу најдубљу могућу рану, неизрециви бол и патњу – бол и патњу која нас упућује на јединствену, спасоносну голготску патњу Господа нашега.

Косово и Метохија није само питање српске територије. Пре и изнад свега, то је питање нашег духовног бића, јер смо се са Косовом и Метохијом рађали, расли, живели и сазревали као личности и као народ, живели и умирали са косовским заветом: „Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека!“ Зато је питање Косова и Метохије толико животно, психолошки и духовно-мистички везано за сваког од нас. Добро то знају силници овога света и управо желе колективно да повреде и казне православни српски народ; желе да га сломе и сатру, да од њега направе безобличну масу, да му одузму срце из недара... Покоравајући се Христовој вољи и науци, ми обелодањујемо њихово безакоње, њихово лицемерство, по много чему слично оном Пилатовом прању руку у крви Праведника.

Имајући Косово и Метохију у срцу, у непрестаном старању за нашу браћу и сестре и све који онде пате, имајући живо Косово и Метохију дано­ноћно у себи, нико нам га није отео и не може нам га отети. Отаџбина је срце човека, каже један песник. Ми смо у своја срца поставили Косово и Метохију. Позивамо све православне Србе да косовски завет у потпуности испунимо, а то је светолазаревски завет. Ако држимо тај завет, нико нам неће отети Косово и Метохију, ни овога ни онога века, као што нико није могао јеврејском народу отети његов свети Јерусалим. Позивамо све, почевши од политичарâ и научникâ до најскромнијих и најмлађих синова и кћерију наше Отаџбине, да својим радом и честитим живљењем заслужимо и сачувамо пред Богом Косово и Метохију.

Нека научници својим научним радовима бране Косово и Метохију! Нека уметници својим стваралаштвом изразе лепоту и суштину нашега Косова и Метохије! Нека спортисти своје спортске успехе заветују Косову и Метохији! Нека сваком родитељу Косово и Метохија буде једна од првих речи које ће шапнути свом новорођеном детету! Нека сваки ратар прву бразду заоре и посвети Косову и Метохији! Нека сваки радник први сат свог радног времена посвети и поклони Косову и Метохији! Нека сваки политичар своју прву политичку мисао и напор на међународном плану посвети одбрани Косова и Метохије! Нека сваки духовни пастир своју прву молитву Богу узнесе за Косово и Метохију!

То је позив на борбу непрестану која ће бити Богу мила, а наша молитва од Њега услишена, јер питање Косова и Метохије не предајемо у руке варљивих људи и њихових интереса већ га предајемо Богу и суду Његовом. Као што је некада Псалмопојац певао отетом и разрушеном Јерусалиму, и ми певајмо у духу косовског завета: ако заборавим тебе, Косово, ако заборавим тебе, Метохијо, нека ме заборави десница Господња! Нека се прилепи језик мој уз непца моја ако се тебе не сетим, ако не истакнем Косово и Метохију за почетак весеља мога.

Драга децо духовна, живимо у тешким временима глобализације, у временима гажења основних људских права – права човека на живот, права детета да буде рођено, права родитеља да своје дете васпита и води, права мајке да буде брижна мајка свом детету и супруга своме мужу, права човека да буде човек! Ствара се чудовишна глобалистичка цивилизација по мери изопаченог морала, без квасца вечног смисла људског живота. Таква цивилизација, све док је у супротности са Васкрслим Христом и Његовом благом науком, не може преживети. Имајући то у виду, будимо мудри и опрезни када прилазимо нездравој трпези понудâ овога света. Изаберимо са ње само оно што је за Христа вредно и достојно нашег звања и достојанства. Све псевдоцивилизацијско, извитоперено и нехумано одбацимо, као што је Христос одбацио понуду кушача на Гори кушања: ако ми се поклониш, све ово што видиш биће твоје!

Ми знамо прави одговор: Писано је: само Богу служи и Њему Једином се клањај!

Посебно поздрављамо нашу браћу у дијаспори: у Сједињеним Државама Америке, у Канади, у Аустралији, у земљама Азије, Африке и Европе. Поздрављамо их и позивамо да се у Христу Исусу Васкрсломе сложе и уједине, да више никада не допусте да их деле и завађају.

Поздрављамо нашу браћу и сестре у Републици Српској и Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори, Словенији и Бившој Југословенској Републици Македонији. Поздрављамо сву Цркву Божју распрострањену по васељени и све људе добре воље. Све позивамо на мир, слогу и добро сведочанство пред другима. Обновимо себе Христом Васкрслим и светлимо свету добром и врлином! Сабрани у светој Литургији своје свете Цркве, у добру и добром сведочењу Истине, загрлимо брат брата, поздравимо једни друге, али и небо и земљу, сверадосним поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Дано у Патријаршији српској, у Београду,

о Васкрсу 2008. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОXIЈЕ

Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ нишки ИРИНЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ за Америку и Канаду

Митрополије новограчаничке ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ

Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ОХРИДСКА АРXIЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички и мјестобљуститељ

Епархије битољске МАРКО

Викарни Епископ стобијски ДАВИД


Источник: Божићне и Васкршње посланице Патријарха српског Павла. [Електронски ресурс] // Пројекат Растко. Електронска библиотека српске културе.

Комментарии для сайта Cackle